Tema: Mir u dusi, sjaj u ocima, osmeh na licu, ljubav u srcu

IDEALNO TELO


Pod nebom širom otvorenim more sklapa svoja krila
Ivicom tvoga osmeha jedna staza vodi od mene
Sanjalico sva od puti svetlosti sva od ognja
Uvećavaj moju radost zbriši prostranstva
Požuri da razviješ i moj san i moj vid.

PAUL ELUARD

NISAM SAM

Zasuta
Plodovima lakim usnama
Kićena
Hiljadom raznovrsnih cvetova
Ponosna
U zagrljaju sunca
Srećna
Zbog jedne obične ptice
Očarana
Jednom kapi kiše
Lepša
Nego jutanje nebo
Verna
Govorim o jednom vrtu
Sanjam
Ali upravo volim

PAUL ELUARD

~Veoma je tačno da naš ugled počinje od nas samih, jer onaj koji
želi da ga drugi poštuju treba najpre da sam sebe poštuje.

Galilei


~Mudrost se rađa iz pogrešaka; suoči se s pogreškom i uči.

J.Jelinek


~Ljudi kažu da postoji mudrost glave i mudrost srca.

Charles Dikens


~Budi promišljen u ophođenju s ljudima. Na taj način postoći ćeš sve što poželiš.

egipatski faraon Aktoj

~Usamljenost nije u tome što smo sami nego u tome što ne
postoji ništa za čim čeznemo.

Stendal


~Najvažnije je ne biti sentimentalan, jer svet je surov i ravnodušan.

Dobrica Cosić


~I siv kamen svijetli kad ga nešto obasja

D. Trufunović


~Kad su svi protiv Vas to znači ili da ste apsolutno u krivu ili apsolutno u pravu.

Albert Guinon

SUNCE NA ZALASKU

Ja volim prozračno veče, volim veče
Kad, zlatno, po starim pročeljima teče
I sja iza krošnji gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskjuje iz plaveti tamne
Otočja nebesa pustih.
Oh! gledajte nebo, te oblačne struje,
Neznane oblike te, što ih oluje
Gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom blijedom,
Kao da džin neki izvlači odjednom
Mač u nebeskoj dubini.
Kroz njih svjetlost sunca sja, jos uvijek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista
Kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine,
Sjajna se jezera zlate.
Dočarava nebo – mutna pruga smeđa -
Krupnog krokodila ispruganih leđa,
Sa tri reda zuba plamnih,
kome noć pod sivim trbuhom već zija
A ko zlatna krljust što oblaka sija
Sa bokova polutamnih.
Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Krene, i oblačno strašno zdanje pada
Ko ruina usred mora,
I prsti u dalji…Niz kupa oblačnih
Nad glavama našim visi, poput mračnih
I preokrenutih gora.
Taj crijep od olova, od srebra i zlata,
Gdje se uragani, grom i burna jata
Odmaraju zagoreći,
Njega Bog po krovu nebeskome slaže,
Kao ratnik svoj oklop odlaze
Kad, umoran, ide leći.
Sve nestaje! Sunce propadne u nebesa,
Ko đule od tući pada usred kresa
žeravice raspaljene,
I talasi moćnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblačine siknu
Kao niti žarke pjene.
Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvijek, svuda, nek vam duša očarana
Velove tog neba sanja;
Nekom čudnom tajnom oni su prožeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, ljeti
Kad zvezdana nose tkanja.

VICTOR HUGO

~Nametati svoju volju drugima je nasilje, a nametati samog sebe vrhunac je nasilja.

Lao Ce


~U sitnicama srce nalazi svoje jutro i okrepljuje se.

K.Gibran


~Glas savesti se noću bolje čuje.

Gvareski


~Najtiše misli donose buru.Misli koje dolaze nečujnog koraka upravljaju svetom.

F.Niče

LJUBIM TE, DUŠO

Sumračak pada; tišina se svija,
U milu tone vasiona sva;
Večernja zvijezda treperi i sija:

Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorene grudi,
Nesretno srce što ljubiti zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svijet:
Da zlato svoje iza sanka budi

Uz glasak frule, uz uzdisaj klet …
Il ‘da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet

VOJISLAV ILIC

TEBI LJUBAVI

1.
Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...

2.
Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?

3.
Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?

4.
Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...


DRAGANA KONSTANTINOVIC

PODJI

Podji kud bilo
put neba,
put mora,
na lednik
ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo
rad
lepotu
ljubav!

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,
uprkos svemu!
Samo,
okončaj započeto delo!
Voli
i stvaraj!
Kuj!
Prekuj zemlju,
nebo i more!
Ali okončaj započeto
delo.
I delo tvoje
nek lepotom zrači!

SESIL SABO

AKO MOZES


Ako mozes da sacuvas svoju glavu kad svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to;
Ako mozes da verujes sebi kad svi u tebe sumnjaju
i sam pridodajes njihovim sumnjama;
Ako mozes da cekas a da ti ne dosadi cekanje,
ili,ako si prevaren - da sam ne varas,
ili,ako si omrznut - da sam ne mrzis,
a da pritom ne izgledas predobar ili premudar;

Ako mozes da sanjaris a da snovi ne ovladaju tobom,
Ako mozes da mastas a da ti mastanje ne bude cilj,
Ako mozes da se suocis sa uspehom i neuspehom
i smatras te dve varke kao da su potpuno iste;
Ako mozes da podneses da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi,kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmtras propast onoga cemu si posvetio sav zivot
i da,pogrbljen,s dotrajalim alatom opet novo stvaras;

Ako mozes da prisilis svoje srce,nerve i tetive
da te sluze dugo iako si ih nemilice trosio,
i da izdrzis i kada nema vise niceg u tebi
sem volje koja ti dovikuje:"Istraj!"

Ako mozes da razgovaras sa nizima od sebe
i ne istaknes svoju superiornost,
ili da u drustvu s visima od sebe -
sacuvas svoje dostojanstvo;

Ako mozes da ispunis jedan nezaboravni minut
sadrzajem koji traje sezdeset sekundi -
tvoja je zemlja i sve sto je na njoj,
i,iznad svega,bices covek,sine moj!


R. KIPLING