Tema: Anegdote - Riblja Corba

POGREŠAN VOZ

NIKOLA ČUTURILO - 1989.

Posle neke rok-manifestacije u Sarajevu, žurili smo za Beograd jer smo sutradan imali zakazano gostovanje na beogradskoj televiziji. Iscrpljeni, mamurni i pripiti, nekako smo dobauljali do stanice i u zadnjem momentu uskočili u voz. Kada smo se malo sredili, konstatovali smo da nam nedostaje jedan član benda. Ispostavilo se da je to Miša, kod koga su, da zlo bude veće, bile vozne karte. Rastrčali smo se po celom vozu, ali ga nigde nije bilo. Polako smo se mirili sa činjenicom da nije uspeo da uđe u voz. Došao je kondukter i mi smo kupili nove karte. Taman kad smo se namestili i spremili da malo odremamo, ugledali smo zajapurenog Mišu koji je stajao sa gitarom na stanici u koju je voz upravo ulazio. Brzo sam otvorio prozor i dozvao ga. Kada nam se pridružio, kroz smeh je počeo da nam objašnjava šta se dogodilo: ''Uskočio sam u voz ne gledajući gde ste vi. Natrčao sam u jednom kupeu na kolege iz Parnog valjka, smestio se kod njih i počeo da ćaskam sa njima. Sve je bilo O.K, dok me u jednom momentu Aki nije pitao: ''Čuj Miša, a što putujete za Zagreb, je l' snimate neku televiziju?'' Čim je pomenuo Zagreb, meni su se noge odsekle a kroz glavu mi je u sekundi prošlo da sam ušao u pogrešan voz. Skočio sam, zgrabio gitaru i u panici otrčao do konduktera koji mi je objasnio da, na sreću, mogu da siđem na prvoj stanici i pređem u voz za Beograd.'' U momentu, svi smo prasnuli u smeh, a Miša je zamišljeno dodao: “Šta li su pomislili momci iz Parnog valjka gledajući me zabezeknuto kako, usred prijatnog ćaskanja, istrčavam iz voza na nekoj totalno bezveznoj stanici?”

TAJGER
VICKO MILATOVIĆ - 1988.

Moj drug iz vojske Akeksandar Aćimović, najbolji Bukijev učenik, te godine je na Čorbinoj turneji radio svetlo i povremeno pratio šta se dešava na bini vršeći intervencije u zavisnosti od situacije. Tada još nije imao nadimak, a ovo je priča upravo o tome kako ga je dobio.
Svirka je bila nekoliko dana posle dočeka Nove godine, pa je još uvek vesela publika bacala svašta na binu. U jednom trenutku, doletela je i petarda koja se zakačila za Mišin kabl od gitare. Aca je pomislio da je to nekakava prskalica i potrčao da je skloni. Na nesreću, nije video kabl od ozvučenja koji je bio ispred njega, tako da se sapleo i pao direktno na petardu koja je, naravno, baš u tom momentu eksplodirala. Ustao je sa licem crnim kao ugalj i počeo da se smeje sam sebi, dok su mu zubi blistali kao u crnca. To je izazvalo opšti smeh na bini. Odmah smo ga prozvali Aca Tajger, po čuvenom Titovom vučjaku Tigru koji je na Drvaru spasao Tita tako što se bacio preko njega kada je u blizini eksplodirala bomba (a na grani pored je ostala ptičica koja je stajala na jednoj nozi i tužno cvrkutala). Bilo kako bilo, Aca od tog herojskog čina pa do danas nosi titulu Tajger.

DVA POMAHNITALA BIKA

VICKO MILATOVIĆ - 1991.

Krajem te godine, u Beču, u studiju “Ambient house” započeli smo snimanje albuma “Labudova pesma”. Sa nama je bio i novi klavijaturista Riblje čorbe Oliver Mandić. Znajući da su Bora i Oliver dve jake autorske ličnosti, grizao me je crv sumnje da spoj takva dva karaktera neće izaći na dobro. Upravo se to i desilo. Na jednom od termina u studiju, među njima je kresnula varnica. Pripiti Bora je otpevao jednu od pesama a pripitom Oliveru nije se svidela interpretacija. Zbog toga ga je vraćao i terao da peva ponovo. Alkohol je učinio svoje: u jednom momentu su počeli da se “časte” psovkama. Mislio sam da će se na tome završiti, ali već u sledećem momentu krenuli su da se fizički obračunavaju. Uhvatili su jedan drugog za grlo i počeli da se gušaju. Video sam da je vrag odneo šalu i ubacio sam se između dva pomahnitala bika ne bih li ih nekako razdvojio. U tome mi je pomogao i Džindžer. Pošto smo nas dvojica bili trezni, uspeli smo da smirimo tu potpuno bezveznu situaciju. Posle par godina, prepričavajući ovaj događaj, sami sebi su se smejali. Bilo kako bilo, ova neobična saradnja između nas i Olivera se te večeri završila. Tako je, verovatno, bilo suđeno.

ZELENI CARINIK

ZORAN ILIĆ - 1990.

Bilo je to u februaru 1990. godine. Krenuli smo u Švedsku da sviramo u Malmeu, Getenborgu, Helsinborgu i Stokholmu. Na ulasku u Švedsku, kada su nas videli onako čupave u kožnim jaknama, carinici su rešili da pooštre mere predostrožnosti. Izgleda da su očekivali da nađu mnogo droge ili nešto slično, jer takav pretres nismo nikada doživeli. Prvo te odvedu u neku prostoriju gde ti totalno izvrnu ručni prtljag i pretraže sve do najsitnijih detalja. Zatim ideš u sledeću prostoriju gde te skidaju bukvalno do gole kože i zagledaju te svuda, pa i u guzu, jer se ispostavilo da šverceri ne prezaju od toga da tamo sakriju drogu. Prvi je prošao Vicko, koji se non-stop sprdao sa carinicima ne verujući šta mu se događa. Onda sam kroz torturu prošao i ja. Za mnom je išao Bora, tako da sam mogao da pratim šta se dešava. Dok sam se ja lagano oblačio i izlazio iz poslednje prostorije, Bora je počinjao da se skida. Stigao je da skine jaknu i prvu patiku. U tom trenutku carinik je pozeleneo jer je miris Borinih nogu bio zaista zastrašujući. Bora je ljubazno pitao: ”Da li bi i ja trebalo sve da skinem?” Carinik je jedva uspeo da promrmlja: “Nemojte, molim vas! U redu je!” Bora i svi koji su čekali na red posle njega prošli su bez ikakvih problema, uz minimalnu kontrolu. Odmah posle granice napravili smo strategiju prolaska kroz carinu ubuduće - prvo Bora, ostali za njim.

TOPLA PICA

DŽINDŽER BOŽINOVIĆ - 1992.

U lokalnoj diskoteci u centru Crvenke, još pre tonske probe, naš tehničar Šara uneredio se od alkohola. Vicko i Ilke su doneli pet pica u svlačionicu i ostavili ih tamo da bi, posle tonske probe, svi jeli. Dok smo mi svirali tonsku probu, lutajući da se negde ispovraća, alkoholisani Šara je nekako dobauljao do svlačionice. Kada je ušao unutra i video pet kutija, otvorio je prvu na koju je naišao i, ne gledajući šta je unutra, iskoristio je da se isprazni. Pošto sam bio strašno gladan, odmah posle probe prvi sam doleteo u svlačionicu ne bih li što pre pojeo svoju picu. Igrom slučaja uzeo sam baš tu kutiju i, držeći je u ruci, sav srećan rekao: ''Kako je fino što je još topla''. Čim sam podigao poklopac, doživeo sam fras. U sekundi me je prošla glad, i još dugo mi nije bilo do jela.

TAMNA JE NOĆ
BORA ĐORĐEVIĆ - 1993.

Pokojni Aca Popović, jedan od naših najvećih dramskih pisaca, dao je svoj, tada novi komad “Tamna je noć” Kult teatru. Bili smo stari prijatelji, pa je Aca želeo da napravim obradu pesme “Tamna je noć”, ruskog šlagera u izvođenju izvesnog Marka Bernesa. Pročitam komad, otkinem, čujem pesmu, naježim se. Onda mi Aca objasni nešto u vezi s tom pesmom. To je bila kultna kompozicija za Ruse i za narode pod ruskim uticajem posleratnih godina. Danas bismo to zvali monster-hit. Mark Bernes je imao status poluboga. Kada bi izašao na ulicu, ljudi bi ga okružili na distanci i gledali sa ljubavlju i poštovanjem. Tada sam odlučio da ne prevodim originalni tekst, nego da napravim tamnu noć koja još traje nad ovim našim nesrećnim podnebljem. Odrežao sam je, otplakao i pomalo otpevao. Pričao mi je Minja, direktor Kult teatra, Acin i moj zajednički prijatelj, da su, kada je traku doneo na probu, glumci plakali. Nekako baš u to vreme, zaputim se za Knin, u kome su bili zavedeni policijski čas i prohibicija. Sedimo tako u zaključanom i zatamnjenom kafiću, vlasnik, Bagzi i ja, pijuckamo i pričamo. Knin spava, odmara se, sutra se ratuje. Kad, odjednom, neko lupa na vrata. Gazda kaže: “Opet oni pijani Rusi, pobegli iz kasarne, hoće da piju”. Dvoumi se da l’ da ih pusti. “Puštaj braću!”, komandujem. Gazda otključa i, stvarno, dva prava žedna Rusa banuše unutra. Pili smo i pričali, a prevodilac nam nije bio potreban. Sve smo se dobro razumeli, osim što ja nikako nisam mogao da shvatim zašto su tu. Dobro, nas i Rusa trista miliona, braća smo i tako to, pravoslavlje... Ipak su ostavili svoje najmilije i došli u neku nedođiju, koja je udaljena hiljadu svetlosnih godina, da ginu sa Srbima. Kada smo se dobro podnapili, setim se da sam poneo kasetu. I, desi se ono najgore što je moglo da se desi... Samoubilački potez, kobna neopreznost. Pustim je. Prvo se skamenili i nisu mogli da veruju. Onda smo počeli da plačemo. U momentu sam shvatio zašto su oni tu. Onda smo izašli u noć i otišli u materinu...

WHO IS THE SINGER?
MIŠA ALEKSIĆ - 1995.

Hotel Hilton u Čikagu. Pet sati ujutru. Bunovni i neispavani ulazimo u shutlebus, autobus koji vozi do aerodroma. U njemu je bilo par hotelskih gostiju koji su zbunjeno gledali u pet čupavaca. Na radiju je svirao neki rege. “Ko je pevač?” upita vozača čovek sa prednjeg sedišta. Misleći da njega pita, Bora odgovori kao iz topa: “Ja sam”. Šokirani čovek u sekundi ućuta. Posle par minuta okrete se ka Bori sa značajnim pogledom i reče: “Ja sam mislio da ovu pesmu peva neki crnac”. Svi smo prasnuli u smeh. Narednih dana smo mu non-stop dobacivali: “Who is the singer?”

BOK, DEĆKI!!!
ZORAN ILIĆ - 1994.

Pošto smo prethodne noći posle koncerta u Lincu, uz neki dobar viski ćaskali do zore, bilo je logično da mamurni dođemo u Grac. Organizatori su nas smestili u hotel i rekli nam u kojoj se ulici nalazi taj klub u kom je trebalo da sviramo, ali nam nisu rekli tačan broj. Pošto je ulica bila blizu hotela, malo smo se sredili a onda krenuli na svirku. Onako neispavani, bauljali smo sa gitarama po toj ulici tražeći klub. U jednom momentu, pričajući o sinoćnoj svirci i mahinalno prateći Vicka, ušli smo u neki klub. Stao sam i pogledao oko sebe. Svuda oko nas su bile "šahovnice". Jedan od prisutnih ljudi nam je kroz smeh dobacio: "Bok, dečki". U momentu smo se pogledali i brzinom svetlosti izleteli napolje. Sva sreća što je taj naš klub bio blizu. Uleteli smo unutra zadihani i znojavi, i počeli da se smejemo bez ijedne progovorene reči. Ljudima koji su se tu zatekli ništa nije bilo jasno.

BEZUSPEŠNA MIMIKA
VLADA BARJAKTAREVIĆ - 1997.

Turneju “Po slobodnim gradovima Srbije” započeli smo u čačanskoj hali “Borac”. Tada nam je glavni tehničar bio Šara. Hala je bila prepuna i sve je bilo u redu do sredine koncerta. Iznenada, na stalku za klavijature počeo je da popušta zavrtanj, tako da su klavijature lagano kranule da se spuštaju. Pošto sam svirao, ruke su mi bile zauzete pa sam morao da pozovem Šaru u pomoć. Nisam mogao da pretpostavim da će to biti toliko komplikovano. Mimikom lica, podižući obrve i pokazujući očima na klavijaturu, pokušao sam da mu stavim do znanja da mi je potrebna pomoć. Na to je on podigao palac, nasmejao se i gestikulacijom “potvrdio” da je zvuk klavijature fantastičan. U sekundi sam shvatio da me uopšte ne razume. Pokušao sam ponovo pantomimom da mu objasnim da mi klavijatura propada ali sam dobio isti odgovor. Kada sam treći put pokušao da mu skrenem pažnju, shvatio sam da je kasno i da klavijatura već počinje da pada. Šara je najzad shvatio šta se dešava i u poslednjem momentu uhvatio klavijaturu, zategao zavrtanj i rekao mi: “Jebote, nisi primetio, zamalo da ti padne klavijatura”. Od smeha nisam mogao ništa da mu odgovorim.

SKRIVENA KAMERA
VICKO MILATOVIĆ - 1996.

Krajem godine, išli smo za Švajcarsku da sviramo u klubu Don Pako u Cirihu. Padao je krupan sneg. Već pri samom sletanju na ciriški aerodrom imali smo problema. Avion je kružio iznad aerodroma dok su čistili pistu od snega i leda. Kada smo sleteli, te večeri smo prespavali u hotelu i sutradan otišli u klub u kome smo trebali da sviramo. Bubnjeva nigde nije bilo. Upitao sam organizatora: “Izvinite, a gde su bubnjevi?”. On mi je odgovorio: “Evo su ovde”, i pokazao mi jednu malu klavijaturu u kojoj su bili semplovani zvuci bubnjeva. Počeo je da mi objašnjava: “Evo, ovde ti je bas-bubanj, ovde doboš, ovde kontra, ovde su ti timpani, a ovde činele”. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Pomislio sam - da li je ovaj čovek ikada u životu bio na rok-koncertu? Pokušao sam da se izvučem rečenicom: “Ali, ja ovo nikada nisam radio”. Na to mi je on odgovorio: “Ma, 'ajde, ne zajebavaj, prošle nedelje je Raša Đelmaš sa Yu grupom odsvirao ceo koncert tipkajući tu klavijaturu, a ti se buniš“. Tako mi je začepio usta. Pomislio sam - E. kada je mogao Raša, vala, moći ću i ja. Tiho sam promrmljao: Pa, ovaj, dobro, onda u redu. Kada sam u garderobi rekao bendu šta se dešava, svi su popadali u nesvest od smeha, a Vlada je rekao: “E, baš će biti veselo”. Krenula je svirka. U publici nikome ništa nije smetalo, svi su igrali i pevali kao da je sve u potpunom redu. Udarajući prstima u onu klavijaturicu, gledao sam svuda oko sebe i tražio skrivenu kameru. To je to, mislio sam, ne postoji drugo objašnjenje.