Tema: Akademik Ljubomir Simovic - Neko ovom narodu izbegava da kaze istinu o Kosovu

Akademik Ljubomir Simovic - Neko ovom narodu izbegava da kaze istinu o Kosovu

Autor nekoliko drama koje su postale kultne u domaćim, ali i nizu svetskih pozorišta, prevođene na isto toliko stranih jezika, potpisnik zabranjivanih stihova, majstor pesničkih slika i nijansirane ironije koja prožima njegovu dramu, prozu, poeziju, ali i javne nastupe u kojima postavlja svetlo samospoznaje u lice svih društvenih namernih i nenamernih zabluda, obeležava na današnji dan svoj 80. rođendan. Ljubomir Simović ovim povodom za Danas govori o savremenim „urbanim uzusima“, mitovima i stvarnosti…

Nema više grada onakvog u kakvom ste odrasli, nema običaja na koje ste navikli, nema ni ljudi, knjiga niti razgovora… Može li čovek da opstaje u svojoj pesmi, u sećanju?

– Smem li da se zaustavim na prvom delu vašeg pitanja: „Nema više grada onakvog…“, i tako dalje? Zašto se zaustaviti na tome? Zato što su gradovi rastu mehanički, nekontrolisano, mimo svih urbanističkih planova. Divlja gradnja je jača od svih planova i zakona. Davno sam rekao da je moje rodno Užice bilo urbanije onda kada je imalo osam hiljada nego danas, kada ima 80.000 stanovnika. Identitet današnjeg grada ne ugrožava samo stihija izbeglica i doseljenika, koji traže mesto na kome će podići bilo kakav krov pod koji će skloniti golu glavu. Taj identitet ugrožava i sama gradska i republička vlast.

Ako ste pomislili da ciljam na projekat „Beograd na vodi“, pogodili ste. Otkad se taj projekat pojavio, i otkad sam video njegovu maketu, najredovnije pratim sve što je sa tim u vezi. Tom projektu se, svakako sa svojim argumentima, protive, pre svega, arhitekte i urbanisit, inženjeri, ekonomisti, pravnici, sociolozi, novinari, akademici, profesori, reditelji, građani.

Vanredni profesor arhitekture i urbanizma na Univerzitetu u Njujorku, Miodrag Mitrašinović, na primer, smatra da je taj projekat: „U najmanju ruku nepristojan. Sa profesionalne tačke gledišta. I u mnogo čemu nepismen.“ Bojan Kovačević upozorava na postojanje „svesnih manipulacija notornim pojmovima arhitektonske struke“. Borislav Stojkov piše seriju sjajnih, bogato argumentovanih tekstova, u kojima pokazuje kako se ovim projektom Beograd urbano pretvara u „plutopolis, fizičku i socijalnu strukturu u kojoj dominiraju veliki kapital, gigantski objekti i klasna segregacija, grad bez identiteta“. Džon Lempi, profesor istorije na Merilend univerzitetu, za „Beograd na vodi“ i za prugu Beograd-Budimpešta, kaže da nisu investicioni projekti u proizvodnji i izvozu nego da su to „projekti koji podsećaju na investicione planove Donalda Trampa.“

Kritike tog projekta pišu i Momčilo Grubač, Miodrag Zec, Milan Kovačević, pišu Mrđan Bajić i Slobodan Giša Bogunović, piše Ksenija Petovar, piše na desetine zabrinutih građana! Inicijalni odbor za arhitekturu i urbanizam Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU je u oktobru prošle godine javnosti uputio „Primedbe i sugestije“ povodom „Beograda na vodi“. Akademija arhitekture Srbije upozorava da su „predstavnici vlasti pristali na najskandalozniji član ugovora, kojim se na prostoru Savskog amfiteatra stavljaju van snage svi važeći zakoni Srbije“, i traži da se ugovor sa arapskim investitorom raskine, i da se za taj posao raspiše međunarodni konkurs.

Kako je vlast na sve to reagovala?

– Vlast je reagovala u svom stilu. Kad je u Skupštini Srbije izglasan leks specijalis za „Beograd na vodi“, naprednjaci su pred Skupštinu doveli demonstrante sa transparentima na kojima je pisalo: „Vučiću, sve ih uhapsi!“. Uhapsi koga? Uhapsi arhitekte, urbaniste, planere, inženjere, uhapsi ekonomiste, pravnike i sociologe, uhapsi novinare, pisce, glumce, profesore, akademike, uhapsi sve pismene, sve Beograđane, ako treba uhapsi i celu Srbiju, samo usreći te demonstrante, koji ne znaju protiv čega se bune, i zaštiti one koji jedini znaju kakve su ugovore potpisali! I koji bi da na obali Save podignu Abu Dabi. Dolazim u iskušenje da se za opis ove masovne scene hapšenja poslužim jezikom Luja Ferdinanda Selina, i to, ako je moguće, u njegovom najsočnijem izdanju!

Protivnici ovog projekta okupljaju se, i protestuju, pod devizom „Ne da(vi)mo Beograd“.

– Ja mislim da bi bilo mnogo primerenije i efikasnije ako bismo se svi okupili pod sloganom koji bi glasio jednostavnije i tačnije: „Odbrana Beograda“!

Istini za volju, danas nema više ni zabranjenih pesnika niti njihove poezije, među kojima ste svojevremeno bili i vi. Da li (sad tek) treba da se plašimo?

– Ovo su drugačija vremena od onih u kojima su pisci progonjeni i knjige zabranjivane. Onima koji danas vladaju knjige uopšte nisu u vidnom polju. Što bi moglo da znači da ne treba da se plašimo zabrana i hapšenja, nego nečeg drugog. Jeste li primetili kako poslanici, stranački funkcioneri, ministri, šefovi poslaničkih klubova, članovi glavnih i izvršnih odbora, munjevito, i kako arogantno, i kako agresivno, i kako udvorički reaguju na svaki pokušaj kritike premijera? Kad god ih čujem, setim se onoga što Eshilov Prometej kaže Zevsovom glasniku:

Tvoj govor dostojanstven, oholosti pun,
ko božijoj što dolikuje posluzi.

Kada zastanemo u ovoj našoj stvarnosti i osvrnemo se na dve Vaše najpoznatije drame, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Čudo u Šarganu“, stiče se utisak da su se dva zapleta slila u jedan i satkala naš život. U dramskom raspletu glumci odlaze svojim putem, sa svojom šarenom lažom, ali ostavljaju Užičane sa darom, promenjene… Šta se nama dešava?

– O tome šta nam se dešava govorio sam nedavno, u rubrici „Zaveštanja“, koju već nekoliko godina, uz učešće naših glumaca, pripremam za Dan Akademije. Toj rubrici sam ove godine dao naslov „Put do parodije“, i u njoj je, pored ostalog, pročitana i Disova pesma „Naši dani“, napisana 1912. godine. To je, setićete se, ona čuvena pesma u kojoj Dis, između ostalog, kaže:

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.
I kaže:
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.

I, u istom tonu, sve do kraja:
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
A poraze proglasismo za pobede,
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

…i tako dalje. U jednoj gradaciji koja se završava grmljavinom. Zaključujući da ovu pesmu možemo oceniti kao reprezentativan primer kritičke književnosti, postavio sam pitanje: „Može li se ići dalje od toga?“ Evo kako sam odgovorio: Može.

Da se može ići dalje od toga ukazuje nam, u svom „Dnevniku“, Vitold Gombrovič, kada, umesto „kritička književnost“, neočekivano kaže: „apsolutna parodija“! „Siroti Žari, autor sjajnog ‘Kralja Ibija’“, kaže Gombrovič, „nikada nije zamišljao da apsolutna parodija može postati nešto ozbiljno i preko potrebno.“ A mi bismo, s obzirom na naša iskustva, mogli ići i korak dalje, i kazati: Postoje istine koje se ne mogu izraziti drugačije do parodijom. Apsolutnom!

Pitali ste me: Šta nam se dešava?… Jeste li videli najnovije performanse naših političara, „Hidžab“ i „Tri poljupca“?

U kojoj meri se današnja politika bazira na mitovima, i koji su dometi takve politike?

– Tu imate celu seriju pogrešnih poteza. Prvi pogrešan potez je: zasnivati politiku na mitu. Drugi pogrešan potez je: zasnivati je na pogrešno pročitanom mitu. I treći: zasnivati je na svesno falsifikovanom mitu. Mi smo prolazili kroz sve te tri faze.

Kako tumačite izjavu predsednika SANU Vladimira Kostića da je Kosovo za Srbiju izgubljeno, kao i političku hajku nastalu tim povodom?

– Pre svega, trebalo je čuti ili pročitati Kostićev intervju u celini. Političari to u celini nisu ni čuli ni pročitali, nego su reagovali na ono što su im njihovi za to zaduženi službenici iz te celine izabrali i preneli. Kostić je, između ostalog, rekao da Kosovo „de facto i iure više nije u našim rukama“, i da „to neko ovom narodu mora da kaže“. Što znači da to, tu istinu, neko ovom narodu izbegava da kaže. Političari misle da je dovoljno izjaviti „Kosovo je Srbija“, kazati „Nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“, i da su tim završili posao. A Srbima na Kosovu je svakog dana sve teže i sve gore. Sve teže i sve gore. I ono najmanje što se u Briselu isposlovalo, Zajednica srpskih opština, svakim danom je sve neizvesnije. Bojim se da Srbima na Kosovu niko, ni Brisel, ni Srbija, ni vlada nezavisnog Kosova, ništa ne garantuju.

Oporavljena i konsolidovana SANU

Dugogodišnji ste član jedne od najvažnijih ustanova posvećenih nauci i umetnosti. Kako uticaj SANU vidite u vreme kada ste Vi postali njen član, 1988, i kako ga vidite danas, više od četvrt veka kasnije? Da li su se njena uloga i njen uticaj danas promenili?

– SANU je tokom proteklih decenija, prolazila, bukvalno, kroz „toplog zeca“. Napadana je zbog Memoranduma, koji nikada nije usvojen kao njen zvaničan dokument, jer je ukraden i objavljen pre nego što je njegov tekst predstavljen Skupštini Akademije. Pa je rad i stav Akademije posmatran i cenjen kroz delatnost onih akademika bliskih SPS-u, koji su podržavali Miloševića, ali se zanemarivala ona ogromna većina koja je, već 1992, od Miloševića tražila da se povuče sa političke scene. Da podnese ostavku. I da sada ne ulazimo u „sitna crevca“, što bi rekao Basara. Posle udaraca koje eventualno jeste, i posle onih koje nije zaslužila, SANU je morala da se oporavi i konsoliduje. I ona se, u mandatima Nikole Hajdina, oporavila i konsolidovala. Sad su na čelo kuće došli mlađi ljudi, koji će se, oslobođeni nasleđenih i isfabrikovanih hipoteka, zalagati za to da ova kuća, vidljivije i otvorenije, bude ono kako je definiše njeno ime: Srpska akademija nauka i umetnosti.

(danas.rs)