Tema: Verovanje Post Istina

Verovanje Post Istina


Uzdržanost u hrani samo je jedna strana hrišćanskog posta dok je na drugom "kraju" uzdržanost "od rđavih primisli i bilo kakvog sagrešenja". S obzirom na to da svakodnevni život donosi i razmirice, vreme posta je, istovremeno, i vreme opraštanja. O tome da li čovek zaista može istinski da oprašta ili "prašta a ne zaboravlja", da li i koliko opraštanje utiče na zdravlje, postoji li razlika između opraštanja i praštanja.

Od kada potiču pojmovi opraštanja?
- Univerzalni mitološki i religijski pojmovi greha i opraštanja potiču od nekadašnjih konkretnih značenja duga i obaveze njegovog vraćanja. Posle oproštaja, dug više ne postoji, jer se počinilac oslobađa kazne, a odnos prema njemu je rasterećen osvetoljublja. Budući da je neoprošten greh snažio postojeći negativitet i obnavljao konflikte, sukobi su se razrešavali opraštanjem i pomirenjem. Uviđajući da je teško oprostiti, ali da je još teže nositi neoprošten greh, čovek je potrebu da oprašta zadovoljavao na različite načine.


Da li to znači da opraštanje utiče i na zdravlje?
- Opraštanje je, kao i drugi postupci, veoma složeno, i tek posle sagledavanja njegovih fizioloških, psiholoških, religijskih i kulturnih činilaca, može da se stekne pravi uvid u suštinu opraštanja. S obzirom na to da je za zdravlje veoma važno umeće savladavanja ljutnje i besa, naučno je dokazano i 2005. godine objavljeno, da su zdraviji oni koji su sposobni da oproste, jer su manje izloženi hroničnim oboljenjima od onih koji dugo pamte negativno iskustvo. Poznato je, takođe, da je zdravije osloboditi se negativnih osećanja, nego ih zadržati i čuvati. Ukoliko se ta osećanja potiskuju, onda se njihov negativni efekat ispoljava kroz psihosomatske simptome koji ukazuju na dublji problem neprevladane traume.


Ipak, negativne emocije se često oslobađaju osvetoljubivom reakcijom.
- Da, ali je iskreno opraštanje mnogo bolje po zdravlje, jer za "posledicu" ima unutrašnje rasterećenje. Pošto doživljaj neprijatnosti proizvodi adrenalin koji stimuliše organizam da borbom ili bekstvom odgovori na osećaj ugroženosti, neutrošeni hormon se nagomilava i dovodi do poremećaja i pada imuniteta. Posledica ovog procesa je i snižavanje vrednosti serotonina, hormona sreće. Zato oni koji su spremni da oproste neće imati problema sa neutrošenim adrenalinom i razviće visok stepen stabilnosti i samopouzdanja, dok će oni koji ne umeju i ne mogu da oproste biti depresivni i osujećeni za dublje i trajnije osećanje životne sreće.


A šta je sa počiniocem nedela?
- Čovek oseća duševne i telesne posledice rešavanja ili nerešavanja konflikata. Sa stanovišta psihologije, nesumnjivo je da osećanje odgovornosti i krivice za zlo učinjeno drugome opterećuje i zarobljava počinioca. Bez obzira na to da li će biti kažnjen, on je psihološki već zatvoren, a konačnu slobodu može da stekne samo suočavanjem sa svojim nedelom. Ukoliko ga prizna, pokaje se i iskupi, otvara put stvarnog pomirenja sa sobom i sa onim od koga je dobio oproštaj.

Ima li smisla opraštanje bez pokajanja počinioca?
- Opraštanje bez pokajanja je neizvesno u pogledu granice do koje možemo ići u ljubavi prema onima koji nas iskušavaju, koliko im možemo opraštati. Iako počinilac nepravde ili zla lako može da dobije oproštaj, ono što je počinilac sam sebi uradio ne može da mu se oprosti. Zlo i nepravda koju učinimo drugome je prvenstveno naš lični problem, koji možemo da rešimo samo odgovarajućim odnosom prema sopstvenom grehu. Zato ispovedanje sopstvenih grehova i njihovo iskreno pokajanje prethodi opraštanju, bilo da to čini sam počinilac prema sebi ili drugi prema njemu. Motivisano nemirnom savešću, ali i strahom od Božje kazne, pokajanje počinje ispovednim suočavanjem i priznavanjem učinjenih grešaka i sopstvenih grehova. Ono je bolno, ali i lekovito, jer omogućava duševno pročišćenje i preobražaj ega. Pokajanjem se raskida sa dotadašnjim "ja", a svest o sopstvenoj grešci izražava se odlukom da se više ne ponovi.

Verovanje Post Istina

-nastavak

Čini se da je to "put kojim se ređe ide"?
- Mnogo je onih koji pokušavaju da prečicom dođu do cilja tako što traže oproštaj bez stvarnog priznavanja krivice i iskrenog pokajanja. U toj žurbi krše se upravo ona pravila koja sprečavaju ponavljanje grešaka i ponovna ogrešenja. Nespreman da se suoči sa sopstvenom krivicom, on se umesto etički obrednog pokajanja samo ritualno i neobavezno kaje, a ponavljajući iste greške i čineći još veće grehove, pokazuje sklonost da neobavezno prašta i olako prelazi preko tuđih grehova. Takav neobavezni i neobavezujući gest ne podrazumeva i poštovanje date reči, već se iskazuje kao licemerno, prividno i lažno praštanje. Formalno praštanje ne neutrališe, već samo potiskuje negativitet koji u nekom momentu postaje uzrok uzvraćanja uvrede i zla.


U čemu je razlika između praštanja i opraštanja?
- Praštanje je ritualno, površno i emocionalno bezbojno, a opraštanje obredno i saosećajno. Opraštanje znači iskreno pomirenje sa negativnim iskustvom vezanim za onog kome se oprašta, dok praštanje ukazuje da se i pored verbalnog iskaza nije prešlo preko uvrede i nanetog zla i da potencijal negativnog doživljaja još postoji kao preteća osvetoljubivost. Dakle, suprotno iskrenom opraštanju koje se ostvaruje delom, prividno praštanje ostaje na rečima.




Hrišćanski obrazac

Izdišući, Isus izrekao jednu od najvećih pouka čoveku, a to je nauka o opraštanju?
- Iako poznato i do tada, opraštanje sa hrišćanstvom postaje oličenje najvećeg etičkog principa. Ne sudeći i ne kažnjavajući grešnike, ljubavlju je pokazao put duhovnog i ljudskog preobražaja. Međusobno opraštanje nije samo način pobede dobra nad zlom, već i uslov da Bog svima oprosti. Verom u Boga koji jedino oprašta, čovek dobija priliku da se ne bavi tuđim zlom da bi uzvratio na isti način. Opraštanjem ne nagrađuje onog ko mu je učinio štetu i naneo bol, već poražava svoju pagansku osvetoljubivost. U tom smislu je i etika opraštanja hrišćanski način pobeđivanja i duhovnog usavršavanja.