Tema: Julianski kalendar za Septembar

Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja (STROGI POST)

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

11 septembar / 29 avgust

Irod Antipa, sin staroga Iroda, ubice mladenaca Vitlejemskih u vreme rođenja Gospoda Isusa, beše gospodar Galileje u vreme propovedi Jovana Krstitelja. Beše taj Irod ženjen ćerkom nekoga arabskog kneza Arete. No Irod, zli izdanak od zloga korena, otera svoju zakonitu ženu i nezakonito uze sebi za sožitelnicu Irodijadu, ženu svoga brata Filipa, koji beše još u životu. Protiv ovog bezakonja usta Jovan Krstitelj i silno izobliči Iroda. Irod ga baci u tamnicu. Za vreme jednoga pira u svom dvoru u Sevastiji Galilejskoj igraše pred gostima Salomija, ćerka Irodijadina i Filipova. I pijani Irod, zanesen tom igrom, obeća igračici dati što god bude od njega iskala, ma to bilo i polovina carstva. Nagovorena od svoje majke Salomija zaiska glavu Jovana Krstitelja. Irod naredi te Jovana posekoše u tamnici i doneše glavu njegovu na tanjiru. Učenici Jovanovi noću uzeše telosvoga učitelja i česno sahraniše, a Irodijada izbode iglom jezik Jovanov, pa glavu zakopa na neko nečisto mesto. Šta je dalje bilo s glavom Jovanovom može se čitati pod 24 februarom. Ali ubrzo postiže Božja kazna ovu grupu zlotvora. Knez Areta, da opere čast svoje ćerke, udari s vojskom na Iroda i potuče ga do noge. Poraženi Irod bi osuđen od kesara rimskog Kaligule na progonstvo najpre u Galiju a po tom u Španiju. Kao izgnanci Irod i Irodijada živeše u bedi i poniženju, dok se zemlja ne otvori i ne proguta ih. A Salomija pogibe zlom smrću na reci Sikorisu (Suli). Smrt sv. Jovana dogodila se pred Pashu, a praznovanje 29 avgusta ustanovljeno je zbog toga što je toga dana osvećena crkva, koju podigoše na grobu njegovom u Sevastiji car Konstantin i carica Jelena. U tu crkvu položene su i mošti učenika Jovanovih: Jeliseja i Avdije.

Prenos moštiju Svetog Aleksandra Nevskog

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

12 septembar / 30 avgust

Od malena okrenut Bogu. Knez Novgorodski postao je 1236. godine. Iako slabiji vojskom, uz pomoć Boga, pobedio je Šveđane na reci Nevi 1240. godine. Godine 1250. postao je veliki knez Vladimirski. U tatarskoj Zlatnoj Hordi nije hteo da se pokloni idolima. Zbog njegove mudrosti, hrabrosti, telesne snage i lepote, uvažavao ga je i tatarski kan. Osetivši da mu se primakao kraj, zamonašio se sa imenom Aleksije, pričestio i – ispustio dušu. Bilo je to 1263. godine, kada je imao 43 godine. Pri sahrani, kao živ, otvorio je ruku i uzeo oproštajnu gramatu od mitropolita. Po naređenju cara Petra Velikog, 1724. godine, mošti su mu prenete iz Vladimira u Petrograd, u Aleksandro-Nevsku lavru, gde su i sada.
------------------------------------------------------------------

Sv. Aleksandar, Jovan i Pavle patrijarsi Carigradski

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Aleksandar učestvovao na I Vas. Saboru i Nikeji mesto prestarelog patrijarha Mitrofana; po tom nasledio Mitrofana. Kad se hteše neki filosofi prepirati s njim o veri, on reče jednom od njih: „u ime Gospoda moga Isusa Hrista zapovedam ti da umukneš!" I oneme filosof toga časa. Molitvom svojom i Ariju prekratio život. Skončao u 98 god. života, 340 god. Sv. Jovan Postnik upravljao crkvom u vreme zloga cara Anastasija, jeretika akefalita. Upokojio se 595 god. Sv. Pavle IV upravljao crkvom 5 godina i 8 meseci, i odrekao se prestola primivši tajno shimnu, da bi pokajao svoj greh što je najpre pristajao uz ikonoborce. Bio je prethodnik velikog Tarasija, i upokojio se u vreme Irine i Konstantina 784 god.

Praznik pojasa Sv. Bogorodice

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

13 septembar / 31 avgust

Po uspeniju svome Sv. Bogorodica dade svoj pojas Apostolu Tomi. Taj pojas docnije je prenet u Carigrad i čuvan u zapečaćenom kovčegu u Bogorodičinoj crkvi Vlaherni, zadužbini carice Pulherije. I nikad se nije otvarao ovaj kovčeg sve do vremena cara Lava Mudroga (886 - 912). Supruga Lavova, carica Zoa, duševno oboli, i prema nekom tajanstvenom viđenju poželi ona, da se na nju metne pojas sv. Bogorodice. Car umoli patrijarha, te se kovčeg otvori, pojas iznese i stavi na bolesnu caricu. Carica odmah ozdravi. U spomen toga čuda ustanovi se ovaj praznik. Jedan deo toga pojasa nahodi se u Gruziji u Zugdidu. Na ime: ćerka cara Romana isceli se pomoću toga pojasa, pa docnije, kada je otac udade za cara Abuhaza Gruzijskog, ona ponese jedan deo toga pojasa sobom. Po zapovesti ruskog cara Aleksandra I sagrađena je naročita crkva u Mingreliji u Zugdidu, gde se čuva taj deo čudotvorne odeće sv. Bogomatere.

Prep. Simeon Stolpnik

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

14 septembar / 01 septembar

Rodom Sirjanin, od seljačkih roditelja. U 18. godini odbegao od roditelja i zamonašio se. Predavao sebe najtežim podvizima, ponekad posteći po 40 dana. Po tom se predade naročitom podvigu, dotle nepoznatom, naime: da danonoćno stoji na stubu u neprestanoj molitvi. NJegov stub najpre bi visok 6 lakata, posle mu podigoše jedan od 12, pa od 22, pa od 36, i najzad od 40 lakata visine. NJegova majka Marta dva puta dolažaše da ga vidi, no on je ne hte primiti, nego joj sa stuba reče: „ne uznemiravaj me sad, majko moja, ako se udostojimo videćemo se u onom svetu." Pretrpe sv. Simeon bezbrojne napasti od demona, no on ih sve pobedi molitvom Bogu. I sotvori svetitelj čudesa velika i mnogobrojna isceljujući rečju i molitvom mnoge bolesnike. Oko njegovog stuba sticaše se narod sa svih strana, bogati i ubogi, carevi i robovi. I on svima pomagaše nekome povraćajući zdravlje telesno, nekome pružajući utehu i pouku a nekoga izobličavajući zbog jeretičkog verovanja. Caricu Evdokiju tako odvrati od jeresi Evtihijeve i povrati Pravoslavlju. Podvizavaše se u vreme cara Teodosija Mlađeg, Markijana i Lava Velikog. Ovaj prvi stolpnik u hrišćanstvu i veliki čudotvorac Simeon sveti požive 103 godine i upokoji se u Gospodu 1. sep. 459. god. NJegove mošti prenesene u Antiohiju u crkvu njegovog imena.
----------------------------------------------------------------
Početak crkvene godine (ili: načalo indikta).

Prvi Vaseljenski Sabor opredelio je, da se godina crkvena počinje 1. septembra. Mesec septembar je bio kod Jevreja početkom nove građanske godine (Ish.. 23, 16), mesec zbiranja plodova i prinošenja žrtvi blagodarnosti Bogu. U vreme ovoga praznovanja Gospod Isus ušao je u sinagogu u Nazaretu, otvorio knjigu proroka Isaije i pročitao reči: Duh je Gospodnji na meni; za to me pomaza da javim jevanđelje ništim; posla me da iscelim skrušene srcem; da propovedam zarobljenim otpuštenje i slepim prozrenje; da oglasim godinu milosti Gospodnje i dan osvete (Isa. 61, 1– 2). Još je ovaj mesec septembar znamenit u istoriji hrišćanstva, što u njemu car Konstantin Veliki održava pobedu nad Maksencijem, neprijateljem vere Hristove, a toj pobedi sledovaše sloboda hrišćanske veroispovesti u celoj rimskoj carevini. Dugo vremena je i građanska godina u hrišćanskom svetu računata kao i crkvena od 1. septembra; pa se je ona prenela na 1. januar a najpre u zapadnoj Evropi, a po tom i u Rusiji u vreme Petra Velikog.
----------------------------------------------------------
Sv. Isus Navin

Vođa naroda Jevrejskog posle smrti Mojsejeve. Jedini on i Halev ušli su u Zemlju Obećanu od nekoliko stotina hiljada Jevreja, koji izađoše iz Misira. (Čitaj o njegovoj vernosti Bogu, njegovim delima i čudesima u Knjizi Isusa Navina.) Požive 110 godina i skonča oko 1440. god. pre Hristova Rođenja.

Sv. muč. Mamant

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

15 septembar / 02 septembar

Rodom iz Paflagonije, od hrišćanskih znamenitih roditelja, Teodota i Rufine. Roditelji njegovi behu bačeni u tamnicu za Hristovo ime. U tamnici najpre mu umre otac; a majka mu, pošto rodi njega, i sama skonča. Tako dakle osta novorođeni mladenac u tamnici između mrtvih tela svojih roditelja. No Bog Promislitelj posla angela Svoga nekoj plemenitoj udovi Amiji, kojoj se angel na snu javi i reče, da ide u tamnicu i uzme dete k sebi. Ama izmoli od gradonačelnika dozvolu, da sahrani umrle, a dete uze u svoju kuću. Tek kad mu se navrši 5 godina poče dete govoriti, i prva mu reč beše: mama! zbog čega i dobi ime Mamant. U školi Mamant pokaza neobičnu bistrinu; a pošto beše kod kuće vaspitan u hrišćanskom duhu, to on ne tajaše veru svoju nego je ispovedaše pred svojim vrsnicima ismevajući idole. U vreme cara Avrelijana bi žestoko gonjenje hrišćana. Neznabošci ne šteđahu ni decu hrišćansku. Mamantu beše 15 godina, kada bi izveden pred cara. Reče mu car, da bar samo ustima se odreče Hrista, na što mu Mamant odgovori: „ni srcem ni ustima ne ću se odreći Boga i Cara moga Isusa Hrista." Car naredi te ga tukoše, svećama pališe, i najzad vrgoše u more. No angel Božji spase ga, i odvede na goru visoku, blizu Kesarije. Tu je on živeo u samoći i molitvi. Od njegove svetosti divlji zverovi su se pitomili. Najzad i tu bude pronađen od gonitelja i ponovo na muke stavljen. Pobedivši i silu ognja i divljih zverova Mamant sveti bi proboden trozubcem od nekoga žreca idolskoga. I tako predade dušu svoju svetu Bogu, kome je veran ostao u svima mukama. Od njegovih moštiju dogodiše se mnoga iscelenja bolnih.

Sv. Jovan Postnik patrijarh Carigradski

Prvo beše zlatar, pa po Božjem Promislu a zbog svoje velike dobrodetelji posvećen za sveštenika. Kao mladić jednom hođaše sv. Jovan sa nekim starim monahom, Jevsevijem, iz Palestine. Najedanput dođe glas Jevseviju od nekoga nevidljivoga: „avva, ne hodi s desne strane velikog Jovana!" To glas Božji nagoveštavaše veliku službu, na koju Jovan uskoro imaše biti pozvan. Posle blaženog Evtihija Jovan bi izabran za patrijarha Carigradskog. Nikako se ne hte primiti, no bi zastrašen od nekog nebesnog viđenja, te se primi. Do smrti svoje beše veliki isposnik, molitvenik i čudotvorac. Upokojio se 595. god. Po smrti nađeno kod njega kao jedina mu svojina: jedna drvena kašika, jedna lanena košulja i jedna stara odeća. Znameniti su mu spisi o pokajanju i o ispovedanju.

Svešt. muč. Antim

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

16 septembar / 03 septembar

Rođen u Nikomidiji i od detinjstva vaspitan kao pravi hrišćanin. „Telo njegovo beše umrtvljeno, duh smiren, zavist iskorenjena, gnev ukroćen, lenost prognana; ... imaše ljubav k svima, mir sa svima; blagorazumnost posred sviju, revnost prema slavi Božjoj, javnu svima". Nije čudo što čovek s takvim vrlinama bi postavljen za episkopa. Antim sveti episkopstvovaše u Nikomidiji u vreme ljutog gonjenja hrišćana pod opakim carevima Dioklecijanom i Maksimijanom. Naročito u Nikomidiji prolivaše se krv hrišćanska potocima. Jedne godine o Roždestvu Hristovom bi sažeženo u jednom hramu 20.000 mučenika (v. 28. decem.) To se desi u vreme Antimova arhijerejstva. No gonjenje se s tim ne okonča, nego se produži, i mnogi hrišćani behu bačeni u tamnicu i čuvani tu za muke i smrt. Sv. Antim se udalji u jedno selo, Omanu, ne da bi utekao od smrti nego da bi otuda mogao hrabriti pastvu svoju u podvigu mučeništva, da niko od straha ne otpadne. Jedno njegovo pismo hrišćanima u tamnici bi uhvaćeno i predato caru Maksimijanu. Car posla 20 vojnika da nađu i dovedu Antima. Sedi i prozorljivi starac izađe u susret vojnicima, uvede ih u dom i ugosti, pa tek onda reče, da je on Antim, koga oni traže. Udivljeni vojnici dobrotom Antimovom predlagahu mu da se skrije, a oni će reći caru, da ga nisu mogli naći. Ali Antim odgovori, da on ne sme dozvoliti, da se lažju prestupa zapovest Božja i njegov život spasava, nego pođe sa vojnicima. Uz put svi vojnici poverovaše Hrista i biše kršteni od Antima. Izveden pred cara Antim bi dugo i ljuto mučen, i najzad sekirom posečen. Proslavi Gospoda i upokoji se u Gospodu početkom IV stoleća.
----------------------------------------------------------
Sv. muč. Vasilisa

Devetogodišnja devojčica. Postrada u Nikomidiji ne dugo posle smrti sv. Antima. Celo joj telo mučitelji pokriše ranama, no ona osta verna Hristu. Bog je očuva u ognju i pred zverovima nepovređenu, što videvši mučitelj njen, Aleksandar, pokaja se i primi veru Hristovu. Vasilisa izađe u polje, pade na kolena, da se Bogu moli i blagodari za pretrpljene muke, i u tom predade duh svoj Bogu, oko 309. god.
----------------------------------------------------------------
Sv. Joanikije arhiepiskop i prvi patrijarh srpski

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Rodom od Prizrena, i služio najpre kao sekretar pri kralju Dušanu. Arhiepiskopom postao 1339. god, a 1346. god. uzdignut u zvanje patrijarha. Revnosan arhipastir i uređivač crkve srpske, zakonovъ cerkovnыhъ velikoe utverždenіe. Upokojio se 3. sept. 1349. god. Mošti mu u Peći.

Svešt. muč. Vavila

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

17 septembar / 04 septembar

Ovaj „veliki i divni čovek, ako ga je moguće nazvati čovekom," kako se sv. Zlatoust o njemu izražava, beše arhijerej u Antiohiji u vreme skvernoga cara Numerijana. Ovaj Numerijan zaključi mir sa nekim varvarskim carem, koji beše mnogo blagorodniji i miroljubiviji od Numerijana. U znak svoje iskrene želje za trajnim mirom varvarski car dade svoga maloga sinčića, da bude na dvoru Numerijanovu, i da se tamo vaspita. Numerijan jednoga dana svojom rukom zakla to nevino dete i prinese ga na žrtvu idolima. Još vruć od zločina i nevine krvi ovaj zločinac pod krunom pođe u hrišćanski hram, da vidi šta se tamo radi. Vavila sveti beše s narodom na molitvi, pa ču da dolazi car sa svitom svojom i hoće da uđe u crkvu. Vavila prekide bogosluženje, izađe pred crkvu i reče caru, da on kao idolopoklonik ne može ući u sveti hram, gde se proslavlja jedini istiniti Bog. Besedeći o Vavili Zlatoust je rekao: „koga bi se drugog u svetu ubojao onaj koji se s takvom vlašću odnosio prema caru?... On je time naučio careve da ne rasprostiru svoju vlast dalje nego što im je od Boga data mera; pokazao je i sveštenim licima kako treba da se koriste svojom vlašću". Postiđen car vrati se, no smisli osvetu. Sutradan dozva car Vavilu i poče ga koreti i nuditi, da prinese žrtvu idolima, što svetitelj naravno odbi nepokolebljivo. Tada ga car okova u verige i baci u tamnicu. Isto tako istjazavaše car i tri deteta, Urvana od 12, Prilidijana od 9, i Epolinija od 7 godina. Ovoj deci beše Vavila duhovni otac i učitelj, i ona se ne odvajahu od njega iz ljubavi prema njemu. Behu to sinovi neke čestite hrišćanke Hristodule, koja i sama za Hrista stradaše. Car najpre naredi, te svakom detetu udariše onoliko batina koliko kome godina beše, a po tom ih baci u tamnicu, i najzad poseče mačem svu trojicu. Vavila okovan prisustvovaše posečenju dece i hrabraše ih, a po tom i sam položi svoju česnu glavu pod mač. Sahranjen beše od hrišćana u verigama, kako je i zaveštao pred smrt u jednu grobnicu sa tri ona divna otroka. NJihove svete duše odleteše u nebeska naselja, a njihove čudotvorne mošti ostaše vernima na korist kao svagdašnje svedočanstvo njihovog junaštva u veri. Postradali oko 250. god.

Sv. prorok Mojsej Bogovidac

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Veliki vođa i zakonodavac naroda Izrailjskog. Rođen u Egiptu oko 1550. god. pre Hrista. 40 godina živeo je u Egiptu na dvoru Faraonovom; 40 godina živeo je kao pastir u sozercanju Boga i sveta; a 40 godina poslednjih vodio je narod kroz pustinju u Zemlju Obećanu, koju je video ali u nju nije ušao, jer u jednome zgreši Bogu (IV Mojs. 20, 12). Upokojio se u 120. godini života svoga. Kao čudotvorac bio praobraz Hrista, po rečima sv. Vasilija Velikog. Javio se iz onoga sveta na gori Tavoru pri preobraženju Gospoda. A po svedodžbi sv. Jovana Lestvičnika javljao se i monasima u manastiru Sinajskom.

Sv. prorok Zaharija i pravedna Jelisaveta

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

18 septembar / 05 septembar

Otac sv. Jovana Preteče. Sin Varahijin, od roda Avije, iz plemena Aronova. Beše načalnik sveštenika iz roda Avijeva, koje držaše osmu čredu služenja u hramu Jerusalimskom. Žena mu beše Jelisaveta kći Sovije, sestre sv. Ane, matere sv. Bogorodice. U vreme cara Iroda, detoubice, služaše Zaharija jednoga dana, prema svojoj čredi, u hramu Jerusalimskom. I javi mu se u oltaru angel Božji, od koga se Zaharija ustraši. A angel mu reče: ne boj se, Zaharija (Lk. 1). I objavi angel Zahariji, da će mu žena Jelisaveta roditi sina, prema molitvama njihovim. A behu oboje stari, i Zaharija i Jelisaveta. Kada Zaharija posumnja u reči nebesnog vesnika, reče mu angel: Ja sam Gavril što stojim pred Bogom. I onemi Zaharija od toga časa, i ne progovori sve dok mu se sin ne rodi, i dokle on ne napisa na daščici: Jovan mu je ime. Tada mu se otvoriše usta i on veličaše Boga. Docnije kada se rodi Gospod Isus i kada Irod poče ubijati decu Vitlejemsku, posla Irod ljude da nađu i sina Zaharijina i ubiju. Jer ču Irod o svemu što se dogodi sa Zaharijom i kako se rodi Jovan. Videći vojnike Jelisaveta uze Jovana u ruke – beše mu tada godina i po – i pobeže s njim od kuće, i begaše po kamenitim i pustim mestima. A kada vide vojnike, gde je gone, ona povika gori: „goro Božja, primi mater s detetom!" I otvori se stena i sakri u sebi majku i dete. Irod razjaren što Jovan ne bi posečen naredi te posekoše Zahariju pred oltarom. Krv Zaharijina prosu se po mermeru i stvrdnu se kao kamen, i osta tako kao svedočanstvo zločina Irodova. A tamo gde se sakri Jelisaveta sa Jovanom otvori se pećina, i voda proteče i palma rodna izraste Božjom silom. 40 dana po smrti Zaharijinoj upokoji se i blažena Jelisaveta. I osta mladenac Jovan u pustinji, hranjen angelom i čuvan Božjim Promislom do onoga dana kada trebaše da se javi na Jordanu.

Spomen čudesa sv. Arhangela Mihaila

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

19 septembar / 06 septembar

U Frigiji beše jedno mesto zvano Honi (pogruženje) nedaleko od Jerapolja; i u tom mestu izvor vode čudotvorne. Kada apostol sv. Jovan Bogoslov sa Filipom propovedaše Jevanđelje u Jerapolju, on pogleda na ono mesto i proreče, da će se na tom mestu otvoriti izvor čudotvorne vode, od koje će mnogi dobiti isceljenje, i da će to mesto posetiti veliki Arhistratig Božji Mihail. Uskoro za tim ispuni se ovo proročanstvo, otvori se izvor vode, koji se proču na sve strane zbog svoje čudesne sile. Neki neznabožac u Laodikiji imaše kćer nemu, i zbog toga beše u velikoj žalosti. No u snu mu se javi Arhangel Mihail, i uputi ga da vodi kćer svoju na taj izvor, pa će ozdraviti. Otac odmah posluša, odvede kćer svoju i zateče na vodi toj mnogo naroda, koji dođe da traži spasenja sebi od raznih muka. To behu sve hrišćani. Tada taj čovek upita, kako treba iskati iscelenje, a hrišćani mu rekoše: „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha treba moliti Arhangela Mihaila". Čovek se onaj tako i pomoli, i kćer svoju napoji onom vodom, i devojka poče govoriti. Tada se onaj neznabožac krsti zajedno sa ćerkom i celim domom svojim, i sagradi kod izvora onoga crkvu u ime Arhangela Mihaila. Docnije se na tom mestu nastani jedan dečak, po imenu Arhip, i podvizavaše se tu tvrdim podvigom posta i molitve. Neznabošci mu činjahu mnoge pakosti, jer im ne beše po volji, što od hrišćanske svetinje tolika sila ishođaše i narod mnogi k sebi privlačaše. Pa u zlobi svojoj navratiše obližnju reku, da potopi i crkvu i izvor. No po molitvi Arhipovoj javi se sv. Arhangel i otvori u steni kraj crkve jednu rasulinu, u koju se pogruzi navraćena reka. Tako se spase ono mesto, i nazva se Honi – pogruženje – jer se reka pogruzi u otvorenu provaliju. Sv. Arhip podvizavaše se tu do 70. godine svoje i upokoji se mirno u Gospodu.
------------------------------------------------------------
Sv. muč. Romil i 11000 vojnika

Kada car Trojan ratovaše na Istoku, naredi jednom da se prebroje hrišćani u vojsci njegovoj. I nađe se, da beše u carevoj vojsci 11000 hrišćana.. Tada naredi car, da se svi otpuste iz vojske i pošalju u Jermeniju. Sv. Romil beše načalnik doma carevog. On izađe pred cara i ukori ga zbog tog postupka objavljujući i sebe kao hrišćanina. Car naredi, te Romilu odsekoše glavu. A od onih izgnanih vojnika 10000 njih biše na krst raspeti, a ostali umoreni drugim mukama.
-----------------------------------------------------------
Sv. Evdoksije

Vojvoda u rimskoj vojsci. Postradao za Hrista u vreme Dioklecijana. Suđeni i mučeni od načalnika Miletinskog u Jermeniji. Sa njim postradaše i njegovi prijatelji: Zinon i Makarije, i još 1104 vojnika, koje Evdoksije beše obratio u hrišćanstvo. Po smrti javio se svojoj ženi. I žena njegova, Vasilisa, održa veru Hristovu do smrti, i upokoji se mirno.

Sv. muč. Sozont

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

20 septembar / 07 septembar

Rodom iz Likaonije sv. Sozont beše pastir ovaca i držaše se u svemu zakona Božjega, i poučavaše vrsnike i drugove svoje veri blagočestivoj. Prema nekom viđenju on saznade, da mu valja mučenički postradati za Hrista. U to vreme beše veliko gonjenje hrišćana u obližnjem gradu Pompeopolju od strane nekoga Maksimijana igemona Kilikijskog. A u gradu beše idol neki zlatni, kome se neznabošci klanjahu. Sozont ostavi svoje ovce, ode u grad, uđe u hram neznabožački, pa odlomi ruku od zlatnoga idola, razdrobi je i razdade siromasima. Nasta velika uzbuna u gradu zbog toga, i neznabošci počeše tražiti krivca. Da ne bi neko drugi postradao zbog njegovog dela Sozont se uputi igemonu i objavi sebe kao hrišćanina i učinioca onoga dela. Mučitelji ga najpre tukoše, a po tom obesiše o drvo i strugaše gvozdenim četkama, a kada već beše na izdisaju staviše ga na oganj, gde Sozont sveti predade svoju svetu dušu Bogu. Postradao oko 304. god. Mošti njegove čudodejstvovahu, i nad njima beše podignut hram vo imja sv. Sozonta.