Tema: Poucne price

Један познати говорник је један свој семинар започео тако, да је у руци држао новчаницу од 20 долара. У простору, где је било присутних 200 слушалаца,
питао је: - Ко од вас жели ову новчаницу?
Руке су се почеле дизати у вис. Рекао је: - Прије него вам дам ову новчаницу, дозволите ми да направим следеће. Притом је згужвао новчаницу и поново је
дигао у вис.
Упитао је: - Ко још увек жели ову новчаницу? - Руке су још увек биле у зраку.
- А шта ако направимо ово? - бацио је новчаницу на под и почео је газити, а потом је покупио изгужвану и упрљану.
- Ко је од вас жели сада?
Руке су још увек биле подигнуте.
- Пријатељи моји, данас смо научили веома драгоцену лекцију - рекао је:
- Без обзира шта направим с новцем, још увек га желите, јер новчаница није изгубила своју вредност. Још увек је вредна 20 долара. У животу много пута паднемо, будемо изгужвани, озлеђени и на тлу, у прљавштини; и све то заједно са одлукама које доносимо и околностима у којима се нађемо. И тада мислимо, да не завређујемо љубав, топлину и да смо недостојни сами себе. Међутим, независно од тога шта се догодило или шта ће се догодити са вама, никада нећете изгубити своју истинску вредност. Упрљани или чисти, изгужвани или посве уређени, још увек сте непроцењиви… особито за оне који вас воле.

Величина вашег живота не извире из тога шта направимо или кога познајемо, већ из тога КО СМО!

Христос Воскресе брате.

Знам за то, али прича је веома поучна. Као што видиш ради се о поуци о Милосрђу. А Св.Владика Николај каже. Не судите грешнику већ осудите грех. Па тако и ја. Слична је поукама Св.Отаца. А милосрђе је изнад свега. У сваком случају благодарим на коментару. Свако добро ти желим од Васкрслога Господа. Праштај и помени.
У Христу бр. Милутовац

ДУКАТ

Једног дана неки човек је рано изјутра журио на посао. Под руком је носио замотуљак са храном. Одело му је било масно од уља. Њему у сусрет ишао је сељак с колима. Јутро је било сунчано и уливало је добро расположење. Два човека: сељак и радник срели су се.
- Помаже Бог! - јави се сељак.
- Како коме - одговори радник.
- Свакоме помаже, свакоме без разлике - дода сељак и заустави кола. И радник стаде.
- Мени не помаже Бог - продужи радник. Ја себи сам помажем. Радим, зарађујем и купујем шта ми треба.
- Радиш, јер ти је Бог дао здравље. Пробај радити болестан. Не можеш, је ли? Ништа без Божје помоћи. Ко се Богу моли, том све полази за руком.
- Ја Му се не молим, па ми ништа не фали.
- Баш никада Му се не молиш?
- Никад. И никад Му се нећу молити.
- Хоћеш, пријатељу, хоћеш! - убеђује га сељак. Молићеш Му се кад дођеш у невољу.
- Нећу никад!
- Хајде да се опкладимо!
- Можемо.
- Ево видиш овај дукат? - показа му он мали дукат величине дводинарке.
- Видим.
- Ја ћу ти га дати ако ми обећаш да се никада у животу нећеш молити Богу.
- Није ми потребна никаква награда. Али кад баш нудиш, ево: обећавам ти да се никада, докле год живим, нећу молити Богу.
После тога су један другоме казали своја имена и адресе и растали се.
Човек с дукатом у џепу журио је на посао. С времена на време он би завукао руку дубоко у џеп и опипао би добивени златник. - Шта да уради с њим? Заиста чудан човек тај сељак. И чудна награда!
- Жено, - рекао је он увече, чим је дошао кући - замисли, срео сам јутрос једног лудака, који ми је дао дукат само зато, јер сам му се заклео да се нећу никада молити Богу док сам жив.
- Ако је тај сељак луд, онда си ти још много луђи од њега! - одговори му жена. Како би се ти заклињао за тако што? Шта ти знаш ко је тај човек и шта то све значи?!
- Шта значи? - подругљиво ће муж. Значи да сам зарадио један дукат.
- Да, а душа твоја? Шта је с њом? Несрећниче, ти си продао душу своју ђаволу за један дукат.
- Каква душа и какве све то везе има?
- Има везе, има! Ти си продао душу своју ђаволу и он ће доћи по своје. Богу се не смеш молити. Дакле, остаје ти још једино ђаво да се њему обратиш.
- Не буди луда. Уверавам те да је тај сељак абнормалан!
- Није он луд. Ти си погрешио! Ти му мораш вратити тај дукат, иначе ћеш зло проћи.
Наравно да је муж одбио.
- За тај дукат купићу пива и видећеш да ме ђаво неће одвући у пакао - говорио је он пола у шали.
Прошло је неколико дана. Жена га је сваког дана подсећала да изглади свој грех и врати златник. Она је постала замишљена, престала је да једе.
- Шта је теби? - питао ју је он.
- Ништа.
- Зашто не једеш?
- Не могу.
Ускоро се разболи њихов син јединац. Обоје су бдили над дечјом постељом. Мати је кукала и преклињала мужа:
- То је прст Божји. То је казна Божја! Умреће нам дете. Ти ћеш га сахранити. Ти си се Богу замерио. Бог ће те казнити преко детета твог. А и ти ћеш зло проћи. Врати одмах новац!
- Ти уображаваш! Дете се мало прехладило и то је све.
Сутрадан мали је пренесен у болницу. Отац се озбиљно замислио. Међу старим папирима пронашао је неки масни молитвеник, који је читала његова покојна мати. Отворио га је и погледао. Листови су му били масни, влажни и плесниви. Та књига припадала је једној доброј старици, - његовој мајци. Она се из те књиге молила за себе и за њега, њеног сина и Бог јој је помагао. - Зашто се и он не би помолио Богу? Ако Бог постоји, Он ће му опростити и помоћи ће му. Ако Бог не постоји, ништа неће изгубити. - Јест, али дукат! Шта ће са заклетвом? - Да га врати човеку и да призна да се покајао? Да капитулира?
- Не! Треба причекати док се не види шта ће бити са сином. Али ако дете умре?
- Иди, иди! Одлази! - кукала је жена. Док не вратиш дукат, не смеш се молити. Скини прво проклетство са себе и са наше куће. Прво врати златник, па се онда моли. Пожури док није касно! Јуда је Господа продао за тридесет сребрника. А ти си себе продао и мене и наше дете за свега један једини златник!
Збуњен и преплашен човек се диже и пође оном сељаку. Дуго је лутао док је најзад стигао у његов дом. Била је баш недеља и било је подне. Домаћин се обрадовао када га је угледао. Понудио га је да седне. Задржао га је на ручку. Овај је у почетку одбијао, али је морао пристати. Док је домаћица спремала сто, он је збуњено почео:
- Молим те, ја сам дошао...
- Видим, знам - одговорио је сељак.
- Откуд знаш, када ти још ништа нисам рекао?
- Знам, брате, дошао си да ми вратиш дукат.
- Признајем, зато сам дошао.
- Е, видиш, али ја сад нећу да примим тај дукат.
- Молим те, прими га.
- Ти си се заклео за читав живот, а сада је тек месец дана.
- Ипак, молим те прими новац. Погрешио сам. Сада ми је Бог потребан. У невољи сам. Син ми је на умору. Ако знаш шта је невоља, помози ми!
- Бог нам је увек потребан, а не само онда када смо у невољи. Добро, примићу дукат ради среће твога сина, али тек када се уверим да верујеш у Бога.
- Шта тражиш да учиним?
- Ево шта. Ручак је на столу. Пре јела ми се увек молимо Богу. Ти си данас наш гост. Уместо мене ти ћеш данас очитати Оченаш. Пристајеш ли?
- Пристајем.
Гост се прекрстио и први пут после толико година очитао је молитву Господњу. Зачудио се и сам како су му речи саме долазиле. Када је завршавао глас му је само мало задрхтао.
Тог истог дана синовљево здравље је пошло на боље.
Случај је хтео да се они после неког времена поново сретну на истом месту.
- Помаже Бог! - довикну му сељак.
- Бог ти помогао! - одговори радник.
- Како је син?
- Одлично!
- Е па хвала Богу!
- Хвала Му на свему.
И задовољни оба продужише сваки на своју страну.

ГДЕ ЈЕ ЉУБАВ ТУ ЈЕ И БОГ (Л. Н. Толстој)

Живео у граду обућар Мрата Авдејић. Живео при земљи, у собичку са једним прозорчетом које је гледало на улицу.
Још док је Мрата код газде живео, умрла му је жена. Иза жене оста му један малишан од три године. Али, Бог није дао Мрати среће у деци. Малишана снађе нека болештина и обали га у кревет. Недељу дана морила га болест и он умре. Мрата остаде ојађен и тако стане очајавати да је почео и на Бога да ропће. Престао је и у цркву да иде. Једнога дана око Тројице дође Мрати земљак, старчић који већ осам година како иде по светим местима. Разговарао се с Мратом и овај поче да му се горко тужи на своју жалост:
- О, Божји човече, немам воље ни да живим. Остао сам без икакве наде и једино још Бога молим да што пре умрем.
- Не говориш добро, Мрато, - рече му старчић - није наше да се мешамо у Божје послове. Кад је Бог тако рекао, значи да је тако боље. А што очајаваш? Значи да ти ради своје радости хоћеш да живиш.
- А зашто треба да се живи? - упита Мрата.
Старац рече:
- За Бога, Мрато, треба живети. Кад за Њега станеш живети ни на што се нећеш тужити и све ће ти се лако чинити.
- А како треба за Бога живети? - упита Мрата.
- Христос нам је показао како то за Бога треба живети. Умеш да читаш? Онда, купи Еванђеље и читај па ћеш тамо видети како за Бога треба живети. Тамо је све показано.
И урезаше се све старчеве речи у Мратино срце, и он оде истог дана да купи себи Нови завет штампан крупним словима и поче да чита.
Хтео Авдејић да га чита само празником; али, чим је почео да га чита, тако се осети добро у души да стаде да га чита сваки дан. И што је више читао, све је боље разумевао шта од њега Бог тражи... Пре му се дешавало кад легне да спава да све стење и сина се сећа, а сада само говори: "Слава Теби, слава Теби. Господе! Нека буде воља Твоја". И од тога времена променио се његов живот. Дешавало се раније да је празником и у механу одлазио, хтео је и да викне на човека и да оговара. Али сада је његов живот постао тих и радостан. Изјутра седа за рад, одради своје време, скине лампицу са кукице, стави је на сто, дохвати књигу с полице, отвори је и седа да чита. И што више чита то је боље разуме, а на срцу му све ведрије и веселије.
Прочитао је о сотнику, о сину удовичину, прочитао и оно што је речено Јовановим ученицима и тако је дошао до оног места у Лукином еванђељу где оно богаташ и фарисеј позива Господа к себи у госте, и прочитао је о томе како Му је грешница помазала ноге и умила их сузама својим. И дошао је до стиха четрдесетчетвртог и стао да чита: "И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она сузама обли ми ноге и косом са главе своје отре. Ниси ме пољубио, а она од како уђох не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она ми миром помаза ноге".
Прочита он то и стаде мислити:
- Ни на ноге воде није дао. Није Га пољубио, главу уљем није помазао... Тај фарисеј - види се - био је као и ја. Тако сам ја само о себи мислио: како бих се чаја напио, да сам у топлоти, у нези, а нисам мислио о госту. А гост ко је? Сам Господ. А ако би мени тај Гост дошао, зар бих ја тако урадио?
И ослонио се Мрата на оба лакта и није осетио како је задремао.
Мрато - одједном му нешто као шапну на ухо. Трже се Мрата из дремежа. - Ко је ту?
Обрне се, погледа на врата: нема никог. Придрема опет и опет скоро гласно чује:
- Мрато! О Мрато! Погледај сутра на улицу, доћи ћу.
Мрата отвори очи, подиже се са столице, стаде да трља очи и сам никако не могаше да разабере да ли он чу те речи у сну или на јави. Угаси лампу и леже да спава.
Још пре сванућа сутрадан устао Авдејић, помолио се Богу, загрејао пећ па сео поред окна да ради. Седи тако и ради а једнако о јучерашњици мисли и погледа кроз прозор. Прошао вратар, прошао водоноша, а затим старац са лопатом у руци. Мрата га познаде по обући. Старца су звали Степанић и живео је код суседног трговца из милости. Имао је дужност да помаже вратару и тог јутра стао је према Мратином прозору да чисти снег. Види се да је Степанић човек стар, снаге нема ни снег да стресе. Помисли Мрата како би било да му даде чашу чаја, па га позва и пође да отвори врата.
- Уђи да се мало огрејеш, брате, озебао си.
- Христос нека ти плати, а баш почело кости ломити - рече Степанић.
И Мрата нали две чаше. Пије обућар свој чај а све нешто на улицу погледа.
- Зацело чекаш некога? - Запита гост.
- Ама стид ме и рећи кога чекам. Чекам и не чекам. У срце ми се урезала једна реч. Привиђење или нешто друго - не знам.
И Авдејић стаде да прича јучерашњи сан.
Ето мислим - настави - кад је Он по земљи ходио није се ни од кога либио, него се највише са простим светом дружио. Све је с простима ишао и ученике Своје опет је изабрао из простог света, од нама сличних радника. И, говорио је: Ко хоће да буде први нека буде свима слуга. А све то стога што су, вели, блажени сиромашни, смирени, кротки и милостиви!
Степанић је слушајући Мрату и заборавио на свој чај. Био је човек мека срца. Седи тако старац и слуша а сузе му се котрљају низ лице.
- Ама узми још - рече Мрата. Али Степанић се прекрсти и устаде.
- Хвала ти, Мрато Авдејићу, угостио си ти мене и нахранио и душу и тело.
- Изволи, брате, и други пут, ја сам рад гостима - рече Авдејић.
Степанић је отишао а Мрата је опет сео према прозору и узео да ради, али све гледа на прозорчић. Христа очекује и све о Њему и Његовим делима мисли.
Прођоше поред прозора два војника, затим газда суседног дома, па хлебар с котарицом. И, гле, прође мимо прозора и застаде поред зида нека туђа жена, лоше одевена, са детенцетом на рукама. Окренула леђа ветру и увија дете да јој не озебе. Кроз прозор се чује како дете вришти, а она га теши и никако не може да га утеши. Устаде Авдејић, отвори врата па викну:
- Снашо! О, Снашо! Што стојиш на тој хладноћи с дететом. Ходи овамо у собу. У топлоти ћеш лакше увити дете.
Зачуди се жена. Види, зове је стар човек и она пође за њим у собицу.
Овде, снахо - рече он - седи ближе пећи. Затим приђе столу и постави шчи и хлеба.
Док је јела, жена му исприча како јој је муж у војсци и како је остала без средстава.
Авдејић потумара мало по соби и донесе један стари рубац.
Ево ти ово, мада није добар опет ће ти добро доћи да се умоташ.
Жена погледа на рубац, а затим на старца, узе дар па заплака.
- Нека ти, деда, за ово Христос плати. Види се да ме је Он упутио под твој прозор. И тебе је Он, Господ наш, упутио да кроз прозор погледаш и да се на мене ојађену сажалиш.
На то се Мрата осмехну и исприча жени свој сан и како је глас чуо и како му је Господ обећао да ће га данас походити.
- Све може бити - рече жена, па пребаци преко рамена рубац, зави у њега дете и поче да се клања и захваљује Авдејићу.
- Прими ово Христа ради - рече јој он и пружи јој нешто ситнога новца.
Жена је отишла, Авдејић је мало ручао па опет сео да ради. Али прозорче није заборавио... Пролазили су и познати и непознати, али нико тако особит.
Предвече Мрата опази како баш према његовом прозору застаде стара продавачица. Носила је корпу с јабукама. Остало још мало: види се, распродала их. На рамену јој џакчић иверја. Био јој је отежао и она је хтела да га пренесе на друго раме, те ради тога спусти на калдрму котарицу. Док је она премештала врећу, ево ти однекуд дечака са подераном капом на глави, дохвати из корпе јабуку и хтеде да промакне. Али бака га опази, окрете се и дохвати за рукав. Дечко стаде да се отима. Бака хтеде да га одведе полицајцу. Утом истрча Авдејић и стаде да их развађа.
- Пусти га, бако, пусти га Христа ради.
Бака га пусти и дечак хтеде да умакне, али га Мрата задржа:
- Моли бабу да ти опрости, несрећниче, па други пут не чини то, јер ја сам те видео кад си узео.
Заплака се дечко и стаде молити стару да му опрости.
- Тако видиш, а сад ево ти јабука, на! - И Мрата узе јабуку из корпе и пружи је дечку па рече баби: - Платићу ја то.
- Размазићеш их тако, окачењаци су они - рече бака. - Њих треба тако казнити да то дуго не забораве.
- Е бако, бако - настави Авдејић - тако ми мислимо, али Бог не воли тако. Ако њега треба због јабуке ишибати, како онда нас треба казнити за наше грехе.
Старица ућута. И исприча Мрата баби ону причу о слузи коме господар опрости велики дуг, а он отиде да тужи своје дужнике за ситне подужице. Бака слушаше шта Авдејић говори, а слушаше и дечак.
- Бог је рекао да се прашта, иначе неће се опростити ни нама - заврши Мрата.
- Оно, тако је... - рече бака и сасвим омекша: - Нека га, нека иде!
И тек што је бака хтела да подигне џакчић са иверјем на раме, дечак притрча и рече:
- Дај, бако, ја ћу понети, мени је успут!
Бака махну главом и навали џакче на дечаково раме и одоше улицом. Старица заборави да затражи од Мрате новац за јабуку... Врати се Авдејић у свој собичак. Беше се већ смрачило те он остави алат и дохвати с поличице Еванђеље. Хтео је да отвори књигу где је јуче обележио комадићем коже, али она се отвори на другом месту. И како отвори Еванђеље, сети се јучерашњег сна. И тек што се сети, учини му се као да се неко креће и корача иза њега. Окрете се и као да виде људе где стоје у тамном углу, а он никако не може да их распозна, а некакав глас му шапће на ухо:
- Мрато, о Мрато, зар Ме ниси познао?
- Кога? - рече Мрата.
- Па мене - рече глас. - Ето, то сам Ја.
И изиђе из тамног угла Степанић, насмеши се на њега па се растури као облак и нестаде .
- И то сам Ја - рече глас.
И изиђе из тамног угла жена са детенцетом. Насмеја се жена, насмеши се и оно детенце и нестаде их.
- И то сам Ја - рече глас.
И јави се пред Мрату она баба с дечком и јабукама, обоје се осмехнуше и нестадоше.
И осети Мрата радост у души својој. Прекрсти се, натаче наочаре стаде да чита Еванђеље онде где се отвори. И на врху стране прочита:
"Јер огладнех и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме..."
И при дну стране прочита још и ово:
"Што учинисте једном од ове моје најмање браће - Мени учинисте".
И разумеде Мрата да га сан није обмануо већ да му је заиста тога дана долазио Спаситељ и он Га примио.

BOŽJI SLUGA (Janko Veselinović)

Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče da se čoveku srce skameni.
- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...
Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava, jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike... Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi, baca ih u oči i na lice a on se ne miče...
Ćutimo, gledamo i slušamo.
- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...
- Ćuti... eto pope!...
- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!... Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne bojim!...
Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.
- Pomaže Bog! - pozdravi nas.
- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!
I stadosmo mu prilaziti ruci.
- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...
Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.
- Kadionicu! - viknu.
Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...
Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.
Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:
- Bog da im dušu prosti!
Popa priđe Milici.
- Milice! - viknu je.
Ona ćuti.
- Milice!... Ustani!
- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...
- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...
- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...
Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.
- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...
Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.
On je uze za ruku i sede pored nje...
- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...
- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...
- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose, rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od Boga!? Zar ti je malo što imaš?...
Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...
- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas ti velim!...
- Ali, popo!...
- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: hvala Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori nesrećnik od tebe?...
Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!
- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.
- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je Bogu!...
- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...
- Moli se Bogu!...
Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji čovek!

МОЋ ВЕРЕ


Вера је, дете моје, за човека све и сва. Без ње човек не живи, стално је изнова говорио Старац са густом седом брадом, младом калуђеру који је тога часа чистио остатке пепела.

- А докле може да стигне ова вера, Старче? прекиде га у недоумици млади монах.

- Не можеш је измерити, одговори Старац. Зависи од тога колико ко воли Бога. Колико волиш, толико верујеш и колико верујеш, толико волиш.

- Не могу то да разумем, поново рече млади калуђер.

- Па ипак, врло је једноставно. Довољно је да оставиш своје срце слободним да заволи Бога, рече Старац и вадећи своју бројаницу поче молитву.

Пролазили су дани у скромној колибици која се налазила у близини једног градића. Свет је прилично често долазио у малу молчалницу да чује Старчев савет, да подели своје проблеме и да чује коју душекорисну реч. Чак су и сиромашни просјаци долазили и просили мало хлеба или било шта друго што би се затекло у малој колибици.

Те године, међутим, град је уништио летину земљорадника, и народ поче да гладује. Сељани нису имали посла, мајке нису имале ништа да скувају а деца су се вртела гладна. Туга и несрећа свуда. Сви су се упућивали према племенитом Старцу који је стално давао од оно мало хлебова који су му још преостали. А бескрајни низ гладних сељана све више се увећавао. Од истока до запада сиромаси су у тој малој кућици налазили љубав и саосећање.

- Старче, векне понестају. Немамо да им дамо ништа. И ми ћемо гладовати, говорио је млади калуђер.

- Бог, дете моје, који је нама послао своју малу браћу, побринуће се и за нас да не гладујемо, одговараше предобри Старац.

Време је пролазило а гладних је било све више и више. Једнога дана млади калуђер, веома тужан због стања које је владало, дође и рече Старцу:

- Аво, желим да поделимо надвоје наше хлебове. Да ми даш колико ми припада. И од сада да дајеш само од својих. Ја не желим да гладујем.

Старац је био изненађен. Није очекивао овакво реаговање свог послушника.

Ипак, да га не би онерасположио, подели хлебове надвоје, даде и више свом послушнику, а надаље даваше милостињу од својих векни.

- Нећу да гладујем, мрмљао је послушник. Ако жели, нека гладује Ава. Просјацима никад краја, а векнама се крај већ назире.

- Те године зима је била тешка. А просјаци никако нису престајали да долазе. Но, Бог, који је видео Старчево добро срце, благословио је векне и ових није понестајало. С друге стране, послушникове векне понестајале су веома брзо.

Једнога дана послушник бојажљиво поново отиде Старцу.

- Молим те, Старче, ако би хтео и ти да опет једемо заједно, рече и обори свој поглед.

- Са задовољством, рече Старац не додајући ништа више. Несрећа се, међутим, настављала. Просјаци нису престајали ни вечером да узнемиравају Старца. Али Старчево срце било је препуно љубави која никада није престајала.

А послушник поче поново да гунђа незадовољан.

- Ево, векне понестају. Ма зар је могуће да непрестално дајемо?

- Дете моје, Бог нас неће оставити да гладујемо, говораше Старац покушавајући да смири нестрпљивог послушника.

Био је зимски дан и послушник је сишао да очисти просторију у којој су месили хлеб. Гледао је полице, које су некада биле пуне врућих векни хлеба, а сада угледа само једну векницу. Барем имамо још једну. Пошто је завршио попе се горе и седе са Старцем да плету корпе. Напољу је беснео ветар па се куцање на вратима није добро чуло.

Чуо га је послушник, али не рече ништа. Биће да је то опет неки изгладнели и да ћемо му дати последњи хлеб. - Неко куца, рече Старац.

- Не, то је ветар, рече послушник.

- Па ипак неко јесте, рече Старац и устаде да отвори, читајући срце свог послушника.

Један сиромашни просјак, помодрео од зиме, тражио је мало хлеба.

- Причекај овде. Стани мало, рече Старац и даде знак свом послушнику да приђе ближе. Сиђи доле и донеси једну векну, рече му.

- Не долази у обзир. То је наш последњи хлеб. Остаћемо без хране. Гладоваћемо, одговори послушник.

- Молим те сиђи и погледај боље, био је упоран Старац.

- Али мало пре сам силазио и знам да имамо само једну векну, рече задрто послушник.

- Иди, дете моје, и имај поверења у Бога, додаде Старац. Послушник се невољно упути према просторији у којој су држали хлеб. Али како прилажаше, осећаше неки неодољиви мирис који се ширио одајом.

- Немогуће, то се моја глад игра са мном, помисли послушник. Па ипак, подрум је мирисао на врућ хлеб. Улазећи унутра збуни се. Цела просторија је била пуна векни хлеба које су се пушиле. Сместа отрча назад к Старцу.

- Старче, узвикну успаничено послушник. Опрости ми. Сада разумем докле може да стигне вера у Бога.

- Тако је, дете моје, рече му Старац. Колико смо милостиви, толико ће нам и Бог бити милостив. Колико дајемо, толико нам даје Бог.

- Од онога дана послушник би послушао све што би му Старац говорио и имао је поверења у Бога. Онај који је слао гладне у њихову келију, не би оставио монахе да гладују.

О ПРАВОСЛАВНОМ КАЛЕНДАРУ

У Грчкој Крмчији, у примедби на 6. апостолско правило, каже се: Што је
Богу угоднији поредак наше пасхалије и у опште календара, тиме је већа
нетачност пасхалије и календара латинског. То је јасно из чуда, која је Бог
јављао, а и сада јавља:

ПРВО: У Египту ( предео Илиопоља ) код елике пирамиде догађа се сваке године овакво чудо: На Велики Четвртак увече ( по нашем православном календару, а не по католичком ) избацује земља остатке
човечијег тела и кости, којима се напуни широко поље, остају ту до четвртка по Васкрсу, тада их нестаје и више се не показују до идућег Великог Четврка. то није никаква басна, него правда и истина, коју
потврђују многи стари и нови историчари, нарочито Нектарије, који о овоме говори у својој арабијској хронографији на 266 страни. Он је то својим очим видео, као што је видео некад пророк Језекиљ, и казе да те кости
напомињу будуце васкрсење мртвих.

ДРУГО: Поменути Георгије историчар каже да је Пасхасин писао цару Лаву како некада православни празноваху Пасху 22 априла, а католици 25 марта, и један сув извор напуни се водом 22априла, то јест на нашу Пасху, а не на латинску.

ТРЕЋЕ: У Грчком Синаксару стоји описано следеће чудо светог пророка Илије: Неки Пајсије, игуман манастира светог пророка Илије у Јерусалиму
дође у Цариград, и из Цариграда оде до Београда, у време када се тамо бавио патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни Хришћанин, који је имао католкињу за жену. На дан светога Илије хоћаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече: Данас је празник пророка Илије, и не треба радити. Но жена му одговори, да је тај празник прошао пре 13 дана. Тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи, и сваки узе по један део тога камена. И
Пајсије се ту догоди, па и он уyе један део камена, као сведочанство
чуда Божјега, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону светога пророка Илије у свом манастиру.

Латини се не боје проклетства што су свети Оци проклели све оне који се усуде да покваре ред Пасхалије ( слављења ВАСКРСА )! На жалост и многи православни народи ( осим Срба и Руса ) покварише ред календара и одоше са западњацима у пропаст.

Једне године појавио се сјајан Крст преко целе Атине на православни Крстовдан, а не на католички. Али бадава, кад су многи Грци остали слепи
и неосетљиви. Наши Срби не примише нов календар, али на жалост све празнике рачунају по ШВАПСКОМ календару! Душе им заслепиле па и не виде Србски календар, ма да се све службе служе из књига записане по правом , ПРАВОСЛАВНОМ календару. Како је то ружно кад Срби па и свештена лица, кажу да је Божић 7 јануара, а не 25. децембра. Код правих Срба прво долази Божић па нова година, а код Шарлатана обратно,
прво нова година па Божић. Тако и за све празнике наопако говоре.
Примакло се антихристово време и он лови полако и правоверне. Господ се пита-'' Е ДА ЛИ ЋУ НАЋИ ВЕРУ НА ЗЕМЉИ, ''- када дође по други пут на земљу? Вера се у људима полко гаси. Благо томе ко остане веран до краја свога живота, он ће стати са десне стране Господу своме на дан Страшнога Суда, и наследице Вечно Царство које је Он припремио онима који Га љубе.

Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

КАКО ГРЕШНИК ЛУТА


Бранко Симеоновић, мисионар Хришћанске Заједнице, саопштава нам обо чудо покајања и исцељења : Рајка Јосиповић из села Растошнице боловала је пола године од стомака и прсију, но сву наду полагала је у људске вештине-у лекаре, врачаре,хое, а на Бога је мало помишљала. Иако је новац немилице трошила, болест се није кренула на боље. него се баш погоршавала. Пет пута је била у Тузли на лекарском прегледу, три пута је ишла на рентгенски преглед, и на крају јој лекари рекоше : сестро, иди кући, ми ти ништа помоћи не можемо, тбоји бубрези су потпуно иструлели. Сва очајна , Рајка се окрене хоџама и врачарама. Но њени болови постајаху из дана у дан све јачи. Опет оде у Тузлу, Србину лекару г. Јовановићу. Он јој рече: сестро, шта ћемо ти ми помоћи? То је неко твоје сагрешење. Него иди ти у манастир Тавну( код Бијељине )-то је последње што можеш покушати. Лекар јој преда и писмо за старешину манастира, и тако Рајку однесу на коњу у манастир. Отац Данило је лепо прими, исповеди и очита јој молитве за оздрављење, упути је како ће се молити богу. Рајка је плакала за своје грехе, а лежећи је слушала службу Божију. Ускоро се из манастира вратила здрава и права. Сада благодари Богу и Светој Богородици и онима који је упутише у манастир.

Када се човеку угаси кандило вере он остаје потпуно у мраку незнања и безверства, и лута и не зна где иде и шта тражи. А кад се тргне и пробуди и прибегне молитвом Богу,тек тада види где је и шта ради и како је лутао и тражио воде на сувим бунарима. У наше време многи тако лутају и без бога траже помоћ од људи, а људи сами по себи нису ништа, јер су прах и пепео.

Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

ПОУКА О СВЕЋАМА

У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви-на жртвенику Божјем у олтару-Приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. код богобојажљивих свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива-све им је на своме месту,како треба.
И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код непобожних и маловерних све је обрнуто,они и не питају и не гледају од чега је свећа, само нека је јефтина.
Но, све до Првог светског рата једва је ко и знао за парафинске свеће, чија је садржина од нафте и разних масноћа; а нафта је опет животињског порекла- изумрлих животиња, а све такво је нечисто и гад за светињу Божју.
Сада се стање у многоме изменило- нажалост и код многих Хришћана, који не праве разлику између чистог и нечистог. Забораљају наиме, да Бог не прима нечисте жртве. Од многих примера за то навешћемо амо један.
Пре Другог светског рата живела је у Крагујевцу једна врло побожна жена Даринка. Поред својих добрих дела и молитава она је палила и много свећа за здравље живих, а још више за упокојене. И кад не би имала воштане свеће палила је нечисте.-парафинске. А кад је чула од проповедника да треба палити само чисте, воштане свеће, одмах је тако и поступила. И од тада желела је да сазна разлику између чистих и нечистих свећа. Једне пак ноћи у сновиђењу јави јој се њена упокојена мајка.- као на јави- сва окружена запаљеним воштаним свећама, а мало даље стајала је гомила погашених свећа од парафина и других нечистоћа. И мајка јој рекла: ево кћери, ово су твоје свеће од воска што си их палила, и оне ми горе непрестано; а оне свеће што видиш на гомили поломљене и погашене, тосу нечисте свеће од разних мешавина и као такве одбачене су, Бог њих не прима као жртве јер су нечисте.
Зато Хришћанине, обрати пажњу какве свеће Богу и Свецима палиш; какве су твоје жртве-чисте или нечисте, које приносиш.
Због сагоревања таквих нечистоћа многи храмови су нам поцрнели од дима и непријатног задаха који се апсорбује- задржава у њима.
Но многи купују и скупоцене венце и многе дарове за своје упокојене, а оно што је битно, то не чине- жао им је просто да плате нешто скупље воштане свеће, и да их пале, и да плате службе за упокојене- дакле оно што је Богу угодно. Коме је душа чиста томе је чиста и вера- и дарови су му чисти што их приноси. А ко је пак занемарио своју душу, занемарио је веру и све што је Божије, зато му Господ нечисте жртве и не прима.

Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

Девојка коју су крстили Анђели.


"Праведан си Господе, и праведни су путеви Твоји."


Авва Теон и авва Теодор су нам причали: за време патријарха Пава, у Александрији је остало сироче после смрти родитеља, веома богатих људи, једна девојчица. Она није била крштена. Једном је изашла у башту, коју су јој оставили родитељи, а башта је била у самом центру града. У дубини баште она види непознатог човека који се вешао. Брзо дотрчавши њему, она га упита:

- Шта то радиш, добри човече?

- А шта ти радиш овде? Иди. Ја сам у великој невољи.

- Реци ми сву истину. Може бити да могу да ти помогнем.

- Ја сам много задужен. Моји зајмодавци траже дуг, а ја више волим да умрем, него да живим овако горким животом.

- Молим те, ево узми све што имам, и подај, само се немој вешати. Овај пристане на то и плати дуг.

Међутим, девојка падне у немаштину. И будући да је без родитеља, нико се није бринуо за њу. Дошавши у крајњу беду, она почне распустан живот.

А они који су познавали њене родитеље су говорили: неиспитиви су судови Божији, како и ради чега Господ попусти души да падне.

Млад организам не подноси такав живот: и она се много разболи. У скрушењу духа, она је молила суседе: Господа ради, сажалите се над мојом душом и молите епископа да бих ја постала хришћанка. Али су се сви одлучили од ње, презирући је.

"Ко ће пристати да буде кум тако распустне жене? говорили су за њу."

И она је била у великој невољи.

Када је она била сасвим пала духом и у врло лошем стању, јави јој се Анђео Божији у виду оног човека, коме је она некада указала милост.

- Шта је с тобом? упита је Анђео.

- Ја сам желела да постанем хришћанка, и јао мени, нико неће да каже за мене.

- Да ли заиста ти то желиш?

- Да, и тебе молим за то.

- Не падај духом, ја ћу довести било кога да те приме у крило Цркве.

Анђео јој доведе два анђела, и они је однесу у цркву. Затим приме изглед извесних чиновника и намесника града, и кажу клирицима да треба да крсте новообраћену. Клирици упитају чиновнике

- Заузима ли се ваша љубав за њу?

- Да, одговоре они.

Клирици изврше све што је требало по чину над онима који треба да се крсте, и крсте је у име Оца и Сина и Св. Духа. Затим је обуку у одећу новокрштених. Анђели је донесу кући где је она дошла у белом оделу. И они, положивши је на кревет, постану невидљиви.

Суседи је видећи у белом оделу упитају:

- Ко те је крстио?

- Дошли су неки, одговори она, и однели ме у цркву, и рекли клирицима, и они су ме крстили.

- Како су се звали, и какви су клирици?

О томе она није могла ништа рећи. Кажу за то епископу. Епископ дозове клирике који су је крстили.

- Јесте ли ви крстили ту жену? упита их епископ.

Ови нису одрицали, потврдили су и рекли, да је она била оглашена од тих и тих градоначелникових чиновника. Епископ пошаље по поменута лица и упита и њих, јесу ли они гарантовали за девојку?

- Ми ништа не знамо, одговоре они, не знамо ни оне који су то учинили.

Тада епископ разуме, да је то дело Божије. И дозвавши новокрштену упита је:

- Кажи ми, кћери моја, какво си ти добро учинила?

- Ја сам блудница и бедна, које сам добро могла учинити?

- Не можеш да се сетиш да ли си пре учинила неко добро?

- Не, осим овог, једном сам видела непознатог човека, који се веша. Њега су гонили зајмодавци. И давши му све што сам имала, ја сам га избавила од беде.

И рекавши то, она умре, добивши опроштај својих вољних и невољних грехова.

Епископ прослави Господа. "Праведан си Господе, и праведни су путеви Твоји" (Пс. 118,137).