Stradanja Srpskih Partrijaraha


Patrijarh Pavle (Stojčević)


Patrijarh Pavle (Stojčević), kogaje narod već nazvao "svecem koji hoda", a o kome je napisano da "ima dušu od maslačka", za osam godina koliko nosi belu pankamilavku, proglašavan je za "eho tvrdokorne nacionalističke politike", optuživan "da blagosilja srpske zločince", da je na čelu, "fašističke crkve", da šalje "decu u krstaške ratove", klevetan kako vodi "pravoslavni džihad" a od Srbije hoće da napravi "pravoslavni Iran" ...
Takva je sudbina srpskih patrijarha - da budu kleveta napadani,hapšeni, progonjeni a da im najveći neprijatelji budu sunarodnici ogrezli u grehe oholosti, vlastoljublja i željni Judine kese srebrnjaka


Tu nedavno posle Nove godine, patrijarh Pavle je uputio pismo albanskim studentima na Kosovu, u kojem im priznaje pravo na školovanje, njihova verska i nacionalna prava i osuđuje brutalnu policijsku represiju protiv njihovih mirnih protesta. Ali Patrijarh im postavlja i pitanje, koje bi logično postavio i svaki Amerikanac, kako oni zamišljaju da se vrate u zgrade državnog univerziteta države koju ne priznaju za svoju, jer država nije isto što i režim?

Odgovor onih koji se otvoreno zalažu za amputaciju Kosova od Srbije, bio je sasvim očekivan. Pohvalili su prvi deo Patrijarhovog pisma, a odlučno odbacili onaj drugi, kao neukusno mešanje jednog duhovnog vođe u političke rebuse. Ali, po toj istoj šemi deobe pisma na dva dela, ustali su i mnogi beogradski političari, "nezavisni intelektualci" i "nezavisni" mediji. Komentator "Naše Borbe" kaže da je Patrijarh zakoračio u državnu avliju jer je njegovo pitanje albanskim studentima kako zamišljaju povratak kad ne priznaju državu čiji je to univerzitet "samo eho tvrdokorne oficijelne nacionali-stičke politike". Njegov kolega iz "Mađar soa" se potrudio da Patrijarhovo svuda u civilizovanom svetu univerzalno prihvaćeno shvatanje da država i režim nigde nisu i ne mogu biti isto, demantuje i dokaže da su, ipak, režim i država istovetan pojam. Udruženje "Žene u crnom" kritikovalo je Patrijarhovo pismo kao zakasnelo, jer je trebalo da se javi onda "kada je blagosiljao srpsko oružje i pravdanje organizovanog zločina", dok je Banatski forum Patrijarhov stav protumačio kao još jedan nacionalistički lament nad "Velikom Srbijom".



"Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi. Ako je mreti, da mremo za svetinju i slobodu"

Patrijarh Gavrilo (Dožić)


I samo letimično prelistavanje istorije Srpske pravoslavne crkve, neodoljivo nameće zaključak da patrijarh Pavle deli teško breme odgovornosti i nesreća većine srpskih patrijarha. Dovoljno je podsetiti se da je oko 800 pravoslavnih sveštenika nestalo u ustaškim jamama i logorima. mitropolit Dabrobosanski Petar Zimonjić, odmah posle izbijanja svetskog rata, odbio je sve ponude Nemaca, ustaša i katoličkog župnika Božidara Brala (koji mu je zabranio upotrebu ćirilice u crkvenoj administraciji) da se skloni iz Sarajeva. Zimonjić je ostao sa svojim narodom i kao većina njih završio u užarenoj peći jasenovačkog logora. Mitropolit Gornjokarlovački Sava Trlajić je takođe odbio ponudu italijanskih okupatora da ode u Beograd. Ni danas se ne zna njegov grob.

Po večnom modelu učiteljice života koja se po-navlja, sudbinske okolnosti i odluke patrijarha Pavla najsličnije su dilemama i odlukama velikog srpskog patrijarha Arsenija III Čarnojevića. Kada je počeo rat između turskog sultana Mehmeda IV i habzburškog cara Leopolda, Arsenije Čarnojević se našao između čekića i nakovnja ili da se prikloni Porti ili Beču i Mletačkoj republici, odakle je stalno vrebala opasnost unijaćenja. Dva puta izbegavši da izgubi glavu, Arsenije se iz Peći sklonio u Nikšić, a kada je austrijski general Silvije Pikolomini 1689. osvojio Prištinu, Arsenije Čarnojević je s njim sklopio sporazum o pomoći Srba carskoj vojsci. Tako se otvoreno svrstao protiv moćne Porte.



"Nisam dovoljno poslušan da bih bio zapovednik

Patrijarh Varnava (Rosić)


Smrću generala Pikolominija ratna sreća se okrenula u korist Turaka, a novi austrijski zapovednik Hercog Đorđe Hristijan bio je toliko ohol i nadmen da su ga srpski vojnici prihvatili kao i turske ugnjetače. Kad je carska vojska počela da se povlači, Arsenije Čarnojević se našao pred sudbonosnom odlukom. Odlučio je da narod povede u veliku seobu i neizvesnost. Januara 1690. godine stigli su u Beograd.