Tema: Zitije svetih

Zitije svetih


Ђурђевдан

(слави се 6. маја по новом а 23. априла по старом календару)

Као ослободилац заробљених, и заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Тропар, глас 4.

Свети великомученик Георгије, слави се 23. априла. Рођен је у Кападокији 270. године, а мученички је пострадао у Никомидији 303. године, по наредби злогласног цара Диоклецијана. По мученичкој смрти, а по последњој жељи светитеља, слуга је пренео његово тело у Лиду палестинску, одакле му је мајка била родом. Свети Георгије се први пут спомиње око 367. године, у једном натпису на храму у Ватанеји који је њему посвећен. Делови његових моштију чувају се у разним Православним храмовима света.

Његова служба садржи песме црквених песника из 8. и 9. века: Анатолија, Јована Дамаскина, Студита и Теофана Никејског. Беседе и похвале писали су за овај празник: Андреј Критски, Георгије Кипарски, Аркадије Тримит и Јован Евхаитски. Српски народ слави Светог Георгија (Ђорђа) као домаћег светитеља патрона и заштитника. Храмови у Српској Православној Цркви посвећивани су му почевши од 12. века. Поред овог главног празника, Свети Георгије се слави и 3. новембра, поводом обновљења његовог храма у Лиди палестинској - Ђурђиц.

Када цар Диоклецијан отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год.

Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.

Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Срећан вam празник Ђурђевдан, уранак и хајдучки састанак!

Свети Василије Острошки Чудотворац



(слави се 12. маја по новом, 29. априла по старом календару)

Од младости своје целог себе си дао Господу, пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни: Био си пример врлине твоме стаду, због тога виде Бог твоју добру намеру и поставите у Својој Цркви као пастира и ревносног архијереја, и по престављењу твоме сачувао свето тело нетрулежно, светитељу Василије: Зато као онај који има смелост, моли се Христу Богу, да спасе душе наше.
Тропар, глас 4.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ ЧУДОТВОРАЦ - (Јовановић) рођен је у Поповом Селу у Херцеговини. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио. Као монах убрзо се прочуо због свог озбиљног и строгог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Умро је 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор.

МОЛИТВА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ - Свети Василије, велики угодниче Божји, помози свима па и мени. Велики бранитељу вере православне, одбрани и нас који твоју свету веру држимо, и с надеждом теби приступамо. Велики архијереју Божји, помоли се Богу Сведржитељу за све људе твоје, па напослетку и за мене недостојног и последњег. Тврдошки витеже и Острошки подвижниче, спасавај нас од беда видовних и невидовних. Запалила те је српска земља као вечну свећу пред престолом Бога живога, па нам сада осветли путеве и разагнај тугу. Молитвама и сузама загревао си хладну пештеру Острошку, па загреј сада Божјим духом и срца наша, да се спасемо и прославимо Бога Свевишњега и тебе свеца Божјега. Са свих страна света притицали су ћивоту твоме болни и невољни, и ти си им помагао: демоне одгонио, везе ђавоље раскидао, и здравље душевно и телесно људима даривао. Тако и сада помози, крштеним и некрштеним, као и увек, свима па и мени. Измиритељ си био завађене браће, измири и сада све завађене, збратими разбраћене, овесели тужне, укроти самовољне, исцели болне. Свети Василије Чудотворче и оче наш духовни, чуј и услиши чеда твоја духовна у Христу Исусу Господу нашем. Амин!

Свети Кирило и Методије


(славе се 24. маја по новом, 11. маја по старом календару)

Као апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, Богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. Тропар, глас 4.

КИРИЛО и МЕТОДИЈЕ Браћа из Солуна, просветитељи и равноапостоли Словена. По народности били су Грци, синови Лава високог војног заповедника у Солуну. Методије је био најпре у војној служби, заповедник у једном делу државе који су насељавали Словени, а затим се повукао у манастир на Олимпу у Малој Азији. Кирило је на двору цара Михаила iii (857-867) и патријарха Фотија изучавао класичне науке философију, беседништво, математику и музику. Једно време био је учитељ на Високој школи у Цариграду и имао надимак "философ".

Као такав, заједно са Георгијем Асинкритом отишао је у мисију Милитенском емиру (851) да га упозна са Хришћанством. Године 858. браћа су ишла у нову мисију међу Хазарима на Херсону и Криму. Ту су успели да науче јеврејски језик и пронашли су мошти Св. Климента Римског, које су понели са собом. Каган на хазарском двору није се лично крстио, али је дозволио да се крштавају његови поданици. У близини Хазара живели су и Словени, а монах Нестор каже да су Словени Хазарима плаћали данак. Кирило и Методије крстили су око 200 Хазара, ослободили заробљене Грке, а потом се вратили у Цариград. Одмах је уследила припрема за мисију међу Словенима. Тада се почело са превођењем Светог Писма на словенски језик. Ово није био никакав изузетак јер до тог времена на свом језику Свето Писмо и богослужење имали су Јермени, Сиријци, Копти и Готи на Криму. На позив моравског кнеза Растислава они 863. године одлазе у Моравску где су боравили више од три године. У свом хришћанско-просветитељском раду наишли су на јак отпор Немаца.

Света браћа деловала су у Панонији код кнеза Коцеља. У међувремену 867. године убијен је византијски цар Михаило iii, и долази на власт цар Василије Македонац, збачен је патријарх Фотије, враћен је патријарх Игњатије, и умро је амбициозни папа Никола i. Кирило и Методије одлучују се да иду у Рим. Тамо су стигли почетком 868. године када је Адријан ii већ био папа. Њему предају мошти Св. Климента Римског. Константин се разболео у Риму и умире 14. фебруара 869. године. Методије је средином 869. године отишао код моравског кнеза Свјатополка у Њитру, а већ крајем исте године поново је био у Риму. Постао је архиепископ за Панонију. Међутим, у Моравској је успостављења власт баварских кнежева и Методије је оптужен да нарушава право духовне надлежности у Панонији у Моравској. У периоду до 879. године, Методије је радио на крштењу Чеха. Због поновљених оптужби, Методије је био у Риму 880. године, када је још једном потврђена од стране папе Јована viii слободна употреба словенског језика у богослужењу и мисионарству. Међутим, притисци Немаца и даље нису престајали. Већ 883. године на словенски језик преведено је цело Свето Писмо, затим Номоканон Јована Схоластика, Патерик и друге књиге. Методије је умро 6. априла 885. године. У звању га је наследио његов ученик Горазд.

После његове смрти, папа Стефан v пооштрио је уз помоћ Вихинга прогон Методијевих ученика и уништавање словенске Цркве и писмености уопште. Око 200 свештеника, ученика св. браће, протерано је из Моравске. Многи су као робови продавани у Венецији. У потоњој историји код западних Словена уништавано је дело Кирила и Методија, изузев у Чешкој. Њихово дело, међутим, постало је стално духовно наслеђе код јужних Словена, и Руса.

Спомен Св. Кирила је 14. фебруара, Св. Методија 6. априла, а заједнички спомен је 11. маја.

Сретење Господње


(прославља се 15. фебруара по новом, а 2. фебруара по старом календару)

Радуј се, благодатна Богородице дјево, јер из тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који обасјава оне који су у тами. Весели се и ти, старче праведни, који си узео у своје наручје Ослободиоца душа наших, који нам је дароваоваскрсење.

Тропар, глас 1.

Четрдесет дана после Божића, празнује се празник Сретења тј. Сусрета. На тај дан Црква завршава циклус празновања Божићног циклуса.

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Деву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. И Духом вођен дође у храм; и кад унесоше дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по Закону. И он га узе у руке своје и благослови Бога и рече: Сада отпушташ с миром слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа Твога Израиља. А Јосиф и мати Његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за Њега. И благослови их Симеон, и рече Марији, матери Његовој: Гле, Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. А и теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многих срца." (Лука 2,25–34)

Света Три Јерарха


(славе се 12. фебруара по новоме, 30. јануара по староме календару)

Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Тропар, глас 4.

За време цара Алексија i Комнена (1081 - 1108) настао је у Цариграду спор око ова три светитеља: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова, наиме који је од њих већи по светости, учености, беседништву и животу, због чега је настао раздор, тако да су се једни звали Јованити, Василијевци, а трећи Григоријевци. Неко време иза тога када настадоше ови спорови, јавише се ови велики светитељи, прво сваки засебно, а затим сва три заједно, и то не у сну, но на јави, Јовану епископу евхаитском, човеку ученом и пуном врлина, и рекоше:

«Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога».

Рекавши то епископу, они се почеше уздизати на небо, сијајући неисказаном светлошћу и зовући један другога по имену.

Јован епископ је одмах умирио у Цариграду оне који су се спорили, установио је тамо празник три светитеља, као што му они заповедише, и завешта црквама да га празнују са потребном свечаношћу. Празник у част три васељенска учитеља: Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустога установљен је 1084. године у Цариграду. Када је Јован видео да се успомена ова три светитеља слави месеца јануара, наиме Василија Великога - 1. јануара, Григорија - 25. јануара, Јована Златоустога - 26. јануара, то их је он саставио у 30. дан истога месеца, украсивши празник њихове успомене службом и похвалама.

Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.

Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.

Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…

Преузето из књиге: ХЕОРТОЛОГИЈА , Београд 1961

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих. Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару), а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.

Тројица Светитеља су се у сну јавила једном тадашњем епископу и саопштила му да међу њиховим учењима нема ничег противречног, нити међу њима разлике у части. Надахнут сновиђењем, тај епископ Јован написао је заједничку службу тројици Светитеља и установио овај празник. Данас су Света Три Јерарха грчки национални и школски празник, исто као Савиндан за Србе.

Може се, дакле, рећи да је овај празник настао једним изразито педагошким поводом, као одлична поука свима који су склони да, расправљајући о безначајним стварима, занемаре оно најважније. Земаљска логика буди чежњу ка слави, части и уважавању, посматрајући их као средства за успех у животу. Божја реч проповеда потпуно обрнут редослед: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову и ово ће вам се све додати" (Мат. 6, 33). Дакле, уместо траћења живота на јалове покушаје да се сопственом вештином избори за што вишу позицију на разним „ко је ко" листама, хришћанину приличи да посао око сопственог прослављања препусти Богу. На такво размишљање позивају Господње речи: „И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мат. 20, 27). Величина у људским очима је крхка и нестална; величина у Божјим очима је једина истинита, а она се не задобија овоземаљском довитљивошћу, већ жудњом за Божјим Царством и Његовом правдом. Онај коме Господ одговори на ту жудњу, онај ко, макар у наговештају, осети блаженства припремљена од Господа онима који Га траже, одмах увиди да су сва овоземаљска достојанства и почасти, због којих људи често не презају ни од најсрамнијих поступака, заправо нешто за чије придобијање није вредело потрошити ни један једини тренутак живота.

Богојављење


(слави се 19. јануара по новом, 6. јануара по старом календару)

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

Тропар, глас 1.

БОГОЈАВЉЕЊЕ, (τά θεοφάνια, ή θεοφάνεια, ή επιφάνεια του Θεου, τά φωτά), у старини је било колективни празник који је славио најважније догађаје у којима је откривено божанство Господа Исуса Христа: рођење, поклоњење мудраца, крштење у реци Јордану, чудо у Кани Галилејској и чудесно храњење пет хиљада људи са пет хлебова. Празник се називао у множини - Богојављења, као што се и данас у богослужбеним песмама назива, а такође и празником Просвећења. Уочи овога празника крштавали су се оглашени и на тај начин просвећивали се Христовом духовном светлошћу. Ту светлост, приликом крштења символизовали су мноштвом упаљених свећа.

У поноћ овога празника, освећује се вода за крштење оглашених. Ο свежини ове воде која се годинама чува и не поквари се, говори Св. Јован Златоусти. Πο Јерусалимском уставу, којим се руководи у своме богослужењу и Српска Православна Црква, вода се освећује двапут. Уочи Богојављења, у спомен Јовановог крштења, и на сам дан празника после заамвоне молитве, у спомен Спаситељевог крштења којом приликом се свету открила тајна Свете Тројице: Бог Отац говорио је Сину са неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је приликом крштења на главу Бога Сина у облику голуба.

Водоосвећење на навечерје Богојављења врши се у храму, а на Богојављење изван храма, обично на реци, мору или извору воде. По своме склопу, служба Богојављења је иста као и Божићна служба. Ако се Богојављење догоди у недељни дан, Васкрсна служба се потпуно изоставља и поје се служба празника. Празновању овог великог непокретног Господњег празника претходи Недеља пред Просвећењем, а празновање се продужава Недељом по Просвећењу и попразништвом које траје осам дана. Једино се у Српској Православној Цркви празновање скраћује за један дан како би се служба Св. Саве могла самостално славити.

Будући да су александријски Епископи, у чијим крајевима је цветала астрономска наука, били задужени од стране Првог Васељенског Сабора да израчунавају тачан датум празновања Пасхе, и да ο томе благовремено извештавају црквене старешине, њихове пасхалне посланице стизале су Епископима света око Богојављења. Парохијско свештенство је ο датуму празновања Васкрса обавештавало своје верне одмах после Богојављења, и том приликом кропило домове својих верних, који су већ пре Ускршњег поста знали време почетка поста и датум Васкрса. Тај обичај очувао се и данас у деловима бивше Карловачке Митрополије, у Америци и Канади.

БОГОЈАВЉЕНСКА ВОДА, освећена вода после Св. Литургије на празник Богојављења. Постоји чин великог и малог освећења воде. У појединим крајевима свештеници ο Богојављењу иду у благослов кућа, кропе водицом и певају (обично деца или појци) тропар "Во Јордање". Богојављенска вода се чува у кућама преко целе године, узима се "на таште" као и нафора. То је вода која се не квари, јер је благослов Божји ослободио последица Греха; "оздрављена" је и иста је каква је била пре људског греха и његових последица по природу. Назива се још и великом агиазмом.

Сабор Ссветог Јована Крститеља – Јовандан


(слави се 20. јануара по новом календару, 7. јануара по старом)

Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост.

Тропар, глас 2.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.

За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.

Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара.

Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.

За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август)

Свети Сава


(слави се 27. јануара по новом календару, 14. јануара по старом)

Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао, Светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Свети, као дрвета маслинова, засадио су у духовном Рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

Тропар, глас 3.

СВЕТИ САВА је закорачио "на све стране и сваки његов корак био је поуздан и добар; дотакао се много чега, и сваки његов додир био је мелем; осврнуо се на много шта, и сваки његов поглед претворио се у дивно дело." Његов уметнички дух провлачиће се од Хиландарског типика "па преко његове Службе Светоме Симеону до Живота Немањина... Служба Светоме Симеону већ по самој својој природи јесте распеваност душе Светога Саве". На тај начин св. Сава је утицао на развијање уметничког духа у нашем народу. "Сви писци Савиних биографија забележили су његову блискост с уметношћу, кад су описивали његову ктиторску делатност у Србији, на Светој Гори, у Цариграду, Солуну и Палестини.

Где год се кретао ступао је у додир не само с градитељима и сликарима, него и са преписивачима књига и њиховим илуминаторима, као што је, путујући, набављао црквене уметничке предмете како би их поклањао својим домаћинима или манастирима у својој земљи." У Хиландару и Студеници св. Сава је основао болнице и написао прописе за њих; тако је он први медицински писац, здравствени радник и здравствени законодавац.

Српске школе прихватиле су св. Саву као свога патрона и славе га не само у отачаству него и у целом расејању.

КРМЧИЈА СВЕТОГ САВЕ, тј. Законоправило је црквено-грађански зборник права, што значи Божанског или Црквеног и грађанског, тј. човечанског права (лат. Corpus iuris utriusgue) боље речено: зборник закона грађанских и црквених правила за ондашњу Србију и самосталну Српску цркву, на чијем кормилу су били синови Стевана Немање, Стеван Првовенчани, краљ и брат му св. Сава, први архиепископ самосталне (аутокефалне) цркве.

Законоправило је најзначајније оригинално књижевно-правно дело св. Саве за које је, без сумње, имао и сараднике. Стога М. Петровић и истиче: "...заслуга Савина у изради Номоканона за Србе састоји се углавном у избору текстова из византијских номоканона и у распореду грађе..." До данас није пронађен истоветан византијски зборник, мада су неки научници хтели да оповргну аутентичност Крмчије, и то више због непознавања српско-словенског језика на коме је писао св. Сава. Овај зборник приређен је пре него што је св. Сава издејствовао аутокефалност Српској Цркви (1219).

Наиме, када је св. Сава још у Светој Гори добио од свога оца, преподобног Симеона, црквено-политичке директиве, и када је после очеве смрти за време свог боравка у Србији, у манастиру Студеници (1208-1219), добро упознао прилике и потребе Српске цркве, почео је да преводи црквене каноне, тј. Канонски синопсис Стефана Ефеског са приређеним тумачењима Алексија Аристина, да би касније, као арихепископ Српске цркве са сарадницима, преводио и зборнике грађанских закона и све то уобличио у Законоправило, и то у Солуну у манасгиру Филокалу, а све уз свесредну помоћ већ његовог великог пријатеља митрополита Костадија. Затим, када је организовао епископије у Српској цркви, сваком епископу дао је по примерак Законоправила (Крмније) по којима ће управљати (крмити) у својој епархији, тј. Цркви у малом.

Крмчија св. Саве подељена је на 64 главе (од којих је 57 глава касније ушло у састав штампане Крмчије у Русији), a од 64, 44 главе имају чисти канонски садржај, а осталих 20 - грађански. У то време, општепризанти Номоканон у XIV наслова, познатији као Фотијев Номоканон из 883. год., био је у општој употреби у Византији, али су за састављање Законоправила коришћени и други номоканони, из којих је преузето више од стотину списа.