Tema: Mir u dusi, sjaj u ocima, osmeh na licu, ljubav u srcu

Hajde da se sretnemo ponekad.
Iako se nikada nismo sreli…
…Hajde da pronadjemo hlad,
Gde bismo zaljubljeni seli…

Mozda bi te voleo prejako,
Kad bih te samo sreo…
… ali ti mozes biti svako,
Ili samo jedna koju sam hteo.

Hajde, da prodjes pored mene.
Iako ne znam nista o tebi…
… Granice su moje pomerene,
Ka tebi, o tebi; kako I ne bi.

Mozda smo se I sreli ranije.
Iako to nismo ni znali…
…Mozda, te sudbina sakrije,
Da se ne bi upoznali?

Hajde da se sretnemo mladi.
Zanosa naseg nek bljesne trag…
…vreme nam vise ne kradi,
Dovoljno nam ga ukrade vrag!!!

Vladimir Petrovic

LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, cistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveca kipti moja sreca
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moc,
A sve zato što na livadi cveca kipti moja sreca
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protice, a onda se sliva
vrh usta dotice, tu greje se više i tako vruca Tebe dira.
Sve to na livadi cveca gde kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Tanja Prokopljevic

Bog mi je svedok

Bog mi je svedok
Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govorili,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Romualdo Miralles

Na moje rame naslonjena

Na moje rame naslonjena
bila si mi desno krilo.
Kao da bi razastrla
svoje milo, crno perje,
dizale me tvoje reči
u svetlo i belo nebo.
Uzbuđenje. Tišina.
Sad sedim za svojim stolom,
iz ramena krv mi teče,
odsutnost me tvoja boli...

Atolaguire Manuel

Dodji

Dodji!
Soba je puna Tebe. Pun Tebe pogled što Te zalud traži.
Zovu te svjetlost i mrak.
Teško je ostati jak
sam.
Treba Te nemir da mi skineš svemir s prašnjave police šutnje.

Dodji!
Sve što Ti nikada ne kazah možda Ti opet ne bih znao reci.
Pruži mi ruke, obavij ih oko vrata, na oci stavi mi dlan.
Šapci mi o proljecu, o mirisu višnjina cvijeta,
o ljepoti
(zaboravili smo diviti se njoj!)
o dobroti
(kako cudna, kako uzbudljiva rijec!)
o radosti
(kako je daleko sunce, kako je blizu mrak)
o mladosti…
(kako je težak i kako pun Tebe ovaj bez Tebe žalosni zrak.)

Dodji!

Enver Colakovic

Za srebrnim tragom

"Sami smo noćas!
Ti i ja!
Ja u tvojim,
ti u mojim mislima...

Mesec razleva
srebro,
a ja razmišljam
kuda bi me mogao odvesti
taj srebrn most
meseca
položen na modri beskraj.

K tebi?

Vidim svetla
s druge strane,
škrta ,
retka
i ćutim
sigurnošću neobjašnjivom
da ni tamo nisi...

Bolno zvoni
prostranstvom
i noćnom tišinom
moja čežnja
pa skladno svira
sa šumom vala...

Zvezda je pala!

Jedna mala!

Al' ona jedna
malena,
sjajna
najbliža mesecu,
moja je i tvoja!

Žmigne stidljivo...

...to ti šalje
misli moje
zamahom svojih
svilenih
zvezdanih skuta!"

Vitae

Prebroj bademe,
prebroj što beše gorko i što te je držalo budnu,
pribroj tome i mene:
Tražio sam tvoje oko kad si ga otvorila
i kad te niko nije pogledao,
preo sam onu potajnu nit
niz koju je rosa što si je mislila
klizila ka krčazima
čuvanim izrekom koja ne nađe
ni do čijeg srca put.
Onde si tek sasvim stupila u ime koje ti pripada,
koračala si ka sebi pouzdanim korakom,
njihali su se slobodno čekići
u zvoniku tvoga ćutanja,
što uhvati sluhom to ti pride,
što beše mrtvo zagrli i tebe,
i tako ste utroje pošli kroz veče.
Načini me gorkim.
Pribroj me bademima.

Pol Celan

Ljubav!... Pre no što počne da živi odvažuje se na sve,
a stalno uništava ono čime se hrani... Izokrenuti sneg...
Ali sneg pod stopalom anđela apstrakcije
ne topi se... A pošto sudbina ne haje za ideale,
ona je vladavina i vlada... Ali ljubav je
trebalo da bude ono što će biti... No upravo preko nje
saznajemo da smo već osuđeni...
Čak i apsurd je apsurdan...
Nema za nas izbora...
Nekad neka maglovita rečenica
čiji je mračni smisao za nas neshvatljiv
kadra je da se razgori do takvog bleska
da nas zaslepljuje... Jer metafizička je
sama stvarnost... Ali zaljubljeni
ne vole da između zagonetke
i mogućnosti odgonetanja
oštroumnost krnji svoje oštrice... Doslovni,
oni se grle i ljube čak i ne sluteći
da čak i opasnost prelazi u naviku i ravnodušnost.
U protivnom slučaju morali bi umreti. Umreti možda
bez majstorstva strave, ali sasvim sigurno
u bosoj tišini koja nam se bliži
na cvetni poziv
i prosto nam govori: dosta!
Mi se tad jedva pogledamo -
i pre no što shvatimo je li reč o promeni ili preobražaju
moramo i toj promeni i preobražaju
da se poklonimo i pružimo ruku bez žurbe
da bi se mogli preobući u mrtvačko ruho...
Ali pravi ljubavnik ne sklapa primirje s portretom
i ne pristaje da ponese Asircima petla
od još nezačetih reči, od nedorečenog zgražanja,
od neiskazane radosti... Svaka predstava je
privlačna... Čak i predstava samoubistva...
Stoga neka traje noć
u kojoj će uporna harmonija
ponavljati svoj ritam toliko dugo
da jedino usud može ispretrgati ono njeno žensko namigivanje
miganjem demona uništenja!
Neka traje noć u kojoj se milosti može nadati
jedino umetnost, već odavno prokleta
radoznalošću pakla i ravnodušnošću ovog sveta!
Neka traje noć, makar i poslednji kamen što
preostaje graditelju svetionika - imao da ubije njegovog sina!
Neka traje noć, makar imao da se ugasi prvi svitac
za vreme gradnje podzemne železnice!
Neka traje noć u kojoj je metla komete
već odavno iščistila pad anđelica
iz vatikanskih vrtova u zadušničku šumu Vaterloa!
Srce je teret... Razum - samo težina... Čak i posmrtna nevinost
baca nas u iskušenje... Stoga nek traje noć!

Vladimir Holan

''Nemojte se osjećati loše, ako vas se ljudi sjete samo kad ste im potrebni.
Osjećajte se privilegiranim, jer ste kao svetiljka, koja dolazi u njihove
misli kad su u tami."
N.A.

Ostavite noću prozore otvorene. Ostavite ih da snovi mogu slobodno da odu
da se pretvore u vetar, pero, oblak, prah... Da vas nikada ne zabole.

Milena Pavlović Barili