Tema: Telo

Telo

I.

ТЕЛО (грч. σαρξ - месо, тело, плот); у Хришћанству, биолошки облик човека, антрополошка компонента човечијег бића, храм Светога Духа, али и мистично тело Христово - Црква. Тело је заједно с душом саставни део људског бића, а у теологији Св. Павла телу припада велико достојанство и оно заслужује пуно поштовање онога ко га поседује. Поред тога што тело изражава особу у њеним главним стањима (природном и грешном, у посвећењу Христу, животу у слави), оно има способност рађања, али и жељу да "надвлада" човеком кроз уплив страсти у облику задовољења плотских жеља и потреба.
Место и улога

Достојанство тела, ο којем говори Св. Павле, долази од освећења целокупне творевине (па и тела) кроз Оваплоћење Сина. Према Новом Завету, тело Христово има важну улогу у мистерији откупљења. По телу Христос је, каже Св. Павле, потомак праотаца, Давидовог потомства (Рм 1,3), рођен од жене (Гал 4,4). Његово тело осећа и трпи глад, замор, жеђ, сан, патњу, чиме се у Јеванђељу наглашава стварност Христове људске природе. На крају Исус Христос умире на крсту и Његово тело бива положено у гроб. Тај крај, који је исти као и крај сваког човека, има нарочито значење у мистерији спасења: на крсту је Христос, као потпуни човек (и душом и телом) и потпуни Бог, носио људске грехе. Према томе, Христово тело је узело пуно учешће у делу спасења и откупљења. Сами тим, тело хришћанског верника је "сасуд благодати" Божије (1 Кор 6,19). После Васкрсења, Христово тело нема само небеску егзистенцију (невидљиву), него и земаљску (материјалну), јер се Он појављује међу ученицима који могу да Га опипају, и увере се у истинитост и материјални карактер Његовог тела.

Тајна Христовог тела садржана је и установљена на Тајној вечери, када је Син Божији дао своје тело и своју крв ученицима рекавши: "Ово је тијело моје које се за вас ломи" (1 Кор 11, 24); "Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе" (Мк 14,24). Према томе, освећени хлеб и вино у Тајни Евхаристије, присутни на земљи, јесу пречисто тело и крв Господа Исуса Христа. Реч плот (σώμα) указује такође на суштинско Христово присуство у Евхаристији. Причест, као Света Тајна, подразумева сједињење божанског тела Исуса Христа и тела верника, обожујући га на тај начин. Самим тим се и преображај верника, тј. обожење не посматра само у духовном, него и у материјалном домену.

Други аспект мистичног тела Христовог се огледа у самој Цркви која је тело Христово, његова пуноћа, а сам Христос је Глава тог тела - Цркве. Удови тог тела су верници, а вођство над Црквом обезбеђује Свети Дух, мада је и тело сваког појединачног верника - храм Духа Светога. Хришћанско искуство, утемељено на историјској стварности телесног Христа и на евхаристијској пракси, омогућује да се у свој дубини формулише тајна Цркве.

Telo

II.

У социологији вере

Обред је молитва људским телом. То је неко чудесно превођење вере у покрете: "речи из веронауке сада су играле пред очима заједнице." Не само дух, него и тело уводи у спасење, јер је говор тела природни говор сваког појединца и заједнице. Хришћанска вера не презире тело, јер је оно од Бога створено и својим кретњама слави га у обреду. Св. Павле у Првој посланици Коринћанима истиче: "Прославите, дакле, Бога у телима својим и у душама својим, што је Божје" (1 Кор 6,20). Ако тело не би имало своју вредност, онда би било тешко разумети зашто је Бог узео телесни облик ("рођен од жене"): Хришћанство није против тела, него против греха или "грешне пути". Тело је достојно поштовања, и због тога му се иначе указује пажња у верском систему.

Ако посматрамо вернике при молитви, видећемо да они опште са Богом не само речима, него и покретима тела или делова тела: постоји непорецива веза између покрета тела и порука које оно одашиље. Обред је свесно укључивање тела у оквиру начела вере: оно је видљиви носилац верског искуства и значења: "А тијело није за блудност, него за Господа, и Господ за тијело" (1 Кор 6,13). Пошто је тело слика космоса у малом (храм Божији), оно је у обреду важније но што се обично мисли, јер "значење постоји само кроз покрет" - "слави Бога у свом тијелу". Оно божанско открива се кроз телесну игру и уједно стиче искуство светога. "И реч постаде тело" у овом смислу може да значи: оно ο чему се само причало и писало, сада постаје видљиво и стварно. Јер Дух Свети не живи само у Цркви као своме телу, него и у телу сваког верника, јер је његово тело стан Божији, "храм Духа Светога". "Јер нико никад није омрзнуо своје тело, него га храни и грије као Христос цркву" (Еф 5,29). "Или не знате да су телеса ваша црква Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и нисте своји" (1 Кор 6,19). Телом се не зове само тело појединог верника, него се телом зове и Христово тело ("славно тело", "духовно тело"), Његово евхаристијско тело, и Црква је Његово тело, а верници су удови тог тела: "ми смо уди један другоме" (Рим 12,5).