Tema: Poucne price

Mudrost soljice caja


Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.
“Čini mi se da vam treba šoljica dobrog čaja”, rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušio čaj i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih… Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…
“Poslužite se.”
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:
“Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bio potreban dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice. Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac i položaj u društvu… poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.
Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u čaju. Pijete čaj, a ne šoljicu. Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega i sami su centar svoga sveta. Žive jednostavno.”

Nepotreban teret


„Pitao je učenik učitelja:
Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.

Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu providnu kesu.
… Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvredjenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se posvadjao, a onda stavi krompir u kesu.

I to je sve? – upita učenik iznenadjeno.

Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu kesu, i svaki put kada se se osetiš uvredjeno da u nju staviš krompir.

Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Kesa se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u kesu počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:

Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, kesa je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.

Ali učitelj je odgovorio:
To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane. Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.”

Frizer i Bog

Čovek je ušao u frizerski salon da se ošiša i skrati bradu kao i obično.
Započeo je neobaveznu priču sa frizerom. Pričali su o raznoraznim stvarima i temama.

Iznenada su se dotakli teme o Bogu.
Frizer reče: “Znaš šta, ja ne verujem u Boga.”
“Zašto?” – upita ga čovek.
“Vrlo prosto, izađi na ulicu i shvatićeš da Bog ne postoji.
Objasni mi ovo: da Bog postoji, da li bi bilo toliko bolesnih ljudi na planeti?
Da li bi bilo napuštene dece? Da li bi bilo ratova?
Da Bog postoji, ne bi sigurno bilo patnje i bola.
Da ima Boga, sigurno ne bi dopustio ove stvari da se dešavaju. Nema Boga.”

Čovek je zaćutao. Zvučalo je kao da frizer ima pravo. On sam nije imao kontra-argument.
Par minuta je prošlo; frizer je završio svoj posao.
Čovek je platio, zahvalio se i izašao iz frizerskog salona.
Ubrzo nakon što je izašao ugledao je čoveka sa dugom kosom i zapuštenom bradom.
Izgledao je sav neuredan i nepočešljan. Čovek je na trenutak zastao gledajući ga.
Odjednom se okrenuo i vratio u frizerski salon i rekao frizeru:
“Znaš šta? Frizeri ne postoje!“
“Kako ne postoje?” – upitao je frizer.
“Pa fino ne postoje, jer da postoje ne bi bilo neurednih i zapuštenih ljudi kao što je onaj na ulici kojeg sam sad video.“

“Prijatelju moj, frizeri postoje, samo što ljudi ne dolaze k njima.”, uzvrati frizer.
“Tačno!”, potvrdio je čovek i dodao: “Isto tako i Bog postoji samo što ljudi ne dolaze k njemu!”

Rasizam u avionu


Jedna žena, belkinja, stara oko pedeset godina, dobila je mesto pored jednog crnca. Vidno uznemirena pozove stjuardesu.

Stjuardesa : – U čemu je problem, gospođo?
Bela žena: – Zar ne vidite? Smestili ste me pored crnca!! Nezamislivo mi je sediti pored jednog od tih… tih groznih ljudi.
Dajte mi drugo mesto, molim vas!!
Stjuardesa: – Čini mi se da su sva mesta zauzeta. Molim Vas dozvolite mi da proverim da li ima ipak neko prazno.

Stjuardesa se udaljila i vratila nakon nekoliko minuta:
- Gospođo, u ekonomskoj klasi nema mesta. Imamo još jedno jedino mesto u prvoj klasi.

Pre nego je gospođa uspela izustiti i jednu jedinu reč, stjuardesa nastavi:
Znate, u našoj aviokompaniji je gotovo nedopustivo da putnik iz ekonomske klase sedi u prvoj klasi. Ali, isto tako, bilo bi skandalozno siliti nekoga da sedi pored osobe koja je ispod svih nivoa.

Zatim se okrene crncu i reče:
Dakle, gospodine, ako želite, uzmite svoj ručni prtljagu i premestite se u prvu klasu.

Putnici koji su slušali ovaj razgovor spontano su počeli pljeskati.

Starac i Smrt


Neki je starac skupljao u šumi drva za zimu.
Jednog dana nosio je na sebi teško breme.
Umorio se pod teretom.
Konačno je odložio drva na zemlju da malo odmori i predahne.

“Oh, kad bi me već jednom ova smrt uzela” – jecao je.

“Na ovoj zemlji samo podnosim muku i bol.”

I smrt se istog trena nađe pokraj njega.

“Šta želiš od mene, starče?” – upita ga smrt.

“Samo da mi ovaj moj teret podigneš opet na ramena” – odgovori starac žurno.

Koja je razlika između raja i pakla?


Mladi budistički sveštenik je jednom prilikom upitao mudraca da opiše pakao. Mudrac je odgovorio da u paklu postoji jedan džinovski kazan, metar u prečniku, pun ukusnih rezanaca. Svako dobija štapiće za jelo duge jedan metar.

„Možeš da zamisliš šta se dešava” objašnjava mudrac. „Svi su gladni i bore se da se nahrane pomoću štapića dugih ceo metar. Trude se da zahvate rezance, ali štapići su tako dugački da njima ne mogu da rukuju i hranu ubace u usta. Tako postaju izbezumljeni i batrgaju se sa rezancima jer svako želi da prvi stavi zalogaj u usta. Neki čak napadaju druge ne bi li prvi došli do hrane. Na kraju, uz rezance koji su svuda oko njih, sem u njihovim ustima, oni ostaju mučeni neprestanom glađu, nalik agoniji.”

Mladi monah je zatim upitao za opis raja, na šta mu je mudri brat odgovorio: „Raj je, praktično – isti. Jedina je razlika što svaka osoba zahvati rezance i ponudi ih onima sa druge strana kazana s rečima: „Molim te, budi
prvi koji će da uživa u ovoj izvrsnoj hrani.” A drugi prihvata hranu i odgovara: „Hvala. Želim da ti uzvratim za
ljubaznost.”

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri leptira. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru i izrezao čauru.

Leptir je s lakoćom izašao, ali imao je krhko telo i smežurana krila. Čovek je nastavio da prosmatra leptira, očekujući da će se krila svakog trenutka otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala i osnažila leptirovo telo.

Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Usprkos svoj svojoj ljubaznosti i dobrim namerama čovek nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći izlazeći iz čaure, deo puta njegovog razvoja , kako bi kad se oslobodi čaure bio spreman za let. Ponekad su upravo poteškoće potreba u našem životu.

Zato kad sledeći put naidjete na poteškoće znajte da je to deo razvojnog puta i da je njihova svrha upravo ta da nas osnaže i nauče nas nečem važnom. Isto tako kad budete želeli nekome da pomognete ponudite mu udicu umesto ribe..jer najveće bogatstvo koje možemo da ponudimo nekome jeste da mu otkrijemo njegovo sopstveno. Kako što je Milton Erikson rekao: Svaki čovek poseduje sve resurse koji su mu potrebni da napravi promenu. Ono što možemo da uradimo jeste da podstaknimo druge da pronadju izvor resursa u sebi i podržimo ih na njihovom putu ka rastu i napretku.

Poklon za sina – Priča o zahvalnosti i očekivanjima

Jedan mladić se spremao za dodelu diplome. Mesecima se već divio sportskom automobilu koji je stajao u izlogu jednog auto-šopa. Znao je da je njegov otac bio u mogućnosti da mu priušti takav poklon te on zbog toga i reče ocu da je to auto sve što bi on hteo kao poklon za diplomu.

Kako se je dan dodele diplome sve više i više bližio mladić je sve budnije pratio ponašanje svoga oca u nadi da će otkriti neki znak u vezi kupovine auta. Konačno je došao i dan dodele diplome. Otac ga je pozvao u svoju radnu sobu. Rekao mu je koliko je ponosan na njega, koliko je sretan što je on njegov sin i koliko ga voli. Otac mu predade predivno upakovani paketi. Pomalo razočarano ali i znatiželjno primi mladić pruženi paket i poče ga otpakivati. Pred njim se ukaza knjiga u prelepom kožnom povezu. Besan, povišenim glasom sin se obrati ocu: ”Ležiš na parama, a kupio si mi samo običnu knjigu!!!” Nakon tih reči mladić baci knjigu, istrča napolje i još tog istog dana pobeže od kuće.

Prošlo je dosta godina. U međuvremenu je sin izrastao u uspešnog poslovnog čoveka. Imao je divnu porodicu i prelepu kuću. No svakim danom postajao je sve više svestan činjenice da je njegov otac sada već prilično star čovek i da bi možda trebalo da ga obiđe. Ali pre nego što je uspeo da ostvari svoju nameru, stiže mu telegram kojim ga obavestiše da mu je otac umro i da je svu svoju imovinu ostavio njemu.

Približavajući se roditeljskoj kući sve više ga je obuzimala tuga i griža savesti. U očevoj radnoj sobi setio se njihovog poslednjeg razgovora…i sređujući tako potrebne papire pogled mu pade na knjigu u kožnom povezu koja je stajala na onom istom mjestu gde ju je i bacio onoga dana kad je diplomirao. Sa suzama u očima poče listati stranice knjige zaustavljajući se na nekim stranicama.
U tom momentu ispade ključ iz koverte koja je bila prilepljena za zadnju koricu knjige. On podiže ključ za koji je bila zakačena kartica od autogaraže. Na kartici je stajalo ime garaže, tip auta i datum prodaje potvrđen pečatom. To je bio datum dodele njegove diplome.


Koliko puta smo propustili Božije poklone samo zato što nisu bili upakovani na onaj način na koji smo to očekivali!?

Priča o snazi ljubavi

Devojka upita svoga momka: “Da li si zaljubljen u mene?”
On odgovori: “Ne!”
Ona ga upita: “Da li misliš da sam lepa?”
On odgovori: “Ne!”
Ona ga opet upita: “Da li sam bar u tvome srcu?”
On odgovori: “Ne!”
Na kraju ga upita: “Da te napustim da li bi plakao za mnom?”
On odgovori: “Ne!”

Okrenula se veoma razočarana i odlučila da ode od njega. On je na to zagrli i reče joj:
Ja nisam zaljubljen u tebe – JA TE VOLIM!!!!
Ja mislim da nisi lepa – JA MISLIM DA SI PREKRASNA!!!
Ti nisi u mome srcu – TI SI MOJE SRCE!!!
Ja ne bih plakao kada bi me ostavila – JA BIH UMRO!!!’

Znali su se šest meseci, pre nego što su se počeli zabavljati, posvađali su se, ali su se i posle te svađe zbližili još više.
Jednoga dana mu je rekla da je bolesna i da ima tešku bolest srca. U istom trenutku ju je zagrlio i počeo plakati.
Ubrzo, kada je trebala ići na operaciju, kada je trebala ući u avion, nije se ni pozdravio s njom.
Kada je došla oporavljena sa operacije nije ga videla među okupljenima.
Pitala je majku: “Gde je on?“

A ona joj je odgovorila: ‘ZAR NE ZNAŠ KO TI JE DAO SRCE!!‘

Kako da znaš da li je to stvarno ljubav?

DLANOVI TI SE ZNOJE, SRCE UBRZANO LUPA, A GLAS TI ZASTAJE U GRLU?
To nije ljubav, to je zaljubljivanje.

NE MOŽEŠ SKINUTI POGLED ILI RUKE SA NJEGA?
To nije ljubav, to je požuda.

PONOSNA SI NA NJEGA I ŽELIŠ GA SVIMA PREDSTAVITI?
To nije ljubav, to je sreća.

ŽELIŠ GA, JER ZNAŠ DA JE ON TU PORED TEBE?
To nije ljubav, to je usamljenost.

S NJIM SI JER ON TO ŽELI?
To nije ljubav, to je sažaljenje.

S NJIM SI JER TE LJUBI I DRŽI ZA RUKU?
To nije ljubav, to je nesigurnost.

SRCE TI POSKOČI ČIM GA VIDIŠ?
To nije ljubav, to je strast.

OPRAŠTAŠ MU GREŠKE JER SE BRINEŠ ZA NJEGA?
To nije ljubav, to je prijateljstvo.

SVAKI DAN MU GOVORIŠ DA JE ON JEDINA STVAR NA KOJU MISLIŠ?
To nije ljubav, to je laž.

ODREKLA BI SE NAJDRAŽIH STVARI RADI NJEGA?
To nije ljubav, to je velikodušnost.

SRCE TE BOLI I SVE SE U TEBI LOMI KADA JE ON TUŽAN?
Da, to je LJUBAV.

PRIVLAČE TE DRUGI, ALI IPAK OSTAJEŠ S NJIM BEZ TRUNKE KAJANJA?
Da, to je LJUBAV.

PRIHVATAŠ NJEGOVE MANE JER SU I ONE DEO NJEGA?
Da, to je LJUBAV.

S NJIM SI ZBOG TE NESHVATLJIVE MEŠAVINE BOLI, SREĆE I UŽIVANJA?
Da, to je LJUBAV.

DALA BI ŽIVOT ZA NJEGA?
Da, to je LJUBAV.

I? Da li ga stvarno voliš?