Tema: Julijanski kalendar za Maj

Prepodobni Jovan učenika svetog Grigorija Dekapolita

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

01 maj / 18 april

Postojala su dva Dekapolja: jedan blizu Galileje u Palestini koji spominje sveti evanđelist Matej (Mt. 4, 25), i drugi u Isavrijskoj pokrajini. Iz ovog Isavrijskog Dekapolja bejaše sveti Grigorije Dekapolit, učitelj ovog prepodobnog Jovana o kome je reč. Omrznuvši svet i zavolevši Hrista od mladosti, ovaj sveti Jovan ode k svetom Grigoriju Dekapolitu. Sveti Grigorije ga zamonaši, i on ostade pored njega podvizavajući se i u svemu služeći Bogu. I on beše toliko smiren i poslušan, i za svako dobro delo revnosan, da se duhovni otac njegov sveti Grigorije radovaše zbog njega i slavljaše Boga.

Kada zločestivi car Lav Jvrmenin obnovi jeres ikonoborsku i podiže gonjenje na Crkvu Hristovu, prepodobni Jovan dođe u Carigrad sa svojim učiteljem svetim Grigorijem, i zajedno sa svitem Josifom Pesmopiscem iđahu po gradu utvrćujući pravoslavne u blagočestivom i nepokolebljivom ispovedanju vere. Zatim sveti Josif bi poslat u Rim, koji ne dostiže pošto ga jeretici uhvatiše i u okovima na Kritu zadržaše. A uskoro se i sveti Grigorije prestavi u Gospodu. Prepodobni pak Jovan, ostavši u Carigradu, podvizavaše se u uobičajenim trudovima, starajući se ne samo o svom spasenju nego i o spasenju drugih. A kad se posle izvesnog vremena blaženi Josif os-lobodi tamnice i okova i vrati u Carigrad, prepodobni Jovan ode ka Gospodu da primi nagradu za trudove svoje.[5] Sveti Josif ga sahrani česno blizu groba svetog Grigorija. A kad se potom sveti Josif preseli iz grada u usamljeno bezmolvno mesto, nedaleko od crkve svetog Jovana Zlatousta, on podiže tamo crkvu u ime svetitelja Hristovog Nikolaja Čudotvorca, i prenese u nju svete mošti obojih otaca, Grigorija i Jovana.

Prepodobni JOVAN VETHOPEŠTERNIKA


02 maj / 19 april

Obitelj prepodobnog Haritona u Palestinskoj pustinji blizu Jerusalima nazivala se Vethom Lavrom, jer bi podignuta pre drugih lavra. U toj Vethoj Lavri podvizavao se ovaj prepodobni Jovan. Od mladosti ranjen božanskom ljubavlju, on se priljubi uz Boga, po reči psalmopevca: Meni je dobro priljubljivanje uz Boga (Ps. 72, 28). Prezrevši ništavne slasti ovoga sveta i gordost, on se ukloni iz svoje domovine, uze krst monaškog života i ode u tuđu zemlju Gospoda radi, Koji je od rođenja Svog bio tuđinac na zemlji i sve do smrti nije imao gde glave skloniti. A kad dođe u Jerusalim on se pokloni svetim mestima, pa onda ode u Vethu Lavru blaženog Haritona. I tu se udostoji svešteničkog čina zbog svoga vrlinskog života. Jer on beše podražatelj drevnih podvižnika: obuzdavši telesne strasti velikim uzdržanjem, i posvunoćnim stajanjima na molitvi, i sećanjem na smrt, i raznovrsnim umrtvljivanjem, on veoma isposni svoje telo, i postade zemaljski anđeo u telu. Pošto dugo požive i potpuno ugodi Bogu, on se preseli ka Gospodu, a sveti Anđeli mu na rukama svojim odneše dušu u nestarivu obitelj nebesku.

Prepodobni Jovan se naziva Vethopešternik umesto Vetholavriot, zato što je Vetha Lavra svetog Haritona spočetka bila razbojnička peštera, u koju razbojnici doteraše vezana svetog Haritona. Ali on na čudesan način bi odrešen, i razbojnici iznenadno pomreše od vina otrovanog zmijinim otrovom. Odrešen, on nađe u pešteri mnogo zlata, i prvo u toj pešteri ustroji crkvu, i sabra bratiju. Potom iznad peštere sagradi obitelj. A pošto prepodobni Jovan provede život u toj staroj pešteri, služeći u pešterskoj crkvi, on zbog toga i bi pro-zvan Vethopešternik (ili Staropećinik).

Prepodobni Jovan požive i upokoji se u osmom stoleću.

Prepodobni TEODOR TRIHIN

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

03 maj / 20 april

Prepodobni Teodor Trihin beše carigrađanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladić Boga radi ostavi svoje roditelje, i dom, i bogatstvo, i slavu, ode u jedan pustinjski manastir u Trakiji, i zamonaši se. Tu sebe predade najtežim podvizima, i toliko isposni telo svoje, da je u licu izgledao kao mrtvac. Sve noći provodio je stojeći na molitvi i boreći se sa mrazom i ledom; vazda je išao gologlav, i odevao se samo u jednu haljinu od kostreti, zbog čega je i prozvan Trihin ili Kostret. Posle njega i manastir u kome se podvizavao bi prozvan Trihin. Zbog svog velikog samomučenja radi spasenja duše, Bog ga obdari velikim darom čudotvorstva i za života i po smrti. Mirno je skončao oko 400 godine. Iz njegovih svetih moštiju poteče miomirisno celebno miro, kojim se verni isceljivahu od svakovrsnih bolesti i demoni se progonjahu, u slavi Hrista Boga našeg.
-----------------------------------------------------
Prepodobni JOASAF METEORITA

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Kada srpski car Dušan , Silni Nemanjić (1331 - : 1355 g.) osvoji Albaniju i grčku pokrajinu Epir, a njegov vojskovođa Preljub osvoji oblast Tesaliju (1348 g.). Dušan se tada proglasi za "cara Srba. Grka i Albanaca" i za "despota Arte (Epir) i komita Vlahije (Tesalije)". Zatim upravu nad tim krajevima on podeli ovako: Tesaliju dade vojskovođi Pre-ljubu, a Albaniju svome šuraku, bratu carice Jelene, despotu Jovanu Komnenu Asenu, koji beše oženjen epirskom despoticom Anom. Oblast pak Epirsku on dade svome bratu Simeonu - Siniši, koji se oženi ćerkom epirske despotice Ane (iz prvog braka) Tomaidom, a sestrom dotadašnjeg despota epirskog Nikifora II (1335-1340 g.). Sinišina majka beše grkinja Marija, iz vizantijske carske porodice Paleologa, zbog čega se on stade po majci i ženi nazivati Paleolog. Simeon - Siniša i Tomaida imađahu od Boga dvoje dece, Jovana i Mariju, zvanu Angelinu.

Prepodobni i bogonosni otac naš Jovan, u monaštvu nazvan Joasaf, rodi se, kao što rekosmo, od oca Simeona-Siniše i majke Tomaide oko 1350. godine. Otac mu beše pobožan vladar epirski i tesalijski, što se vidi i po tome što je, po ugledu na svoje pretke svete Nemanjiće, i on podizao crkve i pomagao mnoge manastire. Tako u svojoj novoj prestonici, gradu Trikali u Tesaliji, on podiže crkvu Svetom Simeonu, za vreme mitropolita Lariskog Nila.

Kada Turci zauzeše Tesaliju, prepodobni bi prinuđen da beži za neko vreme u Svetu Goru (1394 g.), gde provede nekoliko godina živeći u manastiru Vatopedu. Posle tih godina (oko 1401 g) on se ponovo vrati na visoke Meteore, odakle se zatim i preseli ka Gospodu svome Koga toliko ljubljaše i željaše. Upokoji se živeći u molitvama i podvizima u jednoj maloj keliji na Meteoru, 1422-3. godine. Mošti mu svete počivaju i do danas u njegovom svetom manastiru Preobraženja Spasovog, zajedno sa moštima prepodobnog Atanasija Meteorskog. Na ovoj svetoj dvojici, svetom duhovnom ocu i svetom duhovnom sinu, ispuni se Spasovo Evanđelje da u Hristu Isusu nema Jevrejina ni Jelina, nema Grka ni Srbina, nego su sve verne sluge Božje jedno u Hristu Isusu (sr. Gal. 3, 28).

Stradanje svetog SVEŠTENOMUČENIKA JANUARIJA Episkopa i drugih sa njim

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

04 maj / 21 april

Za vreme gonjenja hrišćana pod neznabožnim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom[1] bi izveden na sud episkop kampanijski u Italiji Januarije pred kneza kampanijskog Timoteja. Knez pokuša najpre laskama a zatim pretnjama da ga pridobije za idolopoklonstvo. Ali kad vide da je episkop Januarije nepokolebljiv u hrišćanskoj veri kao stub, knez naredi da ga vrgnu u usijanu peć. No sveti mučenik, kao nekada Tri Mladića u vavilonskoj peći, stajaše nepovređen posred ognja, pojući i slaveći Boga, jer Anđeo Božji siđe k njemu i rashladi oganj nevidljivom rosom. I kad iziđe iz peći, svi se zaprepastiše videvši da mu oganj ni odeću nije dodirnuo. A knez, smatrajući da se episkop hrišćanski sačuvao od ognja pomoću nekih mađija, još više se razjari i naredi da mučenika rastegnu na mučilištu tako jako, da mu i zglobovi pucaju, pa onda bez milosti biju. Pošto mučenika tako rastegoše, oni mu gvozdenim četkama telo strugaše, dok se kosti ne zabeleše, i zemlja sva natopi krvlju. Među narodom stajahu đakon Faust i čtec Diziderije i posmatrahu muke svoga episkopa. I s jedne strane, radovahu se duhom zbog junačkog trpljenja njegovog, a s druge strane - plakahu zbog ljutih muka njegovih. A kada svetitelju žile prerezaše, oni glasno zaridaše. Po tome ih poznaše da su hrišćani. Stoga ih neznabošci obojicu uhvatiše, pa zajedno sa svetim mučenikom Januarijem vezaše, i za knezom u grad Potiol[2] dovedoše, i tamo u tamnicu baciše. U istoj tamnici behu Hrista radi i đakoni potiolski Prokl i Sosije, i dva prosta čoveka hrišćanina Evtihije i Akution.

Sutradan biše svih sedam izvedeni i pred zverove bačeni. Ali Bog, koji proslavlja sebe u svetiteljima Svojim, zatvori usta zverovima, kao nekada Danila radi u jami, i zverovi ih se i ne taknuše, nego svi krotki kao ovce priđoše i padoše pred noge svetome episkopu. - Ovo natprirodno čudo zaprepasti i uplaši sve gledaoce. Ali knez i ovu božansku silu pripisa hrišćanskim mađijama, i razmišljaše kako bi svetitelja Božjeg i one sa njim pogubio. Dok se tako mučaše oko toga, on iznenada oslepe, i zatraži vođa. A nezlobivi svetitelj i mučenik Hristov Januarije pomoli se Bogu za neprijatelja svog kneza Timoteja, i ovaj odmah progleda. Progleda telesnim očima, ali ne i duševnim.

Od gledalaca koji su posmatrali ova čuda, njih pet hiljada ljudi verovaše u Hrista. A neblagodarni i tvrdoga srca knez, iako molitvama mučenikovim isceljen od iznenadnog slepila, ne samo ne poznade istinu, nego se još više izbezumi. Jer, umesto da uznese zahvalnost istinitome Bogu - Hristu Gospodu našem, on stade huliti na Njega. I sav besan što se toliki narod obrati Hristu, on naredi da svete mučenike mačem poseku.

Prepodobni Teodor Sikeot

05 maj / 22 april

Prepodobni Teodor rodi se u selu Sikeo u Galatiji, zbog čega bi prozvan Sikeot. Mati njegova Marija zače ga sa službenikom cara Justinijana Velikog[2] Kozmom. A kada ga zače, mati njegova te noći usni ovakav san: ogromna svetla zvezda siđe s neba u njenu utrobu. Ona ispriča svoj san svojoj majci Elpidiji i sestri Dispeniji. Zatim ode jednom prozorljivom starcu, koji je nedaleko od sela provodio otšelnički život u Bogu, i ispriča mu svoje snoviđenje. Starac joj dade duhovne savete i pouke o bogougodnom životu, pa joj reče: Dete što se u tebi začelo biće zaista veliki čovek ne samo pred ljudima nego i pred Bogom, jer svetla zvezda označava carsku slavu, kako to mudri tumači snova objašnjavaju. Ali u tvom slučaju, to ne pretskazuje carsku vlast na zemlji, već zvezda koju si videla pretskazuje slavu vrlina i blagodati Božje, koju Bog izli u začeto tobom. Jer Bog često osvećuje sluge svoje u utrobi pre rođenja njihova. - Pošto prozorljivi starac izreče ovo proroštvo Mariji, i pouči je kako treba, on je otpusti s mirom. Za ovaj slučaj doznade i episkop Anastasiopoljski.[3] Teodosije, i on takođe smatraše da to snoviđenje znači da će začeto dete biti svetlost svetu.

Kada Teodor napuni četrnaest godina, on namisli da potpuno ostavi kuću i da živi pri crkvi svetog Georgija na bregu. Zato moli majku i ukućane da mu ne ometaju ostvarenje namere, i da ga ne uznemiravaju posetama. A one mu ne smedoše zabraniti, znajući da je Bog s njim. I on ode, iskopa sebi pećinu pod crkvenim oltarom, i tamo življaše, odlazeći svagda u crkvu i moleći se. Majka mu je slala pšenični hleb i kuvanu ili pečenu pilež. On je sve to stavljao na kamenje kraj crkvenog puta, da bi to ili ljudi uzimali, ili ptice i zveri pojele. Sam se pak hranjaše prosforama što su donosili u crkvu: svaki dan je uveče jeo po jednu.


Sveštenomučenik Platon Banjalučki

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Episkop Platon je rođen je u Beogradu 29. septembra 1874. kao Milivoje Jovanović. Školovao se u Vranju i Nišu, a potom školovanje nastavio u Beogradskoj bogosloviji. Zamonašio se kao učenik trećeg razreda bogoslovije.

Kada je završio bogosloviju rukopoložen je za đakona i prezvitera. Godine 1896. poslat je u Srpsko podvorje u Moskvi gde je nastavio bogoslovsko usavršavanje na Duhovnoj akademiji koju je završio 1901. sa stepenom kandidata bogoslovlja. Kada se vratio iz Rusije, postavljen je za starešinu manastira Rajinovca. Kao profesor službovao je u Aleksincu i Jagodini i za to vreme odlikovan je dostojanstvom sinđela, protosinđela i arhimandrita.

U toku Prvog balkanskog rata 1912. arhimandrit Platon je bio brigadni sveštenik, a u Prvom svetskom ratu vojni sveštenik. Kratko vreme bio je administrator Ohridske eparhije. Okupaciju je proveo u Srbiji.

Sveštenomučenik Platon Banjalučki je bio i starešina manastira Krušedola (1934—1936). Za vikarnog episkopa moravičkog izabran je 1936. godine. Hirotonisao ga je patrijarh Varnava Rosić 4. oktobra u Sremskim Karlovcima uz sasluženje mitropolita zagrebačkog Dositeja (Vasića), mitropolita Anastasija iz Ruske pravoslavne zagranične crkve, te episkopa: bačkog Irineja (Ćirića), bostonskog Makarija (RZPC) i vikarnog episkopa sremskog Save (Trlajića).

Za episkopa ohridsko-bitoljskog izabran je 22. juna 1938. Posle godinu dana premešten je u Banju Luku.

Kao episkop banjalučki dočekao je početak Drugog svetskog rata. Kada mu je saopšteno da kao rođeni Srbin iz Srbije mora da napusti NDH, on je odgovorio: “Ja sam kanonski i zakonito od nadležnih vlasti postavljen za episkopa banjalučkog i kao takav obavezao sam se pred Bogom, Crkvom i narodom da ću voditi brigu o svojoj duhovnoj pastvi trajno i postojano, bez obzira na ma kakve prilike i događaje, vezujući nerazdvojno život i sudbinu svoju sa životom i sudbinom svoga duhovnog stada i ostajući u sredini njegovoj na duhovnoj starži za sve vrijeme dok me Gospod u životu podrži, ostajuući uz svoje stado kao dobar pastir koji dušu svoju polaže za svoje ovce”

Ustaše su uhapsile vladiku Platona i odveli ga 5. maja 1941, zajedno sa protom Dušanom Subotićem, arhijerejskim namesnikom iz Bosanske Gradiške, izvan Banjaluke gde su ih ubili i bacili u reku Vrbanju. Sveštenomučenika Platona Banjalučkog ubio je ustaša Asim Ćelić. Vladičino iznakaženo telo pronađeno je u selu Kumsale 23. maja 1941. godine.

Sahranjen je na vojničkom groblju u Banjoj Luci, a 1973. prenet je u banjalučku Sabornu crkvu. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve ga je 1998. godine proglasio za sveštenomučenika i tada je unet u Imenoslov svetih Srpske pravoslavne crkve.

SVETI VELIKOMUČENIK GEORGIJE - ĐURĐEVDAN

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

06. maj / 23. april


Sveti velikomučenik Georgije (275 - 303) - Đurđevdan. Ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i časnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu gde je dečak odrastao i već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, ali je mladi Đorđe stupio pred cara i odvažno rekao da je on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao ispasavao smrti što je izazvalo divljenje. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili hristovu veru a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin.
Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt odsecanjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a sveti Đorđe je posečen 303. godine. Mnoga čuda dešavala su se od tada na njegovom grobu. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebljive vere, učinio moćnim da pomaže svima koji su u nevolji.

Praznik svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru, obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve i jedna je od najčešćih slava pravoslavnih Srba.

Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta, praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.

Đurđevdan je praznik koji se odnosi na narodne običaje, od kojih je glavni pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.

Jedan od narodnih običaja je i da uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije. To se čini da bi godina i dom bili berićetni, "da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru".

Ponegde je običaj da se zelenilom kiti na sam Đurđevdan pre zore, odlazi u prirodu na "đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem - "da budu napredni kao vrba", kite zdravcem - "da budu zdravi kao zdravac", koprivom "da kopriva opeče bolesti sa njim" i selenom - "da im duša miriše kao selen".


Sveti Georgije ubija aždahu

Sveti Georgije se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane.

Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu".

Pod pobedom koju je sveti Georgije odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina.

Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

Sveti mucenik SAVA STRATILAT

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

07 maj / 24 april

Hristov mučenik Sava življaše u Rimu u vreme cara rimskog Avrelijana[2], i imaše stratilatski, tojest vojvodski čin. Poreklom beše od Gotskog plemena.[3] Usrdan i veran sluga Nebeskog Cara, Gospoda našeg Isusa Hrista, on posećivaše hrišćane po tamnicama, služeći im svojim imanjem, i učvršćujući ih u trpljenju, i pobuđujući ih na neustrašive podvige. On beše tako uzvišen vrlinskim življenjem, da zbog velike čistote i podvižništva dobi od Boga vlast na duhovima nečistim, i izgonjaše ih iz ljudi. Kada bi optužen kod cara kao hrišćanin, i doveden preda nj na sud, on smelo ispovedi Gospoda Hrista, i baci pred cara svoj vojnički pojas odričući se ujedno i vojvodskog čina. I pokaza se gotov na sve muke za Hrista Gospoda.

Onda neustrašivi mučenik bi obešen i bijen, i svećama opaljivan, i u kazan pun kipeće smole bačen; ali čuvan nevidljivom silom Božjom on izađe iz kazana čitav i nepovređen. Kada takvo čudo videše, sedamdeset vojnika primiše veru Hristovu i veleglasno ispovediše Hrista. Po naredbi carevoj oni odmah biše posečeni, i primiše od Hrista vence mučeničke. A sveti Sava, bačen u tamnicu, udostoji se viđenja i okrepljenja: jer kad se u ponoći moljaše, javi mu se Gospod Hristos u velikoj svetlosti i slavi, krepeći ga da se ne boji nego da bude hrabar. I kad po drugi put bi izveden na sud, najpre pokušaše da ga raznim laskama pridobiju za idolopoklonstvo, pa ga zatim pretnjama i ljutim mukama primoravahu na idolopoklonstvo. Ali on ostade nepokolebljiv u veri. Zato bi osuđen na smrt potopljenjem u vodu. I bačen u reku duboku, gde predade dušu Bogu, 272. godine. I duša mu ode ka Gospodu, kome je veran ostao u mukama mnogim.

Sveti apostol i jevanđelist Marko (Markovdan)

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

08 maj / 25 april

Marko je bio sin neke pobožne žene Marije, Judejke sa Kipra, a sestre Varnavine. Ona je živela u Jerusalimu, i tu je Marko rođen. Smatra se da je Marko jedan od sedamdesetorice Hristovih učenika. U kući Markove majke skupljali su se hrišćani iz Judeje na molitvu; a misli se da je u njenoj kući priređena i Tajna večera.

Marko se družio sa apostolim Petrom i Pavlom, i putovao s njima do Pamfilije, na ostrvo Kipar i u Rim. U Rimu je on pod nadzorom apostola Petra napisao i svoje jevanđelje, koje je slično sa jevanđeljem Matejevim, od kojeg je samo kraće; a napisao ga je desete godine posle Hristovog vaznesenja, na grčkom jeziku.

Po naredbi apostola Petra, Marko ode u Egipat i nastani se u gradu Aleksandriji gde je bio episkop. Tu je mnoge neznabošce obratio u hrišćanstvo.
Ostali ogorčeni aleksandrijski neznabošci naume da se osvete Marku, pa zato na dan svog praznika boga Serapisa, upadnu hrišćansku crkvu, vežu ga i stanu nemilice tući, ulicama vući i mučiti. Tako su s njim postupali, sve dok nije ispustio dušu.

Hrišćani u Bukoli nedaleko od Aleksandrije, sahrane telo Markovo na onom mestu gde su se obično skupljali na molitvu, a na tom mestu je docnije i crkva podignuta. Pre hiljadu godina, pobožni mletački građani prenesu telo svetoga Marka u Veneciju i u crkvu Evangelista Marka, koju su u njegovu čast podigli, sahrane, gde telo i danas počiva. U toj crkvi čuva se i jedan stari rukopis Markovog jevanđelja, i mnogi misle da je baš Markovom rukom napisano.


Markovdan je "blagi dan zemljoradnika" - oni toga dana ne spavaju da ne bi spavali preko godine, posećuju grobove umrlih, pobusavaju humke i na svaki grob stave jaje namenjeno pokojniku.

Po narodnom verovanju, sveti Marko nosi grad u korpi, i onome ko radi u njegov dan, tuče gradom useve.

Stradanje Svetog Svestenomucenika Vasilija episkopa Amasijskog

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

09 maj / 26 april

Vasilije Amasijski je bio hrišćanski episkop i mučenik iz 4. veka.

Bio je episkop Amasijski. Licinije, zet cara Konstantina, čijom je sestrom bio oženjen, pretvarao se pred carem kao hrišćanin, ali kada je dobio od cara na upravu ceo Istok, on je počeo najpre tajno a posle i javno da goni hrišćane i utvrđuje idolopoklonstvo. Jednom je hteo oskvrniti devicu Glafiru, koja je bila u službi caričinoj. Ona se požalila carici, i carica ju je tajno posla iz carskog dvora u Nikomidiji u oblast Pontijsku.

Devica je došla u grad Amasiju, i tu je srdačno primljena od episkopa Vasilija i ostalih hrišćana. Glafira je bila vrlo radosna, što je ostala devica i pisala je o tome carici. I carica se radovala i slala joj novac za hram Amasijski. Međutimjedno pismo Glafirino, upućeno carici, došlo je u ruke carskom evnuhu, koji ga je pokazao caru Likiniju. Saznavši car gde se nalazi Glafira, odmah je poslao ljude da dovedu u Nikomidiju i nju i episkopa. U međuvremenu je umrla Glafira, te su vojnici dovedli samo Vasilija vezana. Posle muka i tamnice sveštenomučenik Vasilije je posečen i bačen u more, 322. godine. U hrišćanskoj tradiciji se pominje da su njegovi klirici, po ukazanju angela Božjega, našli Vasilijevo telo blizu grada Sinopa, izvukli ga iz vode pomoću ribarskih mreža, i prenešli u Amasiju, gde su ga česno sahranili u hramu, koji je on i podigao.

SPALjIVANjE MOŠTIJU SVETOG SAVE, prvog arhiepiskopa Srpskog

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]


10 maj / 27 april

Pošto sveto telo Svetog Save bi preneto iz Trnova iz Bugarske u Srbiju, ono bi sahranjeno u manastiru Mileševi, zadužbini kralja Vladislava (1234-1243 g.), sinovca Svetoga Save

U vreme turske tiranije narod srpski skupljaše se kod moštiju svoga Svetitelja, da traže utehe i leka. Jer mošti Svetoga Save zaista behu za Srbe nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, svakog evanđelskog pregnuća, svake evanđelske revnosti, evanđelske vere, ljubavi, nade, utehe, radosti, okrepljenja. Ako je srpskoj duši bio potreban lek od ma kakve boljke, nalazila ga je u čudotvornim moštima svoga najvećeg Svetitelja i svebrižnog utešitelja. Ako je srpskoj duši bila potrebna sveta sila, koja nasigurno spasava od svakog greha, od svake muke, od svakog zloduha, ona je tu silu crpla iz svetog groba i svetih moštiju Svetoga Save. Ako je Srbima, kao narodnoj celini, bila potrebna ma kakva pomoć, oni su je tražili i nalazili u Mileševi kod svoga besmrtnog Svetitelja i čudotvarnog Prosvetitelja. Svakom pravom Srbinu on je bio u svima nevoljama uteha, u svima tugama radost, u svima patnja-ma sapatnik, u svima gresima izbavitelj, u svima smrtima spasitelj i vaskrsitelj.

Sve to Sveti Sava je bio Srbima u najvećoj meri, osobito za vreme ropstva pod Turcima, posle propasti srpskog carstva na Kosovu 1389. godine. U to mračno i svirepo doba Sveti Sava čudotvornim telom svojim u Mileševi bi najubedljiviji blagovesnik i svedok istine i pravde Hristove, koja se toliko beše projavila u slavnoj prošlosti srpskoj. U njemu srpski narod gledaše svoju dušu, svoju savest, svoju veru, svoju istinu, svoju pravdu, svoju nadu, svoju slobodu. Bezbrojnim čudesima, koja se samilosno lijahu iz svetih moštiju Svetoga Save, on isceljivaše ne samo telesne već i sve duševne neduge i bolesti ojađenih srpskih duša, i srpskog naroda kao celine. Srbi su u njemu imali nepokolebljivu i besmrtnu nadu, da će ih kad tad sveti Besmrtnik Mileševski osloboditi agarjanskog ropstva. Zato su sa svih strana srpske zemlje hitali k njemu, k svetom grobu njegovom na poklonjenje, na ohrabrenje, na isceljenje od svakovrsnih nevolja. I čudo za čudom vaskrsavalo je srpske duše iz očajanja, iz malaksalosti, iz smrti. Sve je hitalo svome svemilosnom utešitelju i svepobednom vaskrsitelju, hitalo molitvama, suzama, uzdasima, posećivanjem njegovog svetog groba i okupljanjem oko njegovih čudotvornih moštiju. I dobijalo pomoći stvarne, istinske, sveutešne.

Sve to zavojevači Turci pratili su budno. Na njihove oči dešavala su se neobična čudesa od svetih moštiju Svetoga Save. Štaviše, čudotvornom Svetitelju pribegavali su u bolestima svojim i mnogi muslimani, i dobijali čudesna isceljenja. Sve je to potstaklo Turke da uklone ovog čudotvornog buditelja i hrabritelja verske i nacionalne svesti srpske, slobodarske duše srpske. Kao neposredni povod za to Turcima posluži ustanak Srba u Banatu 1594. godine. U ovom ustajanju porobljenog naroda protiv tirana Turaka uzeli su učešća i patrijarh Pećki Jovan Kantul (1592-1614 g.), hercegovački mitropolit Visarion, i naročito vršački episkop Teodor. Episkop Teodor je predvodio ustanak Srba u Banatu. Ustanici su na svojim zastavama imali lik Svetoga Save. Glavni komadant turske vojske protiv ustanika bio je Sinan paša beogradski, sposoban vojnik, ali neobrazovan, sujeveran, strašno surov i svirep, a usto je i zverski mrzeo hrišćane. Po njegovoj naredbi bi veliko "istrebljenje i beda crkvama i sveštenicima i hrišćanima od Ismailćana u srpskoj zemlji i po drugim krajevima, i bezbrojna ubistva i zapustošenja svetih obitelji".[7] Bojeći se da se iz Mileševe, gde počivahu mošti duhovnog oca i duševoditelja celokupnog roda srpskog, ne digne buna na Turke, Sinan paša Beogradski naredi da se telo Svetog Save prenese iz Mileševe u Beograd i spali.

Na čelu turske vojske koja je otišla po telo Svetog Save bio je Ahmet beg Oćuz. Vojska upadne u Mileševu na Veliki Petak 1594. godine, načini pokor, uzme iz kivota telo Svetoga Save i prenese u Beograd Sinan paši. I u subotu, 27. aprila 1594. godine, Sinan paša spali telo SvetogSave u Beogradu, na Vračaru. Plačem i lelekom bi propraćen širom cele srpske zemlje ovaj jezoviti događaj. A jedan nepoznati monah zapisa: "Da se zna kada sažegoše Turci Svetoga Savu, arhiepiskopa srpske i pomorske zemlje, u Beogradu; i načelnik beše vezir Sinan paša, koji bejaše pred vojskom.. .".

No sa spaljivanjem moštiju Svetiteljevih obesni paša agarjanski ne spali Svetitelja, koji osta živ pred prestolom Božjim na nebesima i u srcu i duši svoga naroda na zemlji-"Sinan paša vatru pali, telo Svetog Save spali; al' ne spali slave, niti spomen Save!" - Bogonosni otac naš Sava, apostol i svetitelj Božji, postade posle smrti i mučenik Hristov.