Tema: Nakit srpskih nevesti

NAKIT SRPSKIH NEVESTI

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu:
estetsku i simboličnu. Nakit je korišćen, kako da ulepša osobu koja
ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.
Simbolika nakita imala je naročito značenje u toku životnog ciklusa žene,
posebno onog dela, kada udajom, menja svoj društveni status.

Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom
ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija, kao obred prelaza, za ženu
ima složenu strukturu koja se odvija u tri faze i obuhvata tri statusa.
Prva faza podrazumeva početno stanje u kome žena ima status udavače.
U ovoj fazi udavača mora da obavesti zajednicu da se odvaja od svoje
dotadašnje uloge devojke, a najrečitiji i najočigledniji način da to
saopšti je putem nakita i ukrašavanja. Udavača se, tada, oblači lepše
od mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi više i boljeg nakita nego
ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga
faza prelaznog stanja u životu mlade žene. Ovo stanje za nevestu u
prošlosti nije bilo sasvim vremenski određeno i trajalo je do rođenja
deteta, pa i duže.

Riznicasrpska

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom
nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još
bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za
svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, koji
u životu žene predstavlja kratak period njenog najvećeg sjaja.

Najvažniji deo nakita srpske neveste je oglavlje ili ukras za glavu, koji
je mlada prvi put stavljala na dan venčanja a zatim ga je nosila u svečanim
prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta
nevesta se ponovnim, ovog puta trajnim menjanjem oglavlja, koje se ogleda
u smanjenju količine nakita, odvaja od svoje dotadašnje uloge.
Time započinje treća faza kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se
u okviru zajednice najviše ceni.

Kićenje i ukrašavanje glave kod srpskih žena-nevesti, tokom 19. i prve
polovine 20. veka, zauzima dominatno mesto. Osim kosi, kao prirodnom
ukrasu, velika pažnja se posvećuje dodatnoj dekoraciji, u narodu poznatoj
pod imenom oglavlje. U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi,
oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

"Smiljana smilj nosila, smilj nosila pa se ponosila"

Poreklo oglavlja može se nazreti u pojedinim vrstama nakita koje imaju
srednjovekovnu tradiciju, među kojima su najznačajniji venac, kruna i počelica.
Venac vodi poreklo iz antičkog načina ukrašavanja, odakle je, preko Viznatije,
dospeo u evropske zemlje gde je prvo pravljen kao ukras od cveća.Vence od
prirodnog cveća nosile su devojke kao simbol mladosti i devičanstva, dok su
na glavi neveste imali oznaku venčanja i izražavali želju za plodnošću.
Težnja za bogatijim ukrašavanjem učinila je da se venac transformiše, tako
da počinje da se izrađuje od plemenitog metala i ukrašava bojenim staklom i
biserom.

Vremenom je venac menjao svoj prvobitni izgled što je uticalo na pojavu novih
ukrasa za glavu poznatih kao kruna i počelica. Kruna se smatra reliktom srpske
srednjovekovne tradicije čiji se koreni nalaze u vladarskom nakitu. U narodnom
nakitu Srba, venac se transformiše u krunu koja je tokom vremena menjala svoj
izgled.

Ukras za glavu počelice ili pročelnik, prečela, u bukvalnom značenju prevoda
latinskog termina frontale ukazuje da se ta vrsta nakita nosi na čelu.
Srednjovekovne počelice najčešće su bile sastavljene od pločica, ukrašenih
dekorativnim motivima i dragim kamenjem. Tokom vremena one zadržavaju osnovni
oblik iz tog perioda, ali su sastavljene od parica i kvadratnih pločica.
Drugom tipu počelica pripadaju počelice sa lančićima koje su sastavljene od
metalnih pokretno spojenih pločica, obično livenih u obliku ptica ili stilizovanih
ljudskih figura i ukrašenih raznobojnim staklom. Venac, kruna i počelice bili su
sastavni deo narodnog načina ukrašavanju sve do kraja 19. veka, bilo da su se
transformisale u oglavlja ili činile njihov sastavni deo.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu, oglavlja, koji je nastao
promenom izgleda venca je smiljevac. Ovaj ukras u vidu kape bio je obavezan
nevestinski atribut u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču,
Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i
valjevskom kraju.

Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, dok se razlike
mogu primetiti samo u obliku i veličini. Glavni ukras smiljevca bio je napravljen
od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica,
nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže
nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta cvetna bašta ukrašavana
perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna.
Paunovom perju pridavana je posebna važnost jer se verovalo da okca na njemu
odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa tako prve godine nose o
blagdanima velike vence, načinjene od kupovnog cveća i iskićene raznim perjem.
Druge godine ili po rođenju prvog deteta nose tzv. podsmiljke, koji imaju izgled
manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada
udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom konđa.

Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost
ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji se osim smiljevca često koristi nevestinsko oglavlje pod nazivom
trvelji sa prevezom. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave
ženske kose sa dodatkom kozine, vune ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako
što se najpre spuste između uha u obraza a zatim se vrate ispod uha i nazad vežu.
Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima
novca. Preko trvelja stavljen je prevez ili pravougaoni komad tkanine, koji je
zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama
novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima, lančićima sa privescima. Svi ti
ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih
uticaja.

Na prelasku iz 19. u 20. vek pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes,
ves ili vesić.. Fes se šije od crvene čoje a oko njega su se obavijale vitice i preveza,
odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna
crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa
korićene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su i iglu od srebra
ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista zvanu čelenka.

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi u vidu teške kape zvane
naniz koja je sa svih strana bila iskićena srebrnim novcem. Ova kapa pružala se niz
pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade
u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom konđa i obradač, koja su bila bogato dekorisana
kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica ili
okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri nepokretno
spojene pločice na čijim su krajevima bile alke kroz koje se provlače dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape kofire pravljene od kartona i obložene
veštačkim cvećem i trešnjama, ukrašene na vrhu paunovim perjem sa ogledalcem u sredini.
Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesti, bila je i kapa zlatara ili
zlaćanka.Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile,
atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena
je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim
kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

Nevestinski nakit za glavu podrazumevao je i upotrebu naušnica, ili minđuša koje su
bile raličitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene
raličitim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim
ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, da zaštite onoga ko ih nosi.

Obavezan ukras neveste činio je nakit za vrat i grudi, stručno nazvan ogrlice koji se
u narodu zvao gerdani, đerdani, nanizi. Najomiljenije ogrlice udavača i nevesti bile
su ogrlice od novca, zvani đerdani ili dukati.To su nizovi različitog novca, austrijskog,
turskog ili srpskog, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu ili kožnu traku ili srebrni
lanac.Oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru koja je imala
ulogu lepo ukrašenog priveska.

Oglice nošene kao deo nevestinskog nakita javljaju se i obliku nadgrudnika ili
nekoliko lančića sa privescima. Nadgrudnici su, u zavisnosti od kraja i imovnog
stanja mlade, različito dekorisani. Svrha nakita za vrat i grudi kod koga dominiraju
nanizi novca, bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od
osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dokrativan deo ženskog nakita, posebno nevestinskog bile su različite
vrsta pojaseva sa kopčama, paftama. Kopče su u 19. veku kao obavezan deo narodne nošnje
bile veoma raznosvrsne. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže
imaju oblik badema. Pojasevi nevesti ukrašavni su i kružnim i pevac kopčama,
izrađivanim u tehnici filigrana i granulacije, a poznate su bile i pirotske kopče u
obliku ploče, izrađivane od srebra i ukrašene biljnim motivom i pticama. Toj grupi
pripadaju i ćemer kopče, sastavljene od tri do pet ploča, na kojima se kao osnovni
motiv javljaju predstva sv. Đorđa koji ubija aždaju ili srpski grb sa dvoglavim orlom.

U nevestinskom ruhu značajno mesto su imali kožni pojasevi ukrašeni metalnim ploćicama
ili velikim okovanim karneolima (ahatima).Ovaj pojas u narodu se zvao okovanik.

Sastavni deo nakita koji su nosile srpske neveste činile su narukvice i prstenje, koji
su imali značenje amuleta, posebno ako su ukrašeni ornamentima simboličnog značenja ili
su izrađeni od materijala kojima se pripisuju magijska svojstva. Naročitu magijsku snagu,
po narodnom verovanju, imao je prsten, pre svega zbog svog oblika. Krug, naime, kako
se verovalo ima zaštitnu moć od zlih duhova. Značaj kruga poznat je bio i u magijskim
ritualu, posebno ljubavnom, pa je tako nevesta kroz prsten gledala svog mladoženju
kada sa svatovima dolazi po nju, kako bi joj bio veran u braku. Izuzetan značaj koji
je venčani prsten imao u vezi je sa običajem prstenovanja koji označava pripreme za
prelazak u brak. Potom se burmom mlada venčava nakon čega je ona i njen supružnik nose
celog života.

Riznicasrpska