Tema: Apsolutno romanticno - Tekstovi Pesama

Oči te tvoje zelene


Jednom je ljubav pala,
sa neba, na dvoje, tačno gde treba.

Jednom je zvezda mala,
zasjala, u tvom oku,
baš kako volim.
I od onda sve je stalo
i tako ostalo.

Jednom je neko nekom rekao:
„Mnogo te volim, pođi za mene,
i budi moja.“
Zašto mi sad u glavi tužno svira,
bio sam spor, muči me mora.
Da l’ svira još harmonika,
i vatre da l’ se pale,
tražim sad Dunavskim poljima
te tvoje oči male.

Oči te tvoje zelene,
meni baš nisu suđene,
dođe mi da pijem, tugu da razbijem,
suzama da lice mijem.

Dodirni me sad nogom ispod stola,
i seti se svega što je bilo.

Na licu nek’ ti osmeh opet sine,
i neka bude što je nekad bilo,
što je nekad bilo, bilo je.

Više te ne volim


Otišla si bez pozdrava,
nisam znao da si takva ti.
A rekla si da ćemo se
bar još jednom videti.

Više te ne volim,
neka mi druga sada maše.
Teško je živeti,
teško bez tebe, ali lakše.

Više te ne volim,
ne volim dan kad sam te sreo,
u glavi srušiću sve ono
što sam s’ tobom hteo.

Otišla si, pa neka si,
al’ znaj da te više ne volim.
Lagala si da ne možeš
ti bez mene živeti.

Leptir


Biću rob ljubavi, tvojoj i mojoj.
U nebo da letimo, ka ljubavi svojoj.
Da u noć ovu stane makar 6 meseci,
da l’ mogli bi pronaći za nadu prave reči.
Al’ leptir je leptir, ma gde poš’o sad.

Cveće i proleće mame let moj.
Ljubav za jedan dan, doživeti nespokoj.
Da godina stane u jedan sekund samo,
da l’ bilo bi dovoljno životu sve da damo,
a ruža umire tek jednom godišnje.

Produži mi život samo jedan dan,
produži mi, molim te,
jer zaljubljen sam već čitav sat.
Zašto sam leptir, zašto život traje kratko,
i šta se može uraditi za jedan dan.
A ti? Ti živiš godinama!

Noć mi je svanula, zora mi je pala.
I sve se okrenulo protiv mene mala.
Jedino ti me smiriti znaš,
jedino ti mi pravu ljubav daš.
K’o mravlja senka na svetu živim sam.

Moja želja


Kad bi htela ti da kreneš,
moj cvet da budeš zauvek.
Da nikada ne uveneš,
i zauvek budeš ti moj drug.

Odavno sam na pola puta.
I tražim pravu reč
koja će srušiti prepreke sve.

Da malo i ja udahnem toplog vetra,
da i meni počnu nova leta,
da malo i ja za nekoga živim,
da i mene neko za nešto krivi,
da malo i ja udahnem toplog vetra.

Kad bi htela ti da budeš
ono što mi uvek treba,
moj svet bi se otvorio
slobodan do kraja neba.

Opijen od prve čaše


Već sad mi je žao
što neću biti s’ tobom.
Već sad mi je žao
mada tu si kraj mene.

I što stalno gubim
ono do čega mi je stalo.
I ko je to tugu u duši zakopao.

Opijen od prve čaše pašću tu,
vodite me kuda znate, razbiću.
Svaku moju čašu je začarala tuga.
Ne verujem nikome, ne treba mi druga.

Dokle ću da plaćam,
rane stare ja da lečim?
I protiv svoje volje
da ja tužan budem?

Kamenje u srcu pustilo je koren.
Da teško je danas voleti
i biti voljen.

Pusti staru muziku


Nisi htela moja biti,
sve zbog mene ostaviti,
jednostavno nisi imala hrabrosti.
Nisi verovala u sne,
dovoljno jako da bi
sad posle svega šetala samnom.

Da li je kasno mila,
prepraviti stih?
Ponekad više kažem nego što trebao bih.
O, da l’ je kasno, draga,
promenuti sve, i tiho bez reči,
otići negde i ne vraćati se?

Pusti staru muziku, i zatvori oči.
Samo tako doći ću ja u tvoje noći.
Pusti staru muziku,
i nemoj mnogo da brineš ti.
Jednom će se naši snovi spojiti.

Odlazim


Odlazim, jer ne mogu prestati da te volim.
Da mogu, prestao bih živeti.
Ako prestanem živeti, ko će te onda voleti.

Idem, jer ne mogu prestati da te čekam.
Da mogu, nestao bih.
Ne smem nestati, jer ako me nema, ko će te onda čekati.

Svirajte mi moju pesmu


Jednom će se sve saznati
ko je kakav bio.
I ja ću ti jednom reći
ono što sam krio.
Jednom ću ti napisati
pismo ja o svemu,
kol’ko sam te ja voleo
i imao tremu.

Svirajte mi moju pesmu,
staru cigani.
Svirajte mi noćas tiho.
Neka zaboli – Sutra odlazim.

Mislio sam našoj sreći
kraja biti neće,
mislio sam, a znao sam,
da tu nema sreće.
Ljudi su mi govorili
da nisi ti za mene:
„Ostavi je, nesrećna je,
daj, misli na sebe.“

Godine su prohujale,
ostao mi san.
A znao sam da ne mogu
tebi da ga dam.
Sada lutam u noćima
al’ osmeh se ne vraća,
lice mi je puno bora,
tako se to plaća.

Đoletova Pesma


Život baš i nije Bog zna šta,
al’ za svaki slučaj uvek uzmem šta mi da:
frtalj ’leba, meter neba i pun šešir sna,
al’ đavo gleda da njemu bude fino,
pa kadkad sav taj džumbus potopi u vino.

Dajte mi vina, vino nek’ se toči,
dok traju dani, a naročito noći,
jer tu je tuga, ta moja verna druga,
a kad je tuga, ondak treba da se cuga.
Dajte mi vina, ja nemam drugih želja,
ni bližeg roda, ni boljih prijatelja,
jer tu je tuga, ta moja crna kuga,
a kad je tuga, ondak mora da se cuga.

S’ jeseni kad bagrem opadne,
potera me maler, šta god počnem propadne,
još mi se u inat tuđa ženska dopadne,
tu staru boljku ja lečim starim lekom,
dabome vinom, ta neću valjda mlekom.

Dosta


Dosta!!! Dosta, dosta je suza!
Dosta je tuge, ne valja se,
neću više da pevam pesme
ni tužne, ni ružne, ni jadne, ni gadne,
D o s t a !
Puštam nek’ dunu vetrovi
blagi, topli, nežni.
Sreća, i radost i osmeh reči su slave
nek’ mi se one pre svih jutrom jave!