Pamte junake, vole vodeničare

Kolubarski kraj, sa živopisnim etno selom, privlači sve više turista.
Lazarevačka spomen crkva sagrađena je u znak sećanja na srpske vojnike
poginule u Kolubarskoj bici



Brda, potoci, šume i pašnjaci. Na svakom koraku su tragovi burne prošlosti.
Tragovi bitaka u kojima je bio sve junak do junaka. I mnogobrojni belezi kako
bi se potomci podsećali na herojstvo predaka. To je ram za sliku kolubarskog kraja,
u poslednje vreme omiljene turističke destinacije. Mnogi se, posredstvom Turističkog
društva "Izletnik", najpre upute u Lazarevac, pa odatle među vodeničare u mestu
Markova Crkva, da bi dan završili u zemaljskom raju, u etno-selu "Babina reka".

Jagoda Nedeljković, u ulozi vodiča kroz Lazarevac, uvek nadahnuto kazuje o spomen-crkvi
palima u Kolubarskoj bici, inače svojevrsnom kuluturno-istorijskom spomeniku.

-U temelje ovog hrama smešteno je oko 17.000 posmrtnih ostataka boraca srpske i
austrougarske vojske - napominje ona.

Odzvanjaju njene reči u spomen-kosturnici. Čuje samo po koji uzdah iz tek pristigle
turističke grupe. Ispred posetilaca, komadići zemlje sa ostrva Vida gde takođe počivaju
kosti srpskih ratnika. Lazarevac ima mnoštvo zanimljivosti, ali jedna pleni posebnu
pažnju: park u centru mesta po imenu Kamenigrad, delo Bogosava Živkovića, čuvenog
vajara-naivca iz ovog kraja. Zid i park su izgrađeni od kamena različitih veličina i
oblika. U parku su napravljene i klupe od kamena, a ugrađeni su i etno elementi od
kojih je posebno prepoznatljiv mlinski kamen i ognjište.

-Na svakom kamenu je Bogosav ponešto dodao, uklesao, docrtao. U park se može ući kroz
četiri kamene kapije - podseća Jagoda Nedeljković.



Markova Crkva. Tako se zovu i mesto i hram koji su u lajkovačkom ataru i koji su
od magistralnog puta Beograd-Valjevo udaljeni nekoliko minuta vožnje. Crkva je
smeštena na obali reke Toplice i posvećena je sv. Dimitriju. Tišina oko hrama
dodatno stvara utisak neke samo ovde viđene lepote. Sigurno da u lajkovačkoj
opštini nema manjeg sela od četvrdeset kuća, ni više legendi, predanja i usmenih
kazivanja po kojima je more iz susednog Virovca oteklo niz reku Toplicu ili kada
je prokleta Jerina gradila most preko Kolubare i razvlačila platno od Jeringrada
u Slovcu do Oštrikovca brda iznad Markove crkve. Tu su i kazivanja o kaluđerima
iz Skoplja koji su otud izbegli u Markovu crkvu, o plemićima koji su odlazili u
Kosovski boj, o popu Sretenu koji je od Turaka kupio vodenicu, ili pak o
Karađorđevom ustanku, Kolubarskoj bici i svetskim ratovima koji ovaj kraj nikad
nisu zaobišli.




A, priča o "Kumovoj vodenici" počinje ovako: tu, na obali te male rečice, nekad
je postojala "Jeremića" vodenica. Radila je i žito mlela više od tri veka, a zvuk
čeketala se nadaleko čuo. Ali, nebriga i vreme su uzeli danak, pa se vodenica
urušila zato što je bila zapuštena i zato što o njoj niko nije brinuo. U lepom
kraju postala je svojevrsno ruglo. Istruleli su vodenički točkovi u jazu, uhvatila
se paučina oko ogromnog kamena koji je nekad mleo pšenicu, kukuruz, raž i ječam.
Sve bi tako i ostalo da se pre šest godina nisu udružili kumovi od starina Slavko
Jovanović i Milan Pavlović. Kupili su vodenicu, mnogo novca uložili u njenu obnovu,
i eto ona sad danonoćno melje brašno, stvarajući utisak da je vreme negde u
prošlosti davno zaustavljeno. Uz sve to, postala je i turistička atrakcija.




Kad nakupuju brašno u vodenici, kad ih domaćini počaste kafom, rakijom i sveže
ispečenom projom ili pogačom, kad se nagledaju kako mala Toplica pobesni pri
nailasku na vodenički točak, turisti brže-bolje pakuju stvari i žure ka selu
Trbušnici koje je između Lazarevca (12 km) i Aranđelovca (20 km) i koje je od
Beograda udaljeno oko 50 kilometara. Tamo ih čeka etno-selo "Babina reka".
U odnosu na slične oaze, razlikuje se po maštovitosti. Gosti se na prvi pogled
zaljube u ovaj zemaljski raj, kako ga je prozvao naš poznati pesnik Dobrica Erić.





Jezero, kamene zgrade, staze za šetnju, mnoštvo etno predmeta, na svakom koraku
cveće i, naravno, bogat izbor domaćih jela. Sve je neobično i unikatno, a delo
je jednog umetnika, slikara i skulptora Slaviše Živkovića. Zaseok Babina reka
je njegovo rodno mesto. Živeo je Slaviša u obližnjem Aranđelovcu, a onda je
prelomio i odlučio da uredi i sačuva ognjište predaka. Kamen po kamen, jedna
po jedna zgrada je nicala, i tako je, na površini od jednog hektara, stvorio
oazu za odmor koja je na samom kraju sela, prirodom izolovana od svega urbanog.



Gde god se okrenete, ovde su slike, među kojima ima i Slavišinih, ali etno
eksponati: ćilimi, drvene skulpture, stare trube, posuđe i predmeti koji su
se nekad koristili u srpskim selima. Postoji i Trg nežnosti u Ulica Dragih
sećanja. Sa terase pogled puca na šume i proplanke, a vazduh nije samo
besprekorno čist, već je, tvrde domaćini, i veoma lekovit.




Na terasi, pored klupa i stočića, je i nekoliko buradi u kojima se takođe može
sedeti, ručati ili probati prvoklasno vino iz šumadijskog vinogroja. Potrebno
je prilično vremena da biste ovde zapazili svaki detalj. Domaćini su se svojski
trudili da etno detalje vešto uklope u ambijent, tako da oni nisu ni napadni,
ni neupadljivi. Videćete i fotografije starih srpskih kuća, jer je Slaviša
Živković po selima Šumadije godinama fotografisao autentične kuće. U tom stilu
je i gradio objekte u svom etno-selu.




Svaki gost je ovde i drag i dobrodošao.

Domaćini su ponosni i zbog posete velikog broja gostiju iz sveta filma, pozorišta,
politike, estrade, diplomatije, televizije, pa crkveni velikodostojnici...



Dolaze im i strani turisti.

Oduševe ih drvene skulpture, zavire u svaki kutak, sa velikom znatiželjom razgledaju
stare predmete, traže da im se prevedu stihovi kojih je, kao i slika, na svakom koraku.



Žubori fontana u prostranom dvorištu, mirna je površina omanjeg jezera, u daljini
se čuje eho potoka i cvrkut ptica. Svud okolo caruje tišina. Izuzetna atmosfera za
opuštanje i koncentraciju, relaksaciju i odmor.



Bajkovit kraj. Pravi melem za dušu.

SVE JE AUTENTIČNO

Kad su krenuli da obnavljaju vodenicu, Slavko Jovanović i Milan Pavlović su odlučili
da sačuvaju mnoge autentične predmete. -Upravo tako-pojasnili su jednom prilikom.
-U vodenici su verige, ognjište, vodenička kola, naćve, drveni ekseri; kada u toaletu
nam je od omanje bačve, a krevet onaj starinski, drveni. Tu je i legendarni šporet
"smederevac", pa starinska pegla. Tri dana je, tridesetak ljudi na mobi, na krov
vodenice podiglo oko 12 tona ćeramide kojom su se nekada pokrivale kuće.



DOBRICA ERIĆ STIHOVIMA POZIVA U "BABINU REKU"


Vlasnik "Babine reke" i svi koji brinu o ovoj nesvakidašnjoj oazi nastoje da ispune
i mnogobrojne želje gostiju. Uvažavaju njihove kritike, predloge, raduju se svakoj
pohvali. Sve je to sabrano u knjizi utisaka, a posetilaca je sve više.



Uostalom, najbolji poziv da se ovde doputuje uputio je pesnik Dobrica Erić svojim
stihovima: "Razgali, brate, svoju dušicu, ima još leka za čoveka, dođi ponekad u
Trbušnicu, u etno-selo "Babina reka".






Izvor: Vecernje Novosti