Stradanja Srpskih Partrijaraha


VARNAVA

(Rosić) patrijarh srpski
1930-1937.

Rođen je 29. 8. 1880. u Pljevljima. Osnovnu školu svršio je Plje-vljima, a bogoslovsko-učiteljsku u Prizrenu (1900). Zatim je svršio Duhovnu akademiju u Petrogradu (1905). Za episkopa je posvećen 10. 4. 1910. Posle oslobođenja Južne Srbije (krajem 1912), a naročito po odlasku egzarhijskih episkopa (1913), Varnava je upravljao i Bitolj-skom i Ohridskom eparhijom, a i jednim delom Strumičke epar-hije. 1915. morao je da napusti Južnu Srbiju, zajedno sa ostalim narodnim predstavnicima i vojskom. 17. 11. 1920, izabran je za skopskog mitropolita a za patrijarha 1930 g. Za vreme turske uprave u Južnoj Srbiji mitropolit je stekao naročitih zasluga na buđenju i jačanju srpske nacionalne svesti u borbi s bugarskom i grčkom propagandom. Podigao je na mestu stare Beogradske mitropolije, novu zgradu za potrebe Arhiepiskopije (zgradu današnje Patrijaršije). NJegovom inicijativom otpočelo je zidanje hrama Svetoga Save na Vračaru. Kraj ovoga hrama imao je nameru da podigne zgradu Srpske patrijaršije. Poslednje dane patrijarha Varnave zagorčala je konkordatska borba. Umro je 23. jula 1937. godine u Beogradu u momentu izglasavanja Konkordata između Jugoslavije i rimokatoličke crkve, koji, iako izglasan u Skupštini većinom glasova, nikada nije stupio na snagu. Patrijarh Varnava je sahranjen u hramu Svetoga Save na Vračaru.


Kome će Bog oprostiti?

Istu tezu je preslikao i pariski "Liberasion" s tim što je tvrdnju da SPC podržava etničko čišćenje potkrepio prisustvom patrijarha Pavla na jednoj akademiji u Foči, nekada pretežno muslimanskom gradu. A toj akademiji Patrijarh uopšte nije ni prisustvovao. SPC je tužila "Liberasion" i naravno izgubila spor na francuskom sudu, a kao svedok odbrane, koji je potvrdio pisanje "Liberasiona", pojavio se sada već pokojni istoričar Ivan Đurić.

Da bi optužba o umešanosti SPC u rat i fašističke zločin ebile uverljivija, lansirana je svojevremeno neistinita priča da mnog i nemački i švajcarski protestanti zahtevaju isključenje SPC iz Svetskog saveza crkava. Najjači argument bila je fotografija na kojoj Radovan Karayić ljubi ruku Patrijarhu. Kao čovek koji propoveda dijalog kao jedino rešenje svih ljudskih nesporazuma, Patrijarh prima svakog ko mu se obrati, pa je tako primao sve katoličke prelate koji su dolazili u Beograd, starešine mnogih verskih zajednica iz sveta, zatim političare Holbruka, lorda Ovena i sve mirovne pregovarače, lidere i političare svih opredeljenja, od Đinđića do Šešelja, Vuka, Arkana i Mire Marković. A što se tiče zločina i etničkih čišćenja on ih je bezbroj puta osuđivao i proklinjao. Na svaki napad i rušenje bogomolja je reagovao gnušanjem ili ličnim saučešćenjem starešinama tih crkava. Kad je bačena bomba na beogradsku yamiju ili franjevački samostan lično je posetio beogradskog muftiju i beogradskog nadbiskupa.

Među mnogobrojnim optužbama protiv patrijarha Pavla figuriše veoma uočljivo i njegovo neprihvatanje da se sastane s Papom. Te optužbe su bile dugo u medijskom opticaju kada je Papa svim snagama nastojao da poseti Sarajevo, a tu posetu kruniše i dolaskom u Beograd gde ga je ovdašnja vlast pozvala i očekivala raširenih ruku, ali ne i crkva. Poplava najtežih reči bila je upućena Patrijarhu što izbegava da se sastane sa Papom, jer bi to doprinelo okončanju građanskog rata. Uzalud je Patrijarh objašnjavao da bi se on s Papom sastao uvek ako bi to i za milimetar bilo bliže miru, ali da ta odluka ne zavisi od njega, nego i od pristanka svih pravoslavnih crkava, a one to zbog "unijatskog imperijalizma" Vatikana prema Istoku nikad nisu zaboravile i nisu dale svoj pristanak.

Bizarnih optužbi protiv Patrijarha bilo je toliko da ih je teško svrstati u kategoriju ozbiljnih a ne čudnih. Tako je izvesna organizacija "Ženski lobi" napala Božićnu poslanicu 1995. godine, u kojoj se upozorava na katastrofalnu demografsku projekciju Srbije i da nije daleko vreme kada će Srbi biti manjina u Srbiji, što je ovih dana potvrdilo i jedno stručno savetovanje demografa.

"Ženski lobi" je to upozorenje Sinoda protumačio kao "napad na slobodu ženskog tela", pothranjivanje nacionalne netrpeljivosti jer je to poruka da će Albanaca jednog dana biti više nego Srba "a svejedno je kojih će biti više, važno je da živimo jedni pored drugih", da bi usledilo finale da "Žene neće više da rađaju decu koju će Crkva i njeni istomišljenici slati u krstaške ratove". Sinod je morao gospođe iz "Ženskog lobija" da podseti da je krstaške ratove organizovala Katolička crkva, a da istorija ne pamti da je SPC organizovala bilo koji krstaški rat.

Odnos savremenih srpskih političara bilo koje provinijencije i Srpske pravoslavne crkve uglavnom se zasniva na njihovim pogrešnim profitabilnim procenama izvlačenja političkih poena iz susreta s Patrijarhom. Briljantan primer za to je sadašnji potpredsednik Skupštine Beograda, gospodin Milan Božić, pre nekoliko godina je u svom partijskom organu "Srpskoj reči" napisao:

"Srpska pravoslavna crkva će zato vremenom, kako bude politički sazrevala, morati da odabere grupu stranaka i da njima podari podršku i neveliku moć koju ima".

Zahtevati od nacionalne institucije stare 800 godina da "politički sazreva" kako bi sebe svela na nivo adolescentnih političkih stranaka je kao pretvaranje slona u miša. Stranke dolaze i prolaze, a crkva ostaje. Nigde u svetu ozbiljni intelektualci i političari ne traže da se nacionalne institucije pretvore u efemerna politička potrošna dobra pojedinih lidera ili režima. To može samo u Srbiji.