Tema: Stradanja Srpskih Partrijaraha

Stradanja Srpskih Partrijaraha


MAKARIJE


ahiepiskop pećki i srpski patrijarh
1557. - 23. 10. 1574.


Kao rođak velikog vezira Mehmeda Sokolovića, uspeo je da obnovi autokefalnost Pećke arhiepiskopije i Srpske patrijaršije, dobio je od sultana iste povlastice kao i grčki carigradski patrijarh, te je postao ne samo vrhovni duhovni nego, uglavnom, i svetovni poglavica svoga naroda (etnarh ili miletbaša). NJegovim nastojanjem granice Srpske patrijaršije proširene su, izuzevši oblasti južno od Skoplja koje su ostale pod Ohridskom arhie-piskopijom, na sve krajeve u kojima su tada Srbi živeli, te su se pružale na sever do više Budima i Arada, na zapad do Jadranskog mora, a na istok do iza Samokova u Bugarskoj. Obnovio je pećki manastir i mnoge druge manastire, obnovio je opustele eparhije i postavio je u njima episkope, a u istov reme osnovao je i nekoliko novih eparhija, naročito po Ugarskoj i Slavoniji. Zapusteli, porobljeni i popaljeni manastiri počeli su se ponovo dizati i puniti kaluđerima, 1572. Makarije se odrekao prestola i predao ga je svom rođaku i pomoćniku Antoniju, ranijem herce-govačkom mitropolitu.


U sukobu sa četiri Obrenovića

Mitropolit Mihailo Jovanović bio je prvi poglavar autokefalne srpske crkve u prošlom veku, od 1859. do 1881. i od 1889. do 1898. godine. Bio je mitropolit za vreme vladavine četiri Obrenovića, Miloša, Mihaila, Milana i Aleksandra - i sa svima je veoma teško izlazio na kraj, a i oni s njim. Sukobio se sa despotskim Milošem, ali i sa mnogim ministrima, naročito Stojanom Novakovićem.

Zbog svog delovanja i uticaja na Srbe u Bosni, bio je trn u oku Beču i austrofilskom knezu Mihailu koji je po svaku cenu želeo da ga ukloni, što je najzad učinio ukazom iz 1881. godine. Posle četvrt veka predane službe, prvi poglavar priznate autokefalne Srpske crkve, našao se na ulici, bez penzije i ikakvih sredstava za život. Čak je i najuren iz svoje kuće pa je otišao u izbeglištvo, i potucao se od Carigrada, preko Jerusalima i Bukurešta do Kijeva.

Kad je kralj Milan abdicirao, protiv njegovog povratka na mesto mitropolita, javno je uložio protest austrougarski poslanik u Beogradu Hengenmiler. Malo je poznato, ali mitropolit Mihailo je bio prvi srpski poglavar koji je uspeo da spreči potpisivanje konkordata između Vatikana i Srbije.

Veoma učeni i nadareni episkop Dalmatinsko-istrijski od 1890. do 1911. godine, dr Nikodim Milaš, nekoliko puta je predlagan za mitropolita cetinjskog i sarajevskog. NJegovi neprijatelji, lansirali su optužbe da je on po nalogu austrijske vlade napisao brošuru o bosansko-hercegovačkoj crkvi, kako bi se domogao mesta sarajevskog mitropolita. Pošto nije mogao da izdrži te optužbe, sklonio se u Srbiju i postao rektor Bogoslovije. Ni tu nije bio bolje sudbe. Liberali, a i neki profesor s njegovog fakulteta, širili su glasine da ga je poslao Beč da unijati Srbe. Vratio se u Zadar razočaran, gde je napisao svoje životno delo "Crkveno pravo".



Misteriozna smrt patrijarha Varnave


Patrijarh Varnava Rosić pos-tao je u tridesetoj episkop, u četrdesetoj mitropolit, a u pedesetoj patrijarh. Na čelu SPC bio je samo sedam godina, od 1930. do 1937. godine. Kralj Aleksandar kao da nije znao za njegove reči: "Nisam dovoljno poslušan da bi bio zapovednik", pa je verovao da je u Varnavi dobio poslušnog patrijarha, koji će crkvu učiniti servilnim slugom države kako je to bio običaj u Srbiji. Umesto toga, Varnava je od rascepkane SPC u šest raznih zakonodavnih, administrativnih, finansijskih i jerarhijskih područja, novim Ustavom crkve i strogim pravilima ustrojio SPC na moderan način i uspeo da je odvoji od države. U njegovo vreme počela je gradnja mnogih hramova pa je započeta i izgradnja hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu.

I Varnava je živeo u teška i nesigurna vremena dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, ubistva kralja Aleksandra i Španskog građanskog rata. Pokazao se postojanim i čvrstim, naročito prilikom pokušaja stvaranja konkordata između Vatikana i Jugoslavije. Bio je nepopustljiv, ne zato što je načelno bio protiv konkordata, nego zato što je smatrao da taj sporazum favorizuje katoličku i islamsku crkvu na račun drugih verskih zajednica u Jugoslaviji. Preminuo je iznenada i misteriozno u 57. godini života i ni do danas nije potvrđena ni opovrgnuta teorija da je otrovan upravo zbog svog nepomirljivog stava oko konkordata.

Varnavin naslednik, patrijarh Gavrilo Dožić pokazao se još nepopustljivijim i tvrđim orahom. Kad je Konkordat izglasan, on je ekskomunikovao iz crkve predsednika vlade Stojadinovića. Konkordat je ubrzo povučen, a Vlada je morala da prihvati sve Dožićeve zahteve: da se ukine cenzura i zabrana crkvene štampe, amnestiraju i vrate svi kažnjeni i otpušteni sveštenici i da povuku sve konsekvence državni službenici koji su primenjivali represalije protiv sveštenstva i vernika.

Zahvaljujući patrijarhu Dožiću, odbranjena je autonomija Hilandara, kada je posle egzodusa Grka iz Turske posle Prvog svetskog rata, grčka držva oduzela sva manastir-ska dobra i imanja na Svetoj Gori. Dožić je 1993. godine izdejstvovao poništenje te odluke i time odbranio autonomnost Svete Gore i svih svetogorskih manastira.

Stradanja Srpskih Partrijaraha


GAVRILO

(Dožić), patrijarh srpski,
1938-1950.


Patrijarh srpski dr Gavrilo (Dožić) rođen je 17. maja 1881. godine u Vrujcima u Donjoj Morači. Mirsko ime mu je bilo Đorđe. Za patrijarha srpskog je izabran 21. februara 1938. Arhipastirstvo patrijarha Gavrila pada u najteže vreme novije srpske crkvene istorije. Posle izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, 1941, uhapšen je od strane Nemaca u manastiru Ostrogu i prošao kroz zatvore u Sarajevu i Beogradu, internacije u manastirima Rakovici i Vojlovici, da bi zatim bio odveden, zajedno sa episkopom žičkim Nikolajem, u zloglasni logor Dahau. Posle nevoljnog boravka u ino-stranstvu, vratio se u zemlju 14. novembra 1946. godine i odmah sazvao Sveti arhijerejski sabor u vanredno zasedanje u toku kojeg se upoznao sa preteškom situacijom u zemlji i u Crkvi.

Patrijarh Gavrilo je iznenada umro 7. maja 1950. godine u Beogradu i sahranjen je u Sabornoj beogradskoj crkvi između kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića.


U dva rata-u dva logora


Dožić nije bio samo vešt diplomata, orator i stilista, već i veoma hrabar čovek. Za vreme Prvog svetskog rata bio je in-terniran u mađarske logore gde se teško razboleo i jedva ostao živ. Kad je kao patrijarh saznao da se priprema potpisivanje Trojnog pakta s Nemačkom otišao je knezu Pavlu i rekao:

- U Trojnom paktu vidim opasnost porobljavanja. Sve naše tradicije su u opasnosti i naša nacionalna osećanja uvređena. Srp-ski narod neće da bude rob. Crkva to ne može prihvatiti.

Kad su Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova zatražili 26. marta uveče prijem kod Patrijarha, kako bi mu objasnili suštinu pakta, Dožić je taj susret odgodio, kao da je predosećao šta će se sutradan dogoditi. A kad se to dogodilo 27. marta, on se preko radija obratio narodu:

- Sudba je ponovo postavila pitanje kome ćemo se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje je dat odgovor. Ako je živeti, da živimo u svetinji i slobodi, ako je mreti da mremo za svetinju i slobodu.

Sa nemačkim napadom na Jugoslaviju, vlada je pozvala patrijarha Dožića da izbegne zajedno s njom. On je to ponosno odbio i rekao da ostaje sa svojim narodom. Nemci su ga uhapsili u manastiru Ostrog i doveli u Beograd, ali videvši nepopustljivog sveštenika, koji je odbijao da crkvu stavi u službu okupatora, internirali su ga u manastir Rakovicu, pa u Vojlovicu gde je već bio konfiniran još jedan neustrašivi arhijerej episkop žički Nikolaj Velimirović. Kasnije su ih Nemci odveli u zloglasni logor Dahau i patrijarh Dožić je bio jedini vođa jedne velike crkve u hitlerovskim koncentracionim logorima.

Posle rata Dožić se vratio u Beograd gde je ponovo ustoličen za patrijarha, ali je izmučen bolešću vrlo brzo umro 1950. godine. Episkop Nikolaj Velimirović je ostao u izgnanstvu gde je nastavio da se bavi svojim misionarskim i književnim radom.Bio je jedan od najučenijih ljudi SPC. Studirao je u Brnu, a za vreme Prvog svetskog rata poslat u Ameriku da upozna svet sa stradanjima Srba. Zahvaljujući njemu na Solunski front je došlo mnogo dobrovoljaca. Plenio je magnetizmom, elokventnošću i ubedljivošću. Bio je vazda prvi kao besednik, kao pesnik, kao mislilac i prorok. Obnovio je srpsko besedništvo i njegovo delo broji 13 tomova. Umro je 1956. u Libert-vilu, a 1991. njego-vi zemni ostaci preneti su u otaybinu i sahranjeni u rodnom Leliću.


Duša od maslačka

Već ovih nekoliko potreta srp-skih arhijereja dovoljno ukazuju da je patrijarh Pavle samo nastavak istog žitija. Kao da od tih sudbina nije mogao ni on pobeći. Dojučerašnji isposnik i monah, stupio je na tron Svetog Save u samo praskozorje ovog naj-novijeg krvavog građanskog rata koji će se završiti jednim od najtežih egzodusa srpskog naroda i nestankom mnogih pravoslavnih eparhija koje je osnovao još Arsenije III Čarnojević.

Ako je Arsenije Čarnojević bio sveti otac, Varnava obnovitelj i reformator, Gavrilo Dožić vešt diplomata i najhrabriji srpski patrijarh, Nikolaj Velimirović najumniji arhijerej SPC, onda je patrijarh Pavle "svetac koji hoda". NJegov asketizam, plemenitost i dobrota nisu legenda. On i svoju skromnu penziju deli sa siromasima. NJegove evanđeoske poruke mira, ljubavi i pomirenja među ljudima, koje se završavaju apoteozom da nijedna srpska država ne vredi ni jednog zločina, već su postali kredo svih njegovih molitvi i poslanica. Uvek zdravo misleći novinar Milo Gligorijević opisao je ingeniozno patrijarha Pavva kao "dušu od maslačka".

I takav sveti čovek - kakve li ironije - je za ovih osam godina na tronu Svetog Save postao jedan od najnapadanijih i satanizovanih patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Šta je sve o njemu danas napisano i rečeno, može da oprosti samo Gospod Bog. A u tome su se pre svega takmičili i prednjačili sami Srbi daleko ispred svojih neprijatelja.

Jedna od najtežih optužbi izrečenih protiv patrijarha Pavla jeste da je pod njegovim vođstvom SPC, zajedno sa prokaženim "memorandistima", izazvala ovaj krvavi građanski rat i u ime "Velike Srbije" blagosiljala zločine i etnička čišćenja. Mnogo je političara, stranaka, medija i "nezavisnih intelektualaca", pre svega okupljenih oko Beograd-skog kruga i raznih lobija, koji nisu optužili SPC i Patrijarha da podržavaju zločinačku i ratnu politiku Karayića i režima sa Pala, iako nikada u svojim saopštenjima Sinod nije davao podršku režimu sa Pala već odbrambenoj borbi srpskog na-roda za svoja vekovna ognjišta, što se završilo 1995. godine, tragičnim egzodusom Srba iz izrazito srpskih krajeva i gradova Hrvatske i Bosne. Bile bi potrebne tone papira pa da se sve to ispiše i pobroji ali dva primera su karakteristična.

Pre dve godine šezdesetak uglednih srpskih intelektualaca potpisalo je Deklaraciju protiv genocida nad srpskim narodom, u kojoj se apeluje na savest čovečanstva da spreči mnogobrojne genocide širom zemljine kugle i da ta crna lista ne može zaobići i genocid nad srpskim narodom koji traje od 14. veka, da bi dostigao kulminaciju u tri rata tokom ovog stoleća. Deklaracija je izazvala lavinu optužbi, ali najviše je bilo oko potpisa patrijarha Pavla. Nenad Čanak, lider jedne stranke, koji je Deklaraciju uporedio s ozloglašenim Protokolom sionskih mudraca, rekao je da SPC i Patrijarh, čiju su politiku Srbi u Bosni platili sa sto hiljada glava, sada ponovo prizivaju rat na Kosovu i nova srpska zgarišta.

Zagrebački "Vjesnik" je iskoristio sve te napade iz Srbije da potkrepi omiljenu vatikansku tezu o "Pravoslavnom imperijalizmu" SPC i zaključio: "Potpis patrijarha Pavla raspršio je sve iluzije o ulozi SPC u srpskoj politici. Više nije dovoljno reći da SPC podržava velikosrpsku politiku. Prema tekstu Deklaracije čini se da je SPC glavni zagovornik i ideolog takve politike."

Stradanja Srpskih Partrijaraha


VIKENTIJE

(Prodanov) patrijarh srpski
1950-1958.


Patrijarh Vikentije, u svetu Vitomir Prodanov, rođen je 10/23. avgusta 1890. godine u Bačkom Petrovom Selu od oca Đorđa i majke Jelene. Za episkopa Zletovsko-strumičkog izabran je 1939. g. Bio je administrator i Ohridsko-bitoljske eparhije. Iz Štipa je isteran 1941. godine od strane Bugara, a jugoslovenski komunisti posle Drugog svetskog rata nisu dozvolili da se vrati u svoju eparhiju, jer su stvorili tzv. "Makedonsku pravoslavnu crkvu" koju, kao veštačku komunističku tvorevinu, do danas niko u pravoslavnom svetu nije priznao. Izabran je za patrijarha srpskog 1. jula 1950.

Patrijarh Vikentije umro je pod vrlo zagonetnim okolnostima, ubrzo posle redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, na kome nije priznata tzv. "Makedonska pravoslavna crkva". U svakom slučaju, njegova smrt nije bila prirodna. Umro je 5. jula 1958. godine i sahranjen u grobnici mitropolita Mihaila u beogradskoj Sabornoj crkvi.


Pravoslavni Iran


Drugi karakterističan primer je Saopštenje Sinoda od 11. avgusta 1994. godine u kojem se osuđuje blokada na Drini protiv Republike Srpske i kaže da pravedan mir podrazumeva "da ne tražimo ništa više, ni manje od onoga što priznajemo i želimo drugim narodima, a to je poštovanje volje i opredeljenje svih naroda da žive s kim hoće i kako hoće". U listu "Srpska reč", njena direktorka i supruga Vuka Draškovića, Danica je napisala:

"Oni izdaju saopštenja, zasedaju po sinodima, huškaju na još veći rat i narodnu nesreću. Umesto kako uči pravoslavlje, da propovedaju ljubav, pokajanje, pomirenje, život i praštanje, oni govore jezikom Arkana i nije slučajno što je on često u njihovom društvu. Oni pre liče na ratne štabove osvajačke vojske, nego na hrišćansku crkvu, otvoreno propovedajući pravoslavni yihad, rat i osvajanja teritorija, rušenje yamija i etnička čišćenja. Crkva želi da ubijamo i dalje, pljačkamo i činimo zločine s blagoslovom. Ja na to ne pristajem. Ne želim da živim u pravoslavnom Iranu."

NJen tadašnji potpredsednik partije SPO, Ilija Radulović, napisao je tada u NIN-u da SPC afirmiše nekrofiliju, had, haos, mrak, rušenje, uništavanje i hitlerovsku misao o borbi do poslednjeg Srbina. Odatle je sledio samo korak do zaključka da su SPC i patrijarh Pavle crkva nacističkog tipa. To je učinio Slobodan Inić u crnogorskom "Monitoru". Zaprepašćen što je Patrijarh održao parastos Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću, koji su po njegovom saznanju pobili više Srba nego bilo ko u srpskoj istoriji, Inić zaključuje:

"Davanje pomena ovoj dvojici njemačkih vjernih slugu iz vremena okupacije, od strane SPC i njenog Patrijarha, ne može se nikako drugačije shvatiti nego kao svojevrsna podrška SPC svemu onome što je u tom razdoblju rađeno pod njemačkom okupacijom kao i samoj saradnji sa njemačkim nacistima."

Dakle, bez obzira na nepopustljivost i prezir prema nemačkom okupatoru koju je pokazao patrijarh Dožić i episkop Nikolaj Velimirović i njihove golgote kroz logor Dahau SPC je po Iniću i njegovom istomišljenicima - pronacistička crkva. Još eksplicitniji u tom zaključivanju bio je srpski intelektualac u hrvatskom egzilu Mirko Kovač koji je izjavio: "Nema razlike između Vojne akademije i Srpske akademije nauka, Uprave policije i Uprave književnika Srbije, između Pravoslavne crkve i Nacional socijalitičke partije". Naravno, one Hitlerove i nacističke.

Posle svega nimalo ne začuđuje što "Srpska reč" objavljuje fotomontažu Patrijarha Pavla, namontiranu na telo čoveka naoružanog do zuba, bombama, kamama i mitraljezom. Dno ove moralnosti bilo je toliko duboko da je i Vuk Drašković morao javno da uputi pismo svojoj supruzi i glavnokomandujućoj u "Srpskoj reči", da je šokiran ovom fotomontažom i da bi redakcija trebalo da se izvini Patrijarhu. Da je to bila samo politička magla u kojoj bi Vuk sačuvao svoje zaklinjanje u Boga i monarhiju, videlo se već u sledećem broju, kada je LJiljana Šop, književnica, napisala da je ta fotomontaža "dobra slika" koja nju nije ni šokirala ni zgrozila jer je "Patrijarh deo nas, a kako je nas hiljade nosilo maskirnu uniformu, onda je i on nosio".

Svetski mediji nenaklonjeni Srbima, obilato su iskoristili ove poklone iz same Srbije, pa je tako pariski "Figaro" napisao da je SPC "duboko upletena u fašizam". Prvi put se demantijem javio lično Patrijarh, samo da bi u pismu podsetio Francuze kako je moguće da fašizam podržava crkva čiji je patrijarh proveo rat u nacističkom simbolu smrti koncentracionom logoru Dahau, a da je u nacističkoj tvorevini Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ubijeno pet srpskih episkopa, 800 sveštenika, porušeno 450 crkava, oštećeno 800 pravoslavnih hramova i pokršteno 200 000 Srba.

Stradanja Srpskih Partrijaraha


VARNAVA

(Rosić) patrijarh srpski
1930-1937.

Rođen je 29. 8. 1880. u Pljevljima. Osnovnu školu svršio je Plje-vljima, a bogoslovsko-učiteljsku u Prizrenu (1900). Zatim je svršio Duhovnu akademiju u Petrogradu (1905). Za episkopa je posvećen 10. 4. 1910. Posle oslobođenja Južne Srbije (krajem 1912), a naročito po odlasku egzarhijskih episkopa (1913), Varnava je upravljao i Bitolj-skom i Ohridskom eparhijom, a i jednim delom Strumičke epar-hije. 1915. morao je da napusti Južnu Srbiju, zajedno sa ostalim narodnim predstavnicima i vojskom. 17. 11. 1920, izabran je za skopskog mitropolita a za patrijarha 1930 g. Za vreme turske uprave u Južnoj Srbiji mitropolit je stekao naročitih zasluga na buđenju i jačanju srpske nacionalne svesti u borbi s bugarskom i grčkom propagandom. Podigao je na mestu stare Beogradske mitropolije, novu zgradu za potrebe Arhiepiskopije (zgradu današnje Patrijaršije). NJegovom inicijativom otpočelo je zidanje hrama Svetoga Save na Vračaru. Kraj ovoga hrama imao je nameru da podigne zgradu Srpske patrijaršije. Poslednje dane patrijarha Varnave zagorčala je konkordatska borba. Umro je 23. jula 1937. godine u Beogradu u momentu izglasavanja Konkordata između Jugoslavije i rimokatoličke crkve, koji, iako izglasan u Skupštini većinom glasova, nikada nije stupio na snagu. Patrijarh Varnava je sahranjen u hramu Svetoga Save na Vračaru.


Kome će Bog oprostiti?

Istu tezu je preslikao i pariski "Liberasion" s tim što je tvrdnju da SPC podržava etničko čišćenje potkrepio prisustvom patrijarha Pavla na jednoj akademiji u Foči, nekada pretežno muslimanskom gradu. A toj akademiji Patrijarh uopšte nije ni prisustvovao. SPC je tužila "Liberasion" i naravno izgubila spor na francuskom sudu, a kao svedok odbrane, koji je potvrdio pisanje "Liberasiona", pojavio se sada već pokojni istoričar Ivan Đurić.

Da bi optužba o umešanosti SPC u rat i fašističke zločin ebile uverljivija, lansirana je svojevremeno neistinita priča da mnog i nemački i švajcarski protestanti zahtevaju isključenje SPC iz Svetskog saveza crkava. Najjači argument bila je fotografija na kojoj Radovan Karayić ljubi ruku Patrijarhu. Kao čovek koji propoveda dijalog kao jedino rešenje svih ljudskih nesporazuma, Patrijarh prima svakog ko mu se obrati, pa je tako primao sve katoličke prelate koji su dolazili u Beograd, starešine mnogih verskih zajednica iz sveta, zatim političare Holbruka, lorda Ovena i sve mirovne pregovarače, lidere i političare svih opredeljenja, od Đinđića do Šešelja, Vuka, Arkana i Mire Marković. A što se tiče zločina i etničkih čišćenja on ih je bezbroj puta osuđivao i proklinjao. Na svaki napad i rušenje bogomolja je reagovao gnušanjem ili ličnim saučešćenjem starešinama tih crkava. Kad je bačena bomba na beogradsku yamiju ili franjevački samostan lično je posetio beogradskog muftiju i beogradskog nadbiskupa.

Među mnogobrojnim optužbama protiv patrijarha Pavla figuriše veoma uočljivo i njegovo neprihvatanje da se sastane s Papom. Te optužbe su bile dugo u medijskom opticaju kada je Papa svim snagama nastojao da poseti Sarajevo, a tu posetu kruniše i dolaskom u Beograd gde ga je ovdašnja vlast pozvala i očekivala raširenih ruku, ali ne i crkva. Poplava najtežih reči bila je upućena Patrijarhu što izbegava da se sastane sa Papom, jer bi to doprinelo okončanju građanskog rata. Uzalud je Patrijarh objašnjavao da bi se on s Papom sastao uvek ako bi to i za milimetar bilo bliže miru, ali da ta odluka ne zavisi od njega, nego i od pristanka svih pravoslavnih crkava, a one to zbog "unijatskog imperijalizma" Vatikana prema Istoku nikad nisu zaboravile i nisu dale svoj pristanak.

Bizarnih optužbi protiv Patrijarha bilo je toliko da ih je teško svrstati u kategoriju ozbiljnih a ne čudnih. Tako je izvesna organizacija "Ženski lobi" napala Božićnu poslanicu 1995. godine, u kojoj se upozorava na katastrofalnu demografsku projekciju Srbije i da nije daleko vreme kada će Srbi biti manjina u Srbiji, što je ovih dana potvrdilo i jedno stručno savetovanje demografa.

"Ženski lobi" je to upozorenje Sinoda protumačio kao "napad na slobodu ženskog tela", pothranjivanje nacionalne netrpeljivosti jer je to poruka da će Albanaca jednog dana biti više nego Srba "a svejedno je kojih će biti više, važno je da živimo jedni pored drugih", da bi usledilo finale da "Žene neće više da rađaju decu koju će Crkva i njeni istomišljenici slati u krstaške ratove". Sinod je morao gospođe iz "Ženskog lobija" da podseti da je krstaške ratove organizovala Katolička crkva, a da istorija ne pamti da je SPC organizovala bilo koji krstaški rat.

Odnos savremenih srpskih političara bilo koje provinijencije i Srpske pravoslavne crkve uglavnom se zasniva na njihovim pogrešnim profitabilnim procenama izvlačenja političkih poena iz susreta s Patrijarhom. Briljantan primer za to je sadašnji potpredsednik Skupštine Beograda, gospodin Milan Božić, pre nekoliko godina je u svom partijskom organu "Srpskoj reči" napisao:

"Srpska pravoslavna crkva će zato vremenom, kako bude politički sazrevala, morati da odabere grupu stranaka i da njima podari podršku i neveliku moć koju ima".

Zahtevati od nacionalne institucije stare 800 godina da "politički sazreva" kako bi sebe svela na nivo adolescentnih političkih stranaka je kao pretvaranje slona u miša. Stranke dolaze i prolaze, a crkva ostaje. Nigde u svetu ozbiljni intelektualci i političari ne traže da se nacionalne institucije pretvore u efemerna politička potrošna dobra pojedinih lidera ili režima. To može samo u Srbiji.