Tema: Kokos iz doba faraona

Kokos iz doba faraona


Retka Staroegipatska Fajumi živina poznata samo u srebrnom varijetetu


Divlje kokoši pripitomljavane su u starom Egiptu još pre deset hiljada godina, a rasa koja je proistekla direktno od divljih vrsta sačuvana je u maltene neizmenjenom obliku. Pisani tragovi o njima stari su oko 3600 godina.
U stari Egipat trgovinskim kanalima dospele su divlje kokoši iz džungla Azije, i to crvena divlja kokoš (Gallus gallus) i siva divlja kokoš (Gallus sonnerati), koje su u severoistočnoj Indiji i Burmi već bile pripitomljene. Egipćani su ih držali slobodno oko hramova i grobnica, a ponajviše su ih čuvali sveštenici u gradu Amenu, u centralnoj oblasti Fajumi. Zabeleženo je da su Egipćani fajumi živinu poklanjali pa čak i sahranjivali u gronicama. Isprva nisu korišćene u ljudskoj ishrani jer su smatrane svetinjom. Jevreji su prvi narod koji je na tim prostorima počeo da koristi fajumi živinu za proizvodnju jaja. S vremenom se razvila proizvodnja pilića na veštački način: građene su prostorije i zagrevane sunčevom energijom. Takvi „prvi inkubatori“ hlađeni su posebnim sistemom ventilacije uz pomoć ljudi koji su na svojoj koži osećali promene i podešavali temperaturu potrebnu za izleganje pilića.
Na dalji razvoj fajumi živine uticalo je mešanje sa evropskim kkošima, kao i sa divljim petlovima iz Šri Lanke. Opstale su hiljadama godina bez čovekove intervencije, zahvaljujući genima koji su omogućili preživljavanje u surovim uslovima. Mnoge evropske rase kokoši imaju sličnosti sa fajumi živinom, pre svega po boji, a to su: kampin, brakel, sicilijanska kokoš i mnoge druge rase mediteranskih lakih nosilja.
Fajumi je retka rasa živine koje, osim u Egiptu, ima u izvesnom broju u Evropi i SAD. U Egiptu postoji nekoliko rasa ili podtipova direktno izvezene fajumi živine (šakhuk fajumi, dandaravi, rekhamara ili baraka).
Kokoši fajumi moraju se držati slobodno, jer su i sada dosta divlje. Nisu agresivne prema čoveku ili drugoj živini. Pilići se ponašaju kao divljač i odlično se skrivaju u prirodi, ali mogu lako da se izgube. Smatraju se najranostasnijom živinom jer kokice pronose sa 4 do 4,5 meseci starosti, a petlići počinju da kukuriču sa šest nedelja.
Fajumi je sitna živina: koke imaju masu od 1,6 kg, a petlovi do dva kilograma. Veoma su pokretne, brze, spretne, odlični su letači i sposobne su da u prirodi same obezbede hranu. Postoje samo u srebrnom varijetetu obojenosti (u južnom Egiptu nekad je postojao i zlatni), gde se srebrno-belo perje kombinuje sa crnim. Kod koka glava i vrat su srebrno-beli, dok su ostali delovi tela prekriveni krljuštasto raspoređenim srebrno-belim i crnim perjem. Kod petla srebrno-bela boja javlja se na glavi,vratu, leđima i sedlu. Ostalo perje je krljuštasto šareno, dok su repna i krilna perja crnja. Noge su plavo-sive, a kod nekih jedinki uočljiva je i žuto-zelena boja. Kljun je sivo-crn. Kresta je prosta, srednje velika, lice im je tamno, a ušne minđuše su crvene sa primesom bele boje u vidu tačkica.

Kamuflaža

Dokumenta iz vremena osamnaeste egipatske dinastije čuvaju podatke o poludivljoj živini koja je opstala posle katastrofalnih poplava u oblasti Fajumija. One su odlično podnosile toplu i vlažnu klimu jer potiču iz tropskih džungli i vešto su lovile insekte. Šareno perje pružalo im je dobru kamuflažu, a sa okolinom se posebno dobro stapala boja pilića koji su bili braonkasti sa crno-braon leđnim prugama.

Otpornost

Naučnici sa Poljoprivrednog univerziteta u Ajovi dokazali su još 1940. godine da je fajumi živina izuzetno otporna na mnoge bakterije i viruse koji su pogubni po živinu uopšte. Otporne su čak i na opasan ptičiji grip - ne obolevaju od njega!

Grupa

Presudan uticaj na očuvanje fajumi živine imalo je to što su živeli u grupama. Fajumi petlovi nisu bili agresivni, jedinke su imale dobru komunikaciju unutar jata te su ovu osobinu sačuvali do današnjih dana.