Tema: Liturgija

Liturgija

I.

ЛИТУРГИЈА (грч: λειτουργία); У најужем смислу, литургија означава службу Божију, богослужење. Израз Литургија првобитно је одређивао неку радњу кроз коју група људи постаје у заједници нешто више од простог скупа појединаца, нешто више него збир њених делова. Тако је Литургија старог Израиља била заједнички рад изабране мањине која ћe припремити свет за долазак Месије. И у том самом акту припреме вршено је приношење жртви Богу, крвних и бескрвних, које су служиле као израз човекове грешности пред Богом и захвалности Богу за његова доброчинства учињена људима.

Син Божији, Господ Исус Христос, својим доласком укинуо је старозаветне жртве и установио ново богослужење, оставивши Цркви благодатна средства којима се усавршава духовни живот Хришћана. Тако, у савременом речнику Литургија означава богослужбени чин који свој врхунац налази у Светој Тајни Причешћа. Она је, пре свега, радосни сабор оних који се сусрећу са Васкрслим Господом, и у том смислу изједначена је са заједничком молитвом, организованом у оквирима Цркве. Православна Литургија је византијског типа (потиче од антиохијског и кесаријског обреда) и њу су у IV веку записали Св. Јован Златоусти и Св. Василије Велики. У VI веку, Св. Григорије Двојеслов, записао је у Цариграду текст још једне Литургије која се данас служи у току Великог Поста, под именом Литургија раније освећених часних дарова - Литургија пређеосвећених дарова.

Литургија одражава хришћански поглед на свет и главне тежње Цркве са крајњим нагласком на есхатон којим превладава време и простор. Њен централни догађај јесте савршење Евхаристије (савршити - трајно заједнички вршити), узношење светих дарова - анафора (αναφορά). Установљена је од самог Исуса Христа на последњој, Тајној Вечери (Лк 22,14; Мт 27,26-29; Мк 14,22-25).

Света литургија састоји се из три основна дела:

Проскомидија - чин припреме приноса хлеба и вина.
Литургија оглашених (катихумена) - у средишту има беседу (Литургија речи) и представља мисију.
Литургија верних - у облику заједничког служења и заједничког причешћивања.

Liturgija

II.

Историјски развој

У најранијим временима Хришћанства установљена је и сачувана апостолска основа Литургије која се усмено преносила и не много проширивала. Апостолски новозаветни списи (Дап 2,42-46; 20,7-12; Јак 2,1-9; 1 Кор 10,14-22; 11,18;14) то потврђују, као и да је постојао чин, још ненаписан и чуван у усменом предању. Чин Литургије за јерусалимску и антиохијску цркву написао је Св. Јаков, а за александријску - Св. Марко.

Свети Оци Цркве, су нам оставили писана сведочанства (Игњатије, Јустин, Климент Римски, Климент Александријски, Иринеј, Корнелије Римски, Кипријан Картагински и др.) ο Литургији, а поделу на Литургију оглашених и Литургију верних спомиње Св. Јустин Мученик у својој Првој апологији; веома је стара и пореклом из текста Апостолских установа (књ. VIII). У време Св. Јустина Мученика (средина II века), Литургија се састојала, као и у време Апостола (Еф 5,18; Кол 3,16), од читања Светог Писма, певања псалама, свештених и хришћанских песама, поука (1 Кор 14) и молитава (Дап 2,42). Старешина цркве узносио је молитве и благодарења "тако дуго колико је могао" и "колико је дозвољавало време", јер писаних књига ο богослужењу тада још није било.

После II века, обим Литургије се увећава: увећава се број читања - одломака Светог Писма; у први део Литургије, који се зове Литургија оглашених, уводе се посебне молитве за катихумене, зависно од њиховог степена у катихуменату; а услед ступања у Цркву лица образованих и вичних говорништву, литургијске молитве бивају опширније и садржајније.

У IV веку јавља се потреба да се саборски прегледају текстови Литургија, прво у кругу једне помесне цркве, па шире - по патријархатима. Такав је био случај и са Символом Вере: свака помесна црква имала је свој символ који је израстао из Апостолскога, и били су сви исти или веома слични у основи, у структури, али је њих све заменио јединствени Никеоцариградски Символ Вере, донешен на Првом (325) и Другом васељенском сабору (328).

Св. Василије Велики сакупио је већину локалних редакција Литургија, насталих записивањем усмене традиције, упоредио их и извршио њихово обједињавање. Његов основ међу свим тим литургијским праксама био је предложак Литургије која је носила име Св. Јакова као аутора; извршио је извесна скраћења молитава. После је тако радио и Св. Јован Златоусти, знатно скративши Литургију Св. Василија Великог. Али, по неким анализама, не ради се о скраћивању, него о узимању друге традиције у обзир, што се нарочито види у молитвама које су код њега знатно краће, и представљају само почетак и крај одговарајућих молитава из Литургије Св. Василија Великог а не и њихов резиме, јер су оне садржајно богате и структурно врло развијене.

Од VI веку је нестало катихумена, па се и Литургија оглашених своди на мању меру. Раније је по изласку оглашених из храма вршена проскомидија, а сада се преноси на почетак јер њих нема. Већ од Софронија (VII век) и Германа (VIII век) проскомидија има скоро данашњи вид. Испочетка је проскомидију могао да врши сам ђакон без свештеника; Литургија оглашених слила се у једно са Литургијом верних и изгледала је приближно као данашња Литургија. Сматра се да је 536. године цар Јустинијан Ι (527-565) саставио песму "Јединородни сине..." која је ушла у Литургију. Песма "Свети Боже..." пева се од 438. године. Прочитано Јеванђеље пратила је редовно поука у складу са јеванђелским прочитаним текстом (проповед), а сада се проповед помера и иду јектеније - сугуба, па оглашених, као и данас. Део Литургије између Малога и Великог входа представља Христову трогодишњу проповед. Херувимска песма која је унесена у Литургију у време Јустина ΙΙ Млађег (565-578), прекида Велики вход. Читање Символа Вере на Литургији уведено је у праксу 417. године у Антиохији, а 511. године у Константинопољу; песма "Достојно јест..." од 620. године.

Liturgija

III.

Литургија данас

У Православној богослужбеној пракси, служе се:

Литургија Св. Василија Великог, служи се десет пута годишње: у првих пет недеља Великог поста, на Велики четвртак и Велику суботу, на Бадњи дан и на Крстовдан (уочи Богојављења) и на Васиљевдан - 1. јануара.
Литургија пређеосвећених дарова, служи се средом и петком Великог поста, прва три дана Страсне седмице (на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду), као и у дане Великог поста кад није прописана Литургија Св. Василија Великог или Литургија Св. Јована Златоустог.
Литургија Св. Јакова Праведног, брата Господњег, служи се само на дан Св. Јакова - 23. октобра.
Литургија Св. Јована Златоустог, служи се у све друге дане када се не служи нека од већ наведених Литургија.

Међутим, у години има неколико дана када се Литургија не служи. То су: среда и петак Сирне седмице (у ове дане служе се часови), понедељак, уторак, и четвртак прве седмице Великог поста и на Велики петак, јер је Велики петак дан када је Исус Христос сам Себе принео на жртву, што је основ Литургије.

Литургија се редовно служи у храму (мада може и у капели или у припремљеној просторији, по одобрењу и благослову Епископа), а у случају потребе и на отвореном простору (са антиминсом). Литургија почиње у трећи час (девет часова пре подне), јер је у трећи час Христос осуђен на смрт (може почети и касније, по одлуци надлежног Епископа), мада је опште правило да не почне пре изласка сунца ни после подне. Изузетак је Васкрс (тада Литургија почиње врло рано, у наставку јутрења), а на Бадњи дан, Крстовдан, на Велики четвртак и Велику суботу, Литургија се служи после подне. Пуно право извођења Литургије имају Епископ и свештеник, док ђакон само саслужује Епископу и свештенику