Tema: Nauka, znanje, duh, um i pravoslavlje

Nauka, znanje, duh, um i pravoslavlje


Nauka treba da se razvija duhovnim životom


Svako zlo potiče od uma, onda kada se um stalno zabavlja jedino naukom i kada je sasvim odvojen od Boga. Zbog toga ovakvi ljudi i ne nalaze svoj unutrašnji mir i ravnotežu. Nasuprot ovome, kada se um kreće oko Boga, ljudi koriste i nauku za staranje o svojoj unutrašnjosti, i za dobro sveta, jer je tada um osvećen.

- Dakle, starče, nauka nije od pomoći čoveku?

- Nauka mnogo pomaže ali i mnogo zamućuje. Iako nauka poznaje duše sa najvećom jasnoćom, malo o njima stvarno zna. Oni koji su svoj um prvo zamutili naukom, pa ga blagodaću Božijom razbistrili, tada, svakako imaju više alata za svoj posao. Ali ako pak nisu osvetili svoj alat - ako nisu osvetili znanje - mogu da ga koriste jedino za svetska, ali ne i za duhovna dela. No oni svoj um brzo osvećuju, ako u njega uđe dobra ustreptalost.

Oni koji se posvete unutrašnjem obrazovanju, obrazovanju duše, i koji koriste i spoljašnje obrazovanje za unutrašnje, oni se brzo duhovno preobražavaju. Ako se duhovno vežbaju, tada su u stanju da mnogima pomognu, jer ih oslobađaju straha od muka, i vode ih rajskom blaženstvu. Ovi ljudi Božji, mogu u mnogim slučajevima da imaju malo škole, ali da mnogo pomažu, jer imaju mnogo blagodati iako nemaju mnogo papira (diploma). Svet je ispunjen grehom i potrebno mu je mnogo molitve i iskustva. Novčanice su ispisane mnogim slovima, ali njihova vrednost zavisi od toga kakvo pokriće ima onaj ko ju je izdao. Tako je potrebno mnogo se truditi i kada je u pitanju "rudnik" duše.

Sećam se jednog starčića u Manastiru Esfigmenu, koji je bio toliko prost (neobrazovan) da je i za Vaznesenje mislio da je kakav svetac. On načini jednu metaniju i reče: "Svetitelju Božji, zastupi nas"! Jednom jedan brat beše bolestan, a on nije imao šta da mu da da pojede. Silazio je penjao se uz stepenice, pa otvori prozor koji gleda na more, ispruži ruke prema moru i reče: "Sveti Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za brata". I odmah - o, čuda - jedna vrlo velika riba iskoči iz mora pravo u njegove ruke. Oni koji su to posmatrali, bili su zaprepašćeni. On ih pogleda i samo se nasmeja, kao da im govori: "Šta ste čudno videli?"

Mi imamo znanje, znamo kada se koji svetitelj proslavlja, te kako je neki drugi mučenički postradao. Znamo kada je praznik Vaznesenja, gde se ono i kako dogodilo, međutim ne možemo ni jednu takvu ribu da dobijemo! To je ta čudesnost duhovnog života, koju oni, koji logiku traže samo u sebi samima, a ne u Bogu, ne mogu da razumeju, jer imaju jedino znanje ovoga sveta, koje je sjedinjeno sa duhovnim bolestima ovoga sveta, a Duha Svetoga nemaju.

Duh Sveti ne silazi mehanički


Reč uma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od Duha Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanički način - zbog toga teologija nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da sam čovek ukloni rđu sa svog duhovnog užeta, da bude dobar vodič, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, teolog. Kad kažem "teolog", mislim na one teologe koji imaju stvarno duhovno i teološko pokriće, i čija diploma tako ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir za teologa bez ikakvog duhovnog pokrića, i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje.

Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se teologijom bavimo samo pomoću našeg uma, i kada naš um predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (εγκεφαλολογια) koja rađa Vavilon, dok u duhovnoj teologiji postoje mnogi jezici, mnogi darovi (harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.

- Starče, zar ne govori tropar da Duh Sveti "stalno pruža..."?

- Da, pruža, ali tamo gde je prisutan. A ako nije prisutan, kako da pruža? Vrednija je jedna reč iskusnog i smirenog čoveka, koja sa bolom izlazi iz dubine njegovog srca, nego mnoge reči mudrog spoljašnjeg čoveka, koje, spretnošću jezika izlaze brzo, i od koga duša nema koristi, jer je takav jezik telesan i nije ognjeni jezik Svete Pedesetnice.

Osvetimo jezik


Dobar je strani jezik, dobro je i obrazovanje, ali ako nisu osvećeni, štetni su i vode u propast. Dođoše jednom u Koliviju, neki studenti opterećeni knjigama i rekoše mi: "Došli smo, starče, da razgovaramo o Starom Zavetu. Zar Bog ne dopušta znanje?"

"Koje znanje?" - rekoh im. "Ono koje se stiče umom?"

"Da", rekoše.

"To znanje, rekoh im, može te odvesti do meseca, ali te neće odvesti Bogu". Dobre su umne snage koje postoje u našem mozgu i koje mogu čoveka da podignu do zvezda, sa velikim troškovima goriva itd... Ali, od ovoga su bolje duhovne snage, koje čoveka uspinju do Boga, što i jeste njegovo naznačenje. Ove duhovne snage uzdižu čoveka do Boga sa malo goriva, sa jednim naprstkom.

Jednom sam jednog Amerikanca, koji je došao u Koliviju, upitao: "Kako ste vi uznapredovali, pošto ste tako veliki narod?"

"Išli smo na mesec", odgovori mi.

"Koliko je daleko?", upitah ga.

"Recimo, pet stotina hiljada kilometara", reče.

"Koliko ste stotina miliona potrošili da biste išli na mesec'?"

"Od 1950-te do sada potrošili smo ogromne količine dolara".

"A do Boga, jeste li došli?", upitah ga. "Koliko daleko je Bog?"

"Bog je, reče mi, veoma daleko".

"Mi pravoslavni i verujući, rekoh mu, sa jednim naprstkom (tj. sa beznačajnim materijalnim troškovima) idemo do Boga!"

Prirodno znanje nam pomaže da steknemo duhovno znanje. Ako, međutim, čovek ostane samo pri prirodnom znanju, ostaje pri onome što je prirodno i ne uspinje se ka Nebeskom. Ostaje dakle, u zemaljskom raju, sazdanom između Tigra i Eufrata i raduje se prirodnim lepotama i životinjama, ali se ne uspinje nebeskom Raju, da se raduje sa Anđelima i sa Svetima. Da bismo se uspeli u nebeski Raj, neophodna je vera u Domoupravitelja Raja, neophodno je da Ga ljubimo, da spoznamo svoju grešnost, da se smirimo, da Ga upoznamo i da sa Njim molitveno govorimo, da Ga proslavljamo i kada nam pomaže i kada nas kuša.


Starče, da li je nekome ko prebiva u pokajanju, u postu, u podvigu, potrebno da izučava i dogmatiku, teologiju, itd?


Kada neko ima elementarno obrazovanje, bavljenje time mu može pomoći. On, međutim, ne teži tome da stekne znanje, da se pokaže mudar ili da govori mudrosti, nego da sebi pomogne. Ako neko nastoji da se osveti, ako da Bog, dolazi blagodat i prosvetljuje ga. A unutar toga može biti i dogmatike i teologije, jer takav živi tajne Božije. A neki drugi može da bude prostodušan, i da ne želi da nauči nešto više, nego se zadovoljava onim što mu je Bog dao.

- Ako smo u manastiru (tj. ako smo se zamonašili), a još uvek želimo znanje ovoga sveta, šta to znači?

- Znači da nemamo znanje. "Poznajete istinu i istina će vas osloboditi".

Kada se čoveka smirava i prosvetljuje, tada se osvećuje i um njegov, kao i njegove razumske sile, dok je, pre nego što se osveti, delatnost njegovog uma telesna. Ako je neko sebeljubiv, i ako se, dok je još nepismen, upusti u tumačenje dogmata, Otkrovenja, Otac itd., pomračuje se, i napokon se gubi u bezverju. Takvoga napušta blagodat Božija, jer je uznapredovao u egoizmu. Vidite, smirenje u svemu pomaže, ono daje snagu. Najpametnija stvar koju ću pomisliti, najmudrije rešenje koje ću pronaći, jesu najveća bezumlja, ako se u njima nalazi i egoizam, dok je smirenje stvarna mudrost. Zbog toga treba da se borimo protiv častoljublja i za sticanje velikog smirenja. Drugačije, znanje umesto da koristi, ima sasvim suprotne posledice. Um se tada pomračuje, i onda se izgovaraju bogohulstva, jer je egoizam uznapredovao. To je iznad naših moći. Ako tako, neko ko je obrazovan, pokuša da izučava dogmate, postoji opasnost od štete. Isto je i ako neko ko je neupućen, pokuša da se udubljuje u duh Otaca, bez da je u odgovarajućem duhovnom stanju. Jer, da je bio imalo duhovan, ne bi to činio. Rekao bi: "Ako mi je nešto potrebno, Bog će to prosvetliti (razjasniti). Da ispunim ono što sam razumeo. Toga je toliko mnogo!"

- Dakle, starče, kada neko izučava Jevanđelje, to je zato što nema smirenja i blagočestivosti?

- Da, jer kada nedostaje smirenje, tumačenje koje daje, jeste tumačenje uma, razuma, i ono je ostaje bez božanskog prosvetljenja.

- Ako, dakle, ne razume nešto, bolje je da čovek to ostavi za kasnije?

- Da, da kaže: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I ja sam tako radio. Kada sam bio mlad i kada sam čitao Jevanđelje, ako nešto nisam mogao da razumem, nisam pokušavao da to rastumačim. Razmišljao sam: "Ovde je nešto dobro rečeno, ali ja to ne razumem". I kasnije sam video, da kada mi je to što nisam razumeo zatrebalo - cak - i došlo je tumačenje. Ali ja opet rekoh: "Da pitam, i neko će mi objasniti kako se ovo tumači". I bilo je tačno onako, kako sam i razumeo. Jer je drskost da neko pokuša da tumači Jevanđelje kad ga ne razume. Zbog toga, kada izučavate Jevanđelje, nemojte ga tumačiti umom, već promislite dobro, dok ne dođe božansko prosvetljenje rasuđivanja, i samo će se rastumačiti.

- Može li čovek, kada dođe u odgovarajuće duhovno stanje, da razume i nešto dublje?

- Ne dublje. Jedan božanski smisao u sebi sadrži mnoštvo božanskih smislova. Neka čovek može da razume sada a neka kasnije. Neko može da čita - da čita, da sazna mnogo, a da uopšte ne može da uđe u smisao Jevanđelja. Neko, pak, može da ne čita mnogo, ali da ima smirenje, podvižnički duh, pa da ga Bog prosvetli i on spoznaje smisao. Onaj ko želi da čita mnogo, može to da želi zbog častoljublja ili da bi stekao zahvalnost. Taj je kao neko go gleda borbu i ne vidi ko se bori, da bi mogao da pomogne, da bi bio borac. On posmatra šta radi borac, i umesto da pokuša da se i sam bori, on gleda još jednu borbu, pa još jednu, a sam ne postaje borac, nego ostaje gledalac.

- Starče, za nekoga ko je obrazovan često kažu: "Ovaj je čovek dobrodeteljan (vrlinski)". Da li uvek tako?

- Kada kažemo: "ovaj čovek je dobrodeteljan", mislimo na onoga ko je duhovno dobrodeteljan, ko je duhovno zreo. Primetio sam da postoje neznalice koje su veoma gorde, i neznalice koje su smirene. Postoje i obrazovani koji su veoma gordi, i obrazovani koji su smireni. Dakle, unutrašnja dobrodetelj je sva dubina. Zbog toga Sveti Vasilije Veliki kaže: "Najvažnije je da imaš uzvišenu misao i smirenu pomisao".

Onaj ko ima takvu misao, ako i ima malo gordosti, nekako se opravdava. Ali onaj ko nema takvu misao, ako ima gordosti, sasvim je bez opravdanja. Sva dubina je u našem staranju o nama samima, u našoj unutrašnjoj dobrodetelji. Ako je neko dobrodeteljan, on je i obrazovan, i ima smirenu misao. Ovo je najveće dobro. Za nekoga, pak, ko nema veliko obrazovanje, veoma je štetno ako o sebi ima visoko mišljenje.

Prirodno znanje


Spoljašnje obrazovanje u mnogim slučajevima škodi, jer u čoveku podstiče visoko mišljenje o sebi samom. Ovo visoko mišljenje predstavlja zapreku koja sprečava blagodat Božiju da se približi čoveku. S druge strane, kada čovek odbaci takvu, lažnu, ideju o sebi samome, tada nas Dobri i Bogati Otac obogaćuje svojim božanskim i prosvetljenim idejama. Kada, međutim, napaćeni čovek ima visoko mišljenje o sebi, i kada tu ideju drži u svome mozgu, on nastavlja da bude samo mozak, samo telesno, i ne poznaje blagodat Božiju, blagodat Duha Svetoga. Kod mnogog znanja, dakle, postoji strah da će glava biti napumpana (znanjem), a da će time u stvari biti isprazna. Tako dolazi do opasnosti da se to isprazno znanje rastoči u ništa (shizofrenijom), ili da bude gordošću razoreno na komade. Zbog toga znanje treba da sleduje strahu Božijem, i da bude sjedinjeno sa delanjem, kako bi postojala ravnoteža. Znanje, samo po sebi, šteti.

Kada ljudi uđu egoizam i razgovorljivost, da bi se drugi začudio kako lepo razmišljam, tada počinju da deluju duhovni zakoni, koji sabiraju ovo dvoje. Ako se ovo stalno događa, onda je to značajno loše. Kada u oko upadne nekakva trunčica ona malo smeta. Ali, ako stalno upada, ona stvara veliki problem. Ako je neki čovek pametan i zbog toga neko delo vrši sa lakoćom, treba da se pred Bogom pokloni, i da Mu blagodari danju i noću što mu je dao pamet, koju može da koristi a da se ne umara. A ako ovoga nema, onda neka ne blagodari!

- Ako, međutim, ima znanje koje ne služi ničemu?

- Tada mu to donosi štetu sa druge strane. Upitaše kamilu: "Da li ti se više dopada put naviše ili naniže?" Ona reče: "Zašto? Prav se izgubio?"

Bolje je onima koji nemaju um. Nama je dat um, da bi nam bilo bolje, ali šta mi činimo? Za to ćemo morati da položimo račun. Kako je to uredio Bog! Oni koji nemaju um su radosni, a i u drugom životu biće im bolje. A ovi koji imaju um, imaju mnogo muka.

- Starče, da li će u budućem životu, oni koji su sada zaostali u razvoju imati dobru moć mišljenja? Da li će im ona i tada nedostajati?

- Sve u svemu, i mnogo pameti biće ništa i malo pameti biće ništa. Jer ono što je Nebesko, to je nadumno. Sveti na Nebu neće biti u boljem položaju u pogledu znanja o Bogu, od onih koji su se u ovom životu razgoreli vrlinama. Možda će im o Drugom dolasku, Pravedni Bog dati i nešto više, jer su ovde živeli utvrđeni.


Iz Knjige: Starac Pajsije Svetogorac: Duh Božji i duh ovoga svijeta