Tema: Anegdote - Riblja Corba

VELIKI PETAK
VLADA BARJAKTAREVIĆ - 1999.

Posle celonoćnog rada u studiju, krenuo sam pravo na aerodrom, na jutarnji let za Cirih. Tog dana, uveče, imao sam zakazan koncert sa Čorbom u nekom srpskom klubu. Bio sam umoran, gladan i neispavan. Srećom, u avionu su nam poslužili odličan obrok. Bilo je šunke, pršute, ćuretine, sira i namaza. Svi su iz benda spavali, pa sam ja, pošto sam pojeo svoj obrok, uzeo i Mišin. Kada smo stigli u Cirih, na tonskoj probi sam doživeo šok. Jedna dirka na klavijaturi mi je u transportu bila oštećena. Uključio sam klavijaturu, ali je bila “mrtva”. Satima sam pokušavao da nađem majstora za elektroniku, pošto je bilo kasno da se negde pozajmi ili iznajmi druga klavijatura. Kada je majstor najzad došao, dok smo čačkali po žicama, udarila me je struja. Pomislio sam: “Ovo mi je najmalerozniji dan u životu”. U tom momentu, u garderobu je ušao organizator i rekao: “Momci, spremio sam vam posnu večeru pošto pretpostavljam da svi, kao pravi Srbi, postite na Veliki petak”. U tom momentu sam se zaledio i setio ogromne količine mrsne hrane koju sam pojeo u avionu. Izgledalo je da me je stigla kazna.

IZMAKNUTA STOLICA
DŽINDŽER BOŽINOVIĆ - 1998.

Bilo je to u Švajcarkoj, u nekom klubu u Cirihu. Klub je bio krcat. Gazda nam je jedva pronašao slobodan sto da se malo osvežimo. Krenuli smo prema stolu. Kada sam pošao da sednem, video sam krajičkom oka kako mi Vicko sklanja stolicu, ali već je bilo kasno, tresnuo sam o patos koliko sam bio težak i dugačak. U tom momentu, svi su nas pogledali i, verovatno, pomislili: “Šta je ovima, šta izvode”. Brzo sam ustao i počeo da vičem na Vicka: “Jesi li ti normalan, šta to radiš, budalo, mogao sam glavu da razbijem”. Vicko me je zapanjeno gledao i zbunjeno odgovorio: “Jao, izvini Džile, konobar mi je rekao da pomerim stolicu da bi on mogao da prođe s pićem.” Hteo sam u tom momentu da ga zadavim, ali sam se nekako umirio i suzdržao. Cela situacija mi je bila jako sumnjiva i dan-danas nisam siguran da li je bilo baš tako kako je Vicko rekao, jer je gužva bila velika. Od tada, kada sedamo za neki sto, ja uvek prvo pogledam da li je Vicko u blizini i, ako nije, mirno sednem u stolicu.

HOTEL MARIOT
DŽINDŽER BOŽINOVIĆ - 2001.

Na aerodromu u Los Anđelesu čekali smo našeg menadžera Marija da kombijem dođe po nas. Stajali smo sa gomilom kofera, gitara i klavijatura. U jednom momentu, prišle su nam tri bakice Amerikanke i upitale nas uglas: "Da li čekate Marija?". Bili smo u šoku. Otkud one znaju za Marija i da bi baš on trebalo da dođe ovde. Zbunjeno smo odgovorili potvrdno: “Da”. One parkiraše svoj prtljag uz naš i sedoše na klupu da sačekaju prevoz. U tom momentu stiže sa kombijem Mario i svi zajedno krenusmo da ubacujemo stvari u prtljažnik. Pogledali smo u bakice koje su zajedno sa nama ubacivale prtljag a potom mrtve ‘ladne sele na prednje sedište. Potpuno zbunjen, Mario upita: “Koje su ovo bakice?” Nemamo pojma, pitale su za tebe, odgovorili smo uglas. “Izvinite, dame, a gde ste vi pošle?”, ljubazno će Mario. “Mi smo pitale da li ovde stiže prevoz za “Mariot” (hotel) i rekli su nam da ste to vi”, odgovoriše one. Posle duže rasprave uspeli smo nekako da ih se otarasimo. Od tog dana, našeg druga Marija zovemo Mariot.

ZDIMLJENI LOSOS
VICKO MILATOVIĆ - 2000.

Krajem 2000 godine, bilo je predviđeno da sviramo u Kanadi i Americi. S obzirom da su se tada u Americi održavali predsednički izbori, režim izdavanja viza za ulazak u SAD bio je rigorozniji i sporiji nego obično, pa smo sedam dana proveli u Vankuveru čekajući. Bora i Miša su to vreme provodili sa nekim svojim drugarima dok smo se Džindžer, Vlada i ja družili sa organizatorima koji su nam pokazivali Vankuver. Tom prilikom, dobili smo od njih za uspomenu po paket vankuverskog dimljenog lososa. Pošto se kraj izbora nije video, rešili smo da se vratimo i američki deo turneje održimo sledeće godine. Sve vreme, u avionu, na putu za Beograd, pričali smo o tome kako će ko da spremi svog lososa. Ja i Vlada smo bili za obične varijante kao što su špageti sa lososom, paradajzom i limunom, ili lazanje sa lososom i spanaćem, dok je Džindžeru mašta otišla mnogo dalje. On je od nekog svog prijatelja čuo da je losos najbolji u kokosovom mleku, a da je specijalitet avokado sa supom od dimljenog lososa. Međutim, kada smo sleteli na beogradski aerodrom i otišli po prtljag, videli smo da je Džindžerova torba otvarana i da mu je neko zdipio lososa. Odmah sam prokomentarisao: “Izgleda da će neko da jede dimljenog a neko zdimljenog lososa. Džile, izgleda da će tebi biti potreban recept za zdimljenog lososa”. Na kraju, pošto je bio mnogo ljut, nisam imao srca pa sam ga pozvao na testeninu sa lososom i limunom.

VELIKODUŠNI SRBIN
MIŠA ALEKSIĆ - 2003.

Kanadsku turneju smo završili koncertom u Vankuveru, i ranim jutarnjim avionom trebalo je da letimo za Toronto, pa dalje za Beograd. Recepcionar hotela u kom smo odseli pozvao nam je dva taksija da nas prevezu do aerodroma. Kada su stigli, ubacio sam kofer u gepek, a pošto je gepek već bio pun, morao sam svoje dve bas-gitare da stavim na policu iza zadnjeg sedišta. Kada smo stigli na aerodrom, izvadili smo stvari iz gepeka, stavili na kolica i odgurali u aerodromsku zgradu. Stajali smo u redu za čekiranje kada sam shvatio da su mi gitare ostale u taksiju a da je taksista odavno otišao. Nastala je panika. Kasnili smo na avion, pozvao sam hotel ali recepcionar nije zapisao brojeve taksi-vozila. Šokiran, istrčao sam iz aerodromske zgrade nemoćan da bilo šta učinim. Odjednom, ispred mene se zaustavio žuti vankuverski taksi. Izašao je vozač sa dve gitare u rukama i rekao da je primetio gitare u retrovizoru čim je izašao na autoput. Odmah se okrenuo i vratio na aerodrom. Oduševljeno sam uzeo gitare i reko mu kako me je spasao jer smo već debelo kasnili na avion za Toronto. Dao sam mu deset dolara i zahvalio se. Na to mi je on rekao: “Vauuu, nisam znao da ste vi Srbi ovako velikodušni. Bolje da sam zadržao gitare”. Zatim je besno zalupio vrata i otišao.

BILO KUDA - (NAŠ) TAKSI SVUDA
MOMČILO BAJAGIĆ - 2002.

Godine 1999, imao sam sa Instruktorima turneju po Australiji, a gost na koncertima bio je Bora sa blokom Čorbinih pesama. Sada je na mene bio red da uzvratim uslugu i gostujem Čorbi na turneji po Australiji sa blokom svojih pesama. Garancije za australijske vize su kasnile, stigle su na sam dan polaska. Da bismo uspeli i da dobijemo vize i da stignemo na avion, Bora je sa bendom čekao u ambasadi, a ja sam otišao na aerodrom da sve pripremim za polazak. Vize su bile u pasošima kada je JAT-ov avion trebao da poleti. Jedva smo uspeli, zahvaljujući ljubaznosti zemaljskog i letačkog osoblja, da uđemo u avion posle svih rokova. Zbog opšte frke, svi smo zaboravili da ponesemo masu stvari, uključujući i lovu. Posle dvadesetčetiri sata leta, sleteli smo u Pert. Bilo je, po njihovom vremenu, tri sata ujutru. Na aerodromu nije bilo ni traga od našeg organizatora turneje. Niko nas nije sačekao. Dok su Bora i Miša bezuspešno pokušali da stupe u kontakt sa organizatorom, ja sam izašao iz aerodromske zgrade da popušim cigaru. Dok sam pušio, kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao: a šta sada, u tri p.m. Začuo sam iza sebe glas: “E, ćao Bajaga, otkud ti ovde?” Bio je to, kako se kasnije ispostavilo, glas spasa. Prepoznali su me neki naši taksisti, Crnogorci. Odmah sam ih izgrlio i poveo ih na piće. Onda je naišao Bora i ispričao im naše probleme, a oni su preuzeli stvar u svoje ruke. Odveli su nas na klopu i smestili u obližnji motel. Ujutru su došli po nas i odveli nas na piće i doručak. Kada se naš menadžer pojavio tog popodneva sa obrazloženjem da nas je očekivao dan kasnije (!?), pozvali smo naše taksiste da im vratimo lovu i da im se odužimo. Za pare nisu hteli da čuju. Uzeli su samo karte za koncert na koji su došli sa porodicama.

GOSPODIN ĐORĐEVIĆ
DŽINDŽER BOŽINOVIĆ - 2005.

Posle koncerta u Pljevljima, krenuli smo direktno za Beograd. Kombi u kome smo bili mi iz Čorbe pratio je auto u kom su bili Borin vozač Bagzi i Bora. Nikola je vozio, a ja sam mu, dok su ostali spavali, pravio društvo na mestu suvozača. Na crnogorskoj strani “granice” zaustavili smo se radi kontrole. Prišao nam je policajac i zatražio dokumenta. Nidža mu je kroz prozor dodao papire i rekao: “Mi smo Riblja čorba, idemo sa koncerta iz Pljevalja”. Policajac je pogledao u mene i rekao mi: “Dobro veče, gospodine Đorđeviću”. Zbunjen, promrmljao sam “Dobro veče”. “Kako je bilo?”, upita policajac. Ja sam odgovorio počela je neka kiša, ali smo, na kraju, uspeli nekako da održimo koncert. Vratio nam je papire i rekao: “Sve je u redu, gospodine Đorđeviću, želim vam srećan put”. Čim smo krenuli sa carine, prasnuli smo u smeh jer smo obojica zamislili scenu koja će se desiti kada pravi gospodin Đorđević, koji je bio u kolima iza nas, bude došao na granični prelaz. Kasnije smo od Bore čuli epilog cele priče, koja se završila rečenicom: “Šta je ovo? Još jedan gospodin Đorđević?”

SHOWMAN
NIKOLA ZORIĆ - 2004.

Na velikom beogradskom kocertu koji smo pravili na Ušću, Miša je bio specijalno raspoložen. Pre koncerta nam je rekao: “Nemojte da se iznenadite ako u toku koncerta poludim i razbijem gitaru”. Odmah smo znali da je pripremio neku gitaricu od pedeset evrića ne bili se iživeo na njoj. To se stvarno i desilo. U pesmi “Pogledaj dom svoj, anđele”, Miša je odjednom poludeo i počeo da udara gitarom u pod. To je prilično dugo trajalo, jer nije mogao odmah da je slomi. Kada mu je to najzad pošlo za rukom, u oduševljenju je bacio ostatke u publiku ne gledajući gde će oni završiti. Vrat gitare pogodio je Nastasiju Milenković pravo u glavu. Nastasija je bila novinarka “Blica”, koja je, igrom slučaja, pravila sa mnom intervju posle koncerta. Dajući intervju, primetio sam na njenoj glavi plavu modricu. Pitao sam je “Šta ti je to”, a ona mi je odgovorila “Nisam znala da vam je basista toliki šoumen”. Da bi priča bila još interesantnija, vrat gitare završio je u Francuskoj kod njenog druga koji je specijalno iz Pariza došao na naš koncert.