Božanska svetlost srpske Svete Gore

Ovčarsko-kablarska klisura svojim čudima od davnina privlači poklonike

NATPRIPRODNA igra svetla, koje se prelama kroz oblake, neprestano menjajući izgled zelene piramide Ovčara, surih litica Kablara i Zapadne Morave koja deli ove planine zmijolikim meandrima, od praiskona izaziva duboka osećanja kod ljudi. Praistorijski oltari i idoli nađeni kraj toplih lekovitih izvora u ovčar Banji, u znak zahvalnosti praroditeljki Majci Zemlji, svedoče da je Ovčarsko-kablarska klisura još pre nekoliko hiljada godina smatrana svetim tlom, a šume i planinski vrhovi obavijeni oblacima, obitavalištem božanstava prirode. Da se stvari do danas nisu mnogo promenile, osim scenografski, dokazuje moderan hotel s bazenom, ispunjenim toplom mineralnom lekovitom vodom kakvu su za lečenje koristili i naši preci.

Danas samo možemo da zamišljamo drevni, divlji izgled klisure, jer je pre pola veka izgrađena brana Međuvršje, kojom je zauzdana Zapadna Morava (staro, narodno ime Moravica) i izgrađen savremeni magistralni put kojim tutnji saobraćaj između Čačka i Požege. Ipak, čim putnik zađe samo nekoliko desetina metara u šumu planinskom stazom, obuzima ga drevna atmosfera dramatike i tajanstva. To je u srednjem veku privuklo najveće mistike pravoslavlja, isihaste ili sinaite, koji su u Evropu doneli tradiciju isposnika sa Sinaja.

Oni su lutali svetom tražeći "pustinje", usamljena mesta natprirodne lepote, uvereni da se na njima ukazuje božanska svetlost, kakvu su apostoli videli na Preobraženje na gori Tavor. Opšte mesto iz istorijske nauke navodi da su sinaiti u Ovčarsko-kablarsku klisuru stigli u 13. veku, bežeći sa Atosa od najezde najsurovijih plaćenika Evrope, Katalonske kompanije.

S druge strane, predanje očuvano u manastirčićima ugnežđenim na obroncima planina, otkriva i drugi motiv usamljenika koji su tražili samotna mesta da se prepuste bezglasnoj "molitvi srca" i stvaranju umetničkih dela neprocenjive vrednosti, bogato ukrašenih rukopisnih knjiga. Među njima je i čuveno Nikoljsko jevanđelje ukradeno u Prvom svetskom ratu, koje je završilo u zbirci čuvenog britanskog kolekcionara Čestera Bitija. To je samo jedan od mnogih spomenika srpske pismenosti, koje su ovde stvarali anonimni monasi u najtežim vremenima žrtvujući sopstveni identitet da bi očuvali nacionalni.


U stenama su još očuvane njihove pećinske isposnice gde su pisali knjige uz svetlost prozorčića probijenih u kamenju. Oni su na neverovatan način opstajali u surovim uslovima, zahvaljujući veri u prosvetljenje i vežbama koje su njihovim telima davale neobičnu izdržljivost. Za razliku od kaluđera koji su u velikim manastirima i monumentalnim hramovima tražili bezbednost od spoljnog sveta, isihasti su kao aristokrate duha i istraživači duše samu Ovčarsko-kablarsku klisuru smatrali božjim hramom i dali su joj ime Srpska sveta gora, koje je opstalo do danas.


Uskim i strmim kamenim stazama tih starih bogotražitelja, danas se svakodnevno penju moderni poklonici i ljubitelji prirode. Nesvesno oni prolaze ista iskušenja na putu ka planinskim vrhovima, spoznaju sebe i uče da prepoznaju lepotu i darove klisure, koji se kriju na neočekivanim mestima.

O tome je svet nedavno obavestila i Amerikanka Sara Benet iz Džordžije, koja je kao slobodni novinar obišla Srbiju. Ovčarsko kablarsku klisuru je navela kao jedno od najlepših mesta u Evropi gde posetioci mogu da dožive neverovatnu avanturu uspona na vrh Kablara i posete deset manastira koliko ih je danas živo u Srpskoj svetoj gori.




Poznavaoci ovog bisera prirode prepoznaju da se ona na vrh planine popela starom monaškom stazom koja počinje vrludajući kroz prozračnu šumu, a zatim se useca u stene i vodi do kapeleice Savinja koja se kao lastino gnezdo uvukla u vertikalnu liticu. Hram je podignut kraj studenca Savina voda u čijem se kamenom peharu skupljaju bistre kapi prceđene kroz krš kojima se pripisuju čudotvorna svojstva.

Idući strmom stazom, posle svake teške deonice sledi nagrada, vidikovac na golim stenama ispranim milenijumskim kišama, gde raste najlepše planinsko bilje, mirisom i bojama okrepljuje poklonika.

Zahvaljujući izuzetnoj pažnji koju klisuri posvećuje čačanski planinarski klub "Kablar", staze su održavane i dobro obeležene, čak i lakše, kojima posetioci svih generacija i fizičkih sposobnosti mogu da stignu do planinskog vrhunca. Tu se uvek mogu zateći ljudi koji bez reči uživaju u pogledu na meandre Zapadne Morave i male hramove koji kao da su s neba spušteni na bokove Ovčara. Kao i drevni tragači za božanskom svetlošću, moderni "bekpekeri" s ivice ponora dobokog stotinama metara, s čuđenjem i divljenjem posmatraju svet, koji odavde izgleda kao u jutro stvaranja. Predanje navodi da su istim stazama u klisuru dolazili Svetogorci i kada nije bilo opasnosti od najezdi plaćenika, gusara i Turaka.

- Kazivali su da se nigde ne osećaju bliže Bogu nego na ovom mestu mira, gde postoje samo visoki Ovčar, Kablar i nebo - ispričale su nam monahinje iz manastira Uspenje, podignut na bregu oko koga se obavija meandar Zapadne Morave.

Na ovom mestu nalaze se i ruševine starog stupa zvanog Lestvica, čije je ime podsećalo na put uspona ka prosvetljenju. Visoka kula, podignuta po uzoru na Milutinov pirg kraj Hilandara, služila je istovremeno kao stražara, zvonara, stroga isposnica, nalik na Savinu u Kareji, ali i prepisivačka radionica. Predanje kaže da su njena zvona odjekivala su celom klisurom pozivajući isposnike iz pećina na zajedničku molitvu.

Oni koji su više puta posetili vrh Kablara uočili su da posle razilaska tamnih oblaka nad klisurom, prvi zraci sunca uvek padaju na mesto gde stoje snažne temeljne zidine stupa Lestvice. Odatle se u suton najlepše vidi ždrelo klisure iz koje kao zlatna traka ističe reka ostavljajući za sobom na levoj litici manastire Blagoveštenje, Nikolje i Jovanje, a na desnoj Svetu Trojicu, Sretenje, Vavedenje, Vaznesenje i Preobraženje. Na temeljima kule, sve do mraka, stoje poklonici gledajući planinske vrhove nad kojima se viju oblaci po kojima sunčevi zraci slikaju obličja od čiste svetlosti.

Danas do ovog mesta i manastira Uspenje vodi asfaltni put kojim dolaze mnogi lepi automobili zakićeni krstovima na retrovizorima i ikonicama na instrument tabli. Monahinje, ipak, posebnu ljubaznost i pažnju ukazuju posetiocima koji do njih stižu na stari način, hodajući drevnim stazama Srpske svete gore. Oni koji su obišli Atos, kažu da se na njima "otkriva" kako se Ovčarsko kablarskoj klisuri stekla dramatika i uzvišenost prirode Bogorodičine bašte na Egeju.


PUTOPISI I KAĐENICA

NEDAVNO objavljeni putopis Amerikanke Sare Benet, u kojem s oduševljenjem govori o Srpskoj svetoj gori, gotovo se podudara s utiscima pruskog oficira Ota Dubislava Pirha. On je 1829. prošao istim putem i o tome ostavio o belešku punu divljenja.

Joakim Vijić, koga je Knjaz Miloš 1826. zadužio da obiđe i opiše svetinje Srbije, s dubokim poštovanjem navodi dug spisak dragocenih srednjovekovnih knjiga sačuvanih u Srpskoj svetoj gori, koja je uprkos turskim progonima opstala kao čuvar nacionalne prosvete i identiteta.


Njene pećine bile su mnogo puta skloništa za srpske zbegove, narod se u srcu planine krio pred osmanlijskim zulumom. Jedna od njih, Kađenica je malo poznat tragični spomenik ravan Ćele kuli. U njoj su Turci spalili čitav zbeg srpske nejači, čiji se prah čuva u dve velika kamena sarkofaga.

Novosti