Tema: Poucne price

Veliko srce



Svet nije postao samo sada, on je uvek bio takav
Nagradu ne dobije uvek onaj ko je nje najdostojniji .
Nedavno je u 98-oj godini umrla žena po imenu Irina Sandler.
Za vreme Drugog svetskog rata ona je dobila posao u Varšavskom getu kao vodoinstalater – zavarivač.
U njoj su bili skriveni motivi.
Budući da je bila nemica ona je znala o planovima nacista po pitanju jevreja.
Na dnu svoje torbe za alat ona je počela da iznosi decu iz geta, a u zadnjem delu svog kamioneta imala je džak u kome je sakrivala veću decu.
Tu pozadi ona je vozila i psa koga je naučila da laje kad god bi joj straža propuštala automobil kroz kapiju geta.
Vojnici, prirodno nisu hteli da se zadrzavaju sa psom, koji je lajući prikrivao zvuke koje bi deca mogla proizvesti.
Za vreme te delatnosti Irina je uspela da iznese iz geta i, samim tim spase 2500 dece.
Nju su nacisti otkrili i žestoko je izubijali prebivši joj i ruke i noge.
Irina je zapisala imena sve dece koju je spasla i taj spisak čuvala u staklenoj boci zakopanoj ispod drveta u zadnjem delu svog dvorišta.
Posle rata ona je pokušala da pronadje preživele roditelje i da okupi porodice.
Ali većina njih je okončala život u gasnoj komori.
Deca, kojima je Irina pomogla bila su smeštena u domovima ili su bila usvojena.
Prošle godine Irina Sandler je bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir.
Nije je dobila.
Tu nagradu je dobio Al Gor – za slajd – šou o globalnom otopljavanju.
A, u ovoj godini je tu nagradu dobio Barak Obama za svoja predizborna obećanja.
Ovo je samo malo podsecanje, da nam se tako nesto nikada ne dogodi!

Dragoceno vreme


Bojažljivim glasom i očima ispunjenim ljubavlju, dečačić pozdravi oca koji se vratio s posla.

“Tata, koliko zaradiš za jedan sat?”
Prilično iznenađen, pogledavši svog dečaka blistavim pogledom, otac odgovori:

“Nemoj me sada gnjaviti. Umoran sam.”
“Ali, tata, reci mi, molim te!? Koliko zaradiš za jedan sat?”, navaljivao je dečak.
Otac je na kraju popustio, odgovorivši:
“Dvadeset dolara na sat.”
“OK, tata. Možeš li da mi pozajmiš deset dolara?”, upitao je dječak.
Pokazujući svoj umor i izrazitu uznemirenost, otac je viknuo:
“Znači, zato si me pitao koliko zaradim, zar ne? Idi spavaj i ne dosađuj mi više!”
Već se smračilo i otac je razmišljao o onome što je rekao, osećao se krivim. Možda je njegov sin želeo nešto da kupi.
Konačno, želeći da sebi olakša misli, otac je otišao u sinovljevu sobu.
“Spavaš li, sine?”, upita otac.
“Ne, tata. Zašto?”, reče dečak dremajući.
“Evo novac koji si tražio”, reče otac.
“Hvala, tata!”, obradova se sin. Stavi svoju ruku pod jastuk i izvadi nešto novca.
“Sad imam dovoljno! Imam dvadeset dolara!”, reče.
Otac se zagleda u sina pokušavajući da odgonetne šta se događa.
“Tata, hoćeš li da mi prodaš jedan sat svoga vremena?”

Uvrede


Osnovna postavka je sledeća:

“Nikada ne možete uvrediti nekoga ko ne želi da bude uvređen.”

To je toliko jednostavno i jasno da to ne treba ni razmatrati.
Ali, razmotrimo uvrede kao pojavu, šta one predstavljaju?
Uvreda je uvek izraz karaktera onoga koji je šalje, kombinovana s dozom frustracije i esencijom mržnje.

Ni u psovci ni u kletvi, mržnja se ne ogleda toliko jasno koliko u pokušaju uvrede (da li će pokušaj uspeti, zavisi od gore navedene postavke).

Proces formiranja uvrede je otprilike sljedeći :

1. Onaj koji vređa nema argumente kojima bi se suprotstavio sagovorniku.

2. Onaj koji vređa se zbog pomanjkanja argumenata oseća inferiorno.

3. Osećaj inferiornosti puni onoga koji vređa mržnjom.

4. Mržnja se transformiše u gnev.

5. Gnev se transformiše u verbalni “mač”, pokušaj da se suparniku umanji vrednost i da se on time povredi (pokušaj uvrede).

6. Umanjivši (u svojoj glavi) vrednost sagovorniku, onaj koji vređa se oseća BOLJIM.

7. Onaj koji vređa oseća olakšanje.

Vređajući druge, mi govorimo o sebi samima – o svojoj nemoći, o svom strahu, dokazujemo da nismo samouvereni, da smo slabi, uplaseni.
To je ujedno naš pokušaj da se oslobodimo unutrašnje napetosti.
Sa druge strane, vređajući se zbog nečijih reči, mi potvrđujemo svoju nemoć, strah, pokazujemo kako nismo samouvereni i jaki.
Uvrede su, dakle, još jedna od stvari koje treba prevazići na putu ka tome da se postane čovek!

Pesma za siromaha


Prijatelju dragi
Ti što prolaziš svakoga jutra
Pored ljudskog bića imena neznana
Pomišljaš li možda na svoje bolje sutra
Ili su razmišljanja ova srcu tvomu strana.
Okrećeš li glavu
Sa istočne na zapadnu stranu svijeta
Tražeći bogatstvo, poznanstvo i slavu
Jer ovaj sirotan nešto je
Što pogledu tvomu smeta.
Prijatelju mili
Zar u njegovim očima ne primjećuješ brata
I zar ruka koja pruža stručak uveloga cvijeća
Ni novčića vrijedna nije, a kamoli tvojega zlata
I što za tebe znače milostivost i sreća.
Koračamo dalje
I ostajemo stranci udaljenih svjetova
Tek okružen gomilom ljudi posegnuti ćeš u džep
Na glas izreći kako ti je žao
I da sve je karma, sulud zbroj nepoštenih spletova
Danima ćeš prepričavat’,
Što si sve i koliko si dao.
A svi smo isti
Kada ogolimo tijelo i poskidamo svoje halje,
Vodom isperemo prašinu i mulj
Vjerovat’ ćemo da smo čisti.
Razlikovat će nas možda, jedan malen’ žulj
Otisak na Duši što stvoren je onoga dana
Kada pogled tvoj odlutao je
S istočne na zapadnu stranu
A siromaha ostavio si sama.

*Duše na visokoj razini razvoja često na Zemlji žive u skromnim okruženjima. Isto tako, ljudi na visokim razinama utjecaja u ljudskom društvu nisu nužno u blaženom stanju duševne zrelosti. Često vrijedi upravo suprotno.

Mali zuti cvet


Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i onda uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo.Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.Oko posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: “Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?”Cvet je odgovorio: “Pa, i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da bi Bog, da je želeo da budem kokosova palma ili mango, tako i učinio. Međutim, On je želeo da budem mali žuti cvet, pa zato i ja želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikada postojao.”


“Svako može da bude veliki čovek… zato što svako može da bude koristan. Ne morate da imate diplomu da biste bili od koristi. Da biste bili korisni nije neophodno da se pravilno izražavate. Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi.” (Martin Luter King)

Zelja


Dečak je želeo sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mesta gde on živi, pa je zato spremio svoju prtljagu s omiljenim kolačićima i paketom od 6 boca voćnog soka te započeo svoju pustolovinu.

***

Kad je odmakao tri reda kuća, susreo je nekog starca. Sedeo je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.

Dečak je seo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se hteo osvežiti voćnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić.

Starac ga je zahvalno primio i nasmešio se dečaku. Njegov je osmeh bio tako prijateljski da je dečak pozeleo ponovno da vidi taj osmeh, pa mu je sada ponudio bočicu voćnog soka.

Starac mu se ponovno nasmešio. Dečak je bio van sebe od radosti. Sedeli su čitavo popodne jedući i smejući se, bez da su izgovorili jednu jedinu reč.

U međuvremenu se smračilo, dečak je osetio umor i ustao je da pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao natrag do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći smešak do sada.

Kada je dečak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je: »Šta je to što si danas učinio da si tako radostan?«

Odgovorio je: »Rucao sam s Bogom«. No, pre nego je njegova majka uspela odgovoriti, dodao je: »Znaš šta! Bog ima najlepši osmeh koji sam ikada video«.

U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se svojoj kući. Njegov je sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: »Tata, šta je to što si danas učinio da si tako radostan i veseo?«

Odgovorio je: »Jeo sam kolačiće u perivoju s Bogom«. Za svaki slučaj, prije nego što je njegov sin odgovorio, dodao je: »Znaš što! Puno je mlađi nego što sam mislio.«

Andjeli sa jednim krilom


Devojčica se upravo vratila iz susedstva gde je jednoj ženi tragično preminula osmogodisnja kći.
“Zašto si išla tamo?”, upita je otac.
“Da utešim susetku!”
“A šta si ti tako malena mogla učiniti da je tešiš?”
“Sela sam joj u krilo i plakala s njom.”

Ako je u tvojoj blizini neko ko trpi, plači s njime! Ako se tvoj bližnji raduje, raduj se s njime! Ljubav gleda i vidi, osluškuje i čuje. Voleti znači saosećati s nekim čitavim svojim bićem. Onaj koji voli otkriva u sebi neslućene zalihe utehe. Mi smo anđeli sa samo jednim krilom; možemo leteti samo ako se zagrlimo.

Zasto zene placu


Dječak upita svoju majku: “Zašto plačeš?”
“Zato što sam žena” – odgovorila mu je.
“Ne razumem” – rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: “Nikada i nećeš.
Kasnije je upitao oca: “Zašto mama plače bez ikakvog razloga?”
“Sve žene plaču bez ikakvog razloga” – bilo je jedino što mu je otac znao reći.Dečak je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na kraju je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
“Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?”

Bog odgovori:
“Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nosi svu težinu ovog sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućava da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da stalno bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače.
To je samo njeno na korištenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, lepota nije u odeći koju nosi, u njenom telu, ili u načinu na koji se češlja.
Ljepota žene mora se videti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce – mesto gde stanuje ljubav.”

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je
dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isple-
vši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se
uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama.
Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić
bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi
zaspao u senci drveta.
Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem
i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno
prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo.
A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu
reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mo-
jim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj se-
nci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na te-
be i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Že-
lim da kupim toliko stvari i da se zabavljam… Ali, znaš, po-
treban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“,
ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu li-
šće i jabuke… Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabu-
ke i prodaš ih u gradu… Tako ćeš doći do para i biti sretan.“
I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih
odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao…

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, de-
čak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“,
reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim
granama… I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše
posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“
, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potre-
bna kuća… Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja ne-
mam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja
kuća… Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi na-
praviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče gra-
ne Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću.
I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada
se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je je-
dva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga
drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da
bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac
, koji bi me odvezao daleko odavde… Možeš li mi naći neki
čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgo-
vori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i
da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drve-
ta… i načini sebi čamac… i odjedri daleko, daleko.
I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi.
„Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ni-
šta više što bih ti mogao dati… Znaš, ne rađam više jabu-
ke…“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabu-
ke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro
drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za
takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama“, primeti de-
čak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se
mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po
drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Do-
bro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam… ali mi ni-
šta više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi
je, zaista…“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i de-
čak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti.
Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro
drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pra-
vo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i se-
di. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno.
I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.

Tri pitanja


“Postoje samo dve stvari koje ne mogu da ti ukradu radost Sadašnjosti: tvoje negativne misli o Prošlosti i tvoje negativne misli o Budućnosti.” Starac je nastavio: “Videćeš da najviše pomaže ako počneš da posmatraš ono što ti misliš da je Prošlost. Kasnije ćemo se pozabaviti Budućnošću” – obećao je starac.Mladić reče: “Znači, svaki put kada osetim da me nešto sprečava da uživam u Sadašnjosti i da mi dobro ide, to je trenutak kada bi trebalo da pogledam u Prošlost i naučim nešto iz nje.”"Da”, – odgovorio je starac.”Vreme za učenje”, još jednom je to potvrđivao, “jeste svako vreme kada želiš da učiniš Sadašnjost boljom od Prošlosti. Kada si uznemiren, ili imaš bilo kakva druga negativna osećanja o Prošlosti koja se mešaju u Sadašnjosti, tada moraš da odvojiš vreme da pogledaš u Prošlost i naučiš nešto iz nje.”Mladić je upitao: “Zašto je dobar trenutak za učenje baš kada osećam nešto negativno?”Starac spremno odgovori: “Jer tada možeš da iskoristiš svoja osećanja da te nečemu nauče.”"I kako to da uradim?” – odvrati mladić.Starac je odgovorio:

“Najbolji način je da postaviš sebi tri pitanja i odgovoriš na njih najiskrenije što možeš:

1. Šta se zaista desilo u prošlosti?

2. Kakvu sam pouku izvukao iz toga?

3. Šta mogu da uradim drugačije ovoga puta?

“Spenser Džonson “Poklon”