Tema: Pravoslavni narodi i Bozic

Pravoslavni narodi i Bozic


Bozic


Nova godina je došla,
stara iz sećanja bledi,
Božić je, Božić, dan, najradosniji;
zato ti, dušo, blaga, od srca želim
da imaš sve... što vredi...
U godini, ovoj, Novoj,
nek te zdravlje najbolje služi,
sreća nek ti darove nosi,
lepe, lepše i najlepše,
raduj se novom letu i
da nema mesta tuzi -
radost da vlada oko tebe i
u tvom srcu...
Božić je, Božić, dan najradosniji...
Po daru mira i ljubavi,
nek te blagoslov svud prati,
osmehom obraduj bližnje -
nov život se rađa -
jer život ne može stati!...


Božić najradosniji naš praznik - zbog rođenja Isusa Hrista a slavi se 7. januara svake godine.


Isusa, Sina Božjeg, rodila je Devica Marija, uz pomoć svog zaručnika Josipa u gradu Vitlejemu. Car Avgust, zapovedio je popisivanje stanovništva pa su Josip i Marija pošli na putovanje. Zbog gužvi nisu mogli naći mesto u konačištima i zato su, na kraju, završili u štali, okruženi domaćim životinjama, gde se Isus rodio...
Na Badnji dan se obično jede riba jer je post. Posle večere, odlazilo bi se na tradicionalnu večernju službu, do duboko u noć, kad bi se dočekao Božić...
Iako je kićenje božićne jelke star običaj, koren je uhvatio tek od sredine 19. veka, uglavnom pod uticajem nemačke tradicije. Bez obzira na to što kićenje jelke (u zapadnim krajevima bora) nije bilo rašireno, kuće su se na Badnji dan kitile cvećem i poljoprivrednim plodovima, a naročito zelenilom; to su najčešće činila deca. U početku su se kitila listopadna stabalca a kasnije zimzelena, i to voćem, najčešće jabukama, ali i šljivama, kruškama kao i raznim kolačićima i ukrasima izrezanim od hartije, često su to bili venčići, lančići, trake i slično. Čest i lep nakit, bili su "pozlaćeni" orasi i lešnici, stavljale su se svećice - simboli nade i božanstva. Kasnije su se stavljali i komadići vate, voska ili hartije koji su označavali sneg na jelki. Bogatiji su imali posebne figurice i ukrase. Ispod jelke, redovno se stavljaju jaslice, izrađene najčešće od drveta. U početku su bile samo u crkvama i kod imućnijih ljudi, a često je postojalo "takmičenje" ko će napraviti lepše jaslice.
Danas Božić slave i mnogi nehrišćani kao tradicionalan porodični praznik i primaju se prigodni pokloni. Uz proslavljanje Božića, razvili su se brojni običaji kao kićenje božićnog drveta, badnjaka, na Badnji dan, odlaska na liturgiju, pevanje božićnih pesama i davanje i primanje božićnih poklona.
U raznim zemljama, božićni običaji su različiti. Ima, tu, i zanimljivosti i neobičnosti. Na primer...
* U Japanu se slavi Božić po uzoru na zapadne zemlje, iako Japan nije hrišćanska država. Važniji praznik od Božića jest Nova godina, a razlog za božićno slavlje je službeni nacionalni praznik zbog rođendana vladajućeg cara Akihita, 23. decembra.
* Na Tajvanu, Božić je neslužbeno bio slavljen budući da je slučajno tog dana, 25. decembra 1947, potpisan ustav Republike Kine koji se svake godine slavio kao nacionalni praznik. Od 2001, ukinut je taj praznik, ali se Božić, ipak, ponegde, neslužbeno slavi.
* U Meksiku ljudi idu od vrata do vrata čestitajući (kao oni prvi koji su posetili malog Isusa), a katkad ih pozovu u kuću gde učestvuju u razbijanju jedne vrste šarenog "paketa" na užetu ispunjenog slatkišima - piñata.
* U Venecueli se deca bude i vide da nedostaje slama koju su ostavili pored kreveta prethodne večeri, a umesto nje, nalaze poklone. Deca veruju da su te poklone ostavili Mudraci i njihove kamile. Ako imaju crnu mrlju na obrazu, to znači da ih je etiopski kralj Baltazar, jedan od Mudraca, poljubio dok su spavali.
* U Australiji i zemljama istog podneblja, Božić se slavi usred leta zbog vremenske razlike između Zemljinih hemisfera.
* U Finskoj se Deda Mraz naziva Joulupukki što prevedeno znači "božićna koza". Ime mu verojatno dolazi otud što su se svečari u pradavana vremena oblačili u kozju kožu obilazeći kuće i jedući ostatke od božićnih jela.

SVEDOČENJE PO SVETOM LUKI


Prema Jevanđelju po Luki, anđeo Gavrilo je nagovestio Mariji da je ona izabrana i da će biti majka Isusa, Sina Božjeg. U toku vekova, ljudi su iščekivali dolazak obećanog Spasitelja. Marija je pristala: „Evo službenice Gospodnje, nek mi bude po riječi, tvojoj (Lk 1,38)” i začela Isusa po Duhu Svetom, bez ljudskog udela. Isus se rodio da ljude pomiri s Bogom. U jednoj osobi, spojio je ljudsko i božansko. Isus - Bogočovek. Marijin zaručnik Josip, prema običajima tog vremena, mogao je napustiti Mariju, ali pošto je u snu saznao Božji plan, odlučio je uzeti Mariju za svoju ženu. Za vreme trudnoće, Marija je posetila svoju rođaku Elizabetu koja će ubrzo roditi Ivana Krstitelja.
Prema Novom zavetu, Isus se rodio u judejskom gradu Vitlejemu, u Palestini, za vreme vladavine rimskog cara Avgusta i judejskog kralja Heroda. Prema svetom Luki, Josip i Marija su morali da putuju iz svog grada Nazareta u Vitlejem, radi raspisanog i obaveznog popisa stanovništva. Devica Marija, rodila ga je u štali, jer u konačištima nije bilo slobodnog mesta. Tu su ga posetili pastiri koju su u onom kraju čuvali ovce. Prema svetom Mateju, Josipa i Mariju su, kad se rodio Isus, posetila tri Kralja s istoka i darovali mu tri dara: tamjan (kao Bogu), zlato (kao Kralju) i plemenitu mast, smirnu (kao Čoveku). Oni su predstavnici paganskih naroda koje je Bog pozvao u svoje Kraljevstvo, tim što im je najavio rođenje Spasitelja sveta...
Od godine Isusovog rođenja, računa se hrišćanska era (po novijim proračunima, Isus je rođen nekoliko godina pre!). Hrišćansko brojanje godina, uspostavio je kaluđer Dionisije Mali u 6. veku naše (nove) ere, to jest ere posle Hrista. Tačan datum rođenja nije poznat, ali se tradicionalno uzima 25. decembar po gregorijanskom ili 7. januar po julijanskom kalendaru.


RANI ISUSOV ŽIVOT

Odrastao je u jevrejskoj porodici, u Nazaretu, pa se u jevanđeljima naziva i Isusom iz Nazareta ili Isusom Nazarećaninom, što je pogrešno jer je Isus rođen u Vitlejemu a odrastao je u Nazaretu. O njegovom zanimanju postoji više teorija koje se, uglavnom, vežu za zanimanje njegovog poočima Josipa, oko kog, takođe, postoje nedoumice, naime, grčka riječ techton, u prevodu tesar, znači i graditelj, ali ne precizira kojim materijalom. Prema tom, Josip, Isusov poočim, mogao je, na primer, biti i graditelj i u kamenu, to jest kamenorezac, što je teorija koju zastupa deo teoretičara. Majka mu je bila Marija.
O Isusovom životu do njegove tridesete godine života, ne zna se, mnogo. Proveo je te godine - ne malo - u zavidnoj poslušnosti, vrednom radu i usrdnoj molitvi. Kad je imao četrdeset dana, prikazan je Bogu, u hramu, u Jerusalimu. Isusa je u naručje uzeo starac Šimun kom je Bog obećao da neće umreti dok ne vidi Spasitelja. Uz njega, bila je i starica Ana. Obrezan je kao znak pripadnosti jevrejskom narodu. S Josipom i Marijom, bežao je u Egipat, zbog Herodova pokolja svih dečaka u dobu do dve godine u Vitlejemu i okolini. Već i samo to je nagovestilo da će Hristov život biti u znaku progonstva.
U Egiptu su živjeli do Herodove smrti, kad su se vratili u Nazaret. Povratak iz Egipta, podseća na povratak izraelskog naroda iz ropstva u Egiptu. Kad je Isus navršio dvanaest godina, po propisu zakona o praznovanju Pashe, s Marijom i Josipom je išao u hram, u Jerusalim. Ostao je u hramu i posle njihovog povratka kući. Našli su ga posle tri dana kako u hramu raspravlja s učiteljima i pismoznancima.

ISUSOVO JAVNO DELOVANJE


Posle krštenja u reci Jordanu i iskušenja u pustinji, počinje Isusovo javno delovanje u Galileji, Judeji i Jerusalimu. Povremeno je zalazio i u paganske krajeve (Tir, Sidon, Dekapol, Cezareja Filipova). Tad mu je bilo 30 godina i to je vreme 15. godine vladavine rimskog cara Tiberija. Jovan Krstitelj, krstio je Isusa. On je navestio njegov dolazak propovedajući u judejskoj pustinji. Prema Jevanđelju po Marku, prilikom Isusovog krštenja, otvorilo nebo i sišao je Duh Sveti u obliku goluba i čuo se glas Nebeskog Oca:
„Ovo je Sin moj ljubljeni, u njemu mi sva milina (Mk 1, 11)”.
Četrdeset dana, proveo je u pustinji, gde nije ništa jeo. Đavo ga je tri puta lukavo iskušavao, ali Isus ga je svaki put lako i nadmoćno odbio. Đavo ga je napadao, da iskuša njegovu poslušnost u poslanju koje mu je Bogom povereno.
Isus je imao družinu učenika koji su s njim putovali, od kojih je izabrao dvanaest apostola. Posle tog, izabrao je drugih sedamdeset dva i poslao ih po dvoje, pred sobom, u svaki grad, kud je planirao ići. Objavio je svoje veliko i moćno učenje svima koji su ga slušati. Često je govorio u jasnim živim slikama, u prirodnim poređenjima, rado i vešto ističući primere iz svakodnevnog života, jednostavno i razumljivo, tako da su i obični neuki ljudi lako mogli shvatiti svaku njegovu reč i misao. Među najpoznatijim pričama je, na primer, i ona o rasipnom sinu. Činio je mnoga čuda, kako bi potvrdio da je Mesija.
Prvo čudo je bilo na svadbi u Kani Galilejskoj, kad je vodu pretvorio u vino.
Zauzimao se za obespravljene ljude koje su pripadnici viših slojeva, fariseji i saduceji, izbegavali i prezirali. Lečio je bolesne, slepe i gluve, gubavce, padavičare, oduzete, pomagao siromasima, grešnike je obratio, hodao je po vodi, isterivao zle duhove iz opsednutih ljudi, a jednom je i oživeo Lazara koji je, već, bio mrtav. "Ustani, Lazare!" - rekao je i Lazar je, s odra, ustao. Lečio je samo neke ljude jer on nije došao iskoreniti sva zla sveta, nego da oslobodi čovjekovu dušu od ropstva greha - da ga spasi.


MARIJA - BOGOMAJKA

Prema Novom zavetu, Marija (aramejski מרים Maryām "gorka"; arapski مريم (Maryam); Grčki Μαριαµ, Mariam, Μαρια, Maria) je bila majka Isusova. Sveta Marija, Blažena Devica Marija i Bogorodica (grčki Theotokos Θεοτόκος) su tradicionalni nazivi koje koriste pravoslavci, katolici i ostali da opišu Mariju.
Prema Jevanđeljima, živela je u Nazaretu, u pokrajini Galileji. Na aramejskom, njenom maternjem jeziku - prema tom i Isusov jezik je aramejski - zvala se Mirjam. Stupila je u brak s Josipom i začela Isusa, Sina Božjeg - na čudesan i jedinstven način - po Duhu Svetom, pa ga odgajala s Josipom, Isusovim poočimom. U svim jevanđeljskim tekstovima, Marija je u prvom redu Isusova majka. To je njena uloga u istoriji spasenja. Hrišćani je iz poštovanja zovu Blažena Devica Marija. U toku vekova, razvile su se mnoge marijanske pobožnosti, molitve, pesme, od kojih je najpoznatija molitva Zdravo Marija. Marija se više puta ukazala ljudima dajući poruke.
U Novom zavetu piše malo o Marijinom ranom životu. U Bibliji se ne navode imena njenih roditelja. Iz drugih izvora i tradicije, zna se da se oni zovu Joakim i Ana. Po legendi, dugo nisu mogli imati dece, molili su se Bogu i Ana je rodila Mariju u podmakloj starosti. Katolici veruju da je Bog unapred izabrao Mariju, da bude Bogorodica i da je Marija od prvog trenutka svog postojanja bila slobodna od istočnog greha te bilo kog ličnog greha - jer je od Boga dobila posebne milosti. U trećoj godini, roditelji su je prikazali Bogu. Marija je bila rođaka Elizabete, žene jevrejskog sveštenika Zaharije iz roda Abijina (Lk 1,5). Oni su roditelji Jovana Krstitelja, Isusovog preteče. Marija je živela s roditeljima u Nazaretu, u Galileji. Upoznala se s Josipom iz Nazareta koji je bio kraljevskog roda, potomak kralja Davida, ali je bio siromašan tesar, pravedan i pošten mladić. Sklopili su vereništvo za devičanski brak. Marija je želela da bude devica i u braku, a Josip je to prihvatio. Pre svadbe, živeli su odvojeno i u to vreme, Bog je poslao anđela Gavrila Mariji u Nazaret. Anđeo je pozdravi riječima:
"Zdravo, Marija, milosti puna! Gospod s tobom! (Lk 1,28)"
Marija je zbunjeno razmišljala kakav je to pozdrav. Anđeo je nastavio i preneo joj Božju poruku:
"Evo, Marija, začećeš i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti velik i zvaće se Sin Svevišnjeg. Njemu će Gospod Bog dati presto Davida, oca njegova, i kraljevaće nad domom Jakovljevim u veke i njegovu kraljevstvu neće biti kraja. (Lk 1,32-33)"
Marija je obećala Bogu devičanstvo i nije imala polne odnose s Josipom pa je pitala anđela:
"Kako će to biti kad ja svog muža ne poznajem? (Lk 1,34)"
Gavrilo joj je objasnio da će začeti od Duha Svetog i dao joj primjer njene rođake Elizabete, koju su smatrali neplodnom pa je Božjom pomoći začela sina u dubokoj starosti. Marija je poverovala i pristala:
"Evo službenice Gospodnje, nek mi bude po tvojoj reči! (Lk 1,38)"
Vjeruje se da je tad Marija začela Isusa. Bog je želeo njen slobodan pristanak.

MARIJA POHODI ROĐAKU ELIZABETU


Marija je pohodila rođaku Elizabetu koja je bila trudna (Lk 1,39). Pri susretu Elizabete i Marije, Elizabeti je zaigralo dete u utrobi. Tako je to bio i "susret" njihovih sinova - Isusa i Jovana Krstitelja. Elizabeta, oplođena Duhom Svetim, povikne:
"Blagoslovena, ti, među ženama i blagosloven plod utrobe, tvoje! (Lk 1,42)".
Hvalila je Mariju jer je poverovala. Posle toga, Marija je izrekla hvalospev Bogu:
"Veliča duša moja Gospoda, klikće duh moj u Bogu, mom Spasitelju, što pogleda na neznatnost službenice svoje: odsad će me, evo, svi naraštaji zvati blaženom... (Lk 1,46-55)".
Marija je pomagala Elizabeti, a posle tri meseca, vratila se kući.
Josip je tad primijetio da je Marija trudna. Našao se u velikom iskušenju. Marija je ćutala i nije mu objasnila šta se desilo. U to vreme, za neveru - neki su bili i kamenovani. Josip je odlučio da će potajno napustiti Mariju i povući se, nije želeo da Mariju kazne i osramote. Noć pre, pre nego je planirao da ode, u snu mu se ukaza anđeo Gospodnji koji mu reče:
"Josipe, sine Davidov, ne boj se uzeti k sebi Mariju, ženu svoju. Što je u njoj začeto, doista je od Duha Svetog. Rodiće sina, a ti ćeš mu nadenuti ime Isus jer će on spasiti narod svoj od greha njegovih. (Mt 1,20)"
Prema jevrejskom običaju, otac je imao pravo dati detetu ime, Josip je dobio tu čast. Josip je uzeo Mariju k sebi i verovatno su posle tog imali svadbenu ceremoniju stupanja u brak.
Približilo se vreme Isusovog rođenja. Rimski car Avgust, zapovedio je da se sprovede obavezan popis stanovništva. Svako je morao, po zakonu, da ode u grad rošenja, svojih predaka, da bi bio popisan. Marija i Josip, bili su iz roda kralja Davida pa je za njih popis bio u Vitlejemu. U Starome zavetu je prorokovano da će se Mesija roditi u Vitlejemu. Marija je osećala porođajne trudove pa su tražili smeštaj, ali su u gradu Vitlejemu svi smještaji bili dupke popunjeni, nije bilo ni jednog praznog mesta. Sklonili su se u pećinu, kraj grada, gde pastiri sklanjaju svoje životinje za nevremena. Tu je Marija rodila Isusa, povila ga u slamu i smjestila u jasle (Lk 2,7). U blizini su pastiri čuvali stada, prišao im je anđeo Gospodnji i rekao:
"Ne bojte se! Evo, javljam vam blagovest, veliku radost za sav narod! Danas vam se u gradu Davidovu rodio Spasitelj - Hristos, Gospodin. I evo vam znaka: naći ćete novorođenče povijeno gde leži u jaslama (Lk 2,10-12).
Pastiri su posetili Isusa, Mariju i Josipa, a uskoro su se njih troje smestili na bolje mesto jer se našao odgovarajući smeštaj.
Četrdeseti dan kasnije, posle Isusova rođenja, Marija i Josip prikazali su Isusa u Hramu, u Jerusailu, što je bio starozavetni običaj za novorođenčad. Prineli su žrtvu "kako je rečeno u Zakonu Gospodnjem: dve grlice ili dva golubića (Lk 2,24)". U Hramu je bio pravedan i pobožan starac Šimun kom je Duh Sveti objavio da će videti Pomazanika Gospodnjeg pre smrti. Uzeo je Isusa u naručje, blagoslovio Boga i prepoznao u Isusu obećanog Mesiju. Mariji je rekao:
"Ovaj je, evo, postavljen na propast i uzdignuće mnogima u Izraelu i za znak osporavan - a i tebi će, samoj, mač probosti dušu - da se razotkriju namisli mnogih srdaca! (Lk 2,35)"
Tim je navestio buduću Isusovu muku, Isusovo stradanje i Marijine tuge. Tamo je bila i proročica Ana, hvalila je Boga i svima pričala o Isusu...
Tri Kralja s istoka, došla su se pokloniti Isusu. Vitlejemska zvezda repatica, kometa, pokazivala im je put. Putem su bili kod jevrejskog kralja Heroda koji im je rekao da mu na povratku jave gde je Isus, da mu se i on pokloni. Herod je zapravo želeo da pogubi Isusa jer se bojao da mu ne uzme kraljevski presto. Tri kralja su se poklonila Isusu uz kog su bili Marija i Josip te su ga darovali: tamjan, zlato i plemenitu mast. Kraljevi se nisu vratili Herodu jer im je anđeo rekao Herodove planove. Kralj Herod, izdao je naredbu da se u Vitlejemu i okolini ubiju sva deca do 2 godine starosti. Nisu ubili Isusa jer je anđeo Gospodnji javio Josipu:
"Ustani, Josipe, uzmi dete i majku njegovu, bežite u Egipat i ostanite dok ti ne javim jer će Herod tražiti dete da ga pogubi." (Mt 2,14)
Put u Egipat, bio je dug i težak kroz negostoljubivu pustinju.
U Egiptu su bili izbeglice, teško su živeli.
Kad je umro Herod, anđeo je javio Josipu u Egiptu, u snu:
"Ustani, Josipe, uzmi dete i njegovu majku te pođite u zemlju izraelsku jer su umrli oni koji su detetu o glavi radili." (Mt 2,10)

POVRATAK U NAZARET


Vratili su se u Nazaret, u Galileju. Kad je Isusu bilo 12 godina, išli su u Jerusalim, u Hram. Na povratku, Marija i Josip, shvatili su da Isus nije u njihovoj blizini, mislili su da je s vršnjacima. Tražili su ga tri dana i tad ga nađu u Hramu, gde je učeno razgovarao s učiteljima. Marija ga je upitala: "Sinko, zašto si nam to učinio? Gle, otac tvoj i ja žalosni smo te tražili." A on im reče: "Zašto ste me tražili? Niste li znali da mi je biti u onom što je Oca, mog?" (Lk 2,48-49) Vratili su se u Nazaret, Isus im je nadalje bio poslušan. Josip je bio tesar, a Marija je obavljala domaće poslove. Pre nego je Isus započeo javno delovanje, Josip je preminuo u prisustvu Isusa i Marije...
Isus je prvo čudo učinio na svadbi, u Kani Galilejskoj. Tamo je bio s Marijom i učenicima. Kad je ponestalo vina, Marija je rekla Isusu:
"Vina nemaju." (Iv 2,3) On joj je odgovorio: "Ženo, što ja imam s tobom? Još nije došao moj čas!" (Iv 2,4) Posle tog, Marija je rekla poslužiteljima: "Što god vam kaže, učinite!" (Iv 2,5) I Isus je učinio prvo javno čudo - pretvorio je vodu u vino. Učenici su poverovali da je On obećani Mesija.

SVE POD NEBOM...

Svet, naš, stvoren je tako da je sve u njemu podložno promenama. Sve ima svoje lice i naličje, svoj početak i kraj, medalja ima dve strane, prema jutru je veče, prema radosti je tuga, istina i laž se nalaze na dva kraja, sve se menja, sve teče, sve pokazuje svoja dva lica, sve je u menjanju... Evo šta o tom kaže Novi zavet:

Sve pod nebom ima svoje vreme,
Vreme rađanja i vreme umiranja,
Vreme setve i vreme žetve,
Vreme bolesti i vreme lečenja,
Vreme rušenja i vreme građenja.
Vreme plača i vreme smeha,
Vreme tugovanja i vreme radovanja,
Vreme kamenovanja i sabiranja,
Vreme zagrljaja i vreme rastajanja,
Vreme traganja i vreme gubljenja,
Vreme čuvanja i vreme bacanja,
Vreme paranja i vreme šivenja,
Vreme ćutanja i vreme govorenja,
Vreme ljubavi i vreme mržnje,
Vreme ratovanja i vreme mira.

"Sveto pismo", Propovednik, 3, 638



NEK TE GOSPOD BLAGOSLOVI...

Božićno doba je i vreme da se iskažu duboke i umne misli. Neprolazne istine. Ono što je vredelo, vredi i što će navek biti vredno i neprolazno jer je sastavljeno od dobra za Čovekovu dobrobit. Nek ti dani, tvoji, dani što traju, daruju potrebnu snagu i dužnu hrabrost da ideš svojim vlastitim putem, da tražiš i nađeš onaj put koji je za tebe određen... Pa, dalje...
Nek te čuva i štiti od svih nevolja, da se nikad ne osećaš sam, napušten i bespomoćan u nevoljama...
Nek za tebe uvek nađe jedno dobro srce koje će stati uz tebe i uvek ti biti pomoć i oslonac...
Nek ti sija Njegovo Lice: nek ti bude milostiv, nek ti obilno udeli svoje milosrđe...
Nek ti daruje otvorene oči i uši... da sve vidiš i sve čuješ... Kroz život idi umom, svojim, i srcem, svojim, a ne, samo, nogama...
Da i u neuglednim i na prvi pogled nevažnim stvarima svakidašnjice uvek prepoznaješ njegova božanska dela i čudesa...
Nek ti Isus udeli mir i spasenje...
Nek te ne uznemiruju niti zbunjuju hvala i kuđenje drugih... prolazni su...
Nek ti daruje unutrašnju snagu i sigurnost i otkrilje da strah ne bude tvoj stalan pratilac nego da ga se oslobodiš...
Nek ti svaki dan daruje radosno srce, osmeh na usnama i obrazima, onakav osmeh koji druge smiruje i oslobađa... potrudi se... o, Čoveče...
I nek ti podari dar da i sebe samog ne uzimaš preozbiljno, da se možeš i na svoj račun nasmejati...
U tamnim trenucima života, nek ti pošalje svoju zvezdu koja će te pratiti,
u žalosti tešiti a u radosti podržavati...
Nek ti daruje dovoljno mira i sna...
Nek ti ne nedostaju i izazovi, velike ideje i radosna životna iznenađenja...
Nek bude uz tebe uvek svojim blagoslovom...
Nek te okruži svojom prisutnošću u kojoj možeš rasti i sazrevati...
Nek ti pomogne da pronađeš svoj put i snagu da na njemu ostaneš i opstaneš...
Tako nek te sačuva Gospod, tvoj Bog, koji te je pozvao u život...
I koji hoće da živiš i budeš srećan!
Amin!

POREKLO PRAZNIKA


Uoči Božića je Badnji dan, Badnje veče, tj., 6. januara svake godine...
Badnje veče je predivno... a šta mu prethodi?...
nogi običaji vezani za ovaj dan sasvim su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i dalje ih održavaju. Za badnjak, badnje drvo, seče se, najčešće, stabaoce ili, samo, grana hrasta koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Spasoje Vasiljev badnjak vezuje za slovensko božanstvo Svetovida.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i sve su povezane s porodičnim kultom ognjišta.
Narodni običaji, tako lepi i slikoviti, oko Badnjeg dana su veoma stari ali se mnogo običaja promenilo, izgubilo ili, čak, sasvim zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se umeju razlikovati u nekim elementima. Kombinacije donose velike razlike u običajima od kraja do kraja. Ali, i pored tolike raznovrsnosti, ipak postoji i mnogo zajedničkih običaja. Mnogi su vrlo slični, kao sećanje na neke davne običaje koji se više ne sprovode ali postoji kao odjek, kao sećanje da se u nekom kraju, gradu ili selu, upravo, nekad i to tako radilo pre nego što se to i tako napustilo, često i zauvek, da se, više, niko i ne seća, novo vreme je učinilo svoje....
Loženje badnjaka je u vezi s ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog Sunca, jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mlad hrast ili mladica, grana, npr., ovog drveta, spaljivanjem je obeležavan dolazak Nove godine, a "pregršti" varnica "bacane" u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.

SEČENJE BADNJAKA

Već u ranu zoru, u cik zore, što bi rekli Srbi, pucanjem iz pušaka i treštanjem iz prangija, objavljuje se opšti, često i zajednički, komšijski, rođački ili drugi odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska Sunca. Zavisno od krajeva, birani su različiti badnjaci. U istočnoj Srbiji, biran je cer; na zapadu, zavisno od kraja, to su hrast ili bukva; u smedrevskim selima, na primer, seče se ne drvo za badnjak već, samo, hrastova grana.
Broj badnjaka takođe varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva ili tri a ponegde i devet, a, ponegde, onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Uglavnom je to značilo da se odseče jedna grana drveta, koja bi se tako cela nosila kući, ili se prvo kresala na više jednakih ili nejednakih delova. Ova raznolikost u broju badnjaka takođe ide u prilog prethrišćanskom poreklu badnjaka i Badnjeg dana.
Pre sečenja se drvetu nazove "dobro jutro", čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo s istočne strane jer je trebalo da padneupravo na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se "da se drvo ne muči", tj., da se obori iz jednog udarca ili, najviše, s tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Prvi iver koji se odvaja od badnjaka ima takođe magičnu moć. Pazilo se da ovaj iver ne padne na zemlju, pa je s onime ko seče badnjak išao još jedan muškarac da uhvata prvi iver. Stavljanjem prvog ivera od badnjaka u karlicu verovalo se da će pomoći da se u njoj skuplja kajmak debeo kao iver, ili, ako se stavi na košnice, onda niko neće moći pčelama da naudi, a verovalo se i u lekovitost vode u kojoj je prvi iver potopljen pa su je oboleli pili radi ozdravljenja. Negde, opet, taj iver stavljaju u kokošarnik da živina bude uvek na okupu, a negde pod kvasac sa željom da u kući sve raste kao kvasac, itd.
Kad se domaćin vrati iz šume i donese badnjak, tj., badnjake, prislanja ih na kućni zid a tek s prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja na ognjište. Ponegde badnjake okrešu još u šumi, a ponegde ih donesu s granama, cele.
Dok su badnjačari još u šumi, iz kuće se posakrivaju tronožne stolice, metle, kudelje, vretena i igle. A zašto - ne znam, nisam etnolog, ali, potrudiću se da i to saznam, pretpostavljam da je zanimljivo i da odnekud vuče svoje korene.

BOŽIĆNA PEČENICA


Posle donošenja badnjaka se kolje pečenica (ponegde se kolje ili utuče na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za Novo leto, a ponegde se zove i Veselica ili Božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

OBILAŽENJE KUĆA

U Vojvodini se deca okupljaju, predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze u kuće u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića i a od domaćina očekuju da ih daruje nekom prigodnom sitnicom. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima, a ređe novcem (to je novija izmišljotina!).

BADNJE VEČE 6. JANUARA

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji na vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik (prvi gost).
Predveče, domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kad ukućani pitaju "Ko je?!" - odgovara "Badnjak vam dolazi u kuću!" Zatim mu domaćica otvara vrata i obraćajući se badnjaku govori "Dobro veče, badnjače!" Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima "Srećno vam Badnje veče!" - na šta ga ukućani otpozdravljaju sa "Bog ti dobro dao i sreće imao!" - dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Noseći badnjak, domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove kuće bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu s medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima.
Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica unose slamu i raznose je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pritom, onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.
Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njom su i obavijali voćke da bi bolje rodile.

PALJENJE BADNJAKA

Badnjak se poljubi, maže medom i stavlja na ognjište. Kad je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću: kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom, itd.
Ponegde, zasečen kraj badnjaka namažu medom, pa to čobani ližu, govoreći "Kako mi za badnjakom, tako ovce za jaganjcima, krave za telcima..."
Običaj nalaganja badnjaka na vatru, vrlo je star i pominje se u pisanim izvorima još u XIII veku, daleke 1272. u dokumentu se beleži da su na Badnje veče dubrovački brodovlasnici prinosili Knezu panj-ceponem i nalagali ga na vatru . A u XVII veku je zabeleženo da je u Istri postojao običaj paljenja i darivanja badnjaka hranom. S druge strane, u smederevskom kraju, npr., ne postoji običaj nalaganja badnjaka, osim, možda, u kućama doseljenika s drugih strana.
Deca "džaraju" vatru, odnosno grančicama raspaljuju i čačkaju vatru izazivajući pregršti varnica, iskri govoreći "Koliko iskrica, toliko parica, pilića, košnica...!" - nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori "Dobro veče, čestiti, vi i Badnje veče!" a ukućani odgovaraju "Dobro veče, čestiti, vi i vaša pečenica!"
Posle tog, domaćin okadi ceo dom i večeru, pripali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

BADNJAČKI KOLAČ


Ponegde se, za Badnje veče, mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca, s orasima i mazana medom; a, ponegde, i s kvascem. Česnica se za večerom lomi, a ne seče, usvojeno je pravilo.
U svrljiškom kraju se, na primer, pravi badnjidanski obredni hleb, tzv., "njiva" na kom je ukras urađen u obliku zmije koja je u vezi i s kultom mrtvih ali u nekim situacijama ima veze i s rodnošću godine, što nije baš sasvim jasno i što bi mogli objasniti samo školovani etnolozi i crkveni ljudi, što ja nisam. Obredni hlebovi koji se mese na Badnje jutro, u tesnoj vezi su s magijskim verovanjima u vezi s plodnošću.
Na Kosovu se za Badnji dan spremao poseban kolač koji se iznosio na kućni prag i ritualno nudio vuku. Vuk je, inače, posebno poštovano mitsko biće među starim Srbima.

BADNJAČKA VEČERA

Badnja večera je posna trpeza (posna, ali je i bogata). Treba da obiluje jelom i pićem da bi i čitava nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, a neka su i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive, jabuke i kajsije). Večera protiče u miru i tišini (što uveliko odudara od buke i "brbljanja" za stolom, čak i uz nedolilčan TV prenos, često uz viku i svađu pa i mnogo teže stvari - a sve kao "novotarije" obesmišljenog, odnarođenog i odboženog "novog čoveka" koji više ceni tuđe nego svoje i koji više ne zna da se ponaša onako kako vera propisuje a dobri narodni običaji nalažu, ali, to je druga priča i nije joj ovde mesto!).
Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju "domaći" ili "domaći pokojnici" ili "domaći duhovi". Svi preci su s ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana s trpeze ne prikuplja nego samo donosi pa se čak ni ne čisti po kući.
Većina jela s badnjedanske večere, koriste se i pri daćama tako da je ta večera pre sveg žrtven obred posvećem porodičnim precima. Badnjedanska večera je jedna od najvažnijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi tamjanom da bi se za večerom spojili i živi i oni koji to nisu.

BDENJE

U badnjedanskoj noći se peče božićna pečenica, namenjena sutrašnjem danu - Božiću.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Onom ko prvi spazi, pripadala je nagrada od domaćina, a sam trenutak pregorevanja, domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Znalo se da, kad pucnji počnu da se razležu, badnjaci prispevaju.
Nekad su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi. U Crnoj Gori, na primer, jedan je muškarac čekao da pregori badnjak i za to vreme često džarao vatru govoreći "Ovoliko u našem toru bilo ovaca, koza..."

ZAHVATANJE VODE

Vodi koja se zahvati u badnjedanskoj noći, pre izlaska Sunca, takođe se pridaje magijsko značenje. U nekim krajevima se ona zove "jakova voda".
Pre zahvatanja vode, izvor, reka ili bunar, daruju se žitom, novcem ili voćem. Vodu pozdravljaju s "Dobro jutro, vodice i srećan ti Božić!"
Po pravilu je zahvataju devojke a njom se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja im poliva.
Ovom vodom se mesi česnica i nad njom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi lik momka za kog će se udati. To se uvek i obistini.

HRIŠĆANSKI ELEMENTI I ZNAČENJE


Običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Isus Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kad se Isus rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.
Kad odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru i seče badnjak, kao što smo već opisali, a, ovde, samo ponešto dodajemo.
Posipanje žitom na Badnji dan i Božić, podseća na žito koje je Majka Božja, kad joj se rodio sin, bacala stoci koja je bila u štali da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je mali Isus ležao. Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hristos rodio na slami, i tim je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini. Kad unosi badnjak u kuću, domaćin tada kaže "Hristos se rodi!" - a svi ukućani odgovaraju "Vaistinu se rodi!"
Kađenje doma tamjanom je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće označavaju vlast Božju na sve četiri strane sveta.
Kad se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani, svi, zajedno, stanu na molitvu, pevajući tropar Roždestvo tvoje... , pomole se Bogu, pročitaju ili izgovore molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima Badnje veče i sutrašnji praznik Božić i sedaju za trpezu.
Evo te pesme Roždestvo tvoje:

Rođenje, Tvoje, Hriste, Bože, naš,
Obasjalo je svet svetlošću bogopoznanja,
Jer tad je one, što zvezde obožavahu,
Zvezda naučila da se klanjaju Tebi,
Suncu Pravde i da poznaju Tebe,
Istok s visine,
Gospode,
Slava Ti!

JA SAM SVETLOST SVETU!

Pogača koja se lomi, znači reči, Isusove "Ja sam hleb živ, a vino krv moja!" Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile a med sladosti večnog života bod okriljem Boga. Sveća koja se pripaljuje za Badnji dan i Božić, predstavlja svetlost Božju i podseća na Isusove reči "Ja sam svetlost svetu!"
Paljenje badnjaka označuje završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.

OPRAŠTANJE

Koji se tokom godine s nekim zavadio, na Badnji dan se s njim treba da pomiriti.

SAVREMENA PROSLAVA BADNJEG DANA


U današnjim, uveliko gradskim uslovima se proslava Badnjeg dana obavlja u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.
U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu, sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljen badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.
Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom. Ranije se večeralo na slami, na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Paljenje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem nekoliko listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu, ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom zajedničkom badnjaku.

PRIGODNE POSLOVICE

Uz Badnji dan su vezane i ove dve poslovice:
* Nije svaki dan Badnji dan, a znači da je na Badnji dan velika sreća, što drugih dana u godini ne mora biti
* Vezani su kao Božić i Badnji dan, kaže se za one koji su nerazdvojni.

O BADNJAKU

Badnji dan je poslednji dan pred Božić. Naziv potiče od staroslovenske reči "bdjeti", što znači biti budan. Tako Badnje veče predstavlja ono veče koje treba da bdimo i ukažemo poštovanje i pozdravimo rođenje Bogomladenca. Veruje se da je na Badnji dan obavezno vraćanje pozajmljenih stvari jer, u protivnom, neće biti vraćene čitave godine. Najvažniji ritual za Badnji dan jest sečenje badnjaka i njegovo unošenje u kuću. Domaćin zorom odlazi u šumu da odseče badnjak koji donese u kuću, ali ga ne unosi do večeri. Badnjak je obično mlado zdravo hrastovo, cerovo ili javorovo drvo. Kad odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, slavu i sutrašnji praznik Božić, baci šaku žita na drvo i s tri udarca sekirom mora da ga odseče. Seče se ukoso i s istocne strane, da bi stabaoce palo na istočnu stranu. Vodi se računa da drvo, prilikom odsecanja padne direktno na zemlju, a da se ne zadrži na susednom drvetu. Domaćin pre večere unosi badnjak u kuću, a ukućani ga dočekuju posipajući ga pšenicom ili nekom drugom vrstom žitarice. Slama se takođe unosi u kuću i za to vreme domaćin i domaćica kvocaju, dok ih deca prate pijučići i imitirajući glasove domaćih životinja. Po rasprostrtoj slami, domaćica baca orahe, bombone i suve šljive, a deca ih uz radosnu ciku traže. Orahe niko ne uzima, ostaju u uglovima.
Ima malih razlika u proslavljanju Badnjeg dana i Badnje večeri u Srbiji. Evo kako je to u Vlasotincima...
Mnogi običaji vezani za ovaj dan, sasvim su paganski, mada je crkva pokušala da im da hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i dalje ih održavaju. Za badnjak se, najčeše, seče hrastova grana, a hrast je, kod Slovena, oduvek bio sveto drvo. Neki ga vezuju - misli se na badnjak - za slovensko božanstvo Svetovida.
Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani. Vec u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska Sunca. Pre sečenja se drvetu kaze "dobro jutro", čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa čovek koji ga seče navlači rukavice.
Drvo se uvek zasecalo s istočne strane jer je trebalo da padne na istok.
Najveći deo radnji i običaja je vezan za Badnje veče. U toku dana, domaćica u sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji na vrhu stola gde se večera. Ponegde sito stave i pod sto, a ponegde kod samog ognjišta. Tim žitom posipa se badnjak, slama i polažajnik (osoba koja ujutro na Božić prva uđe u kuću).
Predveče, domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kad ukućani pitaju: "Ko je"? - odgovara: "Badnjak vam dolazi u kuću!" Zatim mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku - ne badnjičaru! - govori: "Dobro veče, badnjače!" Domaćin, stupajući desnom nogom preko praga, unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane: "Srećno vam, sad, ovo Badnje veče, sutrašnji Božić i svi dani po Božiću!", na šta mu ukućani otpozdravljaju: "Bog ti dobro dao i sreće imao!" - dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Noseći badnjak, domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njima pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve kućne uglove bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami, ispod stola i najčešće se jedu s medom. Orasi koji su u uglovima niko ne uzima, to se ne dira. Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tom onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se služi i jede na podu; stolice su iznete iz kuće.
Običaj polaganja badnjaka na vatru vrlo je star. Deca "džaraju" vatru i grančicama je raspaljuju i čačkaju, izazivajući pregršt varnica, iskri govoreći: "Koliko iskrica, toliko parica, pilića, košnica ..." - nabrajajući svu stoku i živinu čije se množenje i dobro zdravlje priželjkuje. Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori "Dobro veče, čestiti, Vi i Badnje veče" a ukućani odgovaraju "Dobro veče, čestiti, Vi i Vaša pečenica". Posle sveg ovog, domaćin okadi tamjanom celu kuću i postavljenu večeru, zapali sveću i pristupa se Badnjoj večeri.
Česnica se, za večerom, lomi, znači - ne seče se! Badnja večera je posna trpeza. Posna, ali bogata. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, koja su i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive, suve kajsije). Večera protiče u miru i tisini. Slama koja se unosi u kuću, jedenje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju "domaći" ili "domaći pokojnici" ili "domaći duhovi". Svi preci su s ukućanima, zato je večera tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana s trpeze ništa ne prikuplja, ne sklanja se, ne čiste se ni mrve, nego samo donosi pa se čak ni ne čisti po celoj kući. Većina jela s badnjedanske večere koriste se i pri daćama tako da je ta večera pre sveg žrtven obred posvećen porodičnim precima. Badnjedanska večera je jedna od najvaznijih večera u čast mrtvima i jedan deo svakog jela se ostavlja za pokojnike. Večera se kadi da bi se za večerom spojili i živi i pokojni.