Herpes virus – opaka i prikrivena bolest pasa


Među problemima u odgajanju mladih pasa posebnu brigu izaziva bolest herpes virus. Specifičan je i po tome što kod odraslih pasa ne predstavlja ozbiljnu opasnost, ali je zato za štenad do tri nedelje starosti itekako rizičan. Glavni razlog je u tome što štene u prve tri nedelje života ne može da kontroliše svoju telesnu temperaturu i nije sposobno da stvori odbrambeni mehanizam groznice, koja još više diže telesnu temperaturu i na taj način u potpunosti blokira delovanje ovog virusa koji najbolje radi na temperaturi do 38 stepeni Celzijusa. Kada se formira ovaj mehanizam i štenad podignu temperaturu, simptomi koji su sve dotad izgledali monstruozno, sada postaju, maltene, nebitni i neprimetni.
Veoma veliki broj pasa u sebi nosi ovaj virus, jer kada se prvi put preboli ovako nešto, virus je sposoban da se potpuno umiri i da čeka povoljnu priliku da ponovo pravi problem. Štenad mlađa od tri nedelje se zaražava od majke, i to uglavnom samo onda kada je i ona zaražena tokom graviditeta. Ukoliko je bila bolesna pre toga, mnogo je manja verovatnoća da će to preneti i na štenad.
Gubitak štenadi je moguć u bilo koje doba nošenja. Mogu biti resorbovani ili okoćeni mrtvi. Ako se oštene živi, ukoliko je majka zaražena, pokupiće virus u uterusu ili pri prolasku kroz porođajni kanal, pre rođenja, kao i aerosolonim česticama od majke pri izdisaju ili preko vaginalnog sekreta. U spoljašnjoj sredini ovaj virus ne preživljava dugo, pa ako vaš pas prođe kroz teritoriju gde se nalazi zaražen pas verovatno se neće ništa desiti, jer sunčeva svetlost i razni dezinficijensi ga potpuno uništavaju.

Način infekcije
Većina pasa se inficira udišući ili njuškajući mesta gde se nalazi virus, ili njuškajući psa koji je nosilac virusa. Takvi psi ne pokazuju nikakve simptome. Mužjak može prilikom parenja preneti virus kuji, jer se on nalazi u semenu, a može i obratno ako je kuja zaražena, jer se virus nalazi i u vaginalnom sekretu. Ali, ovo nije primarni način zaražavanja.
Zaražavanje najčešće nastaje u većim populacijama, na izložbama, to jest svuda gde se na malom prostoru nalazi veliki broj pasa. Srećna okolnost je ta što virus ne preživljava dugo u spoljašnjoj sredini i da ga ubijaju i sunčeva svetlost i većina dezinficijenasa.
U najvećem broju slučajeva infekcija štenadi nastaje od kuja koje su prvi put inficirane a nivo infekcije ne prati i porast imunog odgovora organizma. Kod kuja koje su ranije inficirane i koje nose virus, te infekcije nema. Da bi se javila, neophodno je da postoji neki stres koji bi izazvao buđenje virusa. U svakom slučaju, štenad koja je inficirana ranije, u uterusu, i ne doživi rođenje. Posle uginuća u materici organizam ih jednostavno resorbuje kao da nikad nisu ni postojali. Ali, ako se okote inficirani i živi, velika je verovatnoća da će uginuti tokom prve tri nedelje. Najveći problem je u tome što keruša ne pokazuje u međuvremenu nikakve simptome bolesti.

Prepoznavanje bolesti
Simptomi ove bolesti su takoreći nikakvi, pa zato moramo da pratimo sporedne znake. Jer, osim blagog, prolaznog respiratornog problema u obliku kijanja, eventualno čvorića i ranica na penisu ili prepucijumu kod mužjaka ili na vagini kod ženke, nema simptoma koji bi ukazali na bolest. Zato, ako je manji proces uspešnog parenja, ili dolazi do pobačaja u kasnijem graviditetu koji je vidljiv, ili ranije pa je pobačaj nevidljiv, jedna od stvari na koje moramo da sumnjamo je - herpes virus.
Kontrola higijene u odgajivačnici i čuvanje manjeg broja pasa na jednom mestu umnogome mogu da smanje opasnost od ove bolesti. Za prenošenje je neophodna gusta populacija i stalni kontakt između zdravih i obolelih pasa ili pasa koji su preležali ovu bolest, ali su postali stalni nosioci virusa koji je veoma često neaktivan, ali uvek spreman da iskoristi pad imuniteta pa da se pojavi na sceni.
Kod štenadi takođe nema specifičnih simptoma koji ukazuju na ovu bolest. Iako su zajednički za mnoga stanja, pomenućemo ono što se vidi posle koćenja. Štenad jednostavno nema želju da sisa, koža im izgleda dva broja veća, cvile, premeštaju se, ne mogu da se smire, kao da ih boli stomačić. Može doći do povraćanja i do žućkasto zelenkastog proliva. Iz očiju i nosa javlja se iscedak. Moguća su i krvarenja i napadi, kao i tačkasta krvarenja po desnima. Kod tolikog broja simptoma na jednom mestu logično se nameće pitanje u čemu je problem da se donese dijagnoza? Problem je u tome što su ovo simptomi koji su viđani u više legala, nikada ne na jednom mestu.
Kako bolest napreduje, tako opada telesna temperatura. Štenad i inače nije sposobna da ostvari veću od 37,8 (već 38,2 stepena C predstavlja dobru odbranu), a ona i dalje pada pa i ispod 36,7. Nažalost, već za jedan do tri dana možemo očekivati tragičan završetak ovog mučenja.
Ukoliko je ovo nastalo kasnije i štenad već ima tri nedelje, možemo da računamo na happy end.

Složena dijagnostika
Kao i sama bolest i dijagnostika je problematična. Putem analiza krvi možemo da saznamo ima li ili nema te bolesti, mada ni negativna analiza ne garantuje da nema virusa. Zato se u roku od dve nedelje rade dva uzorka, ukoliko sumnjamo da se radi o skrivenom virusu. Ako se razlikuju nivoi antitela tri do četiri puta, onda govorimo o skrivenom virusu i poželjno je da se takvi psi ne pare. Ali, opet ni ta analiza nije sigurna pa, naravno, ostaje sumnja.
Kod štenadi, ukoliko se sumnja na uginuće od herpes virusa, najbolje je da se, poput forenzičara u američkom serijama, otvori telo i utvrdi činjenično stanje. Ono što je karakteristično za herpes su krvarenja po jetri, slezini, plućima i bubrezima, kao i oštećenja i krvarenja limfnih čvorova i nadbubrežne žlezde i povećana količina tečnosti u grudnoj i trbušnoj duplji. Ovaj detalj bi mogao i da se izostavi, jer za odgajivača, koji gleda živo ali bolesno štene, to je potpuno nepotreban podatak. Ali, baš to nedvosmisleno i jasno pokazuje koliko je to opaka i prikrivena bolest, jer samo posle uginuća šteneta možemo bliže da utvrdimo uzrok uginuća.

Neizvesno lečenje
Samo sporedno možemo da pokušamo da pomognemo štenetu u borbi protiv ovog opakog virusa. Davanjem što više tečnosti intravenozno ili potkožno, grejanjem kako bismo podigli telesnu temperaturu, dohranjivanjem, i slično. Ono što bi moglo da pomogne, ali na žalost stiže iz domena naučne fantastike kada pričamo o praktičnim merama i uslovima, je krvni serum psa koji je preboleo herpes virus u skorije vreme, i koji u krvi još ima aktivna antitela. Jer, virus o kome govorimo ima još jedan skriveni adut, a to je da stvara veoma kratkotrajan imunitet.

U literaturi se pominje i lečenje pojedinim preparatima, ali to još nije dobilo široke razmere. Postoji i vakcina, naravno ne kod nas, ali ni ona još nije dobila široku primenu, tako da ni sa te strane ne možemo da očekujemo pomoć.
Osim herpesa možemo da posumnjamo na još neke bolesti, ali o tome u narednim tekstovima.