Tema: Sveti apostol Matej Jevandjelista

Sveti apostol Matej Jevandjelista





Matej Jevanđelist je po istorijskim izvorima bio sakupljač poreza u Kafarnaumu (današnji Izrael). Hrišćanstvo je prema tvrdnji iz svog jevanđelja prihvatio kada mu je Isus prišao i rekao: „Molim te, sledi me“ (Jevanđelje po Mateju 9:9).

Vreme i način Matejeve smrti nisu poznati, ali se pretpostavlja da se odigrala u slično vreme kada i Isusova, kada su hrišćani masovno gonjeni i ubijani.

Matej je po Bibliji zamenio Judu Iskariota, izdajnika Isusa, među 12 apostola.

Hrišćanski istoričari ubeđeni su da je umro na tlu današanje Etiopije. Njegove posmrtne ostatke navodno su nekoliko vekova kasnije pronašli Langobardi i preneli ih u katedralu u Salernu u oblasti Kampanija (južna Italija), ali za ovo ne postoje naučni dokazi.

Matej po predanju nije sam napisao jevanđelje koje se kasnije našlo u Bibliji. Njemu je navodno jevanđelje diktirao Arhangel Mihail, prvi među anđelima. Zbog ovoga se Matej često u katoličkim i evanđelističkim crkvama prikazuje sa krilima, pošto ga je posle smrti Bog navodno nagradio da i sam postane anđeo.

Na pravoslavnim ikonama Matej se uglavnom prikazuje kako sedi za stolom i piše jevanđelje.

Sveti Matej bio je inspiracija i mnogim umetnicima. Jedno od Mikelanđelovih remek dela je prikaz Mateja u crkvi Svetog Luiđija u Rimu.

Ovo je i prva posna slava u Bozicnom postu.

Izvor: Telegraf

Sv. apostol Matej Jevanđelist


Beše Matej, sin Alfejev, najpre carinik (tj. zakupac i skupljač poreza, ili mitar), i kao takvoga vide ga Gospod u Kapernaumu i pozva: hajde za mnom. I ustavši otide za njim (Mat. 9, 9). Po tom Matej priredi doček Gospodu u svojoj kući i tu dade povod, da Gospod iskaže nekolike velike istine o svome dolasku na zemlju. Po prijemu Sv. Duha Matej sveti propovedaše Jevanđelje u Partiji, Midiji i Etiopiji, zemlji crnačkoj. U Etiopiji postavi za episkopa nekoga Platona, sledbenika svoga, a on se povuče u molitvenu samoću u goru, gde mu se Gospod javi. Krsti ženu i sina kneza te zemlje, zbog čega se knez veoma rasrdi, i posla jednu stražu da dovede Mateja k njemu na sud. Vojnici odoše i vratiše se knezu govoreći, da čuše glas Matejev ali ga nikako ne mogoše očima videti. Tada knez posla drugu stražu. Kada se i ova straža približi apostolu, ovoga oblista svetlost nebeska, tako silna, da vojnici ne mogoše u njega gledati, no ispunjeni strahom baciše oružje i vratiše se. Tada knez sam pođe. Približivši se sv. Mateju, zasija od ovoga takav blesak, da knez na jedanput oslepi. No apostol sveti beše milostiva srca: on se pomoli Bogu, i knez progleda, – nažalost, progleda samo telesnim očima ali ne i duhovnim. On uhvati sv. Mateja i stavi ga na ljute muke. Naime, u dva maha ložaše veliki oganj na prsima njegovim. No sila Gospodnja sačuva ga živa i nepovređena. Tada se apostol pomoli Bogu i predade duh svoj Bogu. Knez naredi te i telo mučenikovo položiše u olovni sanduk i baciše u more. Svetitelj se javi episkopu Platonu i reče mu o svome telu i sanduku, gde se nalazi. Episkop ode i iznese sanduk sa telom Matejevim. Videvši ovo novo čudo knez se krsti i primi ime Mateja. Zatim ostavi knez svu sujetu svetsku i primi čin prezviterski, i bogougodno posluži crkvi. Kada umre Platon, javi se ovome Mateju apostol Matej i usavetova ga da se primi episkopstva. I tako on se primi episkopstva i bi pastir dobri mnoge godine, dok ga Gospod ne pozva u carstvo Svoje besmrtno. Sv. Matej apostol napisao je Jevanđelje na jevrejskom jeziku, koje je ubrzo prevedeno na grčki, i na grčkom do nas došlo, dok se ono na jevrejskom izgubilo. Za ovoga Jevanđelista kaže se, da nikada nije jeo meso, nego se hranio povrćem i voćem.

Pesma iz Prologa

Apostolu svome, Mateju svetome,
Sam se Gospod javi u zemlji crnačkoj,
To uteha beše borcu mučenome,
I velika sila duši mu junačkoj.
Još mu Gospod dade štap iz ruke svoje,
Pred malenom crkvom da ga on posadi
Dokle ozeleni s cvetom razne boje
I plod sladak rodi, da se svako sladi.
Iz korena dole izvor će poteći,
Izvor vode hladne, žednom će da prija,
A ko se umije hvalu će izreći,
Lice će mu sjajem čudnim da zasija.
Apostol učini kako Gospod reče,
I poniče drvo, ukrasi se cvetom,
I živa mu voda iz žila poteče,
Ispuni se crkva mnogobrojnim svetom:
Ko bolestan beše isceljenje primi,
A ko zdrav bejaše postade zdraviji,
Crnac crno lice prekrasnim učini,
Divlji narod posta – vinograd Božiji.
O čudesno drvo, da li ga je nama!
Imamo ga, braćo, svi ga mi imamo,
To je Hristos Gospod, Gospod nad vojskama,
On – Drvo Života – NJim se spasavamo.

RASUĐIVANJE

Da li zapovest Gospodnja o neprestanoj molitvi (Lk. 18, 1) važi samo za monahe ili za sve hrišćane uopšte? Kad bi važila samo za monahe, ne bi apostol Pavle pisao Solunskim hrišćanima: molite se bez prestanka (1 Sol. 5, 18). Apostol ponavlja, dakle, zapovest Gospodnju od reči do reči, i izdaje je svima hrišćanima bez razlike, da li je neko monah ili mirjanin. Sv. Grigorije Palama podvizavao se neko vreme, kao mlad jeromonah, u jednom manastiru u Veriji. Tu beše i neki znatan podvižnik, starac Jov, koga svi uvažavahu. Dogodi se jedanput, da sv. Grigorije u prisustvu starca Jova navodeći reči apostolske tvrđaše, da je neprestana molitva dužnost svakoga hrišćanina a ne samo monaha. Starac Jov pak odgovarajući na to reče, da je neprestana molitva dužnost samo monaha a ne svakoga hrišćanina. Grigorije kao mlađi ustupi i ne hte sporiti, no ćutke se udalji. Kada se Jov vrati u svoju keliju i stade na molitvu, javi mu se angel Božji u velikoj nebesnoj slavi i reče mu: „ne sumnjaj, starče, u istinitost reči Grigorijevih; on je pravo rekao; i ti tako umuj i drugima predaji”. Tako, dakle, i apostol i angel potvrdili su zapovest, da se svi hrišćani moraju neprestano Bogu moliti. Ako ne neprestano u hramu, a ono neprestano na svakom mestu i u svako vreme, i to unutra u srcu svome. Jer kad se Bog ni za trenutak ne umara dajući nam dobra, kako da se mi umorimo blagodareći mu za ta dobra? Kad On neprestano misli o nama, zašto mi da ne mislimo neprestano o NJemu?

SOZERCANJE

Da sozercavam stvaranje sveta, i to:
1. kako trećega dana Bog odeli suvu zemlju od vode;
2. kako naredi zemlji da pusti iz sebe travu i rodno drveće;
3. kako to bi po reči Božjoj, i kako bi dobro.

BESEDA

o useljenju Hrista u srca vernih
Da se Hristos useli vjerom u srca
vaša, da budete u ljubavi ukorijenjeni
i utemeljeni (Ef. 3, 17).
Sa verom dolazi Hristos u srce, a sa Hristom ljubav. I tako se čovek ukorenjuje i utemeljuje u ljubavi. Prvo, dakle, vera, pa onda sa verom i prisustvo Hristovo u srcu; pa sa prisustvom Hristovim prisustvo ljubavi, a s ljubavlju sva blaga neiskazana. U nekoliko reči apostol nam ukazuje celu stepenicu ka savršenstvu. Početak je vera a završetak ljubav. A vera i ljubav vezuju se u živo i nerazdeljivo jedinstvo prisustvom u srcu živoga Gospoda Isusa Hrista. Sa jačanjem vere mi sve više ubijamo razdaljinu između nas i Hrista Gospoda. Što jača vera to bliži Hristos. Najzad se srce ispunjava Hristom, i ne može da se odvoji od Hrista kao pluća od vazduha. Tada čovek sa suzama radosti opšti sa Hristom u srcu svome molitvom: Gospode Isuse, pomiluj me grešnoga! I neosetno srce se ispunjava svetlom i toplom ljubavlju. Tako se ljubav sjedinjava sa verom i nadom, i kad se sjedine, gubi se granica među njima, te čovek ne može ni mišlju odrediti, dokle ide vera, a odakle počinje nada i ljubav. Kada se živi Hristos useli u njega, tada on i ne gleda više u sebi ni veru, ni nadu, ni ljubav, niti njih imenuje, nego samo Hrista vidi i Hrista imenuje. Kao voćar u jesen što gleda zreo rod na drvetu, te ne govori više o cvetu i o listu nego o rodu, o zrelome rodu.
O Gospode Isuse Hriste, vrhovna visino svih napora naših, poslednja stanico svih putovanja naših, približi nam se, i spasi nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
izvor:SPC