Tema: Rase koje nestaju – Podolac

Rase koje nestaju – Podolac


Podolska rasa pripada grupi primigenih goveda i radno-proizvodnom tipu. U prošlosti je bila glavna vučna radna snaga u poljoprivredi Vojvodine. Karakteriše se grubom konstitucijom, velikom otpornošću i skromnošću u pogledu uslova ishrane, smeštaja i nege.


Podolsko ili sivo goveče, do pre 100 godina brojno predominantno na prostorima Vojvodine, danas se praktično nalazi na kraju svog postojanja u našoj zemlji. Usled izmenjenih ekonomskih, kulturnih i tržišnih uslova, broj grla ove rase sada je jedva stotinak. Sačuvana je od potpunog nestanka samo entuzijazmu pojedinih stočara. Momentalo grla ove rase se nalaze samo na tri lokacije u Vojvodini: Beška (Radivoj Tišma), Vršac (Srednja poljoprivredna škola) i Bačka Topola (Sabolč Tružinski). Sva ova grla obuhvaćena su programom očuvanja životinjskih vrsta, u okviru Saveznog zavoda za biljne i životinjske genetičke resurse.

Poreklo i karakteristike

Podolsko goveče potiče direktno od evropskog divljeg govečeta, tura ili ura. Ova i njima slična goveda bila su raširena u prošlosti na ogromnom prostoru od ruskih stepa do severnog Jadrana. Podolska rasa spada u krupna goveda. Dlaka je jednobojno siva, sa tamnim senčenjima na vratu, trbuhu i spoljašnjim stranama udova. Ima izuzetno velike rogove, u obliku ilire, čija dužina može biti i jedan metar, a raspon i do metar i po. Ova rasa se odlikuje čvrstim papcima i nogama pravilnih stavova, suvih zglobova sa snažnim tetivama i dugačkim korakom. U 18. i 19. veku smanjuju se površine pašnjaka na kojima su ova goveda gajena zbog širenja oranica. U tako promenjenim uslovima, podolac postaje glavna radna snaga za obradu zemlje, a na teškim ritskim zemljištima nije mu bilo premca. Skroman i izdržljiv, velike snage i otpornosti, bio je u tom periodu jedan od glavnih činilaca intenzifikacije ratarske proizvodnje.

Podolska rasa iz Vojvodine uticala je na stvaranje kolubarskog govečeta u Srbiji u području gornjeg toka reke Kolubare, i na govedarstvo Bosanske Posavine, gde je gajeno posavsko goveče ili posavska gulja. Prodorom simentalca u Vojvodinu, podolac je poslužio kao osnova za stvaranje domaće šarene rase, primenom metoda pretapajućeg ukrštanja.

Rase koje nestaju – Podolac


Proizvodne osobine

U pogledu fizioloških osobina, podolsku rasu karakterišu kasnostasnost i niska proizvodnja mleka i mesa. Od svih njenih proizvodnih svojstava, najbolje je izražena radna sposobnost, koja je, međutim, u uslovima intenzivne poljoprivredne proizvodnje izgubila na značaju.

Proizvodnja mleka krava je vrlo niska. Praktično se može reći da je količina mleka tolika da obezbedi ishranu teleta. Upravo je podolska rasa u našim uslovima korišćena u sistemu krava doilja (krava-tele), jer se krave u najvećem broju nisu muzle, već su na pašnjacima odgaivale telad. Taj sistem se danas ponovo uvodi, ali sa daleko produktivnijim, specijalizovanim rasama.

Tovna sposobnost podolca je takođe slaba. Bodo (1986) je konstatovao prosečan dnevni prirast u tovu od 890 g, u odnosu na 1881 g kod simentalca. Poznato je da za jedinicu prirasta troši više hrane, i da u unutrašnjim šupljinama taloži više loja u kasnijem dobu. Meso je suvo i žilavo. Od ostalih osobina koje karakterišu ovu rasu, navode se sledeće: sposobnost adaptacije na klimatske prilike; otpornost na bolesti. Pri kontroli na tuberkulozu, ustanovljena je u 4,2% grla podolske rase, 17,7 % simentalca i 10,0 % u ostalih rasa; sposobnost kompenzacije posle nepovoljnih uslova gajenja; lako teljenje (praktično 100% bez pomoći); dobre materinske osobine.

Podolac je odgajan u najekstenzivnijim uslovima. Za letnju ishranu korišćeni su pašnjaci, koji su najčešće od jula i avgusta, u sušnim godinama, bez zelene trave. Posle skidanja useva, korišćena su strnjišta, kukuruzišta, repišta..., i tako do duboko u jesen. Zimska ishrana je bila još oskudnija, najčešće na slami i kukuruzovini. Samo u retkim slučajevima dodavana je zrnasta hrana, isključivo oteljenim kravama ili volovima pred početak radova. I u takvim uslovima ishrane i nege, podolac, izvaredno prilagođen sredini panonske ravnice, davao je adekvatnu proizvodnju pruženim uslovima.

Perspektiva

U pojedinim zemljama, za rase koje su u opasnosti da nestanu, doneti su programi za njihovo očuvanje, ili, kako se najčešće kaže, za konzervisanje genetskih resursa. Sa stočarskog stanovišta to je mogućnost da se značajno ne smanji genetska varijabilnost. Očuvanje različitih rasa, obezbedilo bi u budućnosti efikasniju primenu uzgojnog cilja usled izmenjenih zahteva stočarske proizvodnje i tržišta. Izgubljeni geni, nestankom neke rase, nikada se ne mogu više stvoriti, ma kakva kombinaciska ukrštanja drugih rasa bila izvedena. Zbog toga je u Velikoj Britaniji osnovan trust za preživljavanje retkih rasa, koji je obuhvatio očuvanje 11 rasa goveda; u Austriji, Nacionalno udruženje za rezerve gena, za 7 rasa; dok je u Mađarskoj Udruženje odgaivača mađarskog sivog govečeta (podolca) sačuvalo oko 1300 krava i potreban broj bikova iz 8 linija. Kod nas su Čobić i Antov (1992) predložili očuvanje podolske rase, s tim da se njen broj povećava na minimum 250 grla, i da se izvrši kriogeno skladištenje semena i 500 embriona, uz potpuno finansijsko obezbeđenje iz državnih fondova.