Tema: Moguce-nemoguce, na granici naucne fantastike

Moguce-nemoguce, na granici naucne fantastike


Dali nam preti kolektivno ludilo

Svetska zdravstvena organizacija je nedavno saopštila da na našoj planeti živi najmanje 450 miliona registrovanih ljudi sa nervnim rastrojstvima i poremećenom psihom. To i nije tako strašno, kažu, da Zemlji ne preti, i to u veoma bliskoj budućnosti, prava epidemija psihičkih bolesti, a broj obolelih će se višestruko uvećati u odnosu na današnje stanje. Polako, ali neumitno postajemo psihički sve bolesniji!
Do dan danas nema odgovora na pitanje: da li psihička poremećenost, ma kakvog stepena i oblika bila, posebno javnih ličnosti, njihovim delovanjem doprinosi ili odmaže društvu i, posebno, umetnosti?
Spisak u pisanoj, pa čak i usmenoj istoriji čovečanstva "poremećenih" ili onih koji su iskakali iz okvira uobičajenih normi i ponašanja kilometrima je dugačak.
Najizrazitiji i najpoznatiji primeri u istoriji "otklonjenih" od uobičajenih normi, prirodno, su iz sveta pisaca, slikara,kompozitora, naučnika. Ima, naravno, i političara, pa i careva, imperatora, kraljeva...Svi su imali u najmanju ruku čudno ponašanje i navike.
Svi znaju da je čuveni slikar Vinsent Van Gog, u trenucima nervnog rastrojstva otsekao sebi desno uho. Međutim, malo je poznato da su uljane boje kojima je slikao za njega bile prava poslastica. Najomiljenija. Tamanio ih je svaki dan, najmanje po nekoliko tuba...
Poznati ruski pisac 19. veka Nikolaj Gogolj, tokom svojih "napada", spaljivao je sopstvene rukopise, a tvrdio je da je na petrogradskom Nevskom prospektu svojim očima i to više puta video - leteće mrtvačke kovčege. Uz to, ubeđivao je sve iz svoje okoline da je njegov želudac potpuno drugačiji nego kod svih ostalih ljudi: okrenut je naopačke!
Nemački filosof Fridrih Niče bio je poznat po čudnom ponašanju. Postoji, crno na belo, lekarska dijagnoza: mozaična šizofrenija. Prijatelji, bliski i svedoci su zapisali: veoma često je umeo da pritrči konju i izgrli ga kao da mu je najrođeniji, pio je vino, pa čak i vodu, iz svojih čizama, jurio kokoške po dvorištu i farbao ih u razne žive boje...
Fizičar Isak Njutn je, ostalo je svedočenje njegovih savremenika, mogao da stvara - piše svoja čuvena teoretska dela koja su donela revoluciju u fizici - jedino ako je bio go, kao od majke rođen. U trenucima rastrojstva ili zbog zaboravnosti, veoma često je umesto jaja sebi za doručak u šerpi kuvao - svoj džepni sat. Kažu da je svakodnevna pojava bila da ruča i po nekoliko puta, jer je jednostavno zaboravljao da je već - ručao!
Veliki ruski pesnik Sergej Jesenjin veoma često je i bez ikakvog razloga lomio nameštaj po kući. Vređao je, takođe bez ikakvog razloga, i poznate i nepoznate koji su mu u tom trenutku bili u blizini. Pa čak i na ulici. Istine radi, kažu stručnjaci, nekoliko puta je pokušavao da se izleči, ali je na kraju izvršio samoubistvo, Mada ni do danas nije sigurno utvrđeno da li mu je neko, možda, "pomogao"...
Nemački pesnik i filosof Fridrih Šiler, tvorac nenadmašnog "Viljema Tela", imao je bezbroj veoma čudnih navika. Najupečatljivija, ostalo je zapisano, je bila njegova "navika" da može da piše jedino ako je na pisaćem stolu bilo nekoliko trulih jabuka!
Filosof Šopenhauer je imao veoma nezgodnu narav. U hotelima koje je često menjao jer je mnogo putovao, umeo je da napadne i isprebija recepcionera ukoliko bi pogrešno napisao njegovo prezime. Uz to, panično se plašio infekcija i sve vreme putovao i selio se - bežeći, kako je tvrdio, od epidemija.
Britanski književnik i pustolov Džonatan Svift, tvorac čuvene trilogije o putovanjima Gulivera, još za života je bio proglašen ludim. Verovatno, kažu stručnjaci, zahvaljujući njegovom ludilu zajedno sa njim boravili smo u zemlji liliputanaca, džinova i doživeli mnoge neverovatne avanture.
Nemački kompozitor Robert Šuman počeo je da "ludi" još u svojoj 24. godini, a u 43. je i zaista potpuno poludeo. Sve vreme, tokom svog veoma plodnog muzičkog života, redovno je tvrdio da ga svuda prate stolovi koji govore, a da svugde oko sebe veoma jasno vidi zvuke...

Peti svet - ako preživimo!


Da nam se nešto kuva – kuva se. Uostalom, već smo zabrazdili u 2012, i jasno je da više ništa nije isto – sudeći po vestima koji dolaze sa svih meridijana. Katastrofične prognoze smenjuju se sa onim nešto optimističnijim, po kojima će ovo biti godina transformacije svesti.
Zapadna proročanstva uglavnom se baziraju na ideji da je ovo doba prelomno i, da, naneki način prestavlja kraj vremena, Sudnji dan, dok, recimo, Indijanci to tumače samo kao završavanje jednog velikog kruga. Razlog za ove razlike je u - načinu doživljaja vremena. Zapadnjacima je, sa njihove tačke gledišta, sve jasno i logično - postoji prošlost, sadašnjost i budućnost - početak, sredina i kraj, dok je za Indijance vreme ciklično. Postoje četiri faze, poput četiri godišnja doba, i svaka faza je priprema za sledeću - kao karike u lancu, obruču. A u centru obruča je bezvremenost, večno prisustvo oko kojeg se ovaj "lanac" kreće. Indijanski šamani upravo iz te, centralne tačke, posmatraju promene, koje nemaju kraja...
U principu, severnoamerički Indijanci predvideli su kraj jednog ciklusa Zemlje, nestanak belog čoveka i povratak svih živih bića koja su iščezla pod pritiscima današnjeg sveta. To doba je blizu. A od nas zavisi da li ćemo ovaj period proći ovako ili - onako.
A evo šta o vremenu koje dolazi kažu predanja i uvidi različiih plemena.

Proročanstvo Sunčanog Medveda, pleme Čipua
Sunčani Medved, vrač plemena Čipua (1929-1992) govorio je da ove promene možda neće prijati ljudima, ali će ih Zemlja svejedno - proizvesti. "Kao što se pas stresa da bi se oslobodio buva, Zemlja će izazvati zemljostrese, vulkane i klimatske promene da bi se oslobodila suvišnih i problematičnih ljudi. Ako je to neophodno, mnogo ljudi će umreti tokom velikih promena, a oni koji prežive biće svesni odgovornosti za Zemlju i živeće na njoj u harmoniji, ljubavi i poštovanju, to je ono što bi trebalo da se dogodi..."
Ljudi koji će preživeti biće oni koji vole život i afirmišu ga na svaki način mogući način. To su oni spremni za promenu svesti, koji će moći da tragaju za komunikacijom sa Tvorcem. To su ljudi koji žive u bliskom dodiru sa zemljom, daleko od velikih gradova i gaje ili sakupljaju sopstvenu hranu iz divljine.
"Pokušavam da stvorim veću grupu ljudi koji su skladu sa Zemljom. Ovi ljudi neće biti zbrisani u procesu promena. Ako znate i gde i kako se pripremiti, ovo može biti veoma udobno, interesantno i uzbudljivo vreme" - govorio je vrač.
Po Sunčanom Medvedu, zemljotres u San Francisku 1989. i onaj u Nortidžu 1994. bili su samo upozorenja za mnogo veće koji će pogoditi Kaliforniju. Vrač piše, 1987: "Zemlja je inteligentno živo biće! Pre najvećih promena koje je ikada dala Majka Zemlja, ovo su bila upozorenja...Videćete ovde velike promene. Kada sam zapitao Duha o zemljotresima i da li se stvari mogu promeniti, On je rekao da je sve već zapečaćeno". Povratka nema...

Hrabri Bizon - pleme Brul
"Vreme je za veliko pročišćavanje" - kaže Hrabri Bizon. "Mi smo na tački bez povratka. Dvonošci se spremaju da dovedu do uništenja život na Zemlji. To se već događalo, i i desiće se ponovo. A magični krug pokazuje kako sve stvari idu - u krug.
Ono staro postaje novo, novo postaje staro. Sve se ponavlja. Beli ljudi nemaju kulturu, a kultra ima korenje u Zemlji. Ljudi bez kulture ne opstaju dugo, jer je Priroda . Bog. Bez povezanosti sa Pirodom, ljudi skreću sa puta, raste negativnost, sami sebe uništavaju. Na početku smo svi imali jedan um, i on je bio pozitivan, lepota koja svuda vidi lepotu."

Tim Sikia (Usamljeni Orao), pleme Žutih noževa
"Mnogi snovi ili vizije ne znače nužno kraj: oni takođe mogu indicirati promenu. Naš narod kaže se ljudi koji nisu spiritualno usklađeni ne mogu prilagoditi promeni. Neće imati neophodnu fizičku, mentalnu i duhovnu snagu da se promene. Rečeno je: čovečanstvo će poludeti.
Postojaće neka energija ili nešto slično što će uticati na atmosferu. Kao posledica toga, pritisak na naše mozgove porašće za 35 procenata. Međutim, ljudi koji će postati duhovno čisti prihvatiće ove energije kosmosa i biće bezbedni od ovog procesa čišćenja.
Sedamdeset do 80 posto ljudi nisu spiritualno, već materijalistički orijentisani. Oni neće moći da izdrže ove transformacije, već će poludeti. To će biti kao ludnica".

Proročanstvo Sedme generacije - pleme Mohavk
Prema ovom proročanstvu, sedam generacija posle kontakta sa Evropljanima, nastupiće dan kada će drevno drveće umreti, čudne životinje rađaće se deformisane ili bez odgovarajućih udova. Ogromna kamena čudovišta rascepiće lice Zemlje. Reke će goreti. Vazduh će spržiti ljudske oči. Ptice će padati sa neba, a ribe će umreti u vodi. I čovek će se postideti načina na koji je tretirao svoju Majku i Hraniteljku, Zemlju.
Konačno, prema ovom proročanstvu, posle sedam generacija življenja u bliskom kontaktu sa Evropljanima, indijanski narod će se podići i zahtevati da njihova prava na zemlju budu poštovana.
I beli ljudi i žene okrenuće se drevnom narodu, tražeći vođstvo. A naći će ga u sedmoj generciji plemena Mohavk, koja upravo raste....

Vizija Irokeza
Kraj sveta biće blizu kada drveće počne da umire od vrha na dole (što se već dešava). Doći će vreme kada neće biti kukuruza, kada ništa neće rasti u baštama, kada će voda biti prljava i neupotrebljiva za piće.
Tada će veliko čudovište ustati iz vode i uništiti čovečanstvo. Jedno od imena ovog čutovišta je "bolest koja jede iznutra" (takvih bolesti već imamo...).
Ovo je vrač Lepo Jezero saopštio Irokezima još 1700-ih. "On je video četiri bića, kao četiri anđela, kako dolaze iz četiri pravca. Rekli su mu šta će se dogoditi, kako će biti bolesti za koje se nikada ranije nije čulo. Biće mnogo suza u ovoj zemlji. Tada će doći veliki vetar - on će očistiti zemlju i vratiti je u prethodno stanje. To će biti kazna za sve što smo uradili svetu" - glasi proročanstvo.

Hopi proročanstvo
Jedna od najfascinantnijih vizija dolazi od Hopija, miroljubivog naroda nastanjenog u severozapadnoj Arizoni. Evo kako glasi, iz usta Belog Pera (preuzeto iz "Knjige Hopija - 1963), koji je o tome govorio 1958:
"Ja sam Belo Pero, Hopi iz drevnog klana Medveda. U svom dugom životu putovao sam zemljom, tražeći svoju braću i učeći od njih mnoge mudrosti. Pratio sam svete puteve mog naroda, koji nastanjuje šume i mnoga jezera na istoku, zemlju leda i dugih noći na severu, i mesta svetih oltara od kamena koje su izgradila moja braća pre mnogo godina na jugu. Od svih njih čuo sam priče o prošlosti i proročanstva o budućnosti. Danas, većina proročanstava postaje ono što se već desilo - prošlost postaje sve duža, a budućnost - kraća. A sada Belo Pero umire. Njegovi sinovi su se pridržuli precima, a uskoro će i on biti sa njima. Ali niko nije ostao, niko da priča i prenosi drevne mudrosti. U četvrtom svetu mi smo skoro zaboravljeni, nestali ali - i to je rečeno. Vreme se skraćuje....
Četvrtom svetu će uskoro doći kraj, i Peti svet će početi. Ovo stari znaju. Znaci su tokom mnogo godina uspunjeni i još ih je malo ostalo.
Ovo je prvi znak: govorili smo o dolasku ljudi bele kože, kao Pahana, izgubljeni Beli Brat Hopija, ali ne žive kao Pahana ljudi, već su uzeli zemlju koja nije njihova. Oni će udariti na svoje neprijatelje grmljavinom.
Ovo je drugi znak: naše zemlje će videti dolazak upregnutih točkova sa glasovima. U svojoj mladosti, moj otac je video proročanstvo koje se ispunjava svojim očima – beli ljudi su doveli svoje porodice u vagonima preko prerije.
Ovo je treći znak: čudna zver kao bizon ali sa velikim dugim rogovima, preplaviće zemlju u velikom broju. Ovo je Belo Pero video svojim očima – dolazak stoke belih ljudi
Ovo je četvrti znak: zemlja će biti ispresecana zmijama od gvožđa.
Ovo je peti znak: zemlja će biti prekrivena ogromnom paukovom mrežom
Ovo je šesti znak: Zemlja izukrštana rekama od kamena.
Ovo je sedmi znak: čućete da more postaje crno i da mnoga živa bića zbog toga umiru.
Ovo je osmi znak: videćete mnogo mladih koji nose dugu kosu kao moj narod, kako dolaze i pridružuju se plemenskim narodima da bi učili njihove puteve i mudrost.
I ovo je deveti i poslednji znak: čućete kako će kuća sa nebesa pasti na Zemlju u velikom sudaru. Ona će se pojaviti kao plava zvezda. Vrlo brzo posle ovoga, ceremonije mog naroda će prestati”
Dalje Belo Pero govori da su ovo znaci koji nagoveštavju veliko razaranje. Svet će se ljuljati tamo-amo. Beli čovek će se boriti protiv drugih ljudi u drugim zemljama – sa onima koji su imali prvo svetlo mudrosti. Biće mnogo stubova dima i vatre, i bolesti i velikog umiranja...
Sve u svemu, i po Hopi proročanstvu, Zemlja će ubrzo proći kroz veliko pročišćenje, a od ljudi će zavisiti koliko će ono biti ekstremno. A zatim, posle razaranja i obnove, doći će Peti svet...

Belci treba da se vrate u svemir!
Šta Indijanci misle o onome što nas čeka - "iz prve ruke" saznao je naš nekadašnji sagovornik, učitelj meditacije i prevodilac Draško Nikodijević, koji je nekoliko decenija živeo u SAD, i imao prilike ra razgovara sa drevnim narodom...
"Na svojim putovanjima po Americi imao sam prilike da razgovaram sa Indijancima iz različitih plemena. Severnoamerički Indijanci predstavljaju nekoliko stotina etničkih i kulturnih tradicija, koje se međusobno bitno razlikuju, ali se većina njih međusobno slaže da majanski kalendar ne predstavlja konačan kraj sveta, ali da smo u toku perioda čišćenja ili Velike Promene”

P r o r o c a n s t v a - Tarabici


-I-

Mitar je uvek dolazio proti kada bi naumio da mu nesto kaze. Tako je i sada, gleda kako sneg kopni i veli svome kumu:

- Bog hoce da kazni ovaj narod, pa usred zime pusta ljeto.

- Bozja volja, kume! - uzvrati prota.

- Nije, nego je narod kvaran. Sude se dolje u varosi oko jedne kokosi i nekakvijeh korova i trnjina...Ne valja, nikako ne valja!

- A sta to ne valja, Mitre?

- Ne valja ono sto ce doci.

- Nesto mi mnogo zaobilazis - nasali se prota Zaharije.

- Strah me je da ti o tome i govorim - bojazljivo ce Mitar.

Malo se zamisli, i kada prota rece: - Kazuj!, on odgovori:

- Bice rata!

- Kada? - uznemiri se prota.

- U ljeto, onoga dana kada ljetnji snijeg budne obijelio cijela Kremna.

- Bogati, kume, otkud ti to sve znas?

- Tako mi je kazano - rece, i opet zacuta Mitar.

Njegov kum je bio svesteno lice i mogao je verovati da taj glas dolazi od Boga, ali Mitar je slusao neki drugi glas koji mu je sve "govorio". Nije znao otkud dolazi, ni kako ga cuje. Nije to znala ni nauka toga vremena, pa i danas se veoma malo zna. Ali, otkad covek misli, smatralo se da ono sto ne zna ne znaci da ne postoji. Bilo kako, ali to sto je tada, tih dana, govorio Mitar Tarabic, a pre njega njegov stric Milos, sve se obistinilo.

A evo kako je bilo:...

Vec tada, te 1876. godine, osmog juna, Kremna osvanuse pod snegom. Istoga dana knez Srbije Milan Obrenovic objavi rat Otomanskoj imperiji. Sa Pozeskog polja, Uzicka vojska krenu na dve strane: ka Javoru i ka Uvcu...

. . .

Oko cetiri sahata, da bi joste za vidjela stigo kuci, Mitar odstupi od sovre te se zajedno, pri ispracaju, nadjosmo u mojoj avliji.

Opazim ja, Mitar se zagledo nekud u visine, te primijetim da poluglasno broji odzake na nasijem kucama.

- Ama, kume, neces valjda u dundjerine - komedijam ja s njime, a on ce ko da nesto provjerava, ali onako tijo, sam za sebe:

- Jes, ima ih cetrnajest...

- Ima, hvala Bogu - uzvratim ja - a bice ih jos i vise.

- E, u tom je belaj, kume, sto nece - samouvjereno kaza Mitar.

- Neka Bog odrzi ovo sto se sadevo dimi, pa ce biti dobro - reknem mu ja.

- Kamo lijepe srece - odgovori on ozbiljno, a u ocima mu iskri neka cudna tuga.

- Vidis li, moj kume Zarija - produzi Mitar svoje kazivanje - ovih cetrnajest odzaka sto se sadevo iz njih lijepo dim vije?

- Vidim! - kazujem ja njemu.

- E, kume, doci ce vrijeme kada se vise nijedan odzak iz ovijeh kuca nee pusiti...Nagrnuce na ova tvoja gnijezda nekakva ognjena sila da od ovijeh kuca ni kamen na kamenu nece ostati.

- Cija ce to sila biti, kume Mitre?

- Sila gvozdenih kola i brace sto se izrodise u nebracu sto ce ici sa tijem kolima.

- Kada ce se to zgoditi? - upitah.

- Ti, kume moj, to neces dozivjeti, ali tvoji unuci oce.

-II-

Te jeseni 1943. godine, kada su jedinice NOV i POJ, u frontalnom napadu, preko reke Drine, presle na teritoriju zapadne Srbije, partizanske prethodnice dopirale su gotovo do samog Uzica. Front Narodnooslobodilacke vojske prostirao se velikom sirinom, pocev od grada Priboja na reci Limu, sve do sela Perucca, kod Bajine Baste.

Presavsi planinu Sargan, front se nesto suzio, zahvatajuci juzne delove planine Tare i severne ogranke Zlatibora. Vrhovni stab NOV i POJ doneo je odluku da partizanske snage predju tok reke Djetinje i tako zauzmu Uzice. Glavna i odlucujuca bitka nasih snaga protiv okupatorskih trupa odigrala se u Kremnima. Iako malobrojni i slabije naoruzani, partizani su uspeli da kompletnu bugarsku 24. diviziju potisnu do ovog sela u neposrednoj okolini uzicke varosi. Bugarski komandanti hitno su zatrazili pomoc od Nemaca i to u avionima i tenkovima, koje kao pesadijska jedinica nisu imali. Uvidevsi da ce pasti i sam grad Uzice, a samim tim i da ce njihov mali garnizon biti ugrozen, Nemci su svojim saveznicima hitno uputili dva tenkovska odreda i jednu kombinovanu eskadrilu aviona. Zahvaljujuci brzoj pomoci, bugarska 24. divizija posle dugih svakodnevnih borbi jedva je povratila svoje ranije utvrdjene polozaje na planini Sarganu, ali uz velike gubitke.

Prolazeci ponovo kroz selo Kremna, vojnici bugarske divizije, zasticeni nemackim tenkovima, palili su i ubijali sve sto se ispred njih nalazilo. Posto su se na samom ulazu u ovo selo, u neposrednoj blizini glavnog puta Uzice - Sarajevo, nalazile kuce Zaharica, Bugari su prvo zapalili taj zaselak.

U svakom mestaninu Kremana videli su komunistu, a u svakoj seoskoj kuci "partizansko uporiste".

Usavsi u prostrano dvoriste ovog zaseoka, otpoceli su da pale, pljackaju i ubijaju sve zivo sto se u kucama i oko njih nalazilo. Tako su, izmedju ostalih, prvo ubili Djurdja Ocokoljica, ucenika Uzicke uciteljske skole, inace bliskog rodjaka ove familije, decaka, kome nije bilo ni petnaest godina.

Kada su kuce izgorele i od njih ostale samo zidine, nekoliko bugarskih podoficira seli su u nemacke tenkove, koje su bili doterali do samih ovih zgarista. U neshvatljivom besu, upravili su topovske cevi tenkova na ove zidine i gadjali ih sve dok i temelje vec unistenih zgrada nisu sravnili sa zemljom.

Nije bila postedjena ni kremanska bogomolja, zvana "Celija", u kojoj su svestenici, clanovi porodice Zaharica, zavetno, cuvali delove Vrutoskog jevandjelja i niz drugih vrednih i za nasu nacionalnu kulturu znacajnih, neispitanih retkih knjiga.

Na ovo Tarabicevo vidjenje buducnosti podsetio nas je, 1950. godine, ugledni kremanski domacin, Dragutin Djurdjic, koji je u tim burnim danima okupatorskog vandalizma, silom prilika, bio predsednik kremanske opstine.

Zgrazavajuci se nad ovim nedelima, Djurdjic je hrabro istupio pred bugarskog generala i demonstrativno podneo ostavku na svoj polozaj.

Komandanta ove divizije, generala Simova, iznenadila je hrabrost i odlucnost jednog obicnog srpskog seljaka, pa je preko Djurdjica poceo detaljno da se raspituje o postupcima svojih vojnika. Kada mu je ovaj hrabri covek objasnio da njegovi vojnici nisu postovali ni cuvenu kremansku bogomolju "Celiju" i da ce sve one koji su to ucinili stici prokletstvo i sudbonosna rec kremanskih vizionara, general ga je uplaseno pogledao i preko svog adjutanta naredio da dalje paljevine i ubijanja prestanu.

Tada se tu zatekao i jedan bugarski oficir, koji je Djurdjicu predstavljen kao bivsi predsednik sofijske opstine, a koji je svom generalu, tom prilikom, rekao da odlicno poznaje sadrzaj kremanskog prorocanstva, citirajuci, gotovo doslovno, izvesna njegova poglavlja.

Naravno, sve je bilo kasno. Desetine nevinih ljudi vec je bilo poubijano, a mnogi seoski domovi spaljeni. U tom vihoru, zauvek je nestalo mnogo divnih ljudi ovog planinskog kraja, dok su polumrtvu protinu unuku, mladu seosku uciteljicu Milicu Jeremic, seljaci krisom, nocu, dopremili do uzicke bolnice.

Vizija ovog dogadjaja, koji je Mitar Tarabic predvideo sezdesetih godina proslog veka, iznenadjuje preciznoscu detalja njegovih opisa.

Cini se da ova identifikacija bugarskih okupatora kao "brace", koja su postala "nebraca" poseduje prizvuk gorke aluzije na ondasnje veoma izrazene tendencije idealizacije panslavizma. Navedena Mitrova poruka zvuci kao podmseh ovom verovanju. Opis "gvozdenih kola" u potpunosti odgovara pojavi tenkova. U vezi s tim ne moze se ni pomisliti da je ovaj nepismeni kremanski seljak mogao bilo sta da nasluti o tom ubilackom izumu nauke tadasnjih dana. Tada, kada se nije znalo ni za automobil...

. . .

-III-

Dok je bio dete, Milos Tarabic se ni po cemu nije razlikovao od ostale dece ovoga kraja. Tek kasnije, u decastvu, primecivali su kako cuti, izdvaja se od seoskih drugova, zatvara u sebe i udaljava cak i od svoje blize porodice. U letnjim mesecima najradije je bivao sa velikim stadom ovaca, gore, na planini Tari. U Kremna ne bi silazio ni kada su najveci praznici, prilikom kojih se okupljalo citavo selo, narocito mladi. Tek poneki put bi obicnog, radnog dana, ali samo po mraku, sisao sa planine da uzme cistu preobuku, pa bi se jos pre izlaska sunca vracao na Taru. Zimske dane provodio je sam, izbegavajuci bilo kakvo drustvo.

U dugim januarskim i februarskim vecerima izlazio bi iz kuce u duge setnje do obliznje borove sume, u kojoj je nekada ostajao i po nekoliko casova.

Kao da nije osecao zimu, niti strah od vukova.

Ovakvo Milosevo ponasanje zabrinjavalo je ostale ukucane, bracu i sestre, a narocito majku, pa su ga, zbog toga, cesto zapitkivali sta radi u sumi i kako se ne boji studeni i kurjaka? Na ta pitanja obicno je davao kratke odgovore: "Da mi je zima - nije, jer me griju zvijezde." Ili: "Nece me vuci, i oni su bozje ovce."

Voleo je jedino da razgovara sa svojim mnogo mladjim kumom, tadasnjim bogoslovom, Zaharijem Zaharicem, koji mu je postavljao slicna pitanja i kritikovao ga sto se ne zeni. Milos bi mu, kao i drugima, davao iste odgvoore. Govorio bi da je on vencan sa nekim drugim carstvom, koje nije ovozemaljsko, te tako nece ni Bogu da kvari red.

Na pitanje mladog Zaharija zasto toliko vremena provodi sam u sumi, Milos bi odgovorio:

"Vidis, moj kume, Zarija, ja ti tamo u gori gledam...Gledam, sve vidim i cujem...Tako doznajem sta ce biti sa svima nama, ovijem narodom i ostalim svijetom...Kako ja to sve gledam i cujem, ne umijem ti ovijem jezikom objasniti...Ne znam koju rijec da nadjem."

Inace, ko ga ne zna, ne bi ga ni po cemu razlikovao od ostalih ljudi. Iako gorstak, imao je neobicno blag izraz lica, ali istovremeno i odlucan. Ostavljao je utisak veoma bistrog coveka, a vazio je za najvrednijeg u selu. Ono sto su ostali seljani radili po nekoliko casova, Milos je bio u stanju da zavrsi za nepun cas.

. . .

Kada je Milos Tarabic navrsio dvadeset godina, primeceni su prvi vidniji znaci njegovih prekognistickih sposobnosti.

Prvo predvidjanje bilo je - sopstvena smrt.

Tacno je prevideo i godinu svoje smrti, rekavsi to majci koja ga je cesto molila da se zeni.

"Cujes li ti, majko...Nemoj me cerati da se zenim! Ja se zeniti necu. Kada budnem navrsijo cetrdeset pet godina zivota, ondakar ces me ukopati, a zeniti me nikada neces."

Zbog te njegove odlucnosti da se ne zeni bila je veoma nesrecna njegova sestra Bosa, kojoj je jednom ljutito odgovorio:

"Ja se Boso, zeniti necu, a ti ces se udati. I udaces se dobro. Dobices i djecu, ali ce ti sve najmilije pomrijeti u cvijetu mladosti. Ondakar ces se sjetiti mene pa ces reci: 'E, jadna Boso, kamo lijepe srece da se nikad nijesam ni udavala'."

Ovo Milosevo predvidjanje sopstvene smrti i sudbine njegove sestre Bose u potpunosti se obistinilo.

- Umro je na svoj rodjendan, 6. februara 1854. godine, pozivevsi, kako je i kazao, tacno cetrdeset pet godina.

- Nekoliko godina posle njegove smrti, Bosi su poumirala sva deca. Ne mogavsi da prezivi ovu nesrecu, umrla je i sama po smrti poslednjeg, petog deteta. Njena lepa i imucna kuca ubrzo je zarasla u korov.

. . .

Cuvsi za prorokovanje Milosa Tarabica, koje mu zbog predvidjanja propasti dinastije Obrenovica nije bilo po volji, serdar posalje u Kremna dvojicu svojih konjanika da ovog vidovnjaka strazarno sprovedu u Cajetinu i da ga tu zatvore.

Posle nekoliko dana tamnovanja, serdar iznenada pozva Milosa Tarabica na razgovor, pa ga upita sta zna da mu prorekne o njegovoj sudbini.

- Nista dobro, Gospodaru. Ti ces umrijeti od gladi - odgovori mu Milos.

Da bi omalovazio Tarabica, jer mu ovaj bese izrekao lose prorocanstvo pred citavom njegovom svitom, osioni velmoza se stade smejati, pa mu rece:

- E, kada si takav bozji coek i prorok, pogledaj dolje u avliju! Vidis li tamo onu suzdrebnu kobilu?

- Vidim - odgovori Milos.

- Deder mi onda proreci kakvo ce zdrijebe ona ozdrijebiti? Musko, jal zensko? Ako ne pogodis, ode ti glava - zapreti serdar.

- Gospodaru, ova kobila ozdrebice zensko zdrijebe, koje ce imati kracu zadnju desnu nogu. Ako tako ne budne, slobodno mi skini glavu.

Iznenadjen ovakvom sigurnoscu Milosevog odgovora, Micic naredi svojim slugama da ovu kobilu ubiju i raspore. Tako i ucinise. I, kada zdrebe bi izvuceno iz njene utrobe, svi ugledase zensko mladunce s kracom zadnjom desnom nogom.

. . .

Kada je 1842. godine doslo do dinastijske promene, Jovan Micic krenu sa svojom gardom ka Kragujevcu da brani kneza Milosa Obrenovica. Na tom putu ga uhvate, vezu i sprovedu u Beograd. Iz Beograda je, sav u okovima, sproveden u Gurgusovacku kulu, u kojoj je umro od gladi 27. decembra 1844. godine.

-IV-

"Bas tih godina", kazivao je prota Zaharije, "kada u Srbiji to niko nije mogao ni slutiti, kum Milos mi se poveri, da ce iz zemlje otici nas knjaz Aleksandar Karadjordjevic.

Ja se samo nasmijem na ove njegove rijeci, te mu reknem: - Hajde, bogati, Milosu, a ko ce onda doci da vlada ovijem narodom?

- Stari knjaz Milos - odgovori on.

- Kako stari knjaz, kume? Zar ne znas da je on umro i da je sahranjen u Rumunjskoj?

- E, kume, Zarija, nije umro, nego je ziv."

- Ne avetaj, kume, nego govori i zbori ko i ostali pametni iksani! Znas li ti, nesretnice moj, da sam u novinama licno citao i procitao i da u njima lijepo pise da je stari knjaz mrtav.

- Ne ljuti se kume - mirno me opomenu Milos i ne vjeruj tijem tvojim novincugama, nego me cuj sta cu ti reci. Stari knjaz ce doci u Srbiju da vlada, pa makar bio i mrtav, kako ti kazes da jeste.

"I zaista," pricao je kasnije prota Zaharije, kroz koju godinu se pokaza tacnim da su vesti o smrti starog knjaza Milosa Obrenovica bile namerno proturene, te on 1858. godine ponovo dodje na presto Srbije. Ovo prorokovanje moga kuma, Milosa Tarabica, bijah poverio samo dvojici ljudi, i to mom kumu proti Milanu Djuricu i pobratimu proti Gavrilu Popovicu. Jes, bogme, da smo se sva trojica vaskoliko iznenadili, kada se te 1858. godine ove reci Miloseve obistinise..."

. . .

"Sjedao sam pod orahom u mojoj avliji i uzivo u toploti prvijeh jesenskih dana. Bijah prilicno umoran te onako, sjedeci na klupi, zaspah...U taj mah, odjedanput, banu kum Milos Tarabic. Ja sam dobro znao da je on umro jos prije cetiri godine, ali se potpuno svjesno prepustih ovom snijevanju, da vidim sta ce se iz toga ishoditi te ga, u snu, zapitah:

- Otkud ti, kume?

- Ja doso da ti kazem neke vijesti - odgovori on.

- Kazuj, ionako za poslednjih deset dana ne procitah nikakve novine!

- Nista nemoj vjerovati tim tvojim novinetima, vec meni - vazno ce Milos. - Zar te tvoje novincuge nijesu pisale da je stari knjaz umro, a on, hvala Bogu, zdrav i ziv!

- Pa jes, kume, imas pravo - potvrdih ja, sjetivsi se da su se sva njegova kazivanja o knjazu, odista, obistinila.

- E, sadeve cuj moj kume Zarija - rece, pa zatim upita: - Bogati, koji je danaske dan i godina?

- Cetrnajesti, deveti mjesec 1858. lj. g.

- Ma, sta rece, cetrnajesti deveti mjesec, kao da o necemu razmislja, stade on da ponavlja moje rijeci. Poslje ce jopet reci:

- Vidi, kume, stari knjaz nece vladati ni pune dvije godine i umrijece ovog istog dna, 1860. godine. Umrijece cestito i lijepo od svoje smrti i starosti.

Zatim ga polako nestade iz mog sna, pa se namah opet pojavi i rece:

- Kume, sve ono sto ti rekoh je prava bozja istina.

Ja se uskoro probudih, te mi se u jednom trenu ucini da sam, uistinu, razgovarao sa pokojnim Milosem, ali se poslije sjetih da je to bio sam san.

Kroz koji dan sidjoh u Uzice te o ovome kazivah svome kumu proti Milanu Djuricu i pobratimu proti Gavrilu Popovicu.

Poslije dvije godine, tacno na dan 14. septembra 1860. godine, slucajno bijah u Uzicu te sa svojim kumom Milanom i pobrom Gavrom sedjeh pred Drndovom kafanom, kada, eto policijskog pristava koji nam donese vijest da je stari knjaz umro danaske prije podne i da im je to iz Beograda, zvanicno, u nacelstvo, javljeno. Sva trojica, sjetivsi se mojega sna, uglas zapitasmo: "Koji je danaske dan u godini", a on kratko odgovori: "cetrnajesti septembar!". Mi se samo zgledasmo."

. . .

-V-

Osim ovih, Milos Tarabic je proti kazivao i druga svoja prorocanstva, koja su se obistinila pedeset i sedamdeset godina posle njegove smrti (umro je 1854. godine). Tako je predvideo, kako navodi prota:

"Na prestolje Srbije ponovo ce doci potomci Cernoga Djordjija. Oni ce vladati Srbijom neko vrijeme, a zatim ce nastupiti veliki ratovi. Ratovace se iz godine u godinu.

Prvo ce Srbija objaviti rat Turskoj i oslobodice skoro cijelo Dusanovo carstvo. I taman kade postane velikacka drzava, udarice na nju Svabo sa joste nekijem jevropskim silama. Bice veliki pomor u narodu, te se nece znati sta je gore - jal tolike pogibije vojske, jal tolike bolescine."

- Mogu ti kazati - govorio je Milos svome kumu - da ce Srbija biti pune tri godine u mraku. No, to nece biti rat samo Srbijin. Sve zemaljske sile udarice jedna na druge. U Kremna ce doci takvi pomor da ce skoro sve kuce biti zavijene u crno. Bolest sto ce ovladati ovijem krajem bice mlogo opasnija od dusmanske vojske, koja se ovdekar i dolje u Uzicu bude nastanila. Jopet ce iz svega toga nasa Srbija kao pobjednik izici. Uzece cijelu Bosnu i Hercegovinu i druge zemlje dje nasi zive. Tako ce svudje biti nase dje imade nase kuce.

Nece dugo potrajati i Srbija ce postati carevina, jer Austrije i Turske vise biti nece. Bice ih, ali ce biti malene ko nekoliko zrna gr u prepunoj casi.

. . .

Prema pricanju samog prote Zaharija i mnogih starijih Uzicana, Tarabic mu je rekao sledece:

"U onoj godini u kojoj ce biti kraj ovog velikackog svjetskog pomora (prvog svetskog rata, prim. autora), ti ces kume umrijeti. Oba ova rata, onaj kade smo ratovali samo sa Turcima i ovaj u kome je ratovao citav svijet<Zanimljivo je da Milos Tarabic, kada govori o ovim ratovima, bez obzira sto prorice daleku buducnost upotrebljava narativno proslo vreme. Prim. autora.>, odnijece ti dvoje unucadi. Jedno prije, a drugo poslije tvoje smrti. Od tvoje cijele vamilije u tom ratu ce poginuti jos cetvoro."

I ova vizija Milosa Tarabica se, zaista, ispunila:

- U balkanskom ratu poginuo je junackom smrcu protin unuk, aktivni pesadijski porucnik Qubisa Popovic, a posle protine smrti, u sam osvit slobode, u Uzicu, umrla je omiljena Zaharijeva unuka, Julija Kulic, svrseni maturant Beogradske uciteljske skole. Od ostale protine familije, u prvom svetskom ratu poginuli su: Mirko Popovic, profesor Uzicke gimnazije, Vlajko Jeremic, svestenik, Kosta Jeremic, svrseni preparandista, i Grujica Jeremic, student prava.

. . .

Zdrav i krepak ratar, koji je toga jutra pred smrt kosio livadu ispred kuce, zatrazi od svog kuma, prote Zaharija Zaharica, da ga zivog i zdravog opoje, jer mu u predvecerje "valja mrijeti". Rece: "Tako mi je kazato", i tako bi.

. . .

"Jednoga dana dodje do mene moja kuma, Mitrova zena, te mi se povjeri da se njezin covjek u gluvo doba noci oblaci, obuva, izlazi napolje i u kucu uvodi nekakvog svijetlog popa. Ka s njime nasamo ostane, ondakar zakljucava vrata od sobe te sjedeci kraj ognjista nesto pricaju, ali nista ne jedu niti piju...

Mene ova kumina prica podstace te nedje uoci Jovandana zaokupim ja Mitra da mi kazuje s kim se to popom nocu sastaje i razgovara. Tada mi on, ko na nekoj ispovijedi, ovo isprica:

- To je, kume, bilo sadevo, oko Bozica. Cujem je da neko u pola udara stapom o vratnice, te nako, napola obucen, izadjem napolje. Ne vidjeh nikog pa posmislih da me uvo omanulo, te taman misljah da se vratim u kucu, kad se iz mrklog mraka oglasi jedan glas, koji mi kaza:

- Ne boj se, Mitre, ja sam!...

Okrenuh se, kada tamo, kod kucera, stoji prilika coeka, pa podje pravo k meni. Prepadoh se, a on ko da mi razaznaje misli, nako, blago, rece:

- Ne plasi se Mitre...Zar me ne prepoznajes?

- Jok - reknem mu ja.

- Ja sam tvoj stric Milos.

- Ali, ti si umro prije mlogo godina! - reknem mu ja.

- Jesam! No, zar se ne sjecas kad smo za ovcama isli planini da sam ti reko da cu ti se javiti i poslje moje smrti?

Ja se ondakar sjetih da mi je to davno, odista, kazivo te mu pridjem blize i prepoznam ga.

Prema protinom kazivanju, on je Mitra, tom prilikom, zamolio da mu sto vernije opise izgled pokojnog Milosa.

Mitar se, u prvi mah, nekako cudno neckao pa je, posle nekoliko trenutaka, svome kumu mirno odgovorio:

- Lijepo je izgledo, moj kume Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po njojzi ko da blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom svjetloscu. Taka mu je i glava bila...Bijela, a nekako svijetla...Cjelivah ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drzi. Dodirnem ga po mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se cini da bi rukom kroz njega mogo proci...

Zbog ovog, nestvarnog opisa, svestenik Zaharije je bio uveren da je Mitar sve to sanjao ili halucinirao. Tada je izmedju njih zapoceo, prvi put sumnjicav razgovor:

- Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrasine?

- Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sadevo, s tobom govorim?

Ja mu na to reknem:

- More biti, Mitre da si nesta, nako u snu, sam sa sobom razgovorao, pa se i kumi pricinjelo da s nekijem drugim pricas...

- Boze, kume Zarija!...je l' ti to ona moja zenturina rekla da je vidjela svijetlog popa, kojeg uvodim u kucu i s njim razgovaram?

Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti:

- E, pa ako je to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san?

- Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i sta rece?

- Rece da ce se jopet javljati i od ondaj mi se javi joste nekoliko puta. Poslje mi kaza da je vrijeme da se rastanemo te ja izidjoh u avliju da ga ispratim...Tako, polako, dodjosmo do kucera, a njegova se prilika zaplasti k'o plast sijena i tako ga, nekako, nestade...

- Kako? - jopet ga priupitah.

- Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim rijecima, jerbo sto godj da ti recem, jopet nece biti onako kako je u istinu bilo.

Ja ga zamolim da to pokaze kako zna, a on mi ondakar rece:

- Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega... Sjajna i ko zlatna. Jal' grudva, jal casa, to ti ne umijem iskazati...Poslje, to polece u nebo i meni se cinjase da ode medju same zvijezde.

. . .

-VI-

Dvadeset devetog maja 1868. godine zabelezeno je u Uzicu Mitrovo frapantno vidjenje ubistva kneza Mihaila Obrenovica.

Mitar se tog dana nasao u ovom gradu, nekim svojim poslom. Varos je vrvela od mnostva gradjana, a narocito seljaka, jer je bio pazarni dan. U drustvu svojih Kremanaca i nekoliko prijatelja iz sela Bioske i Stapara, on se nadje na glavnom uzickom, varoskom raskrscu, zvanom "Megdan". Kao i obicno, pricali su i raspitivali se koji trgovac daje najvise voska, soli i secera za njihovu vunu i jagnjece koze.

Bez ikakvog povoda, Tarabic se izdvoji od svog drustva, popevsi se na sam vrh jedne kupaste gomile kamenja, koja se tu nalazila zbog popravke kaldrme na glavnoj carsijskoj ulici.

Na vrhu postoja nekoliko trenutaka bez reci. Ne izusti ni glasa, niti zacudjenim prijateljima objasni ovaj svoj postupak.

Svi ga zacudjeno gledahu, kad on iznenada, viknu:

"Kuku narode! Izgubismo knjaza! Eno, vidim kako se bori sa zivotom!...Ubise knjaza! Ubise knjaza!"

Dok je ovo izvikivao, oko njega se okupi mnostvo ljudi. Svi su se krstili i sa strahom, nemo zagledali jedan u drugog, verujuci da je Mitar poludeo.

Proslo je desetak minuta otkako je on, neprestano, jadikovao za knezom Mihailom, kad se na "Megdanu" pojavi poveca grupa pandura, koja ga jedva savlada i svezanog povede u okruzni zatvor.

"Ama, sta vam je ljudi", bunio se Mitar. "Sta to radite sa mnom? Zar ne vidite kako nam dusmani ubijaju knjaza?!"

Za to vreme u Beogradu, Garasanin je jurio u karucama, od Knjazevog konaka u Topcideru ka Narodnoj skupstini u centru grada, dok je u uzickoj apsani, ni kriv ni duzan, camio Mitar Tarabic.

Molio je apsandzije i kljucare varoskog zatvora da ga puste. Uzalud! Njegova "krivica" bila je samo u tome sto je iz dalekog Uzica, svojim ocima sagledao kosutnjacku tragediju, u kojoj je, na najsvirepiji nacin, ubijen knez Mihailo Obrenovic, a mladi knezev adjutant, Garasaninov sin, smrtno ranjen.

Objasnjavao je pandurima da je, pored knezevog ropca, cuo i vapaje nekih zena i video kako gine jedna od njih, ali nije imao ko da ga slusa. Sve je bilo uzaludno. Mitru niko nije verovao ni jednu jedinu rec...

Tek sutradan, kada su ga, u prisustvu okruznog nacelnika, zapitali otkuda i kako je sa te daljine mogao da u samom momentu masakra u Kosutnjaku sve to dozna, Mitar im je odgovorio da se, odjednom, pred njegovim ocima ukazala jasna slika knezeve pogibije.

. . .

Mesec dana pre nego sto ce knez poginuti u Kosutnjaku, Mitar se sa kumom Zaharijem vracao iz Uzica u Kremna. S njima u drustvu bio je i Miljko Milosavljevic, ugledni domacin iz sela Bioske, veliki prijatelj prote Zaharija Zaharica. Jasuci nekoliko metara iza njih, Tarabic, odjednom, obode svog konja i nadje se pored svojih saputnika rekavsi im:

- Qudi, sceo bi nesto da vam recem!

- Kazi sta? - zapitase Zaharije i Miljko.

Mitar dojaha do Zaharija i blago ga uhvati za bradu, pa mu se ponovo obrati:

- Evo, vidite li! Knjazev zivot je tanji od bilo koje dlake na ovoj kumovoj bradi. Njemu duga nema vijeka.

- Hajde, bogati, Mitre, otkuda ti to pade na pamet, kad je knjaz, Bogu hvala, ziv i zdrav ko dren - u jedan mah, uzvratise prota i Miljko.

- Tako mi je kazato - uobicajeno odgovori Mitar, pa zatim, kao da se pravda, otpoce da objasnjava:

- Znam ja ljudi da je knjaz ziv i zdrav. Znadem i da nece umrijeti od bolesti.

- Nego od cega ce?

- Od dusmanske ruke iz naroda svog! Sve cu ja to vidjeti onoga dana i onoga casa kade se to bude zbilo.

- O, ho, kumasine, znaci skoro ces u Biograd - nasali se s njim Zaharije.

- Ma kakav Biograd, kume, Zarija, niti bi tamo znao poci, niti doci, samo mi je kazato da cu ja tu nesrecu vidjeti, ma dje bijo i ma dje se nalazijo!

Nekoliko dana pred knezevu pogibiju, uzicki prota Milan Djuric navrati kod svoga kuma prote Zaharija u Kremna. S njim u drustvu u Zaharice dodje njihov zajednicki prijatelj, Zaharijev pobratim, takodje uzicki prota, Gavrilo Popovic.

Svestenik Gavro je, inace, bio rodjeni brat uzickog uglednog politicara Alekse Dj. Popovica, prvaka takozvanih "Takovaca" - pristalica dinastije Obrenovica. Ovom pravom narodnom svesteniku nije nista smetalo da prijateljuje sa popovima Djuricem i Zaharicem, koje smatrahu kao ortodoksne karadjordjevicevce.

Tom prilikom prota Zaharije poveri ovoj dvojici svestenika sta mu je Mitar Tarabic pre dvadeset pet dana rekao o sudbini kneza Mihaila Obrenovica.

Nije proslo ni nedelju dana od ovog susreta u Kremnima, kada je sama srpska vlada iz Beograda zvanicno potvrdila vest o svirepom ubistvu omiljenog vladara Knezevine Srbije. Tada je kod ove trojice svestenika cudjenje dostiglo vrhunac, jer su se uverili da su se reci Mitra Tarabica, koje je iskazao pred protom i Miljkom Milosavljevicem, u potpunosti obistinile.

Vapaj na uzickoj pijaci potvrdio je tragicnu istinitost kosutnjackog masakra.

. . .

Mladi knez Milan Obrenovic slusao je jos za vreme namesnicke vladavine, dok je bio nepunoletan, price o "crnom prorocanstvu", kako su tada zvali vidjenja kremanskih proroka.

Kada je postao punoletan, obrati se svome ministru finansija Cedomilju Mijatovicu, coveku koji je, nasuprot drugim knezevim ministrima, cvrsto verovao u ishode kazivanja kremanskih proroka.

Zainteresovan za sudbinu dinastije, on jednoga dana naredi svom ministru da organizuje direktan susret sa prorokom Mitrom Tarabicem, jer mu stric Milos bese umro, ima vec gotovo dvadeset godina.

Preko uzickog okruznog nacelstva udesise da Mitra Tarabica dovedu knezu, ali da on ne zna s kim ce razgovarati. Reci ce mu da ponese katrana i luca koliko god moze, jer ce ga u jednom gradu na Moravi cekati jedan mladi trgovac koji tu robu dobro placa.

Od Zlatibora su, inace, karavanski putevi vodili dolinom Morave, pa Mitar nije imao sta da posumnja. Znao je da ovim pravcem idu sve kiridzije zlatiborskog kraja.

U tom gradu na Moravi, cije se ime nije moglo tacno utvrditi, cekao je preruseni knez Milan, okruzen svojim takodje prerusenim pomocnicima, "ortacima" u ovom poslu. Za ovu priliku knez se cak i maskirao, kako bi sakrio svoje mlade godine.

Milanu Obrenovicu, odlicnom "glumcu", nije bilo tesko da se sazivi sa ovom ulogom od koje je mnogo ocekivao.

Susret se odigrao u jednoj zasebnoj prostoriji neke kafane na periferiji grada, blize karavanskom putu. Qudi Cedomilja Mijatovica su se potrudili da kafana bude poluprazna.

Milan sede za jedan sporedan sto, a ostali se okupise oko drugog glavnog stola, za kojim je trebalo da se izvrsi ova pogodba. Za Mitra su svi bili trgovci lucem i katranom.

Pre nego sto ce pozvati Mitra u kafanu, pridje mu jedan od "trgovaca" i rece:

- Deder da vidim tvoj luc. Ima jedan sto hoce da ti ga otkupi.

Mitar je to i ocekivao, i uputio se u kafanu. Ali, kada se vrata otvorise, on ne podje ka glavnom stolu, vec ka onome gde je sedeo preruseni srpski vladalac knez Milan Obrenovic.

Cim ga ugleda, Mitar se do zemlje pokloni.

- Sta nam se klanjas - povikase "trgovci".

- Ne klanjam se ja vama, vec se klanjam knezu Srbije - odgovori Mitar bez dvoumljenja.

Kada videse sta bi, svi se cudom zacudise, a Mitar na to uzvrati:

- Gospodaru, ja se cudim, kako ovi ljudi ne vide da ti kruna svijetli oko glave?

Knez ga onda odmah pozva za sto, a on odgovori:

- Dje ja mogu za tvoj sto, gospodaru, kad sam ja obican seljak, osim ako ti naredjujes?

- Nisi ti obican covek, moj Tarabicu, kad si mogao mene ovakvog prepoznati.

I tako, Mitar sede za sto sa vladarom Srbije toga vremena. Licem u lice, dim uz dim.

I poce razgovor.

- Ti si prorekao ubistvo moga strica Mihaila. I zaista se tako i dogodilo?

- Jesam, gospodaru!

- Hoces li i meni reci moju sudbinu?

- Nemoj gospodaru, ne valja! Sve me drugo pitaj, samo o tome nemoj!

- Hocu da mi kazes!

- Nemoj gospodaru, nije dobro!

- Ocu da mi kazes!!

- Ako mi ti, gospodaru, naredjujes, neka tako i bude!

- Naredjujem!

Mitar mu tada rece da ce se ozeniti lepom i mladom zenom, plemenitog roda, i da ce s njom imati jedno musko dete.

Onda pogleda na grad i rece knezu: - Odavde ces, gospodaru, sa Nisom razgovarati.

Knez mu uzvrati:

- Kako ja sa Nisom mogu razgovarati, kada je Nis u turskoj carevini?

Tada mu Mitar rece:

- Nece proci ni nekoliko godina, a ti ces na bijelom konju uci u Nis i osloboditi sve nase krajeve, dje god srpske kuce bude bilo.

- Ali ti, Mitre, rece da me crne stvari cekaju?

- Rekoh, gospodaru!

I onda mu rece da ce u svojim najboljim godinama biti prognan iz Srbije i da ce umreti u tudjoj zemlji, a da Srbiju nikad vise nece videti...Umrece bez zene sa kojom ce kratko vremena ziveti.

. . .

Sutradan odoh do sela. Rucah u Moljkovicima te se oko cetiri sahata uputim kuci. Cim dodjoh kade tamo zatekoh kumu, Mitrovu zenu.

Vidim da je nesto zabrinuta i da s nestrpljenjem ceka moj dolazak. Pitam kako su sa zdravljem i da neko moze biti nije bolestan, a ona mi odgovori da su svi, Bogu hvala, zdravo i dobro.

Ondak ja zapitam sto je tako snuzdena, te ce mi kuma na to reci da je takva zbog Mitra, jerbo je on naumio da "danaske mre"...

- Kako da mre? - upitah - kad je zdrav ko dren?

- Ne znam, samo mi je reko da danaske treba da mre, jerbo mu je tako kazato. Otpratio me tebi da dodjes kod njega da ga ispovijedis i da ga opojes.

Mene ovo zainteresova te ponovo uskocim na konja i tako se sa svojom kumom nadjoh u Tarabicima.

Kade tamo stigosmo, opazim ja Mitra kako kosi travu ispred kuce, a svi se Tarabici okupili oko njega te ga pogledaju kao neko cudo. Cim me videse, okupise se oko mene pa mi, skoro sapatom, rekose da je Mitar, Boze prosti, poludio, jerbo svima njima prica kako ce danaske umrijeti.

Ja se iznenadim te u prvi mah pomislim da je, odista, pomanito kade vako zdrav moze da govori o svojoj smrti. Kad me ugleda, on k'o da mi procita misli, stade pred mene pa mi rece:

-VII-

Nijesam ja kume ni manit ni cakarast. Nista nemoj da se cudis, jerbo je meni sudjeno da danaske mrem. Zato sam te i zvao da dodjes da me ispovijedis i da me opojes da na onaj svijet ne idem gresan.

Na to mu odgovorim da ga ispovijediti mogu, ali da zivog covjeka opojati ne mogu, a on ce mi tada kazati:

_ Kume, u zivotu te ni za sta nijesam molio, sem za ovo za koje te sadevo molim. Nije grijeh, moj kume Zarija, opojati ziva coeka kad je taj coek sporazuman s Bogom i kade mu je ona sila rekla da mu valja mrijeti...Nista ti, kume Zarija, zbog toga neces uvrijediti Boga.

Iznenadih se kad cuh da Mitar potpuno trezan i pametan vako govori, te nemadoh kud, nego ga prvo ispovijedih, a poslje opojah.

Za vrijeme opojanja on, iza kuce, ko da je mrtav, leze na golu zemlju, te tako ja zavrsih i taj sveti cin.

Vec sunce bijase zalazilo pa mi valjade polaziti kuci. Sve to vrijeme Mitar bi sa mnom. Veseo i zdrav, a ja namjerno ne htjedoh da ga pitam o smrti, povjerovavsi da je se o tome sam nesto prebacio i previdjeo.

Sa svima se rukovah te, k'o obicno, i Mitru pruzih ruku, kad me on, iznenada, zagrli i poljubi u oba obraza. Primjetih da mu u oku iskre suze. Potom pojahah konja i podjoh kasom preko livade.

Okrenuh se i spazih kako na kraju ograde od njihovijeh kuca stoji Mitar i kako mi mase rukom. Tako mi se, moze biti, ucinjelo, on tada izgledase nekako sjetno i radosno, u isti mah.

Tek sto bijah dojahao do Glavicica<brdasca u blizini Zaharica kuca. Prim. autora.>, kade me u galopu sustize Mitrov sinovac, mladi Milan, i rece da je Mitar, iz cista mira, umro, poslje cetvrt sahata od moga odlaska iz Tarabica."

. . .

Milan Tarabic je bio veoma ugledan kremanski domacin, poznat kao bogat drvarski trgovac<Mitar je, svojevremeno, prorekao sinovcu Milanu da ce se obogatiti "uz pomoc gore", sto znaci trgovinom drvnom gradjom. Prim. autora.> i dugogodisnji predsednik Kremanske opstine.

Za svoje vreme bio je vrlo obrazovan covek i veliki propagator trezvenjastva u tom kraju. Umro je u dubokoj starosti, nekoliko godina posle drugog svetskog rata.

Prilikom susreta s njim 1950. godine ispricao nam je niz detalja u vezi sa smrcu svoga strica Mitra:

"Bejase lijep majski dan. Sunce upeklo kao usred ljeta. Ja stajah ispred nasih stala, a malo podalje od mene zacuh zvonak zvuk kose.

Zadjem iza kuce i vidim strika Mitra kako kosi nabujalu travu na onoj livadi do same nase avlije. Malo se zastidim sto se sam nisam sjetio da to ucinim, te se ponudim da ga odmijenim, a on mi na to rece: - Neka, bogati, dijete, jos je u meni snage. Bog je dao, a kada dodje sudjeni cas, Bog ce je i uzeti.

Nista po njemu nisam primetio da je neveseo i da ce umrijeti. Stavise, izgledase krepak i vrlo razgovoran, pa mi se opet obrati:

- Vidim te juce kako si rasirio neke novincuge te ih tolkujes i citas. Bogati, sta to toliko ima u njima vazno da si se sav u njih udubio?

Ja mu na to objasnim sta sam procitao u tim novinama, doduse, prilicno bajatim, a on mi na sva ta objasnjenja odgovori:

- Nista te novincuge ne znaju i sve sto ih citaju samo zaludjuju i varaju. Pravu istinu, ovdje, u ovome selu, samo ja znam...No, tebi bi bolje bilo da o necemu drugom razmisljas, a ne o tijem novinetima!

- O cemu? - zapitah ja.

- O tome, u ime Boga, kakvu ces djevojku i iz koje kuce dovesti! Ne znas ti da ce ovdje i po svijem varosima crne guje <pod "crnim gujama" Mitar je video buduce vodovodne cevi. Prim. autora.> iz zemlje svu vodu popiti, te rijeke i potoci nece biti vaki kakvi su sadevo da ti je prava bozija milina da ih gledas. Eto, razmisljaj i o tome, te gledaj da to sprijecis!

-VIII-

Bejase me sramota da o svemu tome govorim s njim kao starijim covekom, a narocito o devojci, te se ponovo vratih stali da posvrsavam neke poslove oko nasih konja.

Ne prodje ni jedan sat, a ja zacujem kako striko Mitar glasno doziva strinu. Pogledam niz livadu i vidim da je skoro cijela pokosena, samo mu ostalo da pokosi jos jedno malo parce. Spazim strinu kako hita prema njemu, a on se, rekao bih, nekako seretski, smijulji na nju.

Kad mu ona pridje, dugo su nesto razgovarali, a zatim strina poce glasno da kuka, narice i da se krsti. Vidim, on je umiruje, koseci i dalje ono nepokoseno parce livade.

U tome se ona povrati kucama, a sve se gruva u prsa i glasno narice. Svi se okupismo oko nje, te nam ona, u prvi mah, rece da je striko Mitar umro.

- Kako umro? - zapitasmo mi - kad ga evo ziva i zdrava na livadi?!

- Ma nije umro, - odgovori nam ona - ali kazo da ce sadevo umrijeti...

Meni nalozi da joj osedlam konja da odjase u Zaharice, da bi zovnula kuma Zariju da ga ispovedi i opoje. Tako i ucinim, te pred nju dovedem konja Bidza, koga sam maloprije otimario.

Iskreno receno, mi svi pomislismo da je striko Mitar malo siso s uma, ali, on sve to vreme sedi sa nama i gleda nas onim pametnim ocima, govoreci:

- Sta vam je ljudi? Ne igra mecka pred vama, da me ovako gledate ko u neko cudo!

Malo posle nam se obrati ovim recima:

- Idite svaki za svojijem poslom, a ja sam sve svoje poslove danaske zavrsio, samo jos ovaj sa crkvom da zavrsim i da miran idem pred Boga.

Niko nije hteo da odstupi od njega, vec ga nekako svi sa interesovanjem zagledasmo, dok se on na sve nas samo blago osmehivao, govoreci nam da nista ne brinemo i da ce i posle njegove smrti biti sve kako treba da bude.

- Zivjece Tarabici dok god postoji ovoga svijeta, pa ne treba niko da se zalosti sto cu ja danaske mrijeti - umirivao nas je on.

Ne potraja dugo vremena, kad eto ti strine i kuma Zarije sa krstom i epitrahiljom. Striko usta sa tronosca i poljubi se sa kumom. Zatim se njih dvojica odvojise od svih nas i podjose dalje put livade koju je on malocas svu pokosio.

Video sam da se o necem vrlo zivo raspravljaju, ali niko od nas nije mogao da razabere nijednu rec. Posle videsmo kako striko Mitar kleknu ispred kuma Zarija, a ovaj ga poskropi bosiokom i prekrsti srebrnim krstom.

U tom klececem stavu, dolje na livadi, Mitar je nesto dugo, sapatom, pricao pop Zariji, te posle doznasmo da se ispovedao.

Zatim obojica podjose porema kucama. Izmedju njih ponovo nasta nekakava rasprava. No, ni ovoga puta mi ne cusmo o cemu su to tako zustro razgovarali. Udjose u kucu i kroz prozor videh kako strina raspremi seciju. Medjutim, ja kao da cuh da joj Mitar rece da to ne treba da cini. Tada videh kako kum i on izadjose iz kuce na livadu na koju striko leze i ukruti se kao da je mrtav. Kad mu kum Zarija ocita molitvu, on mirno ustade kao da nista nije ni bilo te, zajedno, sa kumom, sede za sovru, ali nista ne okusi.

Vec se hvatao prvi sumrak i kum Zarija se oprosti sa strinom. S njim do na kraj avlije idjase striko Mitar. Tu se njih dvojica izljubise, i kad kum zakasa konja, on jos dugo stajase kraj ograde, masuci rukom pop Zariji, sve dotle dok se ovaj ne izgubi sa vidika.

Posle se mirno povrati kuci te leze na onu seciju. Mi svi za njim podjosmo u sobu, ali nas on otera. Pored njega osta samo strina...

Nije potrajalo ni nekoliko minuta kad se zacu njena kuknjava i mi se svi, zaista, uvjerismo da je Mitar odistinski umro. Ja osedlam najboljeg konja Sultu, te galopirajuci stignem kuma Zariju kod Glavicica i saopstim mu vest o smrti strika Mitra.

Kum Zarija mi, tom prilikom, rece kako ga je stric Mitar toga dana molio da ga ispovedi i opoje..."

. . .

Kao i vizija ubistva kraljice Drage i kralja Aleksandra Obrenovica, tako se i ona o ponovnom dolasku Karadjordjevica na presto Srbje obistinila.

O tome prota Zaharije prica, bas onako kako mu je sam Mitar ispricao: