Tema: Da se ne zaboravi

Da se ne zaboravi


Stradanja Srpskog naroda u vreme komunizma

Teror u srpskim selima za vreme obaveznih otkupa posle 1945. godine

DRUŽE TITO GDE JE NAŠE ŽITO

Seljaci u Srbiji, po završetku drugog svetskog rata živeli su gore nego pre njegovog početka. Jeli su otprilike istu količinu hleba, ali manje mesa i masnoće. Bili su lošije odeveni, a u nekim krajevima, zbog posledica ratnih razaranja imali su lošije stambene uslove. A onda je usledilo "partijsko osvajanje sela". Masovni teror, maltretiranja i hapšenja domaćina samo zato što nisu imali da predaju državi onoliko poljoprivrednih proizvoda koliko je ona tražila od njih. Lokalni aktivisti batinali su nedužne ljude, udarali im glave u zid, čupali brkove, terali ih da satima goli stoje na kiši i snegu... a potom su seljaci osuđivani na višegodišnje robije, prisilan rad i konfiskovanje celokupne imovine. Samo u prvoj polovini 1951. godine kroz KPD "Zabela" prošlo je 86 000 "žitara"


Oslobodilački i građanski rat u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji i među Srbima, unesrećio je srpsko selo i mirno stanje zamenio nemirnim i neizvesnim. Sa slobodom, kojoj su najviše doprineli, srpski seljaci kao borci, skojevci ili komunisti sticali su zavidne položaje u partijskoj i državnoj hije-rarhiji, (obično miliciji i vojsci), i bili zahvalni za to novoj vlasti i Titu.

Posle izvedene revolucije, seljaci u Srbiji ako ne gore, živeli su na nivou predratnog stanja. Jeli su otprilike istu količinu hleba, ali manje mesa i masnoće, bili su lošije odeveni, a u nekim krajevima zbog ratnih sukoba imali su i lošije stambene uslove. Reč i pojam beda bila je i ostala, bez obzira na sve promene, vezana za selo i seljake. "Seljaci u Srbiji su obosili i ogoleli u meri kojoj je teško naći poređenje", kaže se u jednoj anketi. Seljacima je nedostajalo obuće pre svega, odeće, soli, šećera, poljoprivrednog inventara i svega ostalog". Seljak je tako i posle revolucije nastavio da živi životom kojim je živeo pre rata.

Međutim, pored svih obećanja u prvoj godini slobode, seljake, bar one koji su nešto imali i proizvodili preko svojih potreba, obuzimao je strah i neizvesnost za svoju imovinu, "tog duboko ukorenjenog osećaja kod seljaka". Nespokoju duše unosilo je i raslojavanje u samoj porodici između oca i sina, oca i kćeri, kao i naglo odbacivanje tradicionalnih vrednosti kao što su moral, poštenje, slave i sl.

Ovi strahovi ubrzo će postati stvarnost. Istina ne u 1945. g. ali već od 1946. g. pa nadalje. Udar Komunističke partije koji je usledio na selo preko otkupne politike ubrzo će za posledicu imati masovni teror, maltretiranja i hapšenja dojučerašnjih mirnih domaćina. Partija će svojom politikom i drugim merama na selu stvoriti uslove za masovno iskazivanje huliganizma lokalnih aktivista prma seljacima. Uporedo sa ovim odvijaće se i "partijsko osvajanje sela" u smislu njegove socijalističke rekonstrukcije. Ova rekonstrukcija naročito će biti zaoštrena posle 1948.godine. Te dve komponente agrarne politike KPJ biće i dva osnovna razloga svakovrsnog suprotstavljanja seljaka partijskoj politici i praksi na selu. Neispunjavanje otkupnih obaveza s jedne, i opiranje da se uključe u tzv. socijalističku rekonstrukciju sela ulaskom u Seljačke radne zadruge s druge strane. To su dva greha seljaka koje Partija nije opraštala u svom revolucionarnom hodu.


Omrznuti element na selu

Kulak je ideološka kategorija koja je podrazumevala bogatog zemljoposednika koji eksploatiše siromašne - radne seljake, špekuliše svojim proizvodima, nosilac je zastarelih kapitalističkih odnosa i shvatanja na selu i u poljoprivredi i uopšte neprijatelj socijalizma i Partije, saveza radnika i seljaka i opšteg napretka u poljoprivredi. Kao ideološki pojam on je bio rastegljiv i bezobalan i davao je široku mogućnost lokalnim aktivistima da sami procenjuju ko je kulak a ko ne. Iako su u doktrinarnom smislu kulaci kao eksploatatorska klasa na selu već partijskim merama u agrarnoj politici u 1945. već bili uništeni, niti su bili eksploatatori niti špekulanti. Pojam se redukovao na malo imućnije ili snalažljivije seljake, koji su imali 2-3 krave, ili toliko konja - pa do ekstremnih slučajeva, kakvih je bilo u Sremu, i Bačkoj gde su i srednje i siromašne seljake kažnjavali samo zato što su "malo opravili kuće ili štale". Kulaci su već bili sirotinja, a oni koji su ih proganjali zarađivali su više svojim činovničkim ili partijskim položajem, nego oni od svog imanja.

Za razumevanje klasne borbe na selu kao prioriteta partijske politike, treba poći od činjenice da su jugoslovenski komunisti, i oni na vrhu a posebno lokalni aktivisti, bili ubeđeni da treba voditi, i da stvarno vode klasnu bitku s neprijateljom na selu koji je prepoznavan u imućnijim seljacima. Za komuniste kulaci su predstavljali "opšte omrznuti i neprija-teljski element na selu", koga treba uništiti tako što će mu se najpre oduzeti svi poljoprivredni viškovi, a zatim konfiskovati zemlja i kuća, a domaćin zatvoriti.


"Seljaci u Srbiji su obosili i ogoleli u toj meri kojoj je teško naći poređenje" - kaže se u jednoj poratnoj anketi. "Nedostajalo im je obuće pre svega, odeće, soli, šećera, poljoprivrednog inventara i svega ostalog."


Sledi logičko pitanje zašto KPJ nije jednim udarom, kakve je pravila u to doba, jednostavno uništila ovu "neprijateljsku klasu" na način kako je to već učinila sa industrijalcima, trgovcima i sl. imajući, uz to, sovjetski primer pred sobom? Ovu dilemu rukovodstvo KPJ je imalo na umu tokom čitavog perioda otkupne politike, a posebno posle optužbi IB-a o njenoj pogrešnoj politici prema selu. Pojam i politiku prema kulacima partijski rukovodioci posebno su razrađivali na Drugom partijskom plenumu početkom 1949.godine.

Boris Kidrič, zadužen za privredu, na ovom plenumu je smatrao da nije dovoljno samo na osnovu hektara praviti definiciju kulaka. "Ako bismo na hektarima stvarali zaključke onda bismo morali, po Lenjinovim rečima, doći do toga da kod nas nema kulaka. Pitanje kulaka treba gledati više sa stanovišta društvenih odnosa, sa stanovišta odnosa proizvodnje, faktički njegove funkcije u tom društvenom i ekonomskom zbivanju. Ako pitanje kulaka tako postavimo i analizu socijalne strukture tako izvršimo, onda će biti i više oštrine prema kulačkim elementima i manje slepih udara prema srednjem seljaku i bespotrebnog pravljenja neprijatelja." Pored toga Kidrič je smatrao da pitanje kulaka treba gledati i sa stanovišta mono-polističkog položaja individualnog seljačkog gazdinstva "kad budemo srušili taj monopolistički položaj, a srušićemo ga onda kada jedan dobar deo budemo imali na državnim poljoprivrednim dobrima i u zadrugama, onda će se pokazati da de facto da tog kulačkog elementa nema".

Da se ne zaboravi


-nastavak

Edvard Kardelj, vodeći teoretičar KP u svim oblastima, politiku prema kulacima smatrao je u tom trenutku kao jednu vrstu koncesije seljacima koja je trebalo da omogući njihov ulazak u zadruge. On je kulake delio na tri vrste - one koji su "stvarno i po svom političkom stavu spremni da siđu sa svojih klasnih pozicija, a ima i takvih kojima to ne može da se kaže" smatrajući ih kulacima - špekulantima; drugu grupu je karakterisao kao one za koje se znalo da su špekulanti ali koji su hteli da uđu u zadruge "da se tamo sakriju" i kao treću vrstu, navodio je kulake - "otvorene neprijatelje". On je za prve smatrao da mogu da uđu u SRZ, za druge predlagao taktiku "ko će koga nasamariti - tj. da li ulaskom u SRZ takav špekulant želi da se sakrije ili može da povuče i ulazak srednjaka u SRZ". Takve kulake trebalo je uvlačiti u zadruge, smatrao je Kardelj, pa ako bi se pokazalo da su saboteri onda ih izbacivati. Za treću grupu kulaka - otvorenih neprijatelja Kardelj je predlagao "gonjenje i uništenje", ali to nije značilo "frontalno uništavanje kulaka kao klase nego kao neprijatelja narodne vlasti. Dakle radilo se o tome da se na kulake ne izvrši frontalni već individualni napad. Ne kao u SSSR-u u istom danu vršiti raskulačivanje i stvaranje kolhoza, već najpre stvoriti zadruge i individualno likvidirati kulake a njih kao klasu pocepati. Tačno je, da bismo mi njih mogli razbiti bez velikih teškoća, ali bi nas to povuklo u druge teškoće", smatrao je Kardelj.

Josip Broz je takođe smatrao da "nama nije bilo teško reći da ove godine idemo na likvidaciju kapitalizma na selu. Mi bismo doduše uspjeli ali bismo likvidirali i žitni fond za sljedeću godinu, i ne samo žitni fond, nego i čitav niz drugih poljoprivrednih proizvoda". Tito je zato predlagao da radi izgradnje zemlje i ostvarenje Petogodišnjeg plana prema kulacima i uopšte prema seljacima treba naći pravilniji put "da ne bismo sjekli granu na kojoj sjedimo, što znači da razvitak na selu mora ići paralelno sa mogućnostima stvaranja fondova namirnica za stanovništvo". Tito je smatrao da kada bi bilo dovoljno hrane u zemlji ili kad bi se ona mogla kupiti u inostranstvu ili na neki drugi način podmiriti ono što kulak ne bi dao likvidacija kulaka kao klase ne bi bila nikakav problem. Međutim, kako je zemlji bila potrebna hrana Tito je predlagao oprez pri likvidaciji kulaka na selu, slažući se sa Kardeljovim pristupom individualnog a ne frontalnog napada i likvidaciju kulaka. Međutim, Tito je pored drugih mera za one koji nisu izvršavali svoje obaveze predlagao strožije mere, zatvor i konfiskaciju imovine. Ove njegove reči biće ubrzo pretočene u delo. Da bi paradoks bio veći seljaci kojima je oduzimana zemlja upravo su se žalili Titu.

"Mi dakle (kulaka) moramo ostaviti ovako da životari. Nećemo mu dozvoliti da živi punim zamahom kao do sada, već da životari" rekao je Tito na Drugom plenumu.

Blagoje Nešković je, takođe, smatrao da politika KPJ prema kulacima treba da bude politika ograničenja i potiskivanja s jedne, i politika likvidacije kulaka, ne kao klase, ne frontalno, već kao neprijatelja, kao kontrarevolucionara koji se protive narodnoj vlasti, s druge strane. Na Drugom plenumu on se zalagao za "plansko raskulačivanje".


Prva hapšenja


Prva hapšenja i kažnjavanja seljaka pravni osnov imala su u Zakonu o ratnim dobitnicima. U jednoj analizi posle nekoliko meseci biće rečeno da su prilikom hapšenja ispoljena "ozbiljna skretanja u levo. Najveće greške pojavljivale su se u sremskom i subotičkom okrugu gde su kažnjavani obični seljaci koji su malo popravili kuće ili štale", i kada su se ujedno donosile nerealne osude prema bogatima. "Imade slučajeva gde je presuda mnogo veća nego što on poseduje i ne bi mogao da isplati kaznu da proda sav živi i mrtvi inventar. Sličnih slučajeva imade i u Sremu." Istovremeno u pančevačkom okrugu uočena su tzv. desna skretanja i osude su bile uglavnom blage, što je kasnije ispravljeno, naročito posle direktnog pisma Pokrajinskog komiteta kojim je ukazano na pravilnu liniju o tom pitanju "jer je postojala opasnost da odbacimo srednje seljaštvo ili da ono pređe u borbu protiv nas".

U martu 1946. beležimo prva hapšenja u vezi sa otkupom. Tada je samo na području Vojvodine bilo uhapšeno 1016 lica. Najveći broj je bio uhapšen zbog špekulacije i sabotaže "ali ima i dosta lica koja nisu blagovremeno zaključila ugovor sa Poljoprometom zbog prodaje žitarica, uglavnom srednjaka". U izveštaju PK Vojvodine govori se o kažnjavanju seljaka zbog pečenja rakije od zrnaste hrane ili prodaje poljoprivrednih artikala. Tu je navedeno da je Narodni front u petrovgradskom okrugu u mesnim narodnim odborima isticao table sa imenima onih seljaka koji su mogli, a nisu hteli da plate porez, ili ispune otkupnu obavezu kao i table sa imenima "savesnih obveznika".


Posle uvođenja prinudnog otkupa narod u staropazovačkom i zemunskom kraju počeo je da peva: "Druže Tito ljubičice bela, pozdravlja te iz Londona Pera, pozdravlja te lepa Mariola da se seliš iz njihova dvora."


Masovna hapšenja zbog otkupa žita i vune, kao i niz nepravilnih postupaka lokalnih organa vlasti izazivali su brojne žalbe seljaka Pezidijuma Narodne skupštine FNRJ. To je navelo Mošu Pijade, kao potpredsednika Prezidijuma, da juna uputi Josipu Brozu materijal o hapšenjima po otkupu i predlog da ovi krivci budu amnestirani. Iz priloženog materijala vidi se da je za krivice zbog otkupa žita i vune do polovine 1946. bilo osuđeno u čitavoj zemlji 2886 lica od kog broja sitnih zemljoradnika 644, srednjaka 1333 a krupnih 1060 (16 nije bilo grupisano a u toku procesa nalazilo se još 43 krivice). Najveći deo ovih kazni bio je izrečen u Srbiji. Od ukupnog broja od 2886 na Srbiju je otpadalo 2521 ili 87%. Od izrečenih kazni: na Srbiju je otpadalo 69% novčanih kazni, 70% na kazne prinudnog rada, 85,7% na kazne lišenja slobode, 87% na kazne lišenja slobode sa prinudnim radom i 80% na kazne konfiskacije.

Iz priloga dostavljenih uz ovaj materijal vidi se da je u Srbiji na novčane kazne bilo osuđeno 1595 seljaka (265 siromašnih, 686 srednjih, i 642 krupna seljaka): na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom 259 lica (26 siromašnih, 106 srednjih i 127 krupnih); 413 na kaznu prinudnog rada bez lišenja slobode (88 siromašnih, 195 srednjih, 130 krupnih); na prinudni rad sa lišenjem slobode 213 (40 siromašnih, 103 srednjih, i 70 krupnih) 91 seljak na kaznu konfiskacije (13 siromašnih, 45 srednjih i 33 krupna) i 28 na gubitak političkih i građanskih prava (3 siromašna, 20 srednja i 5 krupnih).

Kažnjenih zemljoradnika zbog otkupa žita i vune do juna 1946.g. bilo je:

Jugoslavija Srbija %
Žito
sitni 610 390 63.9
srednji 1.287 1.053 81.8
krupni 1.012 917 90.5
Vuna
sitni 34 28 82.2
srednji 36 32 88.8
krupni 48 48 100
nepoznato 16 16 100
u toku procesa 43 37 86
svega 2.886 2.521 87

U daljem materijalu rečeno je da su prilikom odmeravanja kazne za prikrivanje viškova žita ili neispunjavanje otkupnih obaveza uzimane u obzir i male količine žita kao npr. 40 kg. a da su izricane "osetne kazne", ili da zbog neiznošenja jednog kg. vune kazna bude visoko odmerena (jedan seljak je zbog ne iznošenja 10 kg. vune bio kažnjen sa 4 god. pri-nudnog rada sa lišenjem slobode).

Zbog svega ovoga M. Pijade je predlagao da se javnom tužiocu FNRJ izda direktiva "da se odmah obustavi postupak po nepresuđenim predmetima i da se pripremi projekat teksta za zakon o amnestiji tih krivaca koji bi Vlada predložila skupštini." Pijade je smatrao da treba amnestirati sve krivce "osim u slučajevima gde je bilo zlonamernog uništavanja predmeta otkupa da ne bi bio predat državi".

Iz godišnjeg izveštaja sudske kriminalne statistike Ministarstva pravosuđa vidi se da je od aprila do kraja 1946. u NR Srbiji bilo osuđeno 5037 lica za krivična dela privredne sabotaže i nedopuštene trgovine i špekulacije. Od ovog broja 3283 lica bilo je osuđeno u užoj Srbiji, 1612 u Vojvodini i 142 na Kosmetu. Pored ovoga izrečena je i 31 potpuna konfiskacija. U odnosu na ukupan broj osuđenih u FNRJ u NRS je bilo osuđeno preko 50%.

Teško je iz ove statistike tačno utvrditi broj osuđenih zbog otkupa, vrstu kazne i posebno broj konfiskacija, jer se krivična dela po otkupu nisu vodila posebno. Takođe, nemamo podatke i o broju administrativno kažnjenih u otkupu od lokalnih organa vlasti.

Da se ne zaboravi


Sabotiranje otkupa


Ovolika hapšenja seljaka navela su organe državne vlasti, posebno UDB-e da na terenu ispitaju zloupotrebe lokalnih aktivista u vezi sa otkupom žitarica.

U jednom izveštaju oficira UDB-e dosta-vljenom B. Neškoviću bilo je navedeno "niz neprijateljskih elemenata u narodnoj vlasti, zloupotrebe organa narodne vlasti, oportunizam sudova i tužilaštva i greške članova KPJ u vezi sa otkupom". Tako je u selu Gložanu, srez B. Palanka, sekretar MNO i član komisije za otkup žita izvršio namerno manji popis žita za 40%. On je pored toga na konferenciji u selu ustao i javno rekao: "Narode ja sam ovo namerno učinio, da bi vam uzeli što manje, a ovo vam sada hoće da uzme SNO". Zbog toga što je agitovao kod seljaka da ne predaju sve planirane viškove najpre je isključen iz partije a potom i uhapšen. Drugi primer hapšenja bio je slučaj Novaka Nistora, kulaka i člana MNO iz Kustilja, srez vršački, koji je nagovarao seljake da pre vremena svi pokolju svinje i tako izbegnu oduzimanje od države. Seljaci su ga navodno poslušali i poklali sve svinje. Kad je Sreski narodni odbor tražio isporuku svinja, njih nije bilo. Uhapšen je takođe Branko Maksimović predsednik MNO iz Velikog Gaja zato što je "sabotirao otkup u svom selu i zaštićivao kulake od otkupa", govoreći da narod ne daje kukuruz državi zato što ga nema, da u svojoj kafani "napija neke tipove i priprema ih da nastupaju na konferencijama protiv otkupa", kao i da brani kulake od SNO.

U izveštaju se dalje kaže da su kulaci naročito aktivni u srezu zemunskom i sremsko-mitrovačkom, šidskom, gde su govorili da otkupljeni viškovi ne idu u pasivne krajeve nego da se izvoze u Rusiju. Na terenu staropazovačkog i zemunskog sreza pojavile su se nove neprijateljske pesme: "Druže Tito ljubičice bela, pozdavlja te iz Londona Pera, pozdravlja te lepa Mariola da se seliš iz njihova dvora", ili "druže Tito mi te svi volimo, mi želimo da te obesimo".

U Sremu i Bačkoj seljake su kažnjavali samo zato što su "malo opravili kuće ili štale".


U daljem nabrajanju neprijateljskih istupa navođeni su konkretni primeri. Tako je npr. Mile Živić iz Subotišta, srez Ruma, otvoreno govorio da je današnja vlast gora nego što je bila vlast ustaša i Švaba, i da naše komisije koje idu i vrše popis viškova žitarica, isto su što su bili fašistički policajci, koji su pljačkali narod. Za sve te pojave, rekao je, da dolaze otuda što su danas Hrvati na vladi i što je i sam Maršal Hrvat"; ili Ilija Curčić iz istog mesta koji je noseći 2 mtc. žita da preda MNO glasno vikao "dole sloboda, živela gospoda i pri tome psovao komisiju"; ili Marko Mirković iz Jakova koji je govorio da se žito uzima zbog toga što je rat neodloživ i da se šalje u Rusiju a ne u pasivne krajeve "jer kada Ovi pobegnu u Rusiju da tamo imaju šta jesti; ili Evica Kušira i njene prijateljice koje su pevale neprijateljsku pesmu: Ko sa nama neće da pije hrvatskog vina mi se nikad nećemo slagati sa njima, jer volimo mladog kralja, s našom zemljom da upravlja, a nećemo druga Tita našom zemljom da se skita".

Pored toga, uočen je i "nepravilan" stav sreskog suda u Rumi koji je Marka Prelića iz Nikinaca, koji nije hteo da izveze viškove kukuruza i koji je psovao majku maršalu Titu, psovao državu i narodnu vlast, osuđen na svega mesec dana zatvora.

U izveštaju se navodi da su ponegde preduzete mere bile preoštre, a da ipak nisu postigle cilj. Kao primer navođeno je hapšenje 5 lica u okrugu požarevačkom koja su osuđena na 2-3 god. prisilnog rada i na konfiskaciju od 3-4 ha. zemlje, i zbog toga otkup u srezu moravskom nije uspeo. Ili npr. sud u Novom Kneževcu osudio je jednog kulaka na 13 god. lišenja slobode sa prinudnim radom zato što nije predao kukuruz, ili u srezu Alibunarskom hapšen je veliki broj seljaka i potom puštan a da nisu predavani sudu.

Da se ne zaboravi


Psovali majku i tukli agitatore


Izveštavajući o otvorenom otporu i neprija-teljstvu kulaka kao uznemirujući primer navođeno je pucanje na komisiju u Bežaniji kod Zemuna. "Na novopostavljenu komisiju za otkup, koja je zasedala noću, nepoznato lice ispalilo je 10 metaka iz mašingevera kojom prilikom su dva člana komisije ubijena "i to baš oni drugovi koji su dosledno zastupali liniju otkupa, oba članovi KP." U srezu pančevačkom u selu Dolovu grupa kulaka protestovala je pred MNO i tražila da im se vrati žito i kukuruz. Tom prilikom su navodno "hteli da smene sekretara i predsednika MNO te je došlo do sukoba sa ovom grupom i dva kulaka su poignula".

U selu Kamenici, srez i okrug niški, seljaci Veljko Milojković, Čedomir Rančić, Branko Nešić i Ratko Đorđević razbili su vrata na prostoriji u kojoj su bili pritvoreni neki seljaci koji nisu hteli da predaju žito. Pošto su ove zatvorenike oslobodili, razbili su vrata gde je bilo smešteno otkupljeno žito, koje su potom razdelili seljacima. Povodom ovog slučaja bilo je uhapšeno sedam lica od kojih je Branko Nešić osuđen na smrt i konfiskaciju imovine, a ostalih šest na lišenje slobode od 3-15 god. i konfiskaciju imovine.


Kao dalji primeri otvorenog neprijateljstva kulaka navodi se prebijanje jednog aktiviste na zboru u selu Prahovu, srez negotinski, od strane kulaka, kad je on viknuo "da u selu ima žita i da se određeni razrez može ispuniti". Organizovani otpor kulaka uočen je i u selu Stenjevcu, srez despotovački, gde su seljaci, koji su navodno bili nahuškani, ometali zbor na kome se razgovaralo o otkupu uzvikujući parole "dole, dole, hleba, hleba,"i psovali majku govornicima, a posle toga ih i pretukli, zbog čega je bilo privedeno 10 seljaka. U srezu moravskom, okrugu požarevačkom, pojavio se organizovan otpor kulaka protiv otkupa kukuruza na taj način što je jedna grupa došla organizovano pred SNO u Žabarima noseći u torbi hranu i "obratila se SNO-u: došli smo da nas zatvorite jer nemamo kukuruza", u selu Svinjarevu, neki seljaci su govorili "daće Bog, skoro će ozeleniti šuma", a u selu Porodinu "neka uzimaju neće ni ovo dugo trajati".


U srezu trsteničkom, okrugu kruševačkom, konstatovano je da je otpora ima ne samo kod kulačkih elemenata već i kod srednjih seljaka. "Opšta parola je ne dajmo žito neradnicima", "država nam oduzima poslednje zrno žita i ostavlja nas bez ičega", a Mladen Tavrić, kulak iz Poljne, govorio je pred većim brojem ljudi da se žito otkupljuje radi izvoza u inostranstvo, a Dragutin Milenković, kulak iz istog sela govorio je nedamo žito Crnogorcima i neradnicima." Obojica su bili uhapšeni a uz njih još oko 40 lica.

U izveštaju UDB-e se navodi da su gotovo u svim okruzima u Srbiji išle manje ili veće grupe kulaka i žalile se višim organima vlasti na visoke otkupne obaveze.


Predsednik MNO u srezu Oyaci je govorio kako nije pravo što vlast navaljuje na one proizvođače žita koji su obrađivali svoju zemlju pošteno i imaju kukuruza, dok onima koji nisu obrađivali pošteno, "ovde misli na koloniste narodna vlast oprašta i ne traži ništa." On je smatrao da je trebalo odrediti svakom da preda istu količinu žitarica po hektaru i da svi podjednako daju kukuruz bez obzira što kolonistima nije rodilo kao i meštanima.

Da se ne zaboravi


Udba stiže u pomoć

Međutim, drugačije je sa otkupom stajalo u Vojvodini, posebno u Bačkoj i Banatu. U izveštajima se konstatuje da je otpor bio mnogo jači, masovniji i organizovaniji tako da lokalne vlasti nisu mogle da izađu na kraj sa neprijateljima, a ponegde su se pokazale gotovo nemoćnim. Zbog ovakve situacije na teren Vojvodine upućeni su oficiri UDB-e koji su i sastavili ove izveštaje, sa zadatkom da "pruže pomoć mesnim organima u otkupu." Ta pomoć sastojala se u prvom redu u podizanju autoriteta vlasti, a drugo o konkretnoj pomoći u borbi protiv neprijateljskih elemenata u srezovima gde je njihov uticaj najjači". UDB-a je posebno pomogla lokalnim organima u srezu Starobečejskom gde je posle dolaska oficira UDB-e mnogim Mađarima kulacima skrenuta pažnja da UDB-a zna da su se oni kompromitovali za vreme okupacije posle čega su se uplašili i redovno predavali žito. "Takođe se ovde pokazao uspešnim metod korišćenjem slugu pojedinih kulaka koji prokazuju svoje gazde i otkrivaju sakriveno žito."


Prema ovim izveštajima na teritoriji 9 okruga u Srbiji do 11. 3. 1947. u vezi sa otkupom bilo je uhapšeno 587 lica, od čega je 234 bilo osuđeno, 217 posle kraćeg zadržavanja u pritvoru pušteno, a 136 je čekalo na suđenje. Najviše je bilo uhapšeno u okrugu zaječarskom 202, požarevačkom 86, moravskom 85, valjevskom 45, podrinjskom 42, beogradskom 42, niškom 31 i čačanskom 7. Na smrt je bilo osuđeno jedno lice, na vremenske kazne preko 5 go-dina 6 lica, do 2 godine 138, na konfiskaciju 4 itd.


Od početka otkupa 1946. do 6. 3. 1947. zbog otkupa je osuđeno 475 lica. U sudskom postupku se nalazio još 161 slučaj što znači da je do početka marta sudski gonjeno 636 lica. Od ovog broja 71 je novčano kažnjen, dok su svi ostali bili osuđeni na manje ili veće vremenske kazne. Međutim, UDB-a nije evidentirala tzv. administrativna hapšenja koja su vršili lokalni organi vlasti, a koja su dostizala velike razmere.

Prema podacima koje je Aleksandar Ranković uputio Momi Markoviću, maja 1947. godine, o broju lica koja su tokom otkupne kampanje suđena i koja su prošla kroz zatvor, kaže se da je u užoj Srbiji, iz 87 od ukupno 92 partijske organizacije, kroz zatvor prošlo ukupno 1861 lice. Od tog broja 504 lica bilo je osuđeno a 245 je čekalo suđenje.

Na području Vojvodine, prema podacima koji su dobijeni preko partijskih organizacija, zatvoreno je 8821 lica od čega je 720 bilo osuđeno, a 67 su čekali suđenje. Izvori iz UDB-e govore da je na teritoriji Vojvodine hapšeno 9114 lica, od čega je 1008 bilo osuđeno. Prema podacima Javnog tužilaštva Srbije broj osuđenih zbog prekršaja uredbe o otkupu žitarica na čitavom području NRS do 11. 5. 1947. iznosio je 923.

Ukupno na teritoriji NRS bez Kosmeta, prema podacima dobijenim preko Partije, kroz zatvore je prošlo 10082 seljaka, od čega 1224 bilo osuđeno, a 312 je čekalo suđenje. Ostali su bili kažnjeni ili novčano ili prekršajno do 2 meseca zatvora.

Iz sudskih spisa, iz molbi za pomilovanje kao i iz štampe navodimo karakteristične primere hapšenja kulaka:

"Špekulant i saboter Stipa Ćaćić iz Golubinaca bio je osuđen na 10 god. lišenja slobode zato što je utajio 4 kj. zasejanih površina pod kukuruzom tj. 68 mc. kukuruza u zrnu."

Mihajlo Kevenski iz B. Petrovca zato što je dao lažnu izjavu da u domaćinstvu ima 13 članova, a ne šest koliko je u stvari bilo, bio je osuđen na 5 godina lišenja slobode.

Da se ne zaboravi


Tukli žene zbog svinje

Masovna hapšenja i teror na selu naveli su Kontrolnu komisiju Srbije da uputi Titu jedan dopis u kome su mu predočili neke okolnosti usled kojih proizvođači nisu bili u mogućnosti da udovolje svojim obavezama u otkupu belih žita. Ti razlozi su bili grupisani u tri tačke: greške u zaduženju, uticaj elementarnih nepogoda i položaj napoličara. Grešaka u zaduženju bilo je dve vrste - prve su bile greške kod kojih je proizvođač zaduživan većim količinama nego što bi trebalo da bude po uredbi. Kao primer naveden je Dragoljub Aničić iz Korenice, srez Mačva, koji je imao 4 člana porodice i obradivu površinu od 1 hektara. NJemu je procenjen prinos za pšenicu u iznosu od 148 kg, a u kukuruzu 300 kg. Zaduženje u pšenici iznosilo mu je 50 kg, a u kukuruzu 163 kg. Kako je isporučio zaduženih 50 kg pšenice njemu je nedostajalo za seme 100 kg žita. Kontrolna komisija je smatrala da ovaj proizvođač nije trebao biti zadužen jer njegov ukupan prinos nije zadovoljavao potrebe ishrane i semena. Zlatan Miletić iz Ražnja,V kateg. od (10-15 ha) bio je zadužen sa 5741 kg belih žita što je i isporučio, premda mu je ukupan prinos iznosio 6331 kg, a potrebe za seme preko 1000 kg. Sem toga on je imao i 12 članova porodice za koju uopšte nije imao pšenice za ishranu.

Sem navedenih primera bilo je i slučajeva kod kojih je proizvođačima pri obračunu računato da imaju više obradive zemlje nego što su je zaista imali, na osnovu čega su im obaveze bile visoke i neostvarljive.

Masovna hapšenja seljaka, uznemirenost na selu, izveštaji o maltretiranjima i nehumanim postupcima lokalnih partijskih i državnih organa kao i učestale žalbe seljaka na nepravilne postupke lokalnih organa primorale su rukovodioce u KPJ da se po-zabave ovim problemom i da izdaju direktivu u kojoj se predviđaju kazne za one članove komisije koji su napravili greške u otkupu belih žitarica. Prema izveštajima iz sreskih komiteta vidi se da su na čitavom prostoru Vojvodine članovi partije prednjačili u maltretiranju seljaka. Tako je npr. u MNO Opovo organ UDB-e Dejan Mihajlović i član Partije maltretirao pojedine proizvođače, ali nije bio kažnjen od strane SK-a, sem što je dat predlog "da se isti odstrani sa te-ritorije sreza Pančeva". U mestu Uzdinu, aktivisti iz Kovačice i Idvora agitovali su za predaju obaveznih viškova noću, u jedan sat, tako što su po selu pucali, nasilno upadali u kuće, uzimali žito i nosili u "Žitopromet". Pri tom su 12 seljaka pretukli. U mestu Mala Bosna delegat GK-a Subotica Đuka Marović je u sporazumu sa sekretarom MNO-a vršio otkup žitarica noću i pucao kroz selo. Prilikom saslušanja on je kri-vicu poricao. U mestu Tovariševu sekretar MNO-a je smanjivao plan otkupa žitarica bez ičijeg znanja i odobrenja zbog čega je kažnjen strogim ukorom. U mestu Melencima, SK-a Bečej Dejan Isakov, član MNO i Nikač Rada, član ekipe za otkup pretukli su Ristifora Lončarskog i Biljanu Ičuk zbog nepredaje obaveznih viškova žitarica. Slučaj je bio po partijskoj liniji ispitivan. U mestu Pavlovci organ UDB-e, za srez rumski, Milan Burumyija vezivao je i tukao pesnicom Dušana Božina, iz Karlovaca, hvatao za gušu i čupao mu brkove i držao ga vezanog u pritvoru sat i po. Zbog ovoga je bio isključen iz KP i bio premešten u Oyake. U mestu Selenči milicioneri su zlostavljali seljake hapseći ih, zatvarajući i premlaćivajući. Kako je samo jedan od njih bio kandidat za člana partije, on je bio raskandidovan. U Kaću je premlaćen Živa Bjelić od Laze Živanova, blagajnika Seoske zadruge zato što nije hteo da postane zadrugar. Seoski komitet Novog Sada je zaključio da blagajnika ne treba ni kažnjavati. Milan Egić, iz okoline Bečeja, bio je isprebijan od strane dva agitatora pri čemu je bila razbijena glava. Zbog ovoga je Nebojša Čipoč, jedan od agitatora, bio kažnjen strogim ukorom pred isključenje. U Dobanovcima, prilikom otkupa debelih svinja, članovi komisije, omladinci, tukli su jednu ženu i njene dve kćeri, zato što su ometale da oni "otpravljaju nađenu debelu svinju". Sreski komitet u Rumi je zaključio da ova žena i njene kćerke nisu bile tučene nego samo "odgurnute kako bi komisija svinjče iste-rala napolje". U mestu Bočaru predsednik MNO-a pozvao je noću Šandora Šavina da isporuči pšenicu, ječam i ovas. On je isporučio celu količinu pšenice i ječma i umesto ovsa nudio je ječam ali je MNO to odbio. Posle toga 10 lica iz MNO došla su kod Šandorove kuće i izvukli ga na ulicu, oborili na zemlju i tukli. Tom prilikom izvadili su mu novčanik u kome je bilo 3600 dina-ra, a kada mu je novčanik vraćen ostalo mu je samo 600.


Za forum [Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ] Dj.Vesna (Izvor;istorijski arhiv SFRJ, i sajtovi koji se trude da se istina o stradanju Srpskog naroda ne sakrije.)