Tema: Zagrobni zivot

Zagrobni zivot

I.

3АГРОБНИ ЖИВОТ (грч: Ζωή μετά θάνατον - живот после смрти); живот после биолошке смрти тела, која неминовно долази као последица човековог огреховљеног живота на земљи; по Православном учењу - једна од главних јеванђелских истина да после смрти тела, човекова бесмртна душа продужава вечно да живи; циљ свих хришћанских напора, подвига и врлина јесте уподобљење душе за заједницу са Богом, у вечном животу, након одвајања душе од тела. (Флп 3,8-14)

Човекова душа јесте његова једина апсолутна вредност, јер је саздана по обличју бесмртнога Бога, тј. човекова душа јесте бесмртна, а управо је на томе, по Православном учењу, заснована могућност и стварност општег Васкрсења мртвих. Да није тако, хришћанска вера била би највећа утопија. После смрти тела, тј. после изласка душе из тела и земаљског живота, људске душе улазе у загробни живот, с целокупном својом религиозно-моралном садржином, са свим вредностима и манама. Ту се људским душама, на Посебном суду, одређује привремено боравиште (душе се деле на две групе - на праведне и грешне), које траје до Последњег суда. Како је религиозно-морална садржина људских душа различита, тако је различито и њихово привремено стање. Пошто у загробном животу нема покајања, јер нема средстава спасења, религиозно-морална садржина људских душа не може да се промени њиховим властитим напорима. Једина помоћ коју тада могу да добију је од земаљске Цркве, кроз спомињања на Литургијама, молитвама Цркве и ближњих, као и њихово призивање Светитеља да се моле за опрост греха душа упокојених.

По казивању Божијег Откривења, живот људских душа у загробном животу може имати само два одговарајућа стања - стање блаженства и стање пребивања у Аду. По стању душе, њој се додељује одговарајуће место блаженства или место у Аду, према различитим и многобројним степенима моралног савршенства или порочности душе. Па на основу тога, постоје и само два места за душе - Рај и Ад. Између Посебног и Последњег суда, људске душе се налазе у стању у каквом су доспеле у загробни живот, а коначно одредиште душе је познато тек после Последњег суда. У загробном животу, људске душе располажу потпуном личношћу и самосвешћу; оне обављају све психичке функције (осећају, сазнају, расуђују), а очигледне примере за то налазимо у Јеванђељу по Луки (16,23-29).

Zagrobni zivot

II.

Из Догматике Авве Јустина о загробном животу

Целокупну еванђелску благовест ο човеку и ο спасењу, ο обогочовечењу човека, Богочовек Господ Христос заснива на истини: човек је боголико, и зато бесмртно биће, биће саздано за живот вечни. Господ Христос поступа са човеком као са бесмртним бићем кога је смрт унаказила и учинила смртним, и кога треба лечити и спасавати од смрти бесмртношћу и животом вечним. Све се у Еванђељу своди на то, како да се човеку осигура бесмртност и живот вечни. То је основна благовест Богочовека.

Може се рећи: Христово Еванђеље је Еванђеље ο вечном животу човековом, животу који почиње на земљи а продужава се у другом свету. Спаситељ је и дошао у наш свет да уништи смрт и обасја живот човеков у обадва света, и у земаљском и у загробном. (2 Тм 1,10) По Спаситељевом божанском учењу: овај живот на земљи јесте темељ на коме се зида живот вечни.(1 Тм 6,19) Веровати у Богочовека Христа значи: непрестано се борити и мучити за живот вечни, на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким. (1 Тм 6,12) У самој ствари, сви хришћанинови напори, подвизи и врлине имају за циљ: помоћу њих достићи у васкрсење мртвих, осигурати себи живот вечни. (Флб 3,8-14) Господ Христос је и дошао у овај свет: "да свему да живот вечни". (Јн 17,2)

Својим Еванђељем Господ Христос је обухватио живот човеков и у овом и у загробном свету. Еванђеље Христово је не само блага вест за човека у овом свету него и у оном. Човеков живот иза гроба природна је и логична последица његовог живота у овом свету. То је једна од главних еванђелских истина. Спаситељева благовест ο загробном животу човековом казује нам шта бива са човеком када телом умре а бесмртном душом крене у онај свет, каква је њена тамошња судбина и каква њена вечност. (Том III, Богочовек као Судија, Есхатологија)

Zagrobni zivot

III.

Свети Оци о загробном животу

Светоотачка литература обилује сведочанствима о вери Православних у загробни живот, и овде ћемо навести само неколико цитата.

Св. Николај Велимировић: "Је ли смрт крај свега? Није, веруј; она је почетак свега; почетак новог, правог живота. Веруј у Васкрсење Христово, и веруј у загробни живот, и веруј у опште Васкрсење и Страшни Суд." (Пролог)

Св. Марко Ефески: "Ако су душе отишле из овог живота у вери и љубави, па ипак носећи на себи неки грех - било да су то мали греси, за које се она уопште није кајала, или велики, за које, мада се кајала, није успела да принесе плодове покајања, такве душе, ми верујемо, дужне су да се очисте од такве врсте грехова, али не на некаквом месту испаштања (јер нам тако нешто, као што рекосмо, ниуколико није било предато); већ једино да се очисте уз помоћ самог страха приликом исхода из тела, као што то изричито каже Свети Григорије Двојеслов (в. IV, књ. "Разговора"); док ће друге бити принуђене да се очисте после исхода из тела, или још пребивајући на том земном месту, пре но што дођу на поклоњење Богу и удостоје се удела у блаженству, или, ако су њихови греси били тежи и дуготрајнији - то ће оне бити држане у Аду, али не ради тога да би заувек пребивале у огњу и мукама, већ као они које у тамници држе под стражом. Свима таквима, ми тврдимо, помажу молитве и Литургије које се за њих чине, уз садејство Божијег милосрђа, које сагрешења учињена по немоћи људској одмах презире и прашта, како говори Дионисије Велики у `Размишљањима о тајни свештеноупокојених`, а друге грехе после извесног времена праведним судом или такође разрешује и прашта, и то - савршено, или олакшава одговорност за њих до коначног Суда." (Прва беседа против латинске јереси чистилишта)

Св. Јован Златоусти: "Тада (по смрти) су нам потребне многе молитве, многи помагачи, мноштво добрих дела, велико заступништво Анђела док пролазимо кроз ваздушно пространство. Ако нам је на путу за страну земљу или град потребан путовођа, колико су нам потребнији путовође и помагачи да нас проведу поред невидљивих власти и сила које господаре у ваздуху, а које се још називају и гонитељима, митарима, порезницима." (Беседа о трпљењу и благодарењу и о томе да не треба неутешно плакати за упокојенима, а која се чита у Цркви у седму суботу по Пасхи и при сахрани упокојеног)

Св. Макарије Велики: "Када чујеш да се под небесима налазе реке змајева, чељуст лавова, силе таме и сажижући огањ који у сваки део тела продире, зар не знаш да ће они, ако не примиш залог Духа Светог, узети душу твоју при изласку из тела и спречити твој узлазак на Небеса" (Беседа 16, гл. 13).

Св. Јефрем Сирин: "Када застрашујуће чете дођу, када божански отмичари нареде души да напусти тело, када нас они на силу одведу, а затим нас приведу неизбежном судилишту.." (Св. Јефрем Сирин, том III, стр. 383-385)

Zagrobni zivot


IV.Екуменистичко негирање загробног живота

Једна од многоборојних јереси коју екуменисти заговарају јесте негирање загробног живота. Негирање полази од тврдње да људска душа није бесмртна, што се онда одражава и на питање загробног живота. По њиховој заблуди, душа након смрти тела, престаје да постоји, тј. враћа се у небиће, да би из небића поново била враћена у биће по Другом Христовом доласку.

Такво учење је потпуно страно и непознато Православљу. Последица те јереси је и негирање потребе за молитвеним призивањем светитеља за затупништво пред Богом. Сви Црквени обреди који се односе на упокојене, по тој теорији, потпуно су бескорисни и непотребни. Ова јерес има за циљ да Православне на превару приближи веровањима протестантских секти, које у свом сплету заблуда негирају молитвено обраћање светима.

Сергеј Булгаков, један од промотера екуменистичке јереси, јасно показује одакле ова неистинита тврдња долази: "Не можемо се ујединити у молитви са нашом браћом у свему, тачније, не можемо се молити Мајци Божијој и светитељима заједно са протестантима... У име јединства у молитвама са њима, Православље мора да се омаловажи... и то је дозвољено као жртва љубави, одсуство неумољивог максимализма, а у складу са Апостолом Павлом који је био све свима."

Крајња порука екумениста је - одреците се Православне вере у загробни живот, и почните да верујете у лажи протестантских секти.