Tema: Legende i mitovi Skandinavije

Legende i mitovi Skandinavije


GERMANI
Germani su zajedničko ime za nekoliko sličnih, srodnih grupa indoevropskih naroda od kojih su nastali — Nemci, Skandinavci i Englezi. Najstarija staništa Germana bila su na područjima današnje Švedske, Slezvig—Holštajna i istočnim područjima donje Saske.
Prema istoričaru Tacitu Germani potiču od božanstva Tuista koje je imalo tri unuka i od njih vuku porek/o tri glavna plemena — Ingevoni, Istevoni i Herminoni. Za Germane znaju i Grci te ih Pitej (četvrti vek pre nove erej spominje, kao i helenski naučnik Posidonije (135—51 p.n.e.j i Rimljani Salustije i Livije.
S obzirom na to da su se Germani nalazili na teritoriji neprestano izloženoj udarima raznih naroda koji su nadirali sa istoka, oni su se tokom vremena pomerili do Rajne i tamo došli u sukob, prvo sa Galima, a zatim i sa Rimom. U početku je bilo oko 300 germanskih plemena, ali se kasnije taj broj smanjio usled ratovanja i stapanja manjih sa većim plemenima. S obzirom na plemensku diferencijaciju Germana, treba imati u vidu da su oni na taj način gubili neke zajedničke osobine i razvijali se posebno, po grupama i na teritorijama koje su naselili. Njihovo sedište je bilo u Južnoj Švedskoj, istočnim delovima donje Saske i u Šlezvig—Hol-štajnu. Iz tog epicentra oni su prodirali na razne strane Evrope — da bi u petom veku naše ere preplavili gotovo čitavu Evropu i delove severne Afrike. Na taj način oni su sa sobom širili svoje običaje, (u to vreme veoma okrutne i divlje), ali isto tako i svoje usmeno blago, priče, pesme, mitove.
Germani nisu uspeli da se zadrže svugde gde su se naselili. Sva plemena koja su prodrla zapadno od Rajne vrlo brzo su bila uništena ili asimilovana od lokalnog stanovništva. Pod uticajem starosedelaca germanski mitovi, legende, pesme, koje su

oni doneli u novoosvojene zemlje, uspele su da se održe u bitno izmenjenoj formi. Mnogi toponimi i reči u današnjim državama koje su Germani nekada davano zaposeli i izgubili, ostali su da svedoče o hjihovom uticaju. Od takvih mitova, koji su nastali mešanjem rimskog, starosedelačkog i germanskog mi nemamo velike koristi. U takvim mitovima teško se može razdvojiti šta je starije a šta mladje, šta je preuzeto iz drugog mita, možda čak i od drugog naroda itd. Takvi mitovi nisu izvorni i mogu samo da nas upute na pravi trag u potrazi za izvornim mitom. Ti "zaprljani" mitovi često obrad/u/u legende onih krajeva iz kojih su Germani došli, ali sada, u novim uslovima, u novoj domovini, struktura priče se menja. Nema više
velikih močvara, nema više leda i inja po poljima. Hteli oni to ili ne— stari Germani moraju da prilagode svoj mit prirodnim uslovima nove oblasti koristeći pri tome mitove starosedelaca ukoliko imaju sličnosti sa njihovim shvatanjima i razmišljanjima o bogovima i svetu.
Danas se u nauci jos uvek raspravlja o veoma teskom pitanju: Da li su stariji nordijski ili germanski mitovi, iz kontinentalnih postojbina Germana? Odgovor na ovo pitanje još uvek nije dat ali su sve indikacije, po mom mišljenju, da je nordijski mit "stariji", odnosno "originalniji". Područje donje Saske i Šlez-vig—Holštajna bila su nastanjena još pre naseljavanja Germana.
Dakle, sasvim je moguće da su se na tom području sukobili mitovi i priče dve različite grupe naroda. S obzirom na to da je germanski element bio nov i u usponu, ovi mitovi su pretrpili male izmene u odnosu na skandinavske mitove. Stoga su razlike u onim najstarijim skandinavskim i germanskim mitovima veoma male i na teritoriji zapadne Evrope nije došlo do velikog "zaprljanja" mitova koji govore o nastanku sveta, bogova i Ijudi. Pod uticajem evropske kulture, Germani u ranom srednjem veku stvaraju nove priče o junacima i bogovima koje prerastaju u mitove. Sve te priče vrve od lokalnih kraljeva, prinčeva, princeza. I da li su to mitovi? Ili su to ondašnje savremene bajke. Takve priče koje sadrže elemente mitskog ometaju nas u traganju za čistim prvobitnim mitom starih Germana.

Situacija u Skandinaviji je bila drugačija. Germanska plemena koja su se tamo naselila u periodu prodiranja indoevropskih naroda, našla su se na izolovanoj i retko naseljenoj teritoriji. Mit koji su doneli sa sobom imao je sve uslove da se sačuva u približno izvornom predanju. Okruženi ledom, mrazom, gustim šumama, izolovani od ostalih plemena, Skandinavci su sačuvaii svoj mit od raznih uticaja starosedelaca. Medjutim, pošto u tom ranom periodu nisu poznavali pisanu reč, oni su svoj mit prenosili sa kolena na koleno. Razvijajući se dalje, prerastajući u organizovanije celine, mit se formirao, obogaćivan novim likovima, junacima, koji su po merilima Germana bili dostojni da stanu rame uz rame sa bogovima. I normalno je da u takvoj situaciji dodje do kvarenja mita.
Postoji deo mitologije koji je tipičan za sve narode, mit o stvaranju sveta — kosmogonija. O stvaranju kosmosa, bogova, planete, Ijudi i ostalih bića, dakle o pitanjima koja se tiču nastanka, govore sa retkim izuzecima, kao što su afrički mitovi, sve velike svetske mitologije. Sve one kasnije priče, svi oni kasniji mitovi nastaju kao preuveličavanje dela izuzetnih i velikih ličnosti kao i nesvakidašnjih pojava, danas objašnjivanih.
Skandinavska kosmogonija imala je jake preduslove da se održi u svom starom obliku, relativno nepromenjena do Srednjeg veka. Mislim da su tri preduslova važna za očuvanje mita o njegovom što izvornijem obliku: 1) izolovana sredina, 2) odnos prema religiji i obredima i 3) relativno kasno primanje hrišćanstva.
Pojam izolovane sredine sam dovoljno obradio i ne bih više govorio o tome. Stari Skandinavci su imali razvijen kult mrtvih kao i čitav niz magijskih radnji. U najranijem periodu oni nisu imali nikakve hramove i to je veoma bitan faktor zahvaljujući kome su se dugo vremena uspešno opirali hrišćanizaciji. Svi njihovi bogovi su u stvari bogovi prirode kojima su date još neke tipično Ijudske funkcije. Primera radi, Tor, osim toga što je bog groma, još je i zaštitnik hrabrih. Zasnovana na jakim tradicijama i osnovnim pokretačkim snagama prirode, skandinavska božanstva su teško istiskivana iz uma starih Germana. Interesantno je to što su njihovi bogovi u stvari personifikovane karakterne crte nekakvog idealnog bića. Skandinavski bogovi su plemeniti, hrabri, prema neprijatelju surovi, a njihova reč i obećanje su zakon. Izuzetak u ovim vrlinama čini Loki čiji je lik sigurno najnejasniji među svim skandinavskim božanstvima, aii o njemu kasnije.
Hrišćanstvo je sporo osvajalo pozicije u Skandinaviji skandinavski mit je imao tu sreću da je dugo ostao izvan uticaja hrišćanstva koje je znatno delovalo na mitove ostalih naroda Evrope. S obzirom na to da Skandinavci nisu gradili hramove i da su se svojim idolima klanjali u šumama i svetim gajevima, putem izgradnje crkvi teško se moglo uticati na promenu religijske misli u njih. Hrišćani
su prilikom pokrštavanja Slovena rušili njihove hramove i zabranjivali im da ih ponovo grade. Međutim, u Skandinaviji nije bilo hramova, nije bilo šta da se ruši i da se na taj način uništi paganska religija. Kada je hrišćanstvo zauzelo čvršće pozicije u Skandinaviji, nakon više od hiljadu godina od svog nastanka, mitovi su već bili zapisani i na taj način spasili od "zaprljanja". Tek kasnije došlo je do spajanja nekih folklornih elemenata sa hrišćanskim običajima. Ali, onaj najstariji skandinav-ski mit je u to vreme bio spašen od destrukcije i promene.
Uporedjujući skandinavske mitove sa ostalim svetskim mitologijama dolazimo do nekih zaključaka koji nas zapanjuju zbog sličnosti koja vlada medju njima.
Skandinavska mitologija sadrži jedan bitan element sa kojim se srećemo na primer u Egiptu. To je pojam "ništa". Egipćani ovaj pojam nazivaju "Nun" koji je nastao iz Netera i koji je u sebi sadržavao plamen i vodu. Skandinavci ovaj pojam nazivaju Ginungagap, i kao što vidimo, da li slučajno ili namerno, u ovoj reči je drugi slog isti kao i egipatski "Nun". Iz ovog "Nuna" dalje se po Heliopoljskom predanju razvio Ra—Atum, bog Sunca i po pravilu egipatski mitovi o stvaranju sveta svode se prevashodno na nastanak Sunca. Iz Ginungagapa nastaje Ymir, džin, koga ne smemo da zamišljamo kao veliko humanoidno stvorenje koje je hodalo zemljom. Njegovo ime znači "konfuzna buka", tj. ono što su Grci nazivali haos. Dalje iz tog haosa nastaju prvi bogovi i ostala zla stvorenja, koja se kod Skandinavaca svrstavaju u veliki narod divova patuljaka, vilenjaka i veštica. U svom korenu skandinavska i egipatska kosmogonija imaju velike sličnosti ali se dalje razdvajaju sve do onog trenutka kada nas skandinavski mit ne podseti na grčki mit o stvaranju sveta.
Sledeći momenat u skandinavskoj kosmogoniji koji ima sličnosti sa indijskom kosmogonijom je nastanak kosmosa i rat izmedju bogova. U indijskof mitologifi od mrtvog tela ubijenog prvog čoveka Puruše nastala je vasiona. Od njegovih ruku nastali su kšatrije, od usana bramani, od nogu šudri, od bedara zemljo-radnici, od razuma mesec, od oka sunce, od usta vatra, od disanja vetar, vazduh od pupka, od ušifu četiri strane sveta i od nogu zemlja. Otprilike na isti način nastao je svet u skandinavskoj mitologiji od tela prvog džina Ymira. Ovakav pogled na nastanak sveta, ako malo bolje razmislimo, isti je kao i teorija Big—Benga. Nakon "velikog praska" i haosa, svemir je iz stanja manje verovatnoće uređenosti krenuo ka većoj verovatnoći uredjenosti. Da li to znači da su stari znali, ili osećaii, principe delovanja sila koje su vladale u prirodi i u kosmosu?
Što se tiče rata bogova, međusobnog sukoba, obrađuju ga oba mita. Indijski
nam govori o sukobu Asura i Indre a skandinavski o sukobu Aesira i Vanira. U oči odmah pada sličnost izmedfu reči Aesiri i Asuri i bilo bi zanimljivo pitanje, da li su ta imena lingvistički vezana. Aesiri su iz tog sukoba izašli kao pobednici, tj. sklopljen je mir. Razmenjeni su taoci i malobrojniji Vaniri postali su gotovo Aesiri. Vaniri predstavljaju onu divlju snagu prirode, vetar, vodu i vegetaciju, dok Aesiri predstavljaju razum, što treba shvatiti kao čovekovo postepeno oslobadjanje od neukrotivih sila prirode.
Dakle, svi veliki mitovi o nastanku sveta, bogova i Ijudi, bar kod indoevropskih naroda, su u korenu isti. Svima je poznat haos, oganj i voda, i nastanak sveta od tela ubijenog prvog čoveka, odnosno džina. I jedni i drugi znaju za rat koji se vodio medju bogovima, za njihove gradove gde su živeli, za njihove funkcije u prirodi. Ali, skandinavska mitologija ima izvesnih prednosti nad indijskim mitom o stvaranju zbog toga što kod Skandinavaca postoji i Ginungagap, koji je izvor haosa, dok je kod Indijaca prvo postojao haos. U Indiji, ukoliko je taj pojam i postojao, a verovatno jeste, vremenom je nestao usled kontakta sa starosede-ocima. S druge strane, izolovani Nordijci, imali su sve šanse da u originalu zadrže mit koji su sa sobom doneli iz svoje prapostojbine.

IZVORI ZA SKANDINAVSKU MITOLOGIJU
Priče koje su zabeležene u ovoj knjizi izvadjene su iz dva stara nordijska epa: iz tkzv. "Mladje ede" i "Starije ede". Pesme i sage mitološke i herojske sadržine bile su tipične za Nordijce. Prenošene su usmenim putem od skalda do skalda sve negde do početka dvanaestog veka. Tada je Simund Učeni počeo da ih zapisuje.
Simund Učeni je rođen na Islandu oko 1057. godine, pedeset godina nakon hrišćanizacije ostrva. U ranoj mladosti proputovao je Nemačku, Francusku i Italiju, učeći sa velikim žarom sva znanja onoga sveta. Tako "pun" znanja je bio Simund da mu se često dogadjalo da zaboravi osnovne stvari ~ kao što je lično ime. Ako bi ga neko pitao kako se zove on bi često davao ime čoveka o kome je nešto upravo pročitao. Kažu da se takodje bavio i astrologijom. Kada se vratio na Island, postao je sveštenik oda, podučavajući Ijude o njima, studirajući religiju. Pored toga što je pisao istoriju Norveške i Islanda, koje su izgubljene, prevodio je mitske i herojske pesme severa, koje sve zajedno znamo pod imenom Simundova Eda. Te pesme su nastale po svoj prilici negde u osmom veku ali je osnovna ideja mnogo starija. Simund ih je zapisao u dvanaestom veku. Najstarija kopija ovog teksta "Mlađe Ede" (MS), je iz četrnaestog veka i nalazi se u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu.
Medjutim, Simund nije bio jedini čovek koji je zapisivao pesme i sage. Pedeset godina posle njegove smrti mi znamo za Snora Sturlesona, bogatog čoveka, koji je dva puta imao vrhovnu vlast u islandskoj republici. Bio je veoma obrazovan i za njega kažu da je dao Islandu i Severu isto onoliko koliko je Livije dao Rimljanima. Između ostalih dela napisao je komentare i uradio korekciju za Simundovu Edu, poznatu kao MSS. Ona se naziva Mladja ili Snorova Eda. "Mladja Eda" je sastavljena iz dva dela — mitološkog i herojskog. Mitološke pesme govore o formiranju i destrukciji sveta, o geneologiji, prirodi i avanturama bogova, magiji i svemu onome što je moralno. Ovaj deo Eda izložen je u pesmi "Suncu" koju je, pretpostavlja se, sastavio Simund. Pesma je snažna mešavina hrišćanstva i paganstva. Na to nas upućuju sledeći stihovi:

"Ja ću pevati tebi
ako te noć prekrije
kada na mističnom putu
ta mrtva hrišćanka
neće imati snage
da ti učini zlo. "
"Mladja Eda" je veoma zanimljva tvorevina. Ona počinje pričom: "Bio jednom kralj' Gilfi veoma slavan po mudrosti i magiji. On poželi da sazna sve o bogovima na taj način što će njih lično da pita. I tako on pođe u Asgard — jedinom božijem domu. Kada je stigao tamo naišao je na tajanstveno drvo na kome su se nalazila tri trona. Sve jedan viši od drugoga. Pripovedač je, pretpostavljamo, uzeo ovu sliku iz hrama u Upsali gde su bila prestola Odina, Tora i Freja, jedno iznad drugog. Gilfi uzima drugo ime, Gangler i počinje da pita. Njega interesuje poreklo sveta, prirode i doživljaji bogova. Ganglerova pitanja i odgovori koje on dobija pomoći će nam da poredeći ih sa "Starijom Edom" saznamo nešto više o skandinavskoj mitologiji.
"Kakav je bio početak svih stvari", pita Gangler a Har, koji je na najvišem tronu, odgovara u stihovima:
"Jednom je bilo doba
kada nije bilo ničeg
ni peska ni mora
ni slanih talasa
ni zemlja nije postojala
ni nebo
samo ždrelo ponora."

Taj ponor je bio Ginungagap, bezdan bezdana, beskrajna jama i Har o njoj priča: "Na severnoj strani Ginungagapa ležao je Niflhejm, dom magličastih senki, ciče zime, skupljene tame. Ali na jugu je ležala sjajna teritorija Muspelhejma. U sredini Niflhejma postojao je grmeći bunar Hverglemir koji je ispuštao 12 reka u snažnim talasima. One su tekle u bezdan i tamo se ledile ispunjavajući ga ledom. Ali, iskre vatre iz Muspelhejma padale su po ledu. Ginungagap, prekriven ledom na koji su padale iskre, počeo je da isparava. I tako, nastavio je Har, toplota je srela hladnoću, led se pretvorio u kapi, kapi su oživele i tako je nastala prva forma živih hića — džin Ymir." "Da li je on bio bog", pita Gangler. "O ne, nikako! Daleko je on od boga. On je bio zao i otac svih ledenih džinova." "Pitam se šta je on jeo," nastavlja Gangler. "Tada je živela velika krava, takodje nastala iz kapi, i džin je dolazio po njeno mleko svaki dan." "Bože, odgovorio je Gangier, ali šta je jela krava? " "Ona je lizala kamenje Ginungagapa koje je bilo prekriveno zaledjenom solju."
I tada je Har nastavio da objašnjava kako je postepeno nastao prvi heroj, Bur, koji je izrastao iz kamenja, koje je krava lizala. On je bio dobar i rodonačelnik bogova. Možemo opaziti da su džin i Bur po svojoj ulozi isti. Ymir je otac džinova a Bur bogova. Bur je imao sina po imenu Bor. Kasnije su se ove dve rase pomešale. Bor se oženio džinovom ćerkom i dobio tri sina: Odina, Vilija i Vea. "Da li je bilo razumevanja izmedju ove dve rase,"pita Gangler. "Daleko od toga," rekao je Har, i tada mu je ispričao kako su sinovi boga pobili sve džinove osim jednog i bacili telo staroga Ymira u središte Ginungagapa. Od toga džinovskog tela napravili su Zemlju — od njegove krvi mora, od mesa zemlju, od kostiju planine, od kose drveće, od obrva nebesa i od uma oblake. Tada su uzeli čudesne iskre iz Muspelhejma i stavili ih na nebo. O onome što je bilo pre ovog trenutka takođe nam kazuje jedan stari skandinavski ep — "Voluspa".
"Sunce nije znalo Gde je postavljeno Mesec nije znao Kakvu snagu poseduje Zvezde nisu znale Gde one stoje."
Nakon tog vremena sinovi boga su hodali po morskoj obali i tamo našli dva debla od kojih su napravili čoveka i ženu. Prvi čovek se zvao Aske a prva žena Embla.
"Dah im je dao Odin
Razum im dao Henir
Krv i boju im dao Loki". Nakon ovoga svi Aesiri, bogovi, otišli su u sudnicu i dali nazive za dan, jutro, poslepodne, podne, noć i odredili kako da računaju godine. Tada su oni izgradili grad Asgard nasred Zemlje, oltare i hramove. Napravili su topionice, kovačnice i pravili su oružje i druge dragocene stvari. Svako veče skupljali su se u velikoj dvorani Valhali gde su se gostili pečenim mesom i pili medovinu. To je bio zlatni period bogova i tada su svi na Zemlji bili srećni. "Za njih, kaže stara pesma, bilo je bespotrebno da žele zlato, sve dok se nisu pojavile tri devojke džina pune snage."
Na neki mističan način javlja se žudnja za zlatom kod bogova usred njihovog zlatnog perioda. Tada su oni stvorili patuljke i naložili im da vade zlato iz zemljinih dubina. Patuljci su inače nastali iz larvi koje su se začele u Ymirovom mesu — tj. iz zemlje. I senka je počela da se spušta na zemlju i zlatno doba je prošlo.
U isto vreme dešavaju se tri stvari: bogovi su počeli da koriste zlato, došle su tri devojke džina i počeo je prvi rat. "Odin j'e bacio njegovo koplje medju ljude i to je bio prvi rat. Zlato je izazvalo kraj najlepšeg perioda Zemlje."
Tri devojke džina su tri sestre sudbine — Prošlost, Sadašnjost i Budućnost. Čim su došle, počelo j'e da teče vreme. "Za sreću je ono najteži udarac," kaže germanska poslovica.
Najveći deo ledenog dela zemlje bio je nastanjen ledenim džinovima. More je poput velikog prstena okruživalo svet. Na sredini zemlje bila je teritorija gde su živeli Ijudi, zvana Midgard koja je bila napravljena od Imirovih obrva. Na sredini te "Ijudske" zemlje nalazio se Asgard, grad bogova.
Har nastavlja dalje da priča Gangleru i dolazi na temu o Igdrasilu, velikom drvetu koje prožima čitavu Zemlju i kosmos. "Taj jasen", kaže Har, "najveličanstvenije je drvo na svetu". Njegove grane prožimaju zemlju i dosežu do neba. Njegova tri korena su široko odvojena i prolaze kroz tri različita područja. Jedan ide kroz Ginungagap, iza kojeg je Jotunhejm, zemlja ledenih džinova. Drugi koren se pruža kroz Niflhej gde se nalazi grmeći bunar Hverglemi. Dan i noć velika zmija Nidhog glođe taj koren i Igdrasil mora da trpi strahovite muke o kojima ijudi ne znaju ništa. Ispod ovog korena leži Helhejm, dom smrti. Treći koren probija se kroz nebesa i ispod njega žive bogovi i ijudi. Tu žive i tri sudjaje na sredini duginog luka u blještavoj palati pokraj svetog izvora Urda. Urd kvasi svojom svetom vodom svaki dan veliko drvo tako da ono uvek ostaje sveže i zeleno. Ove devojke se zovu Norne i određuju sudbinu Ijudi. "Ali", kaže Har, "pored njih postoje mnoge druge suđaje koje određuju sudbinu čoveka čim se rodi". "Čini mi se", pita Har, "da ove Norne ne pripadaju samo jednoj rasi"? "Neke pripadaju Aesirima, neke Vilenjacima, a neke su ćerke patuljaka".
Među granama Igdrasila živi orao koji iznenadnim napadi-ma na Nidhoga pokušava da ga spreči da izjeda drvo. Četiri jelena trče između grana i pupoljaka a veverica Ratatosk skače sa grane na granu, prenoseći poput glasnika, poruke izmedju orla i Nidhoga, i tako izazivajući sukob izmedju njih.
Naravno ovakvo drvo predstavlja samo simbol nastao iz pokušaja drevnih Skandinavaca da objasne neke zakone i pojave u prirodi. Ali šta je tačno taj simbol? Postoji tendencija da se drvo dovede u vezu sa Odinom prostom analizom njegovog imena. Igg — što znači užas, teror, strah, što je jedno od Odinovih imena i reči drasil — što znači konj. Medjutim, ovakvo razmišljanje ne dovodi do odgovora. Možda bi pre na ovo mitsko drvo trebalo da gledamo kao na simbol večnosti, simbol beskrajnosti i večnog obnavljanja. To je izvrsna slika bića u kome deluju dve sile — stvaranja i destrukcije. To je biće koje samo sebe uništava i samo sebe obnavlja. Prema savremenom shvatanju prirode i sila koje vladaju u njoj možemo reći da je takvo biće u stvari kosmos.
"Ko je bio najstariji bog? " — pita Gangler. "Mi smo ga zvali otac svih ali je bio poznat jošjpod dvanaest imena."
Otac svih, Odin ili Voden, najstariji je sin Bora i žene džina — vrhovni je bog u "Edama." Nazivan je "otac svih", bogova i ljudi, zatim "otac odabranih", tj. "onaj koji bira", zbog toga što je on birao ratnike koji će doći u Vaihalu. Kao putnik poznat nam je pod imenom Ig, ali je najpoznatiji kao Odin. Odin oličava najednostavniju ljudsku ideju. Priroda i duh su nerazdvojivi i on postaje vodič čovečijh duša. Vazduh, najrasprostranjeniji duhovni element, prirodno je srodan sa vetrom, koji u besnim talasima pokreće dušu čoveka. Inspiriše ga, izaziva ludilo, stvara poeziju, podiže ratnički duh, gnev, olujne misli — sve ono što nalazimo u Odinovim osobinama.

Tor, bog groma, stoji po važnosti odmah iza Odina. Odin mu je otac a majka Jerd, žena—džin (čije ime znači Zemlja). Osim niih Har nabraja još čitav niz bogova: Baldura, Tira, Bragija, Hodura i druge. Svi ovi bogovi su bili pripadnici rase Aesira koji su živeli u niihovom gradu Asgardu. Među njima su živela i ostala božanstva, boginje i Vaniri. Vaniri i Aesiri su bili dve različite rase i nije poznato kako su se pomešale. Ono što saznajemo iz "Eda" je krajnje oskudno. Aesiri su sklopili mir sa Vanirima na taj način što su razmenili zarobljenike. Aesiri su za taoca postali Vanirima Mimira koji je bio čuvar izvora mudrosti i koji je svom nećaku Odinu tražio da mu da oko da bi mu dozvolio da pije iz njega. S obzirom na to da Vaniri predstavljaju čiste prirodne sile i svu njihovu neukrotivu snagu — vetar, vodu. Ubistvo Mimira koga su dobiii za taoca ima svoje simboličko značenje. Divlja snaga prirode ne trpi racionalni um, mudrost, ona je nebouzdana i pokreće se u uništavajuću snagu bez razmišljanja, isključivo putem inercije, dogadjaja koji traže odgovor na već odigrane događaje. Međutim, Odin izgovarajući čarobne reči nad Mimirovom glavom postiže to da može sa njom da razgovara prilikom donošenja izuzetno važnih odluka. To u stvari znači. pomirenje duha i prirode. Duh je uskrsnut i pokazuje nadmoć nad elementarnim silama, i od tog trenutka oni žive u simbiozi.
Od Vanira u "Edama" se spominju Niord, bog vetra i morske obale, čiji su sin i ćerka Frej i Freja, "lepota i snaga". Aegir čija priroda nije jasno definisana — ne znamo da li je bog ili džin. Frej vlada kišom, sunčevim zracima — znači plodovima zemlje. Freja je božica dobre, rodne godine i ljubavi, te bi se njene funkcije mogle pripisati i Frigi, majci bogova koja je zaštitnica svih vrsta Ijubavi i sreće u braku. Od Vanira spominje se još i Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta, odnosno duge. Kada dodje do sudnjeg dana on će duvati u svoj rog, Gialar, i objaviti početak sukoba mračnih i svetlih sila. To nam daje potvrdu mišljenju da su Vaniri elementarna snaga prirode. U Asgardu je živeo još jedan, verovatno za objašnjenje najteži lik. To je Loki. Mi ga nalazimo kako zajedno sa Odinom učestvuje u stvaranju čoveka. On često putuje u društvu bogova, tačnije, pridružuje im se na putovanjima na kojima ih često uvaljuje u nevolje. On je zavidan, uvek izdvojen od ostalih u svojim razmišljanjima, zloban, prevrtljiv, nekarakte-ran, ali veoma inteligentan. "Neki ga nazivaju klevetnikom bogova", kaže Har. "On je pronalazač svih zala, sramota bogova i Ijudi."
U umetnosti lukavstva i perfidnosti on nadmašuje bilo koje biće. Često svojm postupcima stavlja bogove u veoma teške situacije iz kojih ih i izvlači kada mu zaprete. U korenu njegovog bića je vatra koja sadrži i dobro i zlo. Kada je Loki bio kod kralja Utgarda, zajedno sa Torom, morao je da izvrši jedno junaštvo pred džinovima. Izjavio je da može da pojede korito hrane brže od bilo kojeg džina. Kralj se složio i ispred džinova pozvao Logija da se takmiči sa Lokijem. Logi je proždirao i korito i meso dok je Loki jeo samo meso. Kasnije, kralj Utgarda otkriva Toru da je Logi u stvari bio vatra i da je zato proždirao munjevito sve ispred sebe. To znači da se Loki borio protiv samoga sebe, svoje destruktivne prirode. Pošto vatra ima i pozitivnu ulogu u ljudskom društvu, otuda pretpostavka da je Loki u isto vreme i dobro i zlo biće. Iz jednostavne priče motiva lako je razumeti moralne principe personifikovane u bogovima a koji se prenoseći na Ijude materijali-zuju kroz relgiju. Dobro i zlo kroz borbu elemenata stvaraju život.
Na čelu boginja stajala je Friga. U "Edama" je ona Odinova žena. Majka je većine bogova i brižno se stara o njima i njihovim životima. Ta njena briga najbolje se manifestuje u priči kada je Baldurova sudbina bila određena i kada je on, shodno tome, trebao da umre. Tada je Friga pozvala sve elemente prirode i naterala ih da joj se zakunu da neće povrediti njenog sina. Pored Frige poznate su nam još Iduna, Gefjun, Freja i još čitav niz sporednih boginja kojima je ponekad posvećen samo jedan red. Važno mesto naravno pripada i Valkirama, devojkama koje su služile pale heroje u Valhali i koje su rešavale ishode bitaka. Takodje su bile i Odinove glasnice.
Mir izmedju Vanira i Aesira, jednom je ustanovljen da bi potrajao do kraja božijeg roda. To je u stvari mešavina religija dva plemena Severnih Germana, u ranom periodu njihovog verovanja. Njihova verovanja su vodila poreklo iz istog izvora ali su vremenom bila modifikovana zbog razdvojenog života ove dve grupe. Pretpostavka je da su Vanire obožavali stanovnici morskih obala koji su gajili duboko poštovanje prema vetru i vodenim božanstvima. Vaniri su isključivo bogovi prirode sa malo moralnih elemenata u svojim karakterima. Snaga prirode stvara i uništava. Jedno živo biće izloženo je uticaju spolja i tako propada, dok opet, zahvaljujući unutrašnjim snagama održava ravnotežu. imamo stihove koji nas upućuju na ovakav stav. Tiču se velikog kosmičkog drveta — jasena Igdrasila.
"Kupa se prozračnom vodom Nagrizan od strašne zmije
Više no i jedna druga stvar Koja je smrtna."
Ta sveta voda izvora Urda obnavlja Igdrasil i tako mu omogućuje lanac neprekidnog "uskrsavanja", naravno ne u pravom smislu jer on nikada i ne umire, sve do sumraka bogova kada će za trenutak njegov opstanak biti ugrožen ali će se ipak održati u životu, dajući tako potvrdu o svojoj personifikaciji sa značenjem — celokupan kosmos.
"Šta možeš da mi kažeš o budućnosti", pita Gangler a Har mu odgovara. "Prvo će doći zima", i tada on opisuje buduću propast sveta, poplave, oluje, led, vatru i užasni rat, kraj sveta. Sve snage zla, haotične sile, primarni haos — zatalasaće se i krenuće iz Muspelhejma i Niflhejma protiv bogova formiranih po zakonima kosmosa. Tako će se žestoko "sudariti", da će se Igdrasil zatresti. "Stenje staro drvo." Monstrumi i bogovi će se ubijau medjusobno. Sunce i mesec će nestati i zemlja će potonuti. Zabeleženi su i stihovi koji govore o tom budućem sukobu.

"Mi malo možemo videti u budućnost
I tek ćemo malo nazreti
Kada Odin Vuka sretne."
Tok nordijske mitologije je poput drame: počeci sveta, zlatni vek bogova, prva senka zla, zlo koje raste s vremenom, borba sa zlom i na kraju Sumrak bogova i propast sveta. Čitav period od postanka do kraja je ispunjen neprestanom borbom izmedju bogova i džinova. Oni se bore u bezbrojnim borbama i ta borba će se nastaviti i u novom svetu koji će nastati posle Ragnoraka, sudnjeg dana. Nordijska mitologija često nema srećan završetak, često je kraj surov i iznenadjuje čitaoca. Tako je i na sudnji dan. Kada se čini da su sile zla zauvek uništene Odin opaža na horizontu zmiju koja nosi u sebi zlo i samim tim produžetak borbe. Odin kaže: "Mi svi umiremo, ali slava koju smo stekli nikada neće umreti."
"Ti si mi rekao mnoge čudesne stvari", govori Gangler, "ali šta je sa božijim staništima na nebu? Gde bogovi prebivaju." U odgovoru Har priča o Odinovoj', Torovoj, Friginoj dvorani. Među njima je Valhala koju je Odin napravio specijalno za ratnike pale u borbi i koji su od tog trenutka smatrani za njegove sinove — heroje. "Mora da je bilo mnoštvo ljudi u Valhali. Kako su oni ulazili i izlazili. Kolika su bila vrata te dvorane? " A Har odgovara:
"Pet stotina vrata I još četrdeset više Su u Valhali." "Ali čime je Odin hranio tolike heroje", pita Gangler. "Meso divljeg vepra Sehrimnira je bilo više nego dovoljno da bi se svi zasitili. On bi bio pojeden uveče a preko noći bi oživeo tako da je uvek bio svež i ukusan." "Šta su heroji i bogovi pili? Da li su oni pili vodu?" "Za njih je trebalo obilje pića", kaže dalje Gangler. "Zar misliš da bi heroji u ime nagrade za svoje rane i junaštvo trebali da piju samo vodu? Ne, ne. Druga stvar je u pitanju. U Valhali se pila medovina i bilo je uvek dovoljno za sve. " "A šta su heroji radili preko dana, osim što su jeli i pili? " "Svaki dan se bore dok se ne saseku na komade. To je njihova zabava. Ali kada se približi vreme obroka njihove rane bi se zacelile i oni bi ponovo bili spremni za boj." "Odin je moćan i veliki", reče Gangler, kao što je i rečeno u jednoj poemi:
"Jasen Igdrasil
Je najveći od svih drveća
Kao Skidbiandir od brodova
Odin od Aesira
Sleipnir od konja
Bifrost od mostova
Bragi od pesnika
Habrok od sokolova
I Garm od pasa." "Ali, da li svi mrtvi idu u Valhalu? " "Ne, dole u Niflhejmu je još jedan dom za mrtve kojim upravlja boginja mrtvih Hel. Ime mu je Helhejm. Hladnoća, glad, neugodnost i dosada su njegove osnovne karakteristike pre nego patnja. Svi umrli su bili tužni kada bi trebalo da idu tamo. Oni koji bi umrli od starosti ili od bolesti išii su kod Hel. Helhejm je verovatno u stara vremena poštovan kao mesto zle sreće a ne kao mesto okajavanja nekakvih greha, kao u paklu kod hrišćana, koji je mesto baš za patnje i iskupljenje greha. Hladnoća koja dole vlada je personifikacija stanja mrtvih. Odsustvo svetla i topline gornjeg sveta dosada — sve su to elementi za koje su stari Nordijci mislili da prate čoveka nakon smrti i odlaska u Helino carstvo. Ulaz u ovaj svet čuvao je Garm, ogromni pas, pandan grčkom Kerberu. Da li je to još jedan dokaz da grčki i skandinavski mit vode poreklo sa istog velikog vrela mitova svih indoevropskih naroda? Ili je to samo kasnija interpolacija. Opis Helhejma je u "Edama", dat u "Baldurovom snu", kada Odin šalje Hermoda da moli Hel da pusti Baldura natrag u Asgard među žive. Helino kraljevstvo je imalo devet nivoa. Nivoi su verovatno odredjeni stepenom hladnoće i dosade koji vladaju tamo. Verovat-no nisu išli na isto mesto oni koji su umrli od starosti, oni koji su se udavili, umrli od bolesti itd.
Postoje stihovi koji opisuju neku dvoranu za koju samo možemo da pretpostavimo da je reč o Helhejmu.
"Dvorana što postoji
Daleko od sunca
Tamo, u Nastrondu
Čija se vrata otvaraju ka severu
Gde se kapi niz zidove cede
I teku kroz njene šupljine
Dvorana koja je obmotana
Zmijinim velikim telom."
"Tamo je ona videla prolaz
Kroz spore potoke
Videla je krvožedne ljude
I krivokletnike
Tamo Nidhog isisava
Mrtva tela
Vuk kida Ijude
Razumete li vi to? " "Sada", kaže Her, "ako ti Ganglere želiš da ideš i ako nemaš više pitanja ti onda idi, ali zapamti da ne znam nikoga ko bi mogao da ti da odgovor na pitanja o budućnosti ukoliko te ona bude ikada zainteresovala." Gangler je zatim čuo užasnu buku, uplašeno je gledao oko sebe i s užasom primetio da su palata i grad nestali a da je veliko polje potpuno prazno. Tada je uplašen pobegao kući i ponovo postao Gilfi.

MAGIJA
Neizostavni element koji prati svaku pagansku religiju jeste magija. Ona je u velikoj meri prisutna i kod Skandinavaca. Ako uzmemo da je magija prodirala na evropski kontinent iz Male Azije i iz Egipta, a znajući za udaljenost Nordijaca od tih teritorija, zapanjiće nas činjenica da su oni poznavali apsolutno iste načine za postizanje određenih ciljeva putem magije. Magija kojom raspolaže Odin, uz Lokija jedini koji njome barata, zasnovana je na runama, starom skandinavskom pismu. S obzirom na to da je u to vreme ranog srednjeg veka većina Ijudi bila nepismena i da su samo retki srećnici znali čitati i pisati, sasvim je logično da su za većinu stanovništva rune bile nešto sveto i tajanstveno. Izražavanje misli putem zapisa predstavljalo je u očima tih primitivnih Ijudi veliku stvar i poznavanju pisma pripisivan je magijski karakter. Odin je mogao da oživi, kao što je oživeo Mimirovu glavu, svako umrlo biće. On je oživeo i staru proročicu Valu, a mrmljanjem tajanstvenih reči, formula, uskršnjavao je svaki dan Sehremnira, divljeg vepra koga su Aesiri svake noći jeli na gozbama, te je iz toga jasno da je on gospodar mrtvih.
Medjutim, daleko je interesantniji Loki kao nosilac umetnosti magije. On je pravi rano srednjovekovni čarobnjak. On može da uzima kakav hoće oblik, da utiče na volju svih živih bića, kao što je uticao na Freju, može da leti i čitav niz stvari. Sve to postiže bez izgovaranja čarobnih formula, isključivo snagom volje što je blisko današnjem shvatanju natprirodnog. Setimo se samo indijskih fakira i jogija koji postižu fantastične stvari samo snagom volje. Jošnajbolji primer je kralj Utgarda koji je u stanju da u umovima prisutnih stvori predstavu o slikama koje zamisli. Kao na primer, kada se Tor borio sa staricom Eli ili kada je trebalo da podigne mačku. Sve su to fantastične stvari i fascinira nas kako je taj izolovani narod uspeo da razvije svoja magijska razmišljanja na isti način kao i drugi narodi, na većem stepenu civilizacije, hiljadama kilometara daleko. U njihovoj magiji se ocrtava i njihova filozofija. Utgardski kralj pita Tora šta je brže od misli, što ukazuje na dubinu razmišljanja ovog naroda prinudjenog da misli o surovoj prirodi koja ga je okruživala i tako podstiče razvoj uma.
Sve magijske operacije kojima raspolažu heroji i zla bića skandinavske mitologije upućuju nas na pomisao da je morala postojati neka zajednička početna ideja koja je nastala u kolevci velike grupe indoevropskih naroda. Gde je taj centar i koji narodi su se nalazili u njemu mi ne znamo, ali možemo pokušati to da otkrijemo upravo preko mita jer se u njima nalaze oni praelementi iz kojih su se razvili noviji mitovi usled različitih faktora. Uporedjujući najpoznatije i najočuvanije indoevropske mitove možemo naći mnoge dodirne crte kod naroda koji su teritorijalno veoma udaljeni. Prva krava u skandinavskoj mitologiji po svojoj funkciji je veoma bliska egipatskoj kravi sa početka stvaranja. Nastanak sveta i kosmosa veoma je sličan indijskom mitu na istu temu. Odbacujući one elemente za koje je jasno da su kasnije ubačeni u mit možda možemo napraviti jedan svetski mit o nastanku sveta. Ukoliko pravilno protumačimo simbole i pažljivo lingvistički proučimo imena bogova i prvobitnog haosa mi zaista možemo da dokučimo tajnu sveta koja je zapisana u tim arhetipskim simbolima.

NASTANAK BOGOVA
I NJIHOVA BORBA SA ZLIM
DŽINOVIMA
U davna vremena, kada na zemlji nije bilo Ijudi, živela je krava čiji je dah bio sladak i čije je mleko bilo gorko. Ime joj je bilo Audu-humla. Živela je na negostoljubivom mestu večito obavijenom ma-glom. Tu nije bilo ničeg do gomila snega i velikih iedenica. Daleko na severu bila je noć. Daleko na jugu bio je dan. Svuda oko Audu-humle vladalo je sivilo sumraka.
Iznenada, došao je div sa hladnog severa i stao ispred Audu-humle. „Moraš mi dati da pijem tvoje mleko", rekao je div kravi. la-ko je njeno mleko bilo gorko, divu je bilo prava poslastica. Krava mu je dopustila da pije. Tako je on dolazio svakog dana da se hrani njenim mlekom.
Posle dugo vremena krava je već potpuno navikla na diva i mirno je provodila dane okružene pustoši. Međutim, jednoga dana došlo je do promene. Auduhumla je pogledom tražila nešto za jelo i spazila je zrnca soli raštrkana po ledu. Tada je počela da liže so i da duva svojim slatkim dahom u nju. Tog trenutka pojavi se iz leda duga zlatna kosa i južni dan zasija i sve postade čisto i sjajno. Džin koji je bio tu namrgodi se kada je video svetlost zlatne kose. Audu-humla se nije obazirala na njega već je i dalje lizala so i glava čove-ka se pojavila van leda. Glava je bila toliko lepa da je nemoguće opisati i divno svetlo zračilo je iz njenih očiju. Džin se namrgodio još više kada je spazio tu lepotu. Ali Auduhumla je dunula i treći put i tada se pojavio ceo čovek - dostojanstveni heroj u punoj snazi i lepoti. Kada je džin video lepog čoveka zamrzeo ga je celim srcem i što je bilo još gore, izgovorio je strašnu kletvu. Zakleo se Ginungagapom da će se boriti sve dok jedan od njh dvojice ne padne mrtav na zemlju. I on je održao obećanje. Nije prestao da se bori sve dotk Heroj, čije je ime bilo Bur, nije pao mrtav pod gro-znim džinovim udarcima. Nemoguće je reći, kako se uopšte desilo tako nešto, da jedno strahovito zlo može da bude sposobno da pobedi nešto tako veličanstveno i lepo. Ali tako je bilo. Kasnije, ka-da su sinovi heroja odrasli vodili su borbu protiv džina i njegovih si-nova. Dugo, dugo vremena, džin je bio blizu pobede sve dok jedan od sinova heroja koji je bio velike snage i mudrosti, a čije je ime bilo Odin, nije u velikoj borbi pobedio džina. Proburazio ga je oštrim kopljem tako da je džinova krv pokuljala u moćnoj bujici i podavila ostale džinove sem jednog koji je uplašen uspeo da se dočepa planine.
Posle ovog događaja Odin je pozvao oko sebe svoje sinove, braću i rođake te im rekao: „Heroji, mi smo izvojevali veliku pobe-du. Naši neprijatelji su mrtvi ili beže glavom bez obzira. Ne vredi da ostajemo ovde gde nema više zla da se borimo protiv njega." He-roji su se ćutke gledali. Razmišljali su. Sever, jug, istok i zapad bili su puni zlih bića koja su bila spremna da ih unište. Onda su povika-li u jedan glas: „Dobro si rekao odine. Mi te pratimo, vodi nas!" „Južno, rekao je Odin je izvor toplote i svetlosti a severno je tama i večita noć. Od tamnog istoka sunce je počelo svoje putovahje ka zapadnoj kući." „Zapadni dom" povikali su Aesiri.
Pošto je rešeno kuda će se ići Aesiri su krenuli na put. Odin je jahao u sredini grupe jer su prema njemu gajili duboko poštovanje: poštovanje kralju i poštovanje ocu. Sa njegove leve strane jahao je Tor, Odinov snažni, ratoborni, prvorođeni sin. Sa njegove leve stra-ne jahao je Baldur, najlepši i najuzvišeniji po svojim vrlinama od sve njegove dece. Iz njegovog lica su izbijali zraci svellosti koji su ozna-čavali njegovu nevinost i plemenitost. Posle njih jahao je Tir, hrabri i snažni bog rata. Zatim su tu bili još Hodur, koji je rođen slep, Her-mof, Bragi, Henir i mnogi drugi moćni bogovi. Na začeiju je išla ko-čija u obliku školjke u kojoj je sedela Friga, Odinova žena, zajedno sa svojim kćerima, prijateljicama i pratiljama.
Jedanaest meseci oni su putovali na zapad, zabavljajući se usput veselim pesmama i pričama. Dvanaestog meseca razapeli su šator u podnožju brda koje je bilo granica ka unutrašnjem moru. Već prve noći bili su uznemiravani misterioznirn šapatima koji su dolazili od morske obale i prelazili preko brda. Bogovi su se
uznemirili.

Tir je želeo da vidi tajanstvene prilike koje su ispuštale te glasove. Besan, on je.trčao kroz vres i šipražje neprestano se obazirući oko sebe ne bi li spazio nekog iii nešto. Friga i njene slu-škinje takođe su se probudile i drhtale su od straha. Odin je prob-deo čitavu noć jer je predosećao da će se nešto dogoditi. Tako je i bilo. U zoru, pre no što su Aesiri stigli da spakuju šator, strahovit uragan porušio je motke na kojima je stajalo platno i pocepao u komade ružičastu tkaninu. Besneo je takvom žestinom da je s lakoćom napravio ogromne talase i snažno tukao u lica heroja. Tor se od siline vetra klatio napred-nazad i zaslepljen besom nasumice gađao kamenjem u pravcu iz kojeg je dolazio vetar. Tir se sakrio u jednu jamu i tako se zaštitio od vetra. Baldur je pokušavao da uteši majku, Frigu. Samo je Odin koračao mirno i nepokorno. Raši-rio je ruke i podigao ih ka nebu te pozvao duha vetra. „Prekini neobični Vanire, (to je bilo ime koje je samo on znao), prekini tvoju di-vlju igru i reci mi čime smo te mi uvredili da ovako postupaš sa na-ma?" Vetar se smejao šapatom i posle kratkog smeha sve je uto-nulo u tišinu. Ali svaki zvuk koji je zamirao pretvarao se u oblik. Je-dan po jedan u raštrkanom poretku pojavljivali su se iz pećina, iz uzanih procepa, sa krošnji drveća, iz trave. Svaki glas - vetar, bio je jedan Van. Tada Niord, njihov vođa, stade ispred ostalih i reče: ,,Mi znamo, o moćni Odine, da ste i ti i tvoja družina zaista Aesiri i da ste vi gospodari zemlje. Mi smo takođe gospodari, ne zemlje, ali zato jesmo mora i vazduha i mislimo da smo vodili slavnu borbu sa vama. To je bila divna zabava. Ali ako ti ne misliš tako i ako ti to nije zadovoljstvo, rukujmo se i zaboravimo taj događaj." Pošto je govorio, Niord je ispružio ruku, dugu i hladnu poput vihora vetra, i ste-gao Odinovu desnicu. Odin je sve to primio iskreno kao i svi ostali Aesiri. Svi oni su voleli pojavu dobre prirode - dobrih prirodnih sila. Zato su ponudili Niordu da krene sa njima. Niord je pažijivo osmot-rio svoju družinu, zatim pogledao Odina i na kraju klimnuo glavom. Pošto je Odin dao svoj pristanak, on zazvižda u znak pozdrava svojoj braći i rođacima i stade među Aesire.
Posle ovog događaja oni su nastavili putovanje u pravcu zapa-da sve dok nisu stigli na vrgh brda koje su nazvali „Brdo sastanka". Nakon što su dobro osmotrili okolinu posedali su u krug. Dok su tako sedeli, Baldur je gledao u neodređenom pravcu i iznenada re-kao: „Zar ovo nije čudno oče Odine? Prešli smo ovoliki put a još ni-smo naišlli ni na jedan trag džina koji je pobegao nakon smrti nje-govog oca i braće." „Možda je pao u Niflhejm i tamo poginuo" pri-metio je Tor. Ali Niord prekide dalju diskusiju. ,,Na oštrom, surovom severu, gde nevolje dolaze kao valjanje okeana, živi džin. Tamo je podigao gradove i tvrđave i doveo svoju decu da tu žive, decu koja su gora od svoga oca." "Kako ti to sve znaš Niorde", pitao je otac Odin. ,,Ja sam ga video pre dosta vremena", odgovorio je Niord. „Pre no što sam došao u tvoju družinu, jedne noći kada me je mu-čila nesanica, otišao sam sa svojim rođacima u Jotunhejm." „Ovo je zaista užasna vest", rekla je Friga. „Džinovi će doći iz Jotunhejma i opustošiti zemlju." „Neće biti tako", oštro je progovorio Odin. „Neće biti tako, draga moja Friga. Ovde, na ovom brdu, mi ćemo sagraditi grad gde ćemo živeti i odakle ćemo kretati u rat, gore u Jotunhejm." ,,To je dobro rečeno oče Odine", oduševljeno je povikao Tor dok mu je od uzbuđenja crvena brada podrhtavala, Tir je ćutao, Vidar se smeškao ali nije rekao ništa, ostali su takođe ćutali. Predlog je bio prihvaćen. Tada su Aesiri prionuli na posao punom snagom i marljivošću. Dane, nedelje, mesece i godine oni su radili bez posustajanja, jer je njihova volja bila jaka. Za to vreme, Friga i ostale boginje donosile su kamenje u teškim mermernim kolicima, vukle vodu u zlatnim kofama, mešale nežnim rukama malter na srebrnim tanjirima. I tako je grad rastao. Kamen na kamen, kula do kule, sve dok brdo nije bilo krunisano.
Kada je grad bio dovršen svi Aesiri su stali jedan do drugog i dugo gledali u njegovom pravcu uzdišući od velike sreće i zadovoljstva. Kula u centru grada, koja je svojom visinom nadvisila sve ostale, bila je Odinova. Nazvali su je „Vazdušni tron." Odatle je Odin mogao da gleda širom celog sveta. Na jednoj strani pored kule nalazila se palata prijatelja gde je živela Friga. Na suprotnoj je svetlucao Gladshejm, palata od zlata u kojoj se nalazila velika dvorana Valhala čija je tavanica bila prekrivena kopljima. U njoj se na-lazilo i nekoliko velikih lepo napravljenih stolova na kojima se služi-la hrana na Aesirskim gozbama.

Imala je 540 vrata a kroz svaka je moglo da prodje 800 Ijudi u jednom trenutku. Velika kovačnica bila je u istočnom delu grada. Tamo su Aesiri kovali moćno oružje i oklope.
Prve noći su svi večerali u Valhali i pili u zdravlje novog doma. „Grad Agard", rekao je Bragi, božiji glavni govornik. „Tako ćemo zvati grad." Tako je Bragi rekao i tako je bilo.
Sledeće jutro Odin su uspeo na „Vazdušni tron" i pogledom obuhvatio čitavu zemlju, dok su Aesiri stajali okolo očekujući da im saopšti šta vidi. „Zemlja je vrlo lepa, rekao je Odin, veoma lepa osim obale hladnog i tamnog severa. Ali, avaj. Ljudi na zemlji su slabašni i bojažljivi. U ovom trenutku vidi troglavog džina kako dolazi iz Jotunhejma. On baca pastira u more i stavlja pastirovo stado u džep. Sada uzima jednu po jednu ovcu i lomi im kosti kao da su lešnici. Pastir sve ovo gleda i ne pokušava ništa da učini. ,,Oče, povikao je Tor, prošle noći ja sam iskovao opasač, metalnu rukavicu i čekić. Sa te tri stvari ja ću poći u Jotunhejm da kaznim džinove za njihova zla dela." Odin je pristao. I tako je Tor otišao a Odin nastavio da posmatra svet.
„Ljudi na zemlji su besposleni i glupi. Medju njima žive patuljci i vilenjaci koji prave šale na račun Ijudi a te šale Ijidi ne razumeju i ne znaju kako da se odbrane. Vidim čoveka kako seje pšenicu po polju dok patuljci trče iza njega i zamenjuju seme za kamenje. Sa-da vidim dva vilenjaka koja drže zagnjurenu glavu jednog čoveka. Taj čovek je mudar i dobar, ali, evo, sada su ga ubili. Oni mešaju njegovu krv sa medom, stavljaju je u tri kamena krčaga i sakrivaju ih."
Veoma Ijut na patuljke i vilenjake zbog onoga što je video Odin je pozvao Hermoda, njegovog letećeg glasnika, i predao mu pismo sa porukom za mala zla bića da dođu na njegov dvor u Asgard. Kada su primili Hermodov poziv u kojem je stajalo da bi Odin bio sretan da ih vidi kod njega u Gladshejmu, vilenjaci i patuljci su bili veoma iznenađeni. Bez ikakvog dogovora, glupi i brzopleti kao što su bili, oni su krenuli za Hermodom poput jata ptica.
Kada su stigii u Asgard našli su Odina, koji se spustio sa „Vazdušnog trona", kako sedi sa ostalim Aesirima u sudskoj dvorani Gladshejma. Hermod je sleteo unutra, pozdravio Odina i pustio pa-tuljke i vilenjake da uđu u dvoranu. Odin mahnu malim bićima da priđu. Plašljivo šapućući oni su se pomaljaii jedan iza drugog zbije-ni u gomilu. Prvi Odinov poziv nije bio dovoljan pa ih je on pozvao još tri puta dok konačno nisu došli do podnožja njegovre stolice. Odin im je govorio mirno, tiho, ozbiljnim tonom o njihovoj grešnosti i sklonosti ka štetnosti. Neki, najrđaviji među niima, najgorih mani-ra, smejaii su se Odinovim rečima. Ipak, mnogi su pažljivo gledali i slušali Odina svesni istine sadržane u njegovim rečima. Neki su čak i plakali. Najzad Odin se obrati dvojici koji su usmrtili dobrog čoveka. „Čija je bila krv", pitao je, „koju ste pomešaii sa medom i stavili u krčage?" „O, odgovorili su patuljci skakućući i pljeskajući ruka-ma, to je bila Kvasirova krv. Zar ne znaš ko je bio Kvasir? On je do-šao među nas i širio je mržnju Ijudi prema Vanirima, više od sedam godina. Toliko je bio pametan da su Ijudi mislili da on mora biti neki bog čim tako mudro zbori i radi. Nedavno, mi smo ga našli kako le-ži utopljen u vlastito] pameti na pustoj livadi. Onda smo pomešali njegovu krv sa medom i stavili je u tri velika ćupa koja smo zatvorili i sakrili. Zar nismo dobro uradili Odine?"
„Dobro uradili! Dobro uradili! Vi okrutni kukavički, lažljivi patulj-ci! Ja sam svojim očima video da ste ga vi ubili. Sram vas bilo!" I ta-da Odin poče oštro da ih napada za sva zla dela koja su počinili. ,,Oni koji su bili najzlobniji, rekao je on, od sada će živeti duboko u zemlji i radiće na održavanju velike vatre u centru zemlje. Oni koji su bili samo štetni kopaće zlato i dijamante i obrađivati ih. Najgori od vas moraju nestati u dubinama zemlje!"
Tada Odin zamaše svojim rukama i patuljci se zavrteše u krug. Vrišteći i brbljajući poskakivali su dole niz stepenice palate i još da-Ije, van gradskih kapija, sve do velike zelene poljane qde je bila iskopana rupa, duboka toliko, da joj se nije videlo dno. Čim su oni kroz nju nestali u dubinama zemije nje je nestalo i livada je ponovo bila kao i pre. Od tada patuljci će živeti pod zemljom.
Međutim, vilenjaci su još stajali ispred Odina uplašenih lica i očiju punih suza. Njihove suze su izgledale kao jutarnja rosa. ,,A vi," rekao je Odin, gledajući u njih prodornim pogledom. „A vi" „O Odi-ne", prekinuli su ga oni govoreći svi u glas i nesigurnim tonom ,,mi nismo tako zli. Mi nikada nismo uradili bilo šta loše." „Jeste li uradili ikada nešto dobro", pitao je Odin. ,,Ne, zaista ne", odgovorili su vilenjaci. ,,Mi nikada ništa nismo radili." „Onda možete ići", rekao je Odin, da živite među cvećem, da radite inače ćete postati zlobni kao i patuljci." „Ako ti hoćeš nauči nas nečem,, rekli su viljenaci.
Odin je gledao okolo po Aesirima ne bi li među njima spazio nekog ko bi mogao da postane učitelj vilenjacima. Niord je kli-mnuo glavom i rekao: ,,Da, da. Ja ću videti šta mogu da učinim." I onda je dugim korakom izašao iz sudnice, prošao kroz grad i na kraju kroz kapiju te seo na vrh litice. Sledećeg trenutka počeo je da pokazuje znake uznemirenosti. ispuštao je tanak, visok glas sve jače i jače. Glas je bio mekan, zavodljiv, kao glas duše, ptičiji. Sa dalekog juga dolazio je slabašan drhteći odgovor koji je rastao. Dva glasa su se mešala sve dok se u jednom trenutku nisu spojila u jedan. Tada kroz čisto nebo zaploviše dve prilike. Divan par - brat i sestra. Njihova kosa kupala se u sunčevoj svetlosti i vijorila na vetru. U međuvremenu ostal Aesiri na čelu sa Odinom iskupiii su se na planinskoj iitici. „Moj sin i kćerka", rekao je Niord, ponosno oku-pljenim Aesirima. „Frej i Freja. Leto i lepota. Ruka u ruci."
Kada su Frej i Freja sišli na planinu, Niord je uzeo sina za ruku i poveo ga pun milosti prema palati. „Gledaj dragi brate i gospodaru šta je dobar mladi učitelj koga sam doveo da podučava male vilenjake."
Odin je bio veoma zadovoljan Frejovom pojavom. Ali pre nego što je postavio njega za vrhovnog učitelja, želeo je da sazna za šta je on sposoban a naročito za šta je najsposobniji da poučava.
,,Ja sam veliki učitelj za sunčeve trake i oblake", odgovorio je Frej, ,,i ako me vilenjaci prihvate za svog kralja ja ću ih naučiti kako da koriste pupoljke na cveću, da se obasipaju slatkoćom prezrelog voća, da vode pčele kroz medene prolaze u cveću i mirisne iivade, da paze nakot svih ptica od najraznovrsnijih opasnosti, da se druže sa divljim zverima, da pomažu bogovima, da pevaju predivne pesme - sve ovo i još mnogo toga više ja znam. Ja ću ih tome, ako mi dopustite, i naučiti." Rekavši šta je imao Frej stade do svog oca čekajući Odinovu reakciju.
Tada Odin reče, ne skrivajući radost, koja mu se ocrtavala na licu i osećala u glasu. ,,To je dobro. Ti ćeš im biti kralj." Frej se onda pozdravi sa Aesirima i krenu na put, praćen njegovim novim učeni-cima, u pravcu svog kraljevstva Alfhejma, koje je jedno divno mesto pod suncem.