Tema: Poucne price

Žena je veliki čovek… ali sa jednom malom greškom…

Kada je Bog stvorio ženu, došao je do šestog dana, radeći prekvremeno.
Jedan Anđeo je došao i upitao ga:

” Zašto trošiš tako puno vremena na nju? “.

Bog odgovara:
” A jesi li ti video šta sam joj sve dao, specifikaciju prema kojoj je oblikujem ?…evo, vidi :
” Ona mora znati prati, ali ne sme biti od plastike…mora imati više od 200 pokretnih zglobova, a svi moraju imati mogućnost za zamenu, i usput svaka dijeta mora funkcionisati…i još mora imati krilo za najmanje četvoro dece…u isto vreme treba znati dati poljubac…izlečiti sve od jednog povređenog kolena do slomjenog srca…i sve to mora raditi samo sa dve ruke “.

Anđeo se začudio svim tim zahtevima:
” Sa samo dve ruke?…nemoguće! “.

” I ovo je samo standardni model “.

” To je puno posla za jedan dan…odmori se pa je sutra dovrši “.

” Ne želim to!… protestovao je Bog…tako sam blizu da dovršim ovo biće, meni toliko drago. Kad se razboli, sama će se izboriti za svoje ozdravljenje, i moći će raditi 18 sati dnevno”.

Anđeo se približio i dotaknuo ženu.
” Bože, kako si je napravio tako meku?”.

” Jeste, mekana je…kaže Bog…ali, napravio sam je da ima i veliku snagu. Nećeš verovati šta sve može učiniti i izdržati “.

” A može li misliti?”…pita Anđeo.

Bog odgovara:
” Ne samo da može misliti, ona može i sarađivati i dogovarati se “.

Anđeo je ugledao nešto što mu je privuklo pažnju…pa dotakne ženino lice…
” Bože, izgleda da ovaj model ipak ima jedan propust. Rekao sam ti da previše stvari stavljaš na nju “.

” Nije to nikakav propust…to je jedna SUZA”…ispravi ga Bog.

” A šta je to, čemu služi?”…upita Anđeo.

I Bog kaže:
” Suza je njen način da se izrazi, njena tuga, njena ljubav, njena samoća, njen bol i njen ponos “.




Ovo je ostavilo jak utisak na Anđela:
” Ti si genijalac, Bože. Na sve si mislio! Žena je sjajno biće!!”



To je istina!
Žena ima snagu…zato joj se čovek divi.
Ona podnosi teškoću…nosi tugu…ali zna za sreću, ljubav i svoje mišljenje.
Ona se smeje, kad želi vrisnuti…
Žena peva, kada želi plakati…
Plače kad je srećna i smeška se kad je nervozna…
Bori se za ono u šta veruje…
Ona je protiv nepravde…
Ne priznaje ” ne ” za odgovor…ako ima drugi i bolji način za rešenje.
Sve od sebe daje za svoju porodicu…
Ona prati prijateljicu do lekara, zato što se ova boji…
I žena voli bez granica…
Ona plače od sreće kad joj deca nešto novo u životu dožive…
Raduje se dobroti svojih prijatelja…
Srećna je kad čuje za neko rođenje ili venčanje…
Njeno srce se lomi kada čuje za smrt neke drage osobe…
Tuguje za izgubljenim voljenim osobama…ali je jaka i kad nema više ništa za šta bi se borila…
Žena zna da jedan poljubac i jedan zagrljaj mogu izlečiti slomljeno srce…

“ALI….”, Bog će zabrinuto:
“Ima jedna greška kod žene…i ne znam kako da je ispravim ” …

ONA ZABORAVLJA KOLIKO VREDI.

Priča o prijateljstvu

Neki čovek, njegov konj i pas putovali drumom. Kad su se zadesili pored jednog ogromnog drveta, udari grom i sve ih pokosi. Ali čovek nije shvatio da je napustio ovaj svet, pa je nastavio put sa svoje dve životinje..

Put je bio dug i težak. Stalno su se penjali uzbrdo, sunce je peklo i bili su premoreni, znojavi i žedni. Iza jedne okuke ugledaše velelepnu kapiju, svu od mermera, koja je vodila na trg popločan zlatnim pločama, a nasred trga stajala je česma iz koje je tekla kristalno bistra voda. Putnik se obrati čuvaru na ulazu:

“Dobar dan.”
“Dobar dan”- odvrati stražar.
“Koje je ovo lepo mesto?”
“To vam je nebo”.
“Sreća naša što smo stigli na nebo, jer umiremo od žeđi”
“Možete slobodno da uđete i da pijete do mile volje” – pokaza stražar na česmu.

“Ali moj konj i pas su takođe žedni.”
“Žao mi je”, reče stražar, “ali životinjama je zabranjen ulaz”.

Čovek je bio strašno razočaran, jer ga je morila neizdržljiva žeđ, ali nije hteo sam da pije. Zahvalio je stražaru i nastavio put. Još dugo su tako hodali uzbrdo, kad naiđoše na drugu kapiju, ovoga puta trošnu i oronulu, od koje je vodila zemljana staza oivičena drvećem. U hladu ispod jednog drveta ležao je neki čovek sa šeširom natučenim preko lica i verovatno dremao.

“Dobar dan”- reče mu putnik.
Čovek samo klimnu glavom.
“Strašno smo žedni, ja, moj konj i pas.”
“Tamo u steni ima jedan izvor” reče čovek pokazujući prstom. “Možete da pijete do mile volje.”
Čovek, konj i pas odoše na izvor i utoliše žeđ. Putnik se vrati da zahvali čoveku.

“Dođite kad god hoćete”,odgovori čovek.
“Samo nešto da vas pitam. Kako se zove ovo mesto?”
“Nebo.”
“Nebo? Ali, stražar ispred mermerne kapije rekao mi je da je ono Nebo!”
“Ono nije nebo, ono je pakao.”

Putnik je bio zbunjen. “Treba da im zabranite da se koriste vašim imenom! Taj lažni naziv sigurno stvara veliku zbrku!”
“Ni govora. Naprotiv, oni nam čine veliku uslugu. Jer, tamo ostaju svi oni koji su u stanju da iznevere najbolje prijatelje…”

Ivo Andrić – Savet

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.

Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela.

Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne.

Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama.

Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine.

Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.

Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.

Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno.

Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu.

Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

Priča o četiri sveće


Četiri sveće su polagano gorele …
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva sveća je rekla:
“Ja sam MIR … ljudi me ne uspevaju sačuvati … nema potrebe da gorim, mislim da ću se ugasiti.”
I odmah se ugasila.

Druga sveća je rekla:
“Ja sam VERA … na žalost mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam … nema smisla da
gorim i dalje … ”
Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treća sveća je žalosno progovorila:
” Ja sam LJUBAV … nemam više snage … ljudi često zaboravljaju na mene … I istog
momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je ušlo dete …
“Šta je ovo … ?” upitalo je dete.
“Trebalo je da gorite do kraja.” Rekavši to, počelo je plakati.

Tada se oglasila četvrta sveća:
” Ne boj se … ja sam NADA. Dokle god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale tri sveće …”

Magarac i ljudi – O komentarima i kritikama

Živeo jednom jedan bračni par koji je imao dvanaestogodišnjeg sina i jednog magarca. Odlučili oni da malo putuju, rade i upoznaju svet i tako krenuše na put.

Kad su došli u prvo selo ljudi su komentarisali: “Pogledajte vi ovog nevaspitanog dečaka. On sedi na magarcu dok njegovi siroti stari roditelji vuku magarca”. Žena tada reče mužu: “Nećemo dozvoliti da ljudi tako loše pričaju o našem sinu”. Muž je skinuo dete s magarca i sam seo na njega.

Kad su došli u drugo selo, ljudi su mrmljali: “Pogledajte ovo, sram nek bude ovog čoveka kad pušta da mu žena i dete vuku magarca dok on sedi”. Odlučiše oni da ce žena sesti na magarca, a muž i sin će držati uzde.

Dođoše oni tako i u treće selo gde su ljudi ponovo komentarisali: “Jadan čovek! Ceo dan je radio, a žena mu je sela na magarca. I jadan sin! Ko zna šta ga sve čeka s takvom majkom”. Tada odlučiše da se svo troje popnu na magarca i nastave put.

Kad su došli do sledećeg sela čuli su meštane kako komentarišu da će jadnom magarcu puknuti leđa zbog prevelike težine. I tada oni svo troje siđu dole i odlučiše da hodaju pored njega.

Kad su prolazili kroz sledeće selo, nisu mogli verovati komentarima ljudi koji su im se smejali: “Pogledajte ove tri budale… hodaju, a imaju magarca koji bi ih mogao nositi”.

POUKA:

Ljudi uvek kritikuju i komentarišu, štagod uradio….
Teško je svima ugoditi, a i teško je pronaći osobu kojoj ćeš biti dobar upravo takav kakav si.
Zato živi kako veruješ i radi šta ti srce kaže.

Šta je prava sreća i bogatstvo..

Bio jednom jedan dečak, čija je porodica bila veoma bogata. Jednog dana njegov otac ga je odveo na put do jednog siromašnog sela. Cilj putovanja bio je da pokaže svom sinu, kako žive siromašni ljudi, kako bi on kada poreste umeo da ceni svoje bogatstvo. Tako su stigli na do sela, na jednu farmu, kod jedne veoma siromašne porodice. Oni tamo provedu nekoliko dana i na povratku, otac je upitao svog sina , da li mu se svidelo putovanje.

"O, bilo je sjajno, tata " - dečak je odgovorio. " Da li si primetio, kako siromašni ljudi žive? " . " Da, jesam ", - rekao je dečak. Otac je zamolio sina da mu ispriča svoje utiske sa njihovog putovanja".

"Pa mi, - počeo je dečak, imamo samo jedanog psa, a oni imaju četiri. U našem vrtu se nalazi bazen, dok oni imaju reku , koja nema kraja. Imamo skupe lampione, ali oni noću imaju zvezde iznad svojih glava. Mi imamo samo mali komad zemlje, dok oni imaju beskrajna polja . Mi moramo kupovati hranu, a kod njih ona raste. Imamo veliku ogradu za zaštitu naše imovine, njima to ne treba, jer imaju prijatelje da ih štite."

Otac je bio zapanjen, nije mogao da kaže ni reč.

Onda je dečak dodao : "Hvala ti, tata, što si me doveo da vidim koliko smo mi siromašni."

Ova priča pokazuje da se pravo bogatstvo, kao i prava sreća ne meri materijalnim stvarima. Ljubav, prijateljstvo i sloboda su daleko vredniji.

ПОВЕСТ О ЗОЈИ

Истинити догађај који је потресао и к покајању привео стотине грађана
града Кујбисева (данас Самара) у Совјетској Русији године 1956

У Граду Кујбисеву живела је породица: благочестива мати и њена ћерка Зоја. Увече на Нову годину (31. децембра по новом календару) 1956. Зоја је позвала седам својих другарица и младих људи на вечеру са игранком. У току је био Божићни пост и мати је молила Зоју да не приређује вечеру, али је ћерка истрајала на своме. Те вечери мајка је отишла у цркву да се помоли.
Гости се беху скупили, Зојин вереник по имену Николај још не беше дошао. Девојке и младићи поделили су се по паровима, а Зоја је остала сама. Од досаде, много не размишљајући, она је скинула икону Светог Николаја Чудотворца са зида и рекла: "Узећу овог Николаја и идем да с Њим играм!", не слушајући притом своје другарице које су је саветовале да не чини ту богохулу. "Ако има Бога, Он ће ме казнити", одговорила је она.
Почела је да игра, окренула круг, два, кад одједном у соби се дизе нека незамислива хука, вихор, и сину светлост као муња, заслепљујућа. Весеље се претвори у узас. Сви у страху побегоше из собе, само Зоја остаде да стоји са иконом Св. Николаја, притиснутом на грудима, скамењена и хладна као мрамор.
Никакви напори ускоро приспелих лекара нису могли да је поврате. Игле ињекција, које су хтели да јој дају, ломиле су се и савијале, ударајући у мрамор њенога тела! Хтели су да је пренесу у болницу, али је нису могли са места померити, ноге су јој биле као приковане за под. Али срце је куцало. - Зоја је била жива! Од тада она више није могла ни да једе ни да пије...
Када се мајка вратила и видела шта се догодило, изгубила је свест и пренесена је у болницу, из које се вратила за неколико дана. Њена вера и милосрдје Божје, топле мајчине молитве за помиловање несрећне кћери обновиле су милошћу Божјом њене животне снаге. Зоја је досла к себи и са сузама је молила за опроштај и помоћ.
Првих дана кућа Зојина била је окружена мноштвом света: верника који су дошли или чак допутовали издалека, радозналаца, медицинара, и духовних лица. Али, ускоро, по наредјењу власти, стан је био затворен за посетиоце. У њему су, на замену, дежурала по осам часова два милиционера. Неки од дежурних, који су били још млади (28 И 30 година) оседели су од ужаса када би око поноци Зоја поцињала страсно да вришти. Ноћима и ноћима крај ње се молила мајка.
- Мама, моли се! Моли се, у гресима гинем! Моли се! - викала је Зоја.
О свему што се десило извештен је био и Патријарх и замољен да се помоли за оздрављење Зојино,
Патријарх је одговорио: - Ко је казнио, тај ће и да помилује!
Од посетилаца потом су к Зоји били припуштени:
- познати професор медицине који је допутовао из Москве. Он је потврдио да куцање срца није престајало.
- свештеници позвани на молбу мајке да узму из руку Зојиних икону светог Николаја. Али они нису могли да извуку икону из скамењених руку Зојиних.
- јеромонах Серафим из Глинске пустиње, који је приступио у Кујбишев на празник Рождества Христовог, и одслужио молебан за водоосвећење и осветио икону. Затим је рекао: "Сада треба чекати знамења у Велики дан (то јесте на Празник Васрсења Христовога). Ако она не уследе, значи да је близу крај света!"
- Митрополит Николај, који је такодје одслужио молебан и рекао да "ново знамење треба чекати у Велики дан", поновивши речи благочестивог јеромонаха.
Уочи празника Благовести (те године он је пао у суботу, треће недеље Великог поста) дошао је Зојиним чуварима један благообразни Старац и замолио да га пусте к Зоји. Али дежурни милиционери одбили су да га пусте. Дошао је Старац и другог дана, али је опет, од других дежурних, био одбијен. Трећи пут, на сам дан Благовести, дежурни су га пустили. Стража га је чула како је умиљато рекао Зоји, улазећи: "Но, јеси ли се уморила од стајања?"
Прошло је неко време, а када је дежурна стража хтела да изведе Старца, њега у соби више није било... Сви су убеђени да је то био сам Свети Никола. Тако је Зоја престајала четири месеца (128 дана) до самога Васкрса, који је те године пао 23. априла (6. маја по новом календару). У ноћи Светлога Христовог Васкрсења Зоја је почела нарочито гласно да узвикује: "Молите се!" Ноћне стражаре ухватила је језа и они су почели да је питају: "Зашто тако страшно вичеш?" Уследио је одговор: "Страшно! Земља гори! Молите се! Сав свет у гресима гине, молите се!" Од тог тренутка она је оживела, у мишићима се појавила мекоћа, животност. Коначно су је положили у постељу, али је она наставила да виче и позива све да се моле за свет који гине у гресима, за земљу која гори у својим безакоњима.
"Како си досад жива остала? Ко те је хранио?", питали су је. "Голубови, голубови су ме хранили", био је одговор, којим је јасно објављено помиловање и опростај дат Десницом Господа Спаситеља. Господ је Зоји опростио грехе, заступништвом светог Угодника Божјег, милостивог Николаја Чудотворца, као и због њених великих страдања и стајања током 128 дана.
Све ово што се догодило толико је потресло житеље Кујбишева и његове околине да су се многи људи, видећи чудеса, слушајући крике и молбе да се молимо за људе, који гину у гресима, обратили у веру. Хитали су у цркву с покајањем. Некрштени су се крштавали. Који нису крст носили, почели су да носе у оно време, када се за то могло буквално платити главом. Обраћења су била тако масовна да у црквама није било довољно крстова за све који су их тразили. Са страхом и сузама молио се народ за опростај грехова, понављајући Зојине речи: "Страшно, земља гори, у гресима гинемо! Молите се! Људи у безакоњима гину!"
На Васкрс, трецег дана, Зоја је отишла Господу, прошавши тежак пут 128-дневног стајања пред лицем Господњим ради искупљена свакога сагрешења. Дух Свети сачувао је у животу душу њену, васкрснувши је из смртних грехова, да у будући вечни дан Васкрсења свих живих и мртвих васкрсне у телу за живот вечни. и само име девојчино Зоја (на грцком "зои") значи - живот. Амин.
Напомена:
У совјетској штампи онога времена такође је било саопштења о Зојином случају. Одговарајући на писма која су стизала у редакцију чувеног листа, неки умишљени научник потврдио је да догадјај са Зојом заиста није умишљен, али је притом изјавио да је у питању врста укочености досад још непозната науци. Неистинитост овакаве претпоставке је очигледна: јер прво, код укоцености, тј. обамрлости нема такве камене отврдлости коже, па зато лекари могу болеснику да дају ињекцију; друго, обамрлога је могуце преносити са места на место, те он лежи, док је Зоја само стајала, и то стајала толико колико обични људи нису у стању да стоје, притом је нису могли померити са места; треће, обамрлост сама по себи не обраца цовека Богу и не доноси откровење с Неба, а у Зојином случају не само да су се хиљаде људи обратили вери у Бога, него су своју веру јавили делима, тј. крстили су се и постали морални; не само да су признали да Бога има, него су постали хришћани. Јасно је да узрок томе није била обамрлост, него деловање самог Бога: Он чудима утврђује веру, да би избавио људе од грехова и од казне за грехе.

ЕКСЕРИ У ОГРАДИ

Једном беше мали дечак који је имао лошу нарав. Његов отац дао му је кесу пуну ексера и рекао му да сваки пут када побесни и изгуби контролу над собом, закуца један ексeр у ограду. Првог дана дечак је закуцао 37 ексера у ограду,током следећих неколико месеци научио је да контролише свој бес и број укуцаних ексера смањивао се. Открио је да је лакше контролисати своју нарав него закуцавати ексере у ограду.
И тако је дошао дан,да током целог,дана дечак није побеснео.Рекао је то свом оцу,и отац му је казао да свакога дана током којег успе да контролише своје понашање ,из ограде ишчупа један ексер.Дани су пролазили, и једног дана дечак је био у стању да каже свом оцу да је почупао све ексере .Отац је узео сина за руку и одвео га до ограде , те му рекао :»добро си урадио, сине мој,али погледај све те рупе у огради.Можеш човека убости ножем и извући нож;после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао ране остају»
Вербална рана је исто толико болна колико и физичка.Пријатељи су заиста ретки драгуљи .Они чине да се смешиш,охрабрују те да успеш у нечему,они су спремни да те саслушају,да промене твој бол ,имају лепе речи за тебе и увек им је срце отворено за тебе.Покажи твојим пријатељима колико ти је стало до њих.
Молим те, опрости ми ако сам икада направио рупу у твојој огради..

Ђаво је уништио трговца и лишио га разума

Страшна прича трговца Мајкова почела је смрћу његове жене. Био је православан по крштењу, и по могућностима својих снага испуњавао је Божије заповести, ишао у цркву. Оженио се лепотицом Јекатарином и много је волео. Били су срећни у браку. Неочекивано му је умрла жена. Његова жалост је била неописива. Он је патио, волео је, мучио се тугујући.

Док је једном седео на клупи, обузет жалосним осећањима, мислио је о њој. Случајно је поред њега сео познаник. Сазнавши зашто је жалостан, изразивши саучешће, рекао му је: “Зашто ти тако много патиш? Дођи код нас на сеансу – и разговараћеш са својом вољеном.”

Његов познаник се бавио спиритизмом, призивањем духова и душа умрлих. Мајков је знао да је по учењу православне Цркве спиритизам грех. У недоумици је погледао познаника.

“Не верујеш?” упитао га је “Дођи, и уверићеш се сам.”

“Зар то није забрањено?”

“За неког јесте, а за неког није.”

На крају крајева, решио је Мајков, ја ћу само отићи и седећу са стране, слушаћу шта они говоре. Нећу учествовати. Ваљда то није грех, седети са стране.

Тако је и урадио. Дошао је на сеансу и седео са стране, и слушао шта се тамо код њих дешава. За неко извесно време од почетка сеансе, он је одједном открио, по одговорима једног од духова или душа, да је то његова покојна жена. Катја! Он је био пресрећан. Па наравно, то је она! По језику, по начину одговарања он је био убеђен да је то она, незаборавна, једина.

По завршетку сеансе, он је саопштио свом познанику да је то била његова Катја, Катарина!

“Па ти седи код нас и – сам поразговарај са њом!” казао је тај.

“Наравно, то није лоше”, помислио је Мајков и сложио се.

И он је почео да разговара са њом за време сеансе. По начину одговарања, знао је да је то она: то су њени изрази, реченице.

“Па ти можеш њу позвати и код куће и поразговарати”, рекао му је познаник.

И он је објаснио Мајкову да сутра не мора да дође, већ да са вољеном покојницом може разговарати сам, код куће, у интимнијој атмосфери и испричао му је како то да уради.

Прескочићемо опис како се то ради. Рећи ћемо само то да није увек обавезно коришћење карата.

Једном речју, Мајков је почео да прича са својом мртвом женом, у кући. Мртвом! Наравно, за њега је она била живља од живе.

У првој кућној сеанси му је рекла: “То сам ја, Катја. Немој да сумњаш.”

“Видиш, она зна да ја сумњам”, помислио је он, “зна, види отуда.”

“Да ти не би сумњао, ево, даћу ти знак”, настављала је она, “тамо, у ормару, у средњем делу, десно, су нове, топле чарапе. Док смо били заједно, заборавила сам да ти кажем. Тако, ти их узми сада и носи, у знак сећања на мене.”

Отрчао је до ормара. Дршћућим рукама је открио средњи део, нашао чарапе и – ликовао. То је она, Катја, и отуда брине о мени! Нема смрти, љубав је вечна.

Тако је он почео да је призива и разговара са њом. У почетку то није било често, два пута недељно, у ноћи, на среду и петак. Затим је почео да разговара са њом сваке ноћи. Дању је спавао. На трговачке послове није нарочито обраћао пажњу. Имао је важнија посла.

Једном, на сеанси, за време разговора са Катјом, јавио се неко, који се представио као “преподобни Сергије”.

Мајкова је обузело подозрење: “Свети Сергије Радоњешки – и одједном на спиритистичкој сеанси... Да, нешто је ту чудно.” Мајков је сматрао себе недостојним такве части – разговарати са самим преподобним Сергијем. Да, али светац се не може јавити на сеанси... Али јавивши се, умирио је Мајкова, рекавши (наравно, посредством начина на који је с Мајковим беседила “Катја”):

“Не мисли, да сам дошао због тебе – ја сам ту ради сиромашних и потребитих. Ти имаш доста новца, дај их у цркву и дај их сиромашнима.”

“Како сам ја помислио лоше о преподобном”, помислио је Мајков и урадио што му је речено, од стране “Сергија”.

Други пут, “преподобни Сергије” му је рекао: “Ти имаш акције, ја знам, купи још акције на берзи, уложи их у неко предузеће – и за две недеље, имаћеш профит...”

“Профит?” пролетело је Мајкову кроз главу: “Како је ово страшно: Сергије – и профит.”

“Не, немој да мислиш лоше”, умирио га је “преподобни”, “то није за тебе, већ за цркву и сиромашне. Иди у тај и тај манастир, тамо је игуманија сва у сузама обливена, јако јој је тешко: треба да отплати дуг, а нема новца. Треба јој толико хиљада. Ти ћеш добити на акцијама колико треба.”

И наравно, Мајков је добио на акцијама одређену и прорачунату суму, у рубљу тачно. У то време игуманија је седела у својој келији и туговала. Обавештавају је да има посету, због важног посла.

Улазећи код игуманије, Мајков је рекао, пружајући пакет с новцем: “Преподобни Сергије ми је открио да вам је новац неопходан. Ево. Не захваљујте мени, већ Богу и Његовом угоднику...”

Игуманија, пребројавши, ужаснула се: новца је било онолико, колико је требало за дуг.

И тако је Мајков, учествовао на берзи, на предлог “преподобног Сергија”. И увек је добијао, толико тачно, у копејку, баш како му је предсказивао “преподобни”. Добијао је много, али је сав новац трошио на “богоугодна дела”, по указу “одозго”.

Није ни приметио, како је постепено престала да се јавља његова “Катја”, и све разговоре је водио “Сергије”. Он се толико занимао тиме, да је престао да се дружи са својим познаницима, пријатељима. Ништа није радио, сем шпекулације на берзи.

Све се завршило тако, што је једном, на сеанси, “преподобни Сергије”, рекао:

“Узми сав новац, колико имаш, и уложи на акције америчке фирме...” (читаоче, надам се да ћеш ми опростити непотпуност у свим детаљима. Ја се не разумем најбоље у акције, њихово котирање, проценте, зато и прескачем те детаље. А како се не би саблазнио спиритизмом – онима који се њим баве, прескочићу и те детаље – како треба призвати душе мртвих и друго).

Ујутро, не легавши да спава, Мајков је пошао на берзу и сва своја средства, која је имао, уложио је на речене му акције.

На берзи су га добро познавали, и трговачки посредник-познаник га је упозорио: “Фирма је нова, непроверена, не треба се много надати улогу... Фирма може пропасти.”

“Не узбуђуј се, ја знам шта радим.” убедљиво и уверено му је рекао Мајков.

Отишао је кући. Другог дана, дошавши на берзу, он је ужаснут сазнао да је фирма банкротирала, и сав његов новац је пропао. За један трен је постао сиромашан.

Још увек не верујући себи, у ужасу се упутио кући. Брзо ће питати Сергија!

“Сергије” није чекао дуго на позив. Брзо се јавио. Мајков је у ужасу угледао написани одговор на папиру:

“Ха – ха – ха!”

Тек сада је схватио, какав “преподобник” му се јавио. То је био ђаво.

Растројио се, помео, разболео. Као неурачунљив, лутао је по граду, не познајући пријатеље. Схватио је да ни оно пре није Катја с њим разговарала... Скрхан, прљав, неуредан, ишао је по граду, не налазећи мира. О његовом лудилу сазнао је један његов стари друг са посла, такође трговац, из породице, чини ми се, Прохорова. Узео га је к себи, дао му је посебну собу, одео га, обуо, дао му храну – није му дао да пропадне.

У закључку ћу рећи, да сам ја, записујући сву историју, упознао породицу у Москви (мајка – астроном, ћерка – глумица) које знају породицу трговаца Мајкових, и то врло добро.

Нека ова прича послужи свима нама за опомену: чувајте се од савета лукавога. Пут у ад је могућ и преко корисних намера. А сатана, како је речено у Писму, најчешће ће узимати светао анђеоски лик. И да је Мајков био до краја послушан Цркви и својој савести, не би му се десило ово, што се може десити свакоме.

(Владимир, г. Б-а)

ЗАМУКЛА ЗВОНА

Било је то на навечерје Успенија Богородице, храмовне славе манастира Ш…, који је надалеко чувен због своје чудотворне иконе Богородице и своја три милозвучна звона, чији је звук целу плодоносну удолину, којом влада манастир усред својих белих зидина и планине наовамо, освајао и побожно благосиљао.
Према древном обичају ова звона су звонила само о Успенију Богородице и о Васкрсу и увек их је први повукао својом руком старешина манастира. Тада се надалеко разлегао мелодични звук са звоника, снажан, гласан и свечан, као да је долазио право с плавога неба, ширио се снажним таласима, спуштао се до села, уздизао душе Богу и присиљавао свакога да упире очи горе, право до царства Божјег - пространи, сјајни небески свод.
И побожни из нових насеља велике удолине и из даљине, куљали су ка улазу старе лавре, да се помоле пред чудотворном иконом Богородице, да принесу дарове и измоле здравља телу и души.
Старац игуман отац Јоаким био је унутра - утом упре свој поглед у сунце које је већ допрло иза великог ораховог дрвета у манастирском дворишту, - тако да је сенка дугачког доксата прекрила допола малену цркву; обузе га узрујаност. Скоро је већ било време вечерњу, требало би да иде да звони.
Да ли је био спреман?
Погледао је своје руке, да ли су и оне чисте, баци поглед на пометено двориште и људе који су наоколо стајали у групицама и упирали погледе у звоник. Попе се за једну степеницу више, корачаше дуж широког доксата зграде, где су се поређале ћелије сабраће, сађе брзим корацима низ неколико високих дрвених степеница и изгуби се поново негде у дворишту. Већ два дана добри старац није имао ниједног минута мира. Требало је да све блиста и да је на свом месту. Требало је да све одише чистоћом. Наћи ће се свакојаких људи, скромнијих и угледнијих. И епископ би могао доћи. Свака паучина била је брижљиво обрисана, прегледао је сваки кутак. Камене плочице су биле свеже опране и углачане. Необична радост обузе игумана због златног ореола који је један богомољац даровао, да се украси глава чудотворне Богородице. Даровао је и завесу за Богородичин престо.
Више пута је одлазио отац Јоаким пред икону Богородице, исправљао наборе завесе и дивио се ореолу од чистога злата.
Све је било спремљено. Приближавао се свечан час. Братија по својим ћелијама се спремала за бденије. Али старешину је копкало да се увери још последњи пут, да ли је одиста било све у реду. Шта би било ако би се заборавило нешто, ако би се превидело? И поново уђе у стару црквицу, за коју нико није знао када је саграђена. У унутрашњост цркве већ се спуштао мрак и изгледао је као да се моли у подножју запаљених кандила, чији су се пламичци сјединили с благим осмехом светитеља. Предстојећи велики празник давао им је нарочити, очаравајући сјај.
Стари игуман застаде на прагу запрепашћен, јер се пред чудотворном иконом назирала тамна силуета једне жене, која је држала дете у своме наручју. Старца попаде бес. На данашње бденије није смео нико ући у цркву пре првог свечаног ударца звона. Такво је било предање.
Полако је пришао оној која је продрла и посматраше је изблиза. Била је прљава и подрпана, једна подерана марама је покривала њено лице, испод које су вириле само очи. Њене босе, окореле од прљавштине ноге остављале су трагове, и то је било довољно да разјари старог фанатика чистоће. Жена га није приметила. Гласно се молила и сузе су јој лиле. Она је ставила на степеницу престола Мајке Божје своје дете, које је болесно и бледо личило на прошлогодишњи увели цвет. Имало је затворене очи, тешко је дисало и цвилело, да се човеку сажали.
"Одржи ми га, света Мајко Божја, спаси ми га! То је једино што ја имам" мрмољила је жена и пресавијала се горњим делом тела тако јако као дрво које тресе бура. Њене сузе су капале по хладном камењу као растопљени восак од свећа. Маши се груди и извуче из своје кошуље једну обичну чиоду с главићем и забоде је у нову скупоцену свилену завесу. "Прими ово од мене, Мајко Божја, то је све што ти могу дати!"
"Шта тражиш овде?" љутито рече старац. "Још нису ни звона лупала. Не знаш ли ти за обичај?"
"Не знам, оче", одговорила је сва збуњена жена.
"Излази одмах напоље. Дођи доцније, доцније!"
Смирено се окренула жена, притисла је чврсто своје дете у наручје и изиђе. Отац Јоаким је пратио погледом. и како је она корачала поново је приметио у сенци од светлости отвореног довратка, како је била одрпана и прљава.
Игуман је са згражањем гледао како су на каменим плочицама, где је баш она стајала, остали трагови од блата. Видео је на завеси просту чиоду с плавим главићем. Овај главић је одударао од лепе завесе као нека стеница и страховито је наружио. Отац Јоаким истрже чиоду и баци је негде у ћошак. Тада се прекрсти пред чудотворном иконом, пажљиво исправи завесу и изиђе. Све остало је било у највећем реду.
И простосрдачан као што је био, већ у том тренутку је заборавио на своју љутњу угледавши на окупу мноштво света у манастирском дворишту са свећама у рукама а који је упорно чекао да звона зазвоне, да би сви заједно могли у цркву. И побожни монаси су сашли из својих ћелија и пришли народу да поразговарају о предстојећем чину пуном светости.
Када се игуман појавио настало је комешање међу присутнима. Људи су му се дубоко клањали а жене су се сврстале да му целивају руку. Дошао је и свечани тренутак. Побожно узбуђење испунило је душу старчеву и гласом који је одјекивао надалеко, поделио је благослов.
Сунце је већ ниже сашло а слабији поветарац је ћарлијао с брда, лепршао је лишће ораховог дрвета и хитао је у долину да усталаса површину реке.
Стари игуман је прао руке испод бунарске луле. Млади црквењак пружио му је убрус којим се он добро обрисао. Отац Јоаким се свечано осени крсним знаком и пошао је на звоник, успињући се степеницама. Братија се сврстала у најбољем реду пред црквеним улазом, док се за њима сврстао сав народ, пун нестрпљења, у поредак као што је на литијама.
Игуман се прекрсти горе још једном, дохвати крај конопца, који је истовремено покретао сва три клатна звона, и поче да вуче. И истовремено се покренуше три језика тучана у умилним звуцима благословеним, устима тешких звона. Једанпут, двапут, трипут.
Али, звона су била заглушена и нису давала од себе ни најмањи звук. Занемеле су бронзане мајке небројених милозвучних позива.
Страшно је било погледати како су тешки тучани језици свом силином ударали о племенити метал, не изваравши му ни једног јединог гласка. Био је то ужасан и мучан призор. Три звона су се клатила као луда и упињала се на један начин достојан сажаљења према глувонемима, који би хтели да најаве ужасну опасност од пожара, а не знају како би се могли споразумети.
Старац је вукао свом снагом сагибајући се и опружајући се уз конопац, али звона су ћутала неумољивом упорношћу. Самртан ужас спопаде монаха. Дах га издаде, било му је црно пред очима. Конопац му исклизну из руку и он се опружи дуж уског пода од дасака.
Доле у дворишту стајали су људи и жене као да су сишли с ума, бијући се у прса, не усуђујући се да пусте гласка од себе. Пометња је овладала свим душама. Братија потрча на звоник, да виде шта је са старим. Подигоше га онако скљоканог и помогоше му да сађе са звоника. Он се наслањао на њих, самртнички блед, сломљен душом и телом, уништен од овог несхватљивог чуда, и мрмољио је без престанка:
"Знамење Божје, знамење Божје! Молите се, молите се моја браћо у Христу, јер смо навукли тежак грех на себе."
Одвели су га у цркву. А за њим је поврвео сав свет и сви падоше на колена, прекрстише се и шапутаху молитве. Жене су на глас јецале, а деца смртно уплашена ужасно су плакала.
Отац Јоаким је метанисао пред чудотворном иконом, до лудила узнемирен и пун очајања. Челом је додиривао камене плочице и остао је дуже времена тако. Лице му је било овлажено сузама.
Свестан је био тога, да се нешто страховито морало догодити, што је у оваквој мери изазвало гнев Божји, да је некакав тежак грех морао навући на себе и да се овај одразио на цео скуп као неко проклетство. Није знао шта би заправо могло то бити, и није могао да нађе погодне речи да измоли милост Божју.
Беспомоћно је уздизао очи Мајци Божјој, која се из свог оквира од чистог злата благо осмејкиваше, између оба крила љубичастог свиленог застора…
И изненада се подиже, брзо се прекрсти, дохвати се као у сну завесе и његов поглед је несвесно блудео по иконама, столовима и каменим плочицама. У кутку постоља иконе сјајио је главић чиоде, коју је он бацио. Саже се, подиже је, несвестан свега што је чинио, врати се опет и забоде је на њено старо место на завеси.
У том тренутку разлеже се звук звона, која прослављаху Бога, разлегао се свечано тутњећи преко поља и улазио је у цркву, да би је испунио живим присуством Божјим.
Они који су се молили излетеше напоље, тискаху се у манастирској порти и падоше као покошени на колена.
Уопште се није мицала жива рука на торњу. Али тешка звона су се клатила тамо и амо, слободно, пуним звуком, лако и као с неописаном радошћу. Она су сасвим сама од себе најављивала велики празник.

(Елин Пелин)