Tema: Ovcarstvo Makedonije (proslost, sadasnjost, buducnost)

Ovcarstvo Makedonije (proslost, sadasnjost, buducnost)


Trend smanjivanja velikih konglomeracija ovaca i organizovanje, sve više i više, manjih stada od po nekoliko stotina grla. Pored tradicionalne rase pramenke, sa sojevima kao što je ovčepoljka, šarplaninska i ostalim, sve više su prisutne i nove, produktivnije rase i njihovi melezi sa našom pramenkom, kao što je vintemberg, hios, sarda, čak i avasi.


Ovčarstvo jе važna grana stočarstva, kako u svetu, tako i kod nas. Ovca, kao mali preživar i izraziti biljojed, iskorišćava slabovrednu, ili bezvrednu kabastu hranu i razne fabričke otpatke, (treber, melasu, rezance šećerпe rере, uljane pogače i sl.), pretvarajući ih u vrlo vredne namirnice, kao što su mleko i meso. Zatim, od ovaca se dobijaju koža, krzno, vuna, kao i kvalitetno stajsko đubrivo.

Ovce se gaje na svim kontinentima, kako u ravnicama, tako i u planinskim predelima, izuzev na polovima i u izrazitim pustinjama. Prema statističkim podacima (1994), u svetu ima 1.086.661.000 ovaca i 608.483.000 koza, što znači da se ukupno odgaja 1.695.144.000 grla malih preživara. Od ukupnog broja ovaca, najviše ih je u Aziji (31%); Africi (19%); Okeaniji (17%); Evropi (12%); ranijem Sovjetskom Savezu (11 %) i Americi (10%).

Od evropskih zemalja, najveća koncentracija ovaca je u Velikoj Britaniji - 29,5 miliona grla. U Španiji је 24,1, Rumuniji 13,9, Francuskoj 10,6, Italiji 10,4, Grčkoj 9,1, Bugarskoj 6,7 miliona, a u ostalim zemljama manji broj grla.

Kada govorimo o ne tako dalekoj prošlosti ovčarstva Makedonije, nezaobilazna činjenica је da ga treba sagledati u okviru jugoslovenske prošlosti. Još od davne 1931, sve до 1968. godine, sa određenim oscilacijama, broj ovaca u Jugoslaviji uglavnom se održavao na nivou oko 10-11 miliona grla. Šezdesetih godina, može se slobodno reći da je po broju ovaca tadašnja Jugoslavija (SFRJ) zauzimala dobro četvrto mesto u Evropi, iza Velike Britanije, Španije i Rumunije.

U okviru SFRJ, najviše ovaca imala је Srbija, sa 4,2-4,8 miliona grla, zatim Makedonija i BiH, sa po 2-2,2 miliona, Hrvatska, sa 1-1,3 miliona, Crna Gora, sa oko 600 hiljada i Sloveniја, sa svega 66 hijada ovaca. Kada se posmatra Makedonija, u okviru Jugoslavije, istog perioda, jako interesantno je navesti i neke relativne podatke. Tako 1966. godine, na 100 stanovnika u Makedoniji bilo je 130,7 grla ovaca, na 100 hektara poljoprivredne površine 142,6, а па kvadratni kilometar 77,6 ovaca, nasuprot proseka Jugoslavije - istim redom - 50; 66,7 i 38,5 ovaca.

Od ovog zlatnog doba ovčarstva Makedonije, pozitivan trend povećanja broja ovaca, bar prema statističkim podacima, trajao je sve do 1994-95. godine, kada je dostignuta cifra od oko 2,5 miliona grla. Nakon toga, broj ovaca u Makedoniji rapidno se smanjuje, da bi 2003, za nepunih 10 godina, bio prepolovljen, tako da iznosi 1.239.330 grla, sa tendencijom daljeg smanjivanja.

Ovi trendovi, koje doživljava ovčarstvo Makedonije, dolaze kao rezultat dubokih društveno-ekonomskih promena, koje se dešavaju poslednjih godina, ne samo u Makedoniji, vеć i na širim prostorima Jugoistočne Evrope. Ono što је karakteristično za aktuelno stanje ovčarstva u Repubtici Makedoniji danas, je trend smanjivanja velikih konglomeracija ovaca (od preko nekoliko desetina hiljada grla) i organizovanje, sve više i više, manjih stada (familijarnih farmi), od po nekoliko stotina grla.

Ovcarstvo Makedonije (proslost, sadasnjost, buducnost)


Pored tih promena, u odgajivanje ovaca se sve više uključuji predstavnici mlađe populacije. Sve je prisutnija pojava napuštanja nomadskog i polunomadskog stočarenja. Takvi zastareli sistemi odgajivanja, izuzetno sezonskog karaktera proizvodnje i sa relativno niskim prinosima, pod pritiskom neumoljivog tržišta, sve više ustupaju mesto intenzivnom načinu odgajivanja, uvođenjem novih rasa i meleza, poboljšavanjem uslova smeštaja, ishrane i sl. Danas se slobodno može reći da u Republici Makedoniji postoji jedna velika raznolikost, u pogledu načina čuvanja i odgajivanja ovaca. Dok s jedne strane imamo još dosta ekstenzivnog ovčarenja, koje je na sreću sve malobrojnije, sa druge strane imamo savremene farme, sa modernim načinom smeštaja, ishrane, mašinsku mužu ovaca i preradu mleka u kvalitetne mlečne proizvode, prilagođene ukusu potrošača. Pored tradicionalne rase pramenke, sa sojevima kao što je ovčepoljka, šarplaninska i ostalim, sve više su prisutne i nove, produktivnije rase i njihovi melezi sa našom pramenkom, kao što je vintemberg, hios, sarda, čak i avasi. Sa novim rasama i njihovim melezima, makedonski farmeri su se odlepili od tradicionalna 72 litra ovčijeg mleka po grlu godišnje i sada imamo puno stada koja premašuju 100-120 litara po grlu, u laktaciji.

Neka stada gde su zastupljene rase hios, sarda i njihovi melezi, za jednu laktaciju daju i preko 200 litara, dok ona stada, koja su nažalost još u manjini, sa rasom avasi i njenim melezima, daju i preko 350 litara mleka po grlu, u laktaciji. Kod velikog broja savremenih farmi u Makedoniji na veliko se koriste metode sinhronizovanog oplođavanja, te jagnjenje i planiranje proizvodnje jagnjadi, prema potrebama tržišta (za Novu godinu, Božić, Uskrs i sl.).

Neosporno je, proces tranzicije u ovčarstvu (i ne samo u ovoj grani), kao i njegovo prilagođavanje tržištu (evropskom i svetskom), osavremenjavanje proizvodnje, primena novijih sistema i metoda odgajivanja, uvođenje savremenijih tehnologija ishrane i drugo – će potrajati. Taj put ne može tako lako da se skrati, ili da se zaobiđe, ali, zato, pozitivni primeri nas ohrabruju, da izdržimo na tom putu i da idemo smelije na savremeno i dohodovno ovčarenje, odnosno stočarenje. Ali, zato, zar naša najveća komparativna prednost 21. veka, u proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane – u uslovima koje nam pruža majka priroda, zbog ekstenzivnog korišćenja pašnjaka, u prošlosti (bez upotrebe hemije), na širem području Balkana? Jeste?! Iskoristimo je!

A to možemo jedino u prevazilaženju propusta u razvoju ovčarstva i preduzimanjem sledećih mera: izrada konzistentnih nacionalnih programa razvoja; planiranje adekvatnih mera stimulacije od strane države; organizovanje mreža stručnih službi i edukacije naših stočara; unapređenje genetike; osavremenjivanje i prilagođavanje ishrane novim zahtevima i usmeravanje prirodnim resursima; sve manje, odnosno bez upotrebe antibiotika, kao i njihova zamena prirodnim aditivima (probioticima). Ova i neke druge mere, kao što je stimulativno kreditiranje, mogli bi da budu dobra osnova, koja će ovoj i drugim granama stočarstva obezbediti prosperitet.

Na ovaj način, otvaranje realnih perspektiva razvoja, ne samo ovčarstva, već i kozarstva, tova teladi i junadi, na ispaši i sl. Na širem prostoru balkanskih zemalja i, konačno, korišćenje navedenih vekovnih prednosti, mora biti "griža" i odgovornost vlada svih ovih zemalja, ne samo pred svojim glasačima, već i pred istorijom. Možda ne bi bilo na odmet ovde napomenuti da naš pristup preko određenih fondova Evropske Unije, bilo preko sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, ili kandidature, iskoristimo tako što ćemo deo sredstava namenjenih za uvoz "prljavih" industrijskih postrojenja i kapaciteta usmeriti na ove visoko perspektivne delatnosti. Zar nije krajnje vreme da naši ratari i pastiri, od Vardara pa do Triglava, dobiju pravo mesto u društvu i da se ispravi decenijska, istorijska nepravda, da budu potlačeni, živeći na marginama društva, sve u ime zaštite standarda širih slojeva stanovništva i podrške zamišljenom, novom, eksperimentalnom društvenom sistemu.