Tema: Poucne price

НЕ РАДИ НЕДЕЉОМ


Једна жена по имену Ана, испричала је њен доживљај о раду на празнике.
Још од детињства имала је обичај да ради недељом. Једном је отишла да бере дрва у недељу. У шуми је видела неку женску прилику сву обучену у бело. Ана се уплашила страшно и викала на сав глас за помоћ и ако никог није видела у близини. У том је виђење исчезло, а она је побегла кући. Али од тога се није опаметила да више не ради празником, већ је други пут отишла на поток да пере рубље. Кад се окренула видела је змију скотурену на рубљу, уплашила се страшно и окренула се истоку и молила се Богу, а змија је одједном нестала.Решила се више да не ради, али после дуго времена опет се превари и покупи дечије хаљине и опере. Кад је дошла ноћ она је заспала, и сањала како је дошла нека млада жена, нарочите лепоте, и ставила јој руку на прса и упитала: Шта је данас? Одговорила је , недеља. Онда што си прала кад је недеља? Ја сам дошла да ти дам једну велику казну: ставићу ти две страшне гује на оба рамена да се помамиш то јест полудиш.
Узела сам њену руку и љубила, молећи је да ово не учини. На моју молбу одговорила ми је: Ово је трећи пут да те опомињем и више ти нема опроштења, нити ћу те оставити док ми не обећаш да никад више у недељу нећеш радити.
После мојега обећања да више нећу радити недељом жена ми је рекла:
- Видиш како су многи оставили да не славе своја крсна имена!
То је грехота. Али је још већи грех не поштовати закон Божији: јер је дан за одмор остављен од постанка света, а тај дан јесте недеља, који треба светковати молитвом, и не радити тога дана ни у дому ни ван дома.
Затим је поставила питање: - Би ли ти ради била видети шта се догађа са онима који раде недељом?
Ја сам одговорила да бих то желела видети. Тада ме она одведе на неко пространо поље, на коме сам видела мноштво народа како гори у великом пламену, мучећи се од свакојаких мука. Чули су се разни узвици, и плач и кукњава. Страшна ватра пламти као кад се запале све смреке и све је обухватао, стално су горели у пламену, али никако нису могли да сагоре. Пошто сам све ово видела, жена ми је наредила да се убудуће држим строго онога што ми је каазала, ако желим да ме не снађу овакве муке и сачувам душу своју од вечне пропасти. Рекла ми је да и другима кажем коме хоћу за све што сам видела, па је затим нестала испред мојих очију.
Затим каже Ана: Док се све ово збивало са мном у сну ни мал се нисам бојала, али кад сам се пробудила уздрхтала сам и преплашила се страшно, скочила сам са постеље, и казивала свима ста сам видела. Отада ми увек пред очима све што сам видела и на јави и у сну, те ми служи као незаборавна опомена, да недељом не свршавам никаквих својих послова, осим духовних - молитве и читање светих књига и других добрих дела за душу, јер је то посао, и то најважнији од свих других.


Схиархимандрит Гаврило (Димитријевић)

Из књиге ''Поучни примери''

СРПСКЕ ЛИТИЈЕ

Литија значи - зједничка молитва, или свенародна молитва. Било је то у срећно време када је народ био побожан па је волео молитву и светак и петак. Али се временом искварио и презрео своју веру и молитву, занемарио је молитву и у дому и у храму па и у пољу. Све је претворио у обичаје за уживање и оргијање. Ево само једне слике какве су биле литије пред Други светски рат.
У једном селу мало је њих марило за литију. Свештеник чекао и чекао, па кад се сабрало неколико жена и деце, он крене преко поља на литију.

Тек око ужине враћала се литија са поља и њива опет ка цркви. Кад тамо, а оно скупила се маса људи на игру. Па играју ли, играју, ни две бриге за молитву. Кад их свесштеник укори, они наружише свештеника па продужише играти.

У том се натушти небо, и удари силан пљусак. Провала облака баш над тим местом. А људи се склоне у кафану и почну пити и псовати, па се посвађају побију, и разиђу крвавих глава,
мучећи се да разликују пут од њива, јер је мутна бујица била све покрила блатом, њиве као и друмове и све уједначила.

Ово је жалосна слика само из једног места, а тако се радило скоро свуда у последње време. Зато је Господ пустио рат и глад и погибију, јер Срби престаше да се Богу моле, престаше да посте, и све до сада тако траје. Сваку помоћ само од људи траже, Бог им више није потребан. А кад дође невоља, чуде се зашто је дошла?

Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

Из књиге '' Поучне Примери ''

KAD SE KRSTIS, KRSTI SE PRAVILNO


Nedavno jedan covek beše došao u crkvu na ogosluženje, i pri celivanju svetih ikona se neobicno krstio: jako je prstima pritiskivao čelo i grudi, da mu je na čelu ostao otisak prstiju. Na moje pitanje zašto se tako krsti, odgovorio je: Nevolja me nučila. Posle toga ispriča sledeće. Putovao sam jedne noći sam. Noć je bila prilično vidna. Negde oko ponoći još sam bio daleko od naselja. Na jednoj raskrsnici ispade pred mene nekakav čovek, crn kao ugalj i ružan, i počeo da se vrti oko mene, da me plaši i skače na mene. Ja se setih da je to djavo, i prepadoh se od straha, ali pomoći ni sa koje strane nisam mogao da se nadam. U strahu ja počeh da se krstim, ali nepravilno, u stvari da mlataram rukama, kako sam bio naučio, i kako rade mnogi. Ali vrag se nije uplašio od takvog krsnog znaka, nego poče da mi se ruga, rekavši: Ne plašim se ja od takvog krsta! I posle toga poče još više da obleće oko mene i da me plaši. Ja se tada setih kako su me nekad stariji učili da se pravilno krstim, pa satavih lepo tri prsta i prekrstih se pravilno, govoreći: U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin. Tek što to učinih, satana zakuka i pobeže.
Eto zato se ja od tog doba krstim ovako i molim sa strahom Božijim.

Svi ljudi koji se ne mole Bogu ne umeju ni da se prekrste, po tome će se poznati čija je vera prazna i mrtva. Takvi e nalaze pod vlasti satane u svako doba, u njihovim srcima vrag planduje i uživa, tamo je mrak u duši i ona je mrtv bez duha Božijega, a to jadni ljudi ne ynaju, kad dođe smrt oni tek tada vide kome su služili i kome pripadaju, ali dockan. Isto tako, počesto se vidi da se ni mnogi svestenici, pa čak i arhijereji crkveni ne umeju da prekrste, nego samo ovlaš pređu rukom ispred sebe, tobože krsteći se, a u stvari greše se i o svoju dušu, ali i mnoge vernike sablažnjuju, i mnogi se, ugledajući se na njih, krste kao oni. Jadno im je to krštenje. Đavolu na radost, a Bogu na žalost.

napisao: Shiarhimandrit Gavrilo ( Dimitrijević )

НЕ, МЕСИ ХЛЕБ, У НЕДЕЉУ

Покојна сестра Ранђија, из села Велика Стубина, мајка покојног монаха Митрофона, Хилендарца, причала је како је једне недеље отишла у госте код своје рођаке у село Слатину. Домаћица, да би боље угостила своју рођаку, узме да меси погачу. Ранђији, која је била побожна жена отвори Бог духовни вид и она спази како се у тесту жива змија мота под рукама њене рођаке.
Она је гледала са чуђењем и просто није веровала својим очима. Она се сети да је то последица греха што се тај посао обавља у недељу, па је чекала шта ће се на крају догодити. По завршеном мешењу погача је стављена у пећ да се испече. За то време постављен је ручак и кад је погача била печена, разломљена је и подељена по парче свима присутнима на ручку. Ранђија је сад у сваком парчету погаче видела по парче змије, а у парчету домаћице - главу змије. Она од свог парчета погаче није хтела да окуси, него је тражила јечерашњи хлеб, док су присутни своје парчиће појели у сласт.
Сваки се грех у сну, па и на јави, приказује у виду змије, јер у ствари потиче од оне проклете паклене змије, која мами цео свет у свој загрљај. И све што у недељу зарадимо и једемо, у ствари змије једемо у овоме свету, а оне ће нас јести тамо кад стигнемо код ње у пакао. То важи за оне жене које развијају коре у недељу, или са тестом ма шта раде и праве. Недеља и празници ослобађају нас од сваког посла телесног, а наређују нам да се молимо Богу, да читамо о Богу, да певамо о Богу, да мислимо о Богу, да разговарамо о Богу, и да учинимо неко добро дело у име Бога.

Схиархимандрит Гаврилo(Димитријевић )

из Књиге '' ПОУЧНИ ПРИМЕРИ ''

Covek umire i odlazi na nebo.
Andjeli mu kazu:"Odvescemo te u raj, ali prvo da ti pokazemo pakao."
Odvode ga na mesto sa velikom sredisnjom posudom punom kasaste hrane. Oko posude su jadne i gladne osobe. Svaka od njih ima kasiku dugacku po tri metra. Hranu mogu dobaviti, ali je, zbog duzine, ne mogu prineti ustima. I tako, ove pateticne osobe gladuju pored izobilja hrane.
Zatim ga andjeli odvode u raj.
Na njegovo iznenadjenje, ugleda istu scenu. Ponovo gigantska posuda sa hranom, ponovo ljudi sa kasikama od tri metra. Samo ovi su zadovoljni, srecni, nasmejani i zdravi.
"Zasto? U cemu je razlika da su ovi ljudi srecni i siti?", upitao je andjele.
"Pa zar ne vidis?", upitali su ga.
Kada je pazljivo pogledao primetio je da svaka osoba hrani kasikom susednu.
"Ovdje ljudi hrane jedni druge. Oni su naucili put ljubavi."

Proleće

Jednog dana, jedan slepi čovek sedeo je na stepenicima jedne zgrade,
sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome je pisalo:
"Slep sam, molim vas pružite mi pomoć."
Jedan slučajni prolaznik, igrom prilika stručnjak za reklamu, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.
Savio se da bi mu pružio novac, zatim, i bez pitanja za dozvolu, uzeo je kartel, okrenuo ga ispisavši novi natpis.
U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slepog čoveka zapažajući da je njegov šešir ovom prilikom bio pun novčića i novčanica.
Slepi prosjak prepoznavajući ga po koraku uputio mu je pitanje da nije bio on taj koji je nešto napisao na kartelu i šta je to mogao napisati.
Našta ce prolaznik odgovoriti:
"Nisam napisao neistinu – samo napisah tvoju poruku na drugačiji način",
nasmeši se i izgubi u gužvi.
I tako slepi čovek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:
"Danas je proleće … a ja ga ne mogu videti".
Promeni strategiju kada se oko tebe sve naopako kreće i videćeš da će se pre ili kasnije okrenuti na bolje.
Možeš poslati ovu priču svim osobama koje, po tebi, zaslužuju da vide proleće, iako to nije uvek tako lako ostvarljivo …
Svim osobama koje bi voleo videti kako se smeše, zato sto je njihov osmeh taj koji čini boljim ovaj svet.

Велики Петак


Имала је деду, који је на све начине гледао како да омаловажи њену мајку. Па ипак, за њу је он био деда, деда по оцу, и имала је поштовања према њему. Бога се није бојао, нити се молио и кајао, за разлику од баке, која је била верујућа душа. Она је ишла и у цркву, спремала славу и није имала злурадих примедаба на снају. А онда се деси да деда поче да обољева, и то тако да му се није баш знало која је болест у питању. Водили су га и на испитивања у болницу, али ништа значајно није откривено. Почео је да једе све ређе и да се суши, кости почеше да му се провиде испод коже, и сви су мислили да му је крај близу. Међутим, на изненађење свих, бака се наједанпут разболе и за кратко време се упокоји. Након овога деда још више почне да копни, леже и у кревет, али смрт га и даље обилази. Отпоче и Васкршњи пост, а деда се досети и позва своју унуку да се насамо са њом разговори. Иначе, девојка је повукла на бабу и била је некако највише упућена у веру од свих, чак и његове рођене деце. Кад она уђе код њега, он је замоли:
- Чедо, би ли ти деди читала Свето Писмо?
- Хоћу, деда – одговори она више него радосно и донесе Светињу, коју потом поче да чита насумице.
У неко доба деда је поново упита:
- Шта мислиш, дете, да ли то Бог не жели да прими мене грешника, кад, ево, толико се мучим, а смрти нема? Како би било да ти мени доведеш свештеника да ме исповеди и причести. Можда ће Господ погледати и смиловати се.
Са сузама у очима девојка послушно пође да испуни дедину вољу. И, заиста, свештеник дође и исповеди старца и причести га. Кад је отишао, деда ће њој овако да каже:
- А хоће ли, Господ, опростити и оно чега нисам могао да се сетим?
Девојка га погледа и лепим га речима утеши. А на Велики Петак, деда се упокоји.

На крају свега, како се не сетити покајаног разбојника и Исусових речи упућених њему: «...: заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају»(Лк.23:43) Помени, Господе, уснулог слугу твога. Амин.

O NEIZRECIVOJ LEPOTI PRESVETE DJEVE MARIJE KOJU JE VIDEO JEDAN BOGOBOJAZLJIVI KLIRIK



U jednom gradu Galije ziveo je razuman i pobozan klirik koji se bavio prepisivanjem knjiga. Ovaj blazeni covek imao je veliku ljubav prema Presvetoj Bogorodici i zeleo je da je ugleda jos na ovom svetu. Zato se mnogo molio Bogu i Bog, Koji ispunjava zelje onih koji mu se usrdno mole, cuo je njegovu zelju i poslao mu angela koji mu je rekao: "Nebeska carica je uslisila tvoje molitve i poslala me da ti javim da se pripremis jer ce rano u nedelju doci da je vidis u takvoj krasoti kakva moze biti dostupna telesnim ocima; znaj da ces od te i tolike krasote oslepeti". Kada je angeo to rekao, otisao je, a ovaj klirik poceo je da razmislja kako ce posle ziveti slep, kada ne zna da radi nista drugo osim da pise. Smislio je da zatvori jedno oko, a drugim da gleda Presvetu Bogorodicu i samo na to oko da oslepi.
U odredjeno vreme mu se javila Sveta Bogorodica u takvoj svetlosti i lepoti da ljudski jezik to ne moze izreci. Gledajuci jednim okom, on se cudio takvoj slavi i krasoti, pa je otvorio i drugo, da bolje vidi, ali se ona odmah izgubila, te nije uspeo. On je odmah sebe poceo da ukoreva i da se kaje sto nije otvorio oba oka, da se jos vise obraduje, pa makar i potpuno oslepeo.
Potom se molio, govoreci: "O, Boze moj, udostoj me da opet vidim Presvetu Bogorodicu, makar posle toga sasvim obnevideo". Isto tako se molio i Majci Bozjoj i postio, da bi mu se ona javila. Tada je angeo Bozji opet dosao i rekao mu: "Carica Sviju se smilovala zbog tvojih usrdnih molitava i opet ce doci da je vidis, zato sto, zbog ljubavi prema Njoj, zelis da oslepis". On rece: "Blagodarim Joj zbog Njene blagodati i klanjam Joj se, slaveci Njeno Sveto Ime. I ne samo vid da izgubim, nego i ruke i noge i celo svoje telo da izgubim, samo da mogu jos jednom da je vidim". Angeo mu kaza sledece: "Izjutra da se spremis i da budes gotov, i neces oslepeti, nego ce ti se i ovo oko sto ti je prvi put oslepelo progledati i srce tvoje ce se obradovti". Kada mu se opet javila Presveta Bogorodica u prevelikoj svetlosti on je pao licem na tle, kao apostoli na Gori na Tavoru, i dusa mu se prosvetlila, pa je gledao Presvetu Bogorodicu sa oba oka sve dok ona nije iscezla. Zatim je ovaj klirik nastavio da zivi bogougodno, blagodareci Bogu i Svetoj Bogorodici i otisao je u vecna obitavilista.

ОБУЋАР ИЗ АЛЕКСАНДРИЈЕ

Антоније Велики је био један од првих монаха који су напустили свет и склонили се у пустињу. С правом се сматра оцем монашког живота. У нашој Цркви често се помиње као пустињски учитељ. Временом су се око његове колибе окупили многи монаси који су у његовом лику нашли спокој.

Против Антонија Великог ђаво је војевао као против мало ког светитеља. Разноразним лукавствима покушаваше да га ухвати у замку. Али се Божији човек на сваки начин трудио да се супротстави стрелама лукавога.

Једног дана ђаво покуша да убеди Антонија како је тобоже његова врлина досегла врло велике висине. И како се у пустињи, али и у целоме царству, не може наћи нико толико врлински и напредан.

- Погледај Антоније, дошаптавао му је ђаво, ко је још осим тебе досегао такве висине? Нико. Ко пости, ко се моли, ко воли као ти? Нико.

За часак је изгледало да Антоније Велики слуша његово резоновање, али убрзо схвати лукаву замку. Бог, који није желео да Антоније Велики згреши, нађе начина да се овај велики подвижник подучи.

Те вечери човек Божији, пошто доврши своју топлу молитву и смањи светлост уљане лампе, полако склопи очи. Тада зачу Божански глас који му јасно стави на знање:

„На путићу који води за Александрију налази се један обућар који је већи од тебе, Антоније."

Антоније Велики скочи од сна.

- Обућар? Ма, је ли могуће? Обућар већи у подвижништву и врлини од Антонија Великог? Одлучи да сутра ујутро пође за Александрију.

Пошто освану нови дан Господњи, Антоније Велики узе свој штап и упути се у место на које му беше указао Бог.

- Један обућар у Александрији да буде већи од пустињских подвижника, понављаше путем Антоније Велики.

На рубу споредног пута за Александрију налазила се једна радњица. Стари обућар, обичног изгледа, једноставан и не баш причљив, држао је једну ципелу и пажљиво је крпио.

- Благослови, рече обућар скромном калуђеру.

- Бог те благословио, исто тако једноставно одговори Антоније Велики.

А обућар се нагну над ципелу коју је крпио мрмљајући неки псалам.

- Кажи ми, дете моје. Како проводиш дане?

- Не сећам се, Аво, да сам икоме учинио неко добро. Нити се сећам икакве благости ма према коме.

- Па како ти пролази живот, знатижељно га прекиде Ава.

- Ево како. Свакога јутра када устанем кажем у себи како ће се сви људи из Александрије и они што настањују удаљене крајеве као и они које не познајем спасити, а само ћу ја због мноштва мојих грехова пропасти. И са том мишљу пролази ми дан, а увече поново о том истом раамишљам.

Антоније Велики устаде, загрли сиромашног обућара и пољуби га брижно.

- Ти си, дете моје, са мало труда купио драгоцено благо! Ја у пустињи уз подвиг и пост остарих, али твоје смирење не достигох.

И извукавши велику корист, Велики подвижник се упути назад у пустињу.

ЗАКАСНЕЛИ ОДГОВОР


Ученици старијих разреда гимназије нису могли да објасне онима млађим, из првог и другог разреда, да је математичар из њихових прича (назван Даркер, због црне косе и браде, а нарочито строгости, којом их је у "црно завијао"), и благи, као деда-Мраз бео папа-До (Добрица), исти професор.
Између Даркера и папа-До-а прошла је само једна школска година.
Изгледало је да пролеће те године ни по чему неће бити другачије од прошлих. А било је.
Небом свеци нису војевали и прилике различне метали. Но, земаљске прилике су слутиле на зло.
Завршила се школска година. Јунска генерација је отишла на одслужење војног рока. Већ у августу су почели да стижу позиви и онима који су војску одавно одслужили. И Даркеру.
У равници, крај велике реке, схватио је да је живот једначина са безброј непознатих. Није се више питао да ли се све то заиста догађа и да ли је то могуће. Ишао је у извиђања, научио да је најважније преживети и вратити се, и још је неке ствари учио поново. Раније научено, овде није вредело ништа.
Кад је остао одсечен са рањеним војником, бившим ђаком, пробијао се кроз шуму, носећи га. Пред залазак сунца је опет почело да прашти. Парче гранате га је закачило, али и Милана, сада опако. Вукао га је све док бол није надјачао и вољу и жељу. Снаге му је давно понестало. Сместио се испод дрвета, а Милана је, најбоље што је умео, наслонио на своју здраву ногу.
Гледао је како наочиглед гасне. Ништа више није могао да уради. Милан га је замолио да му нешто прича.
Причао је најлепше приче из њиховог града, и о школи и девојкама. Као да ће магија речи спречити коб која се надвијала.
У смирај дана, већ замагљених очију, Милан је прошапутао: "Профо, ја морам нешто да те питам."
"Питај."
"Никад нисам радио оне ствари, је ли лепо волети жену?"
"Лепо је, много је лепо", понављао је, и кад дечак одговор више није могао да чује.
Страни извештач, који је прошао сва ратишта, касније је причао да такав призор, као из античке трагедије, нигде није видео. Идући са једном јединицом, на ивици шуме, наишли су на младог, потпуно седог човека, тешко рањеног, у наручју је држао мртвог војника (скоро дечака), и плачући певао. Тражио је да му преведу речи песме.
Превод је гласио: "Мој Милане, јабуко са гране..."