Strah je nas cuvar


Strah je veoma važna emocija zahvaljujući kojoj ljudi i životinje preživljavaju izbegavajući opasne situacije koje bi mogle dovesti jedinku do povrede ili čak do fatalnog ishoda (smrti). Strah je naš čuvar, čuvar naše bezbednosti i sigurnosti, da nije tako mi ne bismo preživeli kao vrsta. Da nije straha ljudi bi radili razne rizične i opasne aktivnosti.


Ljudi se razlikuju po tome koliko su spremni da rizikuju i koliko su njihove procene rizika racionalne ili iracionalne. To ima značajne implikacije u svim važnim sverama života, kao šti su zdravlje, ljubav, posao i sl.

Da li je strah racionalan ili iracionalan ne zavisi od toga koliko je intenzivan već od toga do kakvih posledica može doći ako osoba stvarno uradi nešto čega se boji i što izbegava. Hrabri ljudi nisu oni koji nemaju strah već oni koji i pored straha urade ono čega se plaše jer procenjuju da im je to potrebno i da posledice toga neće biti previše ugrožavajuće i/ili nepopravljive. Racionalna procena rizika uvek podrazumeva procenu dobiti i štete.

Iako je neosporno da je strah naš zaštitnik postavlja se pitanje da li je to zaista uvek tako? Da li je prisustvo straha uvek pouzdani pokazatelj da smo u opasnosti? Jednostavno da li su strah i opasnost ista stvar? Odgovor je da nisu. Odnos između straha i stvarne opasnosti je dosta složeniji. Zamislimo da su strah i opasnost dva skupa koja se međusobno seku deleći jedan zajednički deo. U takvom odnosu imamo tri situacije:

– opasne situacije kojih se osoba ne plaši (jer ne uviđa njihovu stvarnu opasnost),
– situacije kojih se osoba plaši a te situacije uopšte nisu opasne (tzv. iracionalni strahovi) i
– opasne situacije kojih se osoba zaista plaši (tzv. racionalni strahovi).

Strahovi koji nam pomažu da izbegnemo opasne situacije su racionalni strahovi. Racionalan strah nas tera da pogledamo levo i desno kada prelazimo ulicu, da odemo kod lekara kada nas nešto boli, da ne stavljamo ruku na vrelu ringlu, da izbegavamo situacije gde možemo izgubiti podlogu i pasti i sl. Jednom rečju racionalni strahovi nam pomažu da preživimo i stoga su nam neophodni. Racionalni strahovi su plod učenja, odnosno stečenog iskustva. Kako ljudi nauče da ne stavljaju ruku na vrelu ringlu, tako što probaju.


Nasuprot tome, postoje brojne situacije kojih se osoba ne plaši a koje su opasne i štetne za nju. Na primer osoba može raditi razne stvari koje štete njenom zdravlju i nemati pritom nikakav strah. Na primer, osoba puši tri kutije cigareta na dan znajući koliko je to opasno za organizam a pritom to radi bez ikakvog straha i zabrinutosti za svoje zdravlje. Postoje ljudi koji se bave takozvanim ekstremnim sportovima u okviru koji se osoba izlaže opasnim situacijama i rizicima a osoba u tome pronalazi zadovoljstvo, uživa u izlučenom adrenalinu. U ovom slučaju osoba daje primat uživanju, zadovoljstvu u odnosu na opasnost i rizik.

S druge strane postoje situacije kada se osoba plaši situacija koje zaista nisu opasne. Na primer osoba ima strah od javnog nastupa, strah od odbacivanja i kritike, strah od zatvorenog ili otvorenog prostora, strah od odvajanja od određene osobe ili grupe, strah od bolesti od koje osoba ne boluje, strah od goluba, bubašvabe i drugih bezopasnih objekata, strah od neuspeha, strah od uspeha, strah od igle itd. Ovde je reč o takozvanim iracionalnim, neurotskim strahovima. Ono što je zajedničko svim iracionalnim strahovima, bez obzira na objekat straha jeste sledeće:

– svi ovi strahovi se odnose na neku hipotetičku budućnost, na nešto što bi moglo da se desi a ne dešava se sada u ovom trenutku
– svi ovi strahovi baziraju se na imaginaciji, odnosno zastrašujućim slikama i fantazijama (koje stvara um osobe) a ne realnosti
– svi ovi strahovi imaju simboličko značenje (na primer: osoba se ne plaši lifta, već značenja da se iz lifta ne može pobeći lako i odmah)
– imaju limitirajući uticaj na osobu (limitiraju njenu slobodu, raspoloženje, lični razvoj, kapacitet za ljubav)
– njihov koren je u psihi osobe a ne u spoljašnjoj realnosti (svi iracionalni strahovi su iracionalni jer njihov uzrok ne leži u spoljašnjim uzrocima, spoljašnje situacije su samo okidači jer po svom značenju osobu asociraju na unutrašnji konflikt)
– pokazatelj su da osoba ima unutrašnji konflikt
– da osoba pokušava da kontroliše, supresuje i/ili izbegne strah i/ili druga neprijatna osećanja kao štu su bes, bol, krivica, stid i sl.
– osećaj bespomoćnosti, nemoći, osećaj nemanja kontrole nad strahom
– osoba po pravilu nije svesna šta je stvarni uzrok i značenje straha koji oseća
– osoba pokušava da se izbori sa strahom, da ga zaustavi ili pobegne iz situacija u kojima se on javlja

Iracionalni strahovi su iracionalni zato što osoba ne razume njihovu stvarnu prirodu, poreklo i značenje. Osoba ne zna kako da se nosi sa njima, što joj dodatno produbljuje osećaj nemoći, bespomoćnosti i odsustva kontrole.

Iracionalni strahovi su podsvesne prirode i govore jezikom podsvesnog uma a to je jezik simboličkog značenja, jezik metafora. To je razlog zašto je njihovo manifestno značenje tako nerazumljivo i iracionalno kritičkom, analitičkom umu. Izvor ovih strahova je u psihi osobe što znači da je i rešenje za njih tamo, unutar osobe a ne u spoljašnjem svetu. Ovi strahovi su u osnovi svih blokada koje osoba ima u sebi. Ovi strahovi sprečavaju osobu da se menja, razvija, ima potpnu slobodu i moć nad sobom i svojim životom.

Kako prevazići iracionalne strahove? Na psihoterapiji mi pomažemo osobama da prevaziđu i trajno se oslobode svojih iracionalnih strahova. Taj proces se sastoji iz sledećih faza:

– preuzimanje odgovornosi za strah (osoba uviđa da sama stvara i održava svoje strahove i kada to shvati imaće moć da ih prevaziđe)
– razumevanje značenja, odnosno porekla straha
– bezuslovno prihvatanje straha (prevazilaženje otpora prema strahu, odustajanje od borbe, supresije, kontrole, izbegavanja i sl.)
– suočavanja sa strahom, na seansi i u svakodnevnim situacijama u kojima se strah spontano javlja

Sve vrste iracionalnih strahova se mogu prevazići ako klijenti žele da sarađuju i pridržavaju se onoga što je neophodno u procesu terapije. Ključni preduslov za uspeh terapije je postojanje motiva, odnosno namere osobe da prevaziđe strah i preuzimanje lične dogovornosti. Dužina terapijskog procesa zavisi pre svega od:

1. da li je klijent spreman da 100% sarađuje
2. koliko ima snažan motiv da strah prevaziđe
3. koliko dugo je izbegavao da se suoči sa strahom
4. da li pored straha ima i neke dodatne poremećaje (kao što je na primer neki od poremećaja ličnosti)
5. da li konzumira psihoaktivne supstance

Dr Vladimir Mišić, psiholog

Izvor: Pravda