Tema: Zicka beseda Svetog Save 1220 godine

Zicka beseda Svetog Save 1220 godine


Жичка беседа Светог Саве о правој вери 1220. године


Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:



''Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа'' (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене ''испуни недостатке наших отаца.'' (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.

И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер ''друге основе'', као што рече Апостол, ''нико не може положити, већ само коју положи'' (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.



После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да ''савршен буде Божји човек'' (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, ''вера је спасоносна'', као што рече Апостол, ''која кроз љубав дела'' (Гал 5,6).

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.

Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).



Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољомхотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.

Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: ''Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро'' са правом вером, ''поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.'' (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).



Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. Ii Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.

Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.

А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.

Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.



Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:

''Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама'' (Мт 28,19). И опет: ''Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се'' (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.



И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер ''вера без дела мртва је'', по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.



Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: ''Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека'' (Јн 8, 51).

Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: ''Окусите и видите како добар је Господ'' (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!



Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.



Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас ''љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом'' (v Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (v Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).



И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему ''од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите'' (ii Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. Ii Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је ''пред очима Његовим све откривено'', као што рече Апостол (Јевр 4,13), и ''јер је Бог наш огањ који спаљује'' (Јевр 12,29); и ''узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове'' (ii Мојс 20,5-6). Јер је Он ''Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни'' (v Мојс 10,17). Да ''држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам'', ''да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим'' (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.

PRVA STUDENIČKA BESEDA SVETOG SAVE


Braćo, i oci, i deco,
Priđite i čujte, dobro, i razumite blagodat javljenu nam kroz Gospoda našeg Isusa Hrista i kroz ovog Gospodina našeg, koji je Gospodu pristupio i zavoleo ga, po jevanđeljskoj zapovesti rečenoj samim Gospodom: "Da ljubimo Boga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom mišlju svojom i svima osećanjima svojim" da gledamo zapovesti, Njegove.
Da, vaistinu, ovaj Prepodobni otac naš tako zavole Boga i usrdno pođe za Njim, da ni jednoj od Njegovih svetih zapovesti ne dade da padne na zemlju, nego (ih) sve prihvati u sveti um, svoj i u nedra duše, svoje, i na oltaru srca, svog, napisa, i nelažno pohita za svetim zapovestima Njegovim, sve tvoreći i sve ispunjujući, (te) tako činjaše tečenje neoslabno do končine svoje, hoteći i konačnoj reči Gospodnjoj čast odati:
"Koji pretrpi do kraja, biće spasen!"
Kao što ste i mnogi od vas očevi(d)ci početka njegovog tečenja i tim istim očima svojim vidite (i) kraj njegov, ukrašen prevelikim čudesima i za to ljubavno tečenje njegovo udostoji ga tolikog dara Vladika Car Nebeski: da bude i saborac Svetima Njegovim i s njima da likuje, nerazdvojno, u beskrajne vekove. I, štaviše: da nam i kroz njega pokaže i čudesa - da bolesnima daje zdravlje i đavole da izgoni posle smrti.
Stoga i vi, braćo, ljubljena, i deco ovog svetog Učitelja, vašeg, koji vam je pokazao dobar obrazac radi vašeg spasenja, posledujte za svojim pastirom, podvigom, dobrim i verom, čistom i dušama, preočišćenim i telima, neoskvrnjenim i umovima, neporočnim i prosvećenim savestima, svagda noseći misao, čistu u dušama, svojim, uvek gotovi na svako bogoljublje, očišćujući se od svakog greha, a izobilujući u svakom dobrom delu, držeći zdravu veru, i Boga sveg - Neba i Zemlje - neprestano moleći i slaveći i blagodareći, i preuznoseći Ga pohvalama i pesmama duhovnim, smirivajući se, umom, svojim, pripadajući Mu i bez sumnje poklanjajući Mu se, svagda, i uzdržavajući se, uvek, od svakoga zla, brzo, i čilo, i čisto upravljajući svagda svoj život, hitajući na izvršavanje svetih zapovesti, Njegovih.
Sećajući se (takođe) reči rečene od Gospoda našeg:
"Zaista vam kažem: svaki koji veruje u mene, neće umreti do veka, i na sud neće doći, nego će preći iz smrti u život!"
I opet reče: vaskrsnuću vas u život, večni, i tela ću, vaša, opet oživeti, i duše će, vaše, opet ući u skrovišta srca, vaših, i bićete, opet kao što i bejaste, pre - i većma i više od tog, veoma. Jer, veli, nije to smrt: umreti telom bez greha i opet oživeti u vreme Suda i u budući Dan drugog dolaska Hristovog. Nego je smrt, reče Gospod: "Ako ne poslušate reč moju i ne poverujete Onom koji je mene poslao. Zaista vam kažem: "U gresima svojim pomrećete", i niotkud nećete preći pregrade smrti, nego ćete vavek umreti imajući živa telesa i žive duše u sebi, i u muku, večnu, bićete predani, i tu, sami umorivši sebe gresima, nećete umreti konačno, nego s gresima svojim, u vekove bez kraja, mučeni, bićete.
(Jer) reče: Kad ustanu verne sluge, moje, koji su učinili dobra dela verom, mojom i poslušanjem reči, moje, "preći će, veli, iz smrti u život", i (to) u život večan, i slavom, svojom, proslaviću ih u beskrajne vekove, i radovaće se sa svima Nebeskim Silama.
Kao što i ovog Gospodina našeg proslavi pre onog velikog Dana - radi projavljivanja nama bezbrojne milosti Svoje rasprostrte na nas.
(Stoga), da i mi, braćo, pohitamo posledovati njemu, da nas s njime u onaj veliki Dan pravedne nagrade proslavi Gospod Bog, naš jer, Njemu priliči svaka slava i čast i poklonjenje od sve tvari, Ocu i Sinu i Svetom Duhu, i sad, i uvek, i u beskrajne vekove.
Amin.

DRUGA STUDENIČKA BESEDA SVETOG SAVE


Braćo, i oci, i čeda,
Razumite, smisaono, moju reč vašoj blagovernosti: ovaj bogosmišljeni (=Bogom izvoljeni) domostroj o našem spasenju, pripremljen pre vekova, i Svetim Duhom kroz svete Proroke prorečen, (a to je) - dolazak Sina Božjeg nama (ljudima) - i od svetih Apostola istinitih očevidaca Logosa još više javno objavljen, i od bogonosnih Svetitelja i prepodobnih Otaca podjednako potvrđen, i posle njih opet nama predan tim istim Duhom svetim - da napominjemo vašoj pravovernosti; a naročito je od svetog apostola Pavla, učitelja sve vaseljene, objavljen i nama zapoveđen. Jer (on) veli: "Pazite na razumno stado, svoje, u kojem vas Duh sveti postavi za pastire i učitelje".
Tako i meni, uzdignutom Bogom na ovaj stepen, ne priliči mi od sad ćutati, niti, na svoje (samo) gledajući, biti najamnik a ne istinski pastir.
Molim vas, braćo, da najpre shvatite Božji milosrdan silazak k nama i Hristovo smirenje radi našeg spasenja, Koji je priklonio neizmernu visinu (Svoju) i sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha svetog i Marije Deve očovečio se, i budući be(z)strastan (=nestradalan) Božanstvom, voljom Svojom primio je stradanje telom, i raspeće, i smrt, dobrovoljno je primio nas, radi, i postradao, i umro telom koje je od naše prirode uzeo u utrobi Majke, to jest od Prečiste i Prisnodeve Marije, i bio pribrojan umrlima, i u grob bio položen; i sišao u najdonja mesta k onima koji sede u tami i senci, smrtnoj i držanima pod vlašću tamodršca i grehodršca i zlodelatelja đavola - koji je od početka pogubio mnoge i u svoju tamu uvukao rod, naš i mnoge strasti (=stradanja) i stenjanja (=muke) teška stavio u srca naša od početka - i u tu nizinu sišao je Gospod, naš, Isus Hristos, radi nas, ljudi, hoteći nas osloboditi i vaskrsnuti (=podići, uzdići, vazneti), kao što nas je i stvorio, oslobodivši nas te bede i tame, i prosvetlio nas svak(oj)ako - dvostruko i trostruko i mnogorazličito (Svojim) delima, a Svoje, pak, Vladičanstvo ne izgubi, niti, pak, veličajući se Svojim Gospodstvom, prezre nas.
A prilikovalo je da On ne brine o nama, ako bi se dobro pogledalo kako Ga od početka ne slušamo, niti volju Njegovu tvorimo, nego prestupamo sve zapovesti, Njegove, i, uz to, još veće zlo činimo što ne pazimo na sebe, hodeći protivno Bogu; mi koji smo ništavni ne ugađamo Njemu Svesuštnom i Svemogućem, nego, još više, izazivamo gnev Njegov mnogim gresima, svojim.
On, pak, na sve to ne gledajući, i videći nas takvima, i znajući sva naša tajna dela, ipak nas ne ostavi da po svojoj zlobi propadnemo (=poginemo), nego (nam) dođe, i dobrotu, Svoju, nadmaši, i poklopi našu zlobu, i Svojom dobrotom očisti, i tamna srca naša otkri, i prosveti poznanjem Svog Božanstva, naukom nas učeći i upućujući na pravdu, i pričama (jevanđeljskim) uvede nas u veru, i čudesima zadivljavaše sve nas, kao što (to) i danas vide vaša sveta ljubav na ovom vašem Pastiru i Učitelju i Vođi, bivšem, koji vam je sobom pokazao istinit put spasenja.
Da svak(ak)o, čuvši i razumevši (=shvativši) toliku ljubav, Božju koju je imao prema nama, svi se pokrenemo usrdno (da idemo) po stazama duhovnih zapovesti, prilježno moleći Gospoda Boga svog svagda. Jer to je prvo i poslednje delo: neprestano i bogougodno moljenje i molitve Bogu (prinositi), neporočno hodeći (=živeći) u svetim zapovestima Njegovim, i držeći se predanja svetih apostola Njegovih, i crkvenog sabora (=sabranja) ne odvajajući se.
Jer je (to) prva zapovest, data svakom čoveku, i rečeno (mu) je: "Da se poklanja Gospodu Bogu svom i Njemu jedinom da služi" sa svakom čistotom, duševnom i telesnom i sa svakom blagovernošću (=pobožnošću i pravoverom), i Njemu da služimo, bezgrešno, sav svoj život upravljajući po volji Njegovoj, i Njega, jedinog, bojeći se, i smiravajući se pred Njim, i sebe za ništa smatrajući, a Boga smatrajući za sve: kao silu, i moć, i Spasitelja, i Izbavitelja, i Pobednika u borbama s neprijateljem, i Čuvara od početka, i Savršitelja do kraja - Isusa Hrista, Sina Božjeg, Kom nek je sva slava i moć, zajedno s Ocem i Presvetim duhom, i sad, i uvek, i do veka.
Amin.

Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi!


SVETI SAVA

Presto ga je ček'o - on ga nije hteo,
On je nešto više duhom zavoleo,
Odazv'o se daljnom leleku i vrisku
Pa je zagrlio budućnost srbinsku.
On skromno siđe s kraljevskih visina,
Cvet žrtvova plodu,
On neće da vlada, on hoće da služi
Bogu i svom rodu.

"Veru ću da krepim, pravoslavlje širim
Kroz tu maglu, sivu;
Temelj ću da gradim, crkvu ću da zidam,
Ali crkvu - živu."
I ta nam je vera spasavala oce
Od mnogih propasti;
Ta će ista vera - o, hvala ti, Savo! -
I unuke spasti...

Al' ta vera ne sme da bude bez vida,
Zato sveti Sava još i škole zida.
" Ima l' oka slepa, škola ga otvara!
Salj'te decu i nek od njih ljude stvara!
Ono što nas jača na putu poštenja,
Ono što nas vodi i k bregu spasenja,
Ono što nam muku ublažava, ljutu,
Što nam ne da kliznut' na strmenom putu.
Onog svetlog duha svetle blagovesti,
Što nas drže, krepko, na visini svesti;
Ono što nas uči da trpit' umemo,
Ono što nas diže da napredujemo,
Što nam daje duši, umu, srcu - zdravlje:
To je srpska škola, to je pravoslavlje!"

To je Sava znao i primer nam dao,
Sreću nam je hteo, njojzi nas poveo,
Odazv'o se daljnom leleku i vrisku -
Pa je zagrlio budućnost srbinsku.

Krunu nije hteo, nije hteo slavu,
Ali kruna, sama, dođe mu na glavu!
On je hteo sići svom narodu bliže,
On se hteo spustit' - a tim se on diže,
Duh nas, njegov, kupi usred Božjeg hrama,
Duh je njegov zvezda nad našim školama.

Savino su telo Turci sagoreli
I njegov su pep'o na vetar izneli,
I gde god je trunka pepela mu pala,
Tu je nova ljubav k rodu zasijala.

Danas celo Srpstvo njegov spomen slavi:
"Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi!"

Jovan Jovanovic Zmaj

SVETI SAVA PIŠE SVOM RODU


Knjigu piše svetitelju Sava
U bijelu slavnu manastiru
Hilandaru, nasred Gore svete,
Zadužbini svog milog babajka.
Svom je rodu knjigu namenio,
Svom je rodu - al' i svom plemenu -
I u knjizi riječ besjedio:
"Pozdravljam te, moj milosni rode,
I šaljem ti svete blagoslove:
Bog ti dao zdravlje i veselje,
Mira, sloge i bratske ljubavi
Jer nam od tog ništa ljepše nije,
Ni časnije niti korisnije,
Tijem ljudstvo teče spasenije
Kod milosnog tog Boga istinog,
A na Zemlji v'jekovi koljeno
Dokle teče Sunca i Mjeseca;
A ja sad ti predajem na znanje:
Kad sam sinoć na molitvi bio
I za tebe Bogu se molio,
Jesam nešto grdno naslutio:
Oće teška nastupit' vremena,
Na tebe će sila udariti,
Ni krštena niti pričešćena,
Od Azije, sveg ljudstva matere,
Carstvo, tvoje, hoće da razore
I po svoju da okrene ruku,
Razoriće crkve, manastire,
A poklaće duhovne pastire,
Sveta zvona hoće polomiti
I prilike, Božje, pogaziti,
Razbucaće sveta jevanđelja,
Krvlju će se napunit' kanđela:
Al' će na te zalud udariti,
Ako hoćeš mene poslušati,
Grdno će se natrag povratiti
I više te neće udariti;
A ako me nećes poslušati,
Ti ćes carstvo u grob zakopati.
Al' poslušaj moj srbinski rode,
Diko ljudska od divne slobode,

Srpska narodna pesma


PRIČA O SVETOM SAVI


Kad je Sveti Sava išao po Zemlji
Još pre svog rođenja
Dok se zvao Rastko
Kao što ide i sad
Samo ga ne vidimo
A možda je to bilo i docnije
Pošao je Savinim stopama
Ka Savinom izvoru
Ka Savinom vrhu
Kuda i mi idemo
Jer drugog puta i nema
Kad je negde oko Savina dana
Naišao Savinom stranom
Napali su ga psi
Kao što i sad napadaju
Svakog ko se uputi Savinim tragovima
Putnik je najpre sastavio tri prsta
Kakve je odredio da se i mi krstimo
Plašeći ih znakom
Od kog su još više pobesneli
A ni do danas nisu uzmakli
Onda se sagnuo da dohvati kamen
Ali kamenje beše zamrznuto
Svezano za zemlju studenim sindžirima
Jer beše jaka zima
Kao i ove godine
Kao uvek oko Savina dana
Već su raznosili Savina stopala
Savin kuk i Savin lakat
Po prodolima i jarugama zemlje
Zbog koje je podeljen svet
Kad je Sveti otpasao mač - usta
Jedino oružje koje je nosio
A koje je i nama ostavio
Govoreći ove reči:
- Nek je prokleta zemlja u kojoj su
paščad puštena a kamenje svezano!

Matija Bećković

Jos koja rec o Sv.Savi

Kako je Sv.Sava, postao skolska slava


Zasluga što je Sveti Sava postao školska slav pripada zemunskom proti Jeftimij Ivanoviću, a pisac teksta svetosavske himne izgleda je bio segedinski katiheta Pavle Stamatović


Pisac i hroničar Zemuna dr Pera Marković navodi podatak da je 1812. godine, kada je osnovan Srpski crkveno-školski fond u Zemunu, po prvi put uveden praznik Sv. Save i u srpske škole, odakle se, uzdignut na najviši stepen preneo i u ostale delove Srpstva.


U Zemunu relativno rano nastaju ustanove za osnovno obrazovanje mladeži, što se može pripisati opštem razvoju prosvete u monarhiji Habzburgovaca, gde posle 1774. godine to postaje državna briga u skladu sa principima "prosvećenog apsolutizma". Do početka i u prvoj deceniji 19. veka nastava za srpske đake odvijala se u školi kod Nikolajevske crkve u Donjem gradu (podignuta oko 1745. godine), dok je u Gornjoj Varoši (Jozefštat) posle 1799. godine otvorena škola za koju su njegovi stanovnici odobrenje dobili od mitropolita Stratimirovića.

Prvi učitelji bili su sveštena lica, a prve škole nastaju u blizini verskih središta. Kako srpski učitelji, za razliku od nemačkih, nisu bili plaćeni preko državnog erara, to su sredstva pristizala od priloga roditelja učenika i crkvenih prihoda.


Da li katolici slave Svetog Savu

Sama proslava sv. Save postala je "proslava nacionalna, praznik maternjeg jezika, slovenske ideje, slovenskog jedinstva i nade u bolju budućnost, naročito u našim krajevima izloženim kulturnom nasilju zapadnih naroda, ni malo boljih, kao gospodari, od Turaka."

Jedno od pitanja vezanih za ovu proslavu, bilo je i pitanje da li se Sveti Sava svetkuje i u rimskoj crkvi. U dva uzastopna priloga u listu "Novo vreme" zemunski prota i pisac Dimitrije Ruvarac daje negativan odgovor i tumačenje kako se ono pojavilo. Bosanski biskup Ivan Tomko Mrnjavić u svom delu"Regine sancitatis Illyri-canae foencu ditas", koje je štampano 1630. godine u Vatikanskoj biblioteci, uvrstio je sv. Savu među svece ove crkve. Kako je to išlo u prilog jezuitima, oni ga potom unesu u "Acta sanctorum", ali se najveći među srpskim svecima ne nalazi u tzv. rimskom martirologijumu, što znači da se i ne slavi kod katolika.


Stožer pravca prosvetnog

Posebno je značajna i interesantna rasprava o "vizantinizmu" Savinom o dr Tihomira Ostojića:

Namesništvo kneza Mihaila Obrenovića je 2. januara 1840. godine odredilo da se Sveti Sava ima smatrati za školskog patrona. Tada su i uvedene školske proslave.


"Sveti Sava je i položio najširi temelj grčkovizantijskoj prosveti među Srbima. On je konačno utvrdio ono što se dotle kolebalo, on je stožer oko kojega se prosvetni pravac srpskog naroda odlučno savio na jednu određenu stranu da ju više nigde ne ostavi. Prosvetni pravac grčkoga hrišćanstva koji je još i danas tako moćan u srpskom narodu, on je utvrdio, on je izvojevao samostalnost srpske crkve, koja je bila duhovna država i odbrana narodu, pošto Turci uništiše političku državu; on je započeo i književnost koja je u tom pravcu tekla sve do Dositeja, u svem pra-voslavnom delu našeg naroda. Njegov rad je na vekove unapred odredio pravac rada i mišljenja srpskog naroda. Ona se (vizantijska prosveta) radi blizine i raznovrsnih sveza morala sresti sa srpskim narodom. Pa kad se poredi srpsko, ondašnje, varvarstvo sa vizantinizmom, koji je tek ipak hrišćanstvo, onda nema sumnje da je to bila još i dobit za srpski narod. Eto to je onaj Savin vizantinizam, da bogme stotinu puta prekupan u krvi, i suzama, stotinu puta usijan u ognju srpskih domova i zadužbina srpskih vladara..."

Jos koja rec o Sv.Savi


Voždov duhovnik iz Feneka

Kada govorimo o prosvetnim i kulturnim tokovima ne možemo a da ne spomenemo od kolikog je značaja delovanje pojedinih ličnosti.

Jedna od njih nesumnjivo je bio i Jeftimije Ivanović (1773. Sen Mikluš - 1849. Mitrovica) koji je proveo na mestu protoprezvitera čitavih 38 godina Pre svog službovanja u Zemunu (od 1812. godine do 1834. godine) bio je šidski prota, a u manastiru Kuveždin, gde je đakovao, manastirska slava bio je Sveti Sava, odakle je sigurno došao podsticaj za njegovo delovanje u Zemunu tokom 1812. god.

Knez Miloš je naredbom od 5. februara 1827. godine proglasio dan Svetog Save za neradni, a onima koji ne bi tog dana došli u crkvu ili dućan zatvorili odredio da "ne samo globu crkvi plate, no i apsom i telesnom kaznom kaštigovani budu"


Posle Zemuna premešten je u Vukovar, a odatle u Mitrovicu gde je ostao do kraja života. U zaslugu mu se stavlja buđenje i negovanje nacionalne svesti u svim delovima Srpstva gde je boravio. U tome je sledio svog prethodnika na mestu zemunskog prote Mihajla Pejića, čije su simpatije za sunarodnike bile neskrivene.

Sigurno je, isto tako, da je podrška i odobrenje za njegovo delovanje dolazila iz Karlovaca od mitropolita Stratimirovića, jer u suprotnom ne bi mu se moglo staviti u zaslugu i to da je "školstvo srpsko pod njim procvetalo", imajući u vidu najtešnju povezanost ovih dveju ustanova, tako važnih za duhovni opstanak srpskog naroda pod tuđinskom vlašću.

Kada je, posle sloma Prvog srpskog ustanka njegov nesretni Vožd napustio Srbiju, prota Ivanović je otišao u Fenek i nastojao da palog vođu duhovno oporavi i umiri jer "muke su njegove bile strašne. U Srbiji se čuo samo pisak i lelek narodni i zveket oružja turskog...„



Da veliko zvono svakog rodoljupca na skupštinu pozove

Na inicijativu Jeftimija Ivanovića došlo je 1. novembra 1812. godine do osnivanja Srpskog crkveno-školskog fonda, a osnovni dokument o njegovom ustanovljenju potpisali su, uz protu, parosi Jelisije Petrović i Konstantin Rakić kao i drugi ugledni građani Srbi.


Posebno je tom prilikom 8. tački Ustava naglašeno da se Savindan u srpskim školama u Zemunu ima uvek i na isti način proslavljati i obeležavati: spominjanjem svih priložnika, živih i mrtvih, kratkom besedom u kojoj će jedan učenik izreći zahvalnost svim "fundatorima" a u korist "nauke i prosveštenija".