Krv
I.
Крв у Старом и Новом Завету
По Старом Завету, крв је живот (3 Мој 17,11; 5 Мој 12,23), што значи да је крв у тесној вези са дародавцем живота - Богом. Одатле следи: забрана убиства "Ко пролије крв човјечију, његову ћe крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека" (1 Мој 9,6); забрана крви као хране "Вјечни закон нека вам буде од кољена до кољена у свијем становима вашим: да не једете сала на крви" (3 Мој 3,17) и култна употреба крви - савез између Бога и народа запечаћен је крвним обредом, а поред тога, крв има важну улогу у обреду помирења, као и у обреду посвећења свештеника (3 Мој 8,23).
Но, Господ Исус Христос укида крвне жртве старозаветног богослужења, па крв у Новом Завету има ново значење и нову вредност; то је "часна крв Христа" (1 Пет 1,19), проливена за откуп људи, тј. то је крв Новога Завета "која се пролијева за многе ради отпуштања грехова" (Мт 26,28). Дакле, Христова је крв двојаког значења: жртва Новог Завета и жртва откупљења. Његовом крвљу остварује се јединство између Бога и људи, јер Отац "кроз Њега измири све са собом, учинивиши мир Његовом крвљу на крсту (помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима" (Кол 1,20).
У Старом Завету, живот (душа) је у крви (3 Мој 17,11,14) или крв је живот (душа) (5 Мој 12,33), мада не искључиво (Пс 104,29-30). Крв представља живот (душу) и тако је живот освештан пред Богом, да би се крв убијеног Авеља могла описати као вапај Богу за осветом (1 Мој 4,10). Губитак живота је казна за грех, а победничко полагање живота (проливање крви) било је неопходно за опроштај греха (Јев 9,22). И зато према Закону, крв животиња у свим жртвама проливала се за грех. "Крв Исуса Христа" или "крв Јагњетова" јесу изрази за Његову искупитељну смрт (1 Кор 10,16; Еф 2,13; Јев 9,14; 1 Пет 1,2; Јн 1,7).
Bookmarks