Tema: Zitije svetih

Рожденство Христово – Божић


(слави се 7. јануара по новом, 25. децембра по старом календар)

Рођењем Твојим Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти!

Тропар, глас 4.

Рођење Господа нашега Исуса Христа у Витлејему (Мт 1,18-25). Највећи хришћански празник после Васкрса. Због особитог значаја, у црквеним књигама назива се "мала Пасха", а св. Јован Златоусти назива га "часнијим и славнијим од свих празника и мајком свих празника". У првим вековима хришћанства, Божић се празновао 6. јануара, заједно с празником Христовог крштења, под заједничким називом Богојављење, (лат. Theofania), или тачније, јављање (лат. Epifania). Према Златоустом, то је због тога што се Христос крстио на дан свога рођења. Остатак те праксе видимо у сличности служби на та два празника (царски часови и велико повечерје). Празновање Божића под окриљем Богојављења има јасних трагова и у беседништву - Св. Јован Златоусти је држао проповеди на Теофанију у које је укључивао оба мотива: и рођење и крштење Господа Исуса Христа. Као што Сунце надјачава и побеђује таму, тако и Рођење Христово, тј. рођендан Сина Божјег надјачава људску таму, грех и патњу. У тропару на Божић певамо: "Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост богопознања."

На месту рођења Христовог у Витлејему, царица Јелена подиже у IV веку храм, а касније, цареви Теодосије (438) и Јустинијан (535) својим указима наређују свеопште празновање дана Христовог Рођења.

Божић је у српској традицији породични празник и на овај дан се не иде у посете.

БАДЊИ ДАН, навечерје Рођења Христовог – Божића. Уочи Бадњег дана бди се, бденише и не спава – отуд му и назив у српском језику: бадњи, настало од б'дити. Ујутру рано се сече бадњак, а у цркви се служе "царски часови", насред храма, уз отворене царске двери и читање Светих Јеванђеља и кађење. У наставку се служи Литургија Св. Василија Великог, а на сам празник – Св. Јована Златоустог. На бадњи дан се строго пости и по старом обичају, једе жито и мед, у спомен на древну праксу припремања оглашених за крштење на празник Христовог Рођења.

ЧЕСНИЦА је врста погаче која се меси у јутарњим сатима на сам дан Божића. Добила је име по старој речи "чест" (част), што значи "део" ("на равне части" – "на једнаке делове"), јер Божићни ритуал подразумева ломљење чеснице на делове и то искључиво рукама. У ломљењу учествују сви укућани.

Рецепт за припремање:
- 1/2 литре млека
- 1 пакетић квасца
- 2 јајета
- со
- брашно према потреби (око 1 кг)
- новчић, златни или сребрни

Растопите квасац у мало млаког млека. Једно јаје умутите и додајте квасцу. Посолите и мешајте уз постепено додавање брашна и доливање преосталог млаког млека да добијете глатко тесто. Кад се тесто довољно згусне, почните да га месите. Добро измешано тесто оставите покривено чистим платном да нарасте. Чим приметите да је почело да нараста, изручите га на даску за мешење и благо премесите. Тесто за чесницу не треба да нарасте потпуно, већ само делимично као тесто погаче. Чесница се и обликује као погача. Том приликом се у њењу унутрашњост ставља новчић. Спустите чесницу у подмазан плех. Њену горњу површину ишарајте по жељи, премажите шаре и целу површину размућеним јајетом. Пеците у загрејаној пећници док чесница не добије тамнорумену боју.

БОЖИЋНА ДВАНАЕСТОДНЕВНИЦА, време од Божића (25. децембар / 7. јануар) до навечерја Богојављења-Крстовдана (5/18. јануар). У току овог периода разрешен је пост средом и петком.

Сабор Пресвете Богородице


(слави се 8. јануара по новом, 26. децембра по старом календару)

Онај који се пре века од Оца родио без матере, на Земљи без оца оваплотио се данас из тебе: Зато те звезда показује мудрацима, и анђели с пастирима певају неисказано рођење Твоје, Благодатна.

Кондак глас 6.

Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

А Марија рече: ево слушкиње Господње (Лк. 1, 38) Ваистину, браћо, ево истинске слушкиње Господње! Је ли слушкиња она која је своју вољу заменила потпуно вољом господара свога, онда је Пресвета Дјева прва међу свима слушкињама Господњим. Је ли слушкиња она која с напрегнутом и свецелом пажњом гледа господара свога, онда је Пресвета Дјева опет прва међу слушкињама Господњим. Или је слушкиња она која кротко и ћутљиво подноси све увреде и тегобе очекујући само награду од господара свога, онда је опет Пресвета Дјева прва и најпревасходнија од свих, слушкиња Господњих.

Њој није стало било до тога да угоди свету, него Богу; нити јој је стало било да се оправда пред светом, него само пред Богом. Сама послушност, сама пажљивост, сама кротост. Пресвета Дјева је с правом могла рећи ангелу Божијем: ево слушкиње Господње! Највеће савршенство и највећа част, коју може жена достићи на земљи, јесте да буде слушкиња Господња. То савршенство и ту част Ева је у Рају без труда изгубила, а то савршенство и ту част Дјева Марија је с трудом ван Раја задобила.

Молитвама Пресвете Дјеве Богородице, Господе Исусе, помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети првомученик и архиђакон Стефан


(слави се 9. јануара по новом, 27. децембра по старом календару)

Добар бој си војевао првомучениче Христов и апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руке безаконика, а примио си венац из Деснице одозго. Бога си молио вапијући: Господе не прими им ово за грех!

Тропар, глас 4.

Сродник апостола Павла и Jeвpejин од оних Јевреја који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које Апостоли Свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротих у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима.

Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на погрде и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке, који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ и сви видеше лице његово као лице Ангела, то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском, као и многе злочине и противљења Богу од стране тога народа.

Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа, назвавши их издајницима и крвницима. И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: "Ево Видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Бога" (Дела. Ап. 7). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем.

Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Caвлe, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог Мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на Апостоле.

Тело св. Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу Мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.

Свети Николај Мириклијски чудотворац – Никољдан


Прославља се 19. децембра, по старом 6. децембра

Правило вере, и образац кротости, учитеља уздржања показа те стаду твоме истина ствари. Тога ради стекао си смирењем висину, сиромаштвом богаство, оче архијереју Николаје, моли Христа Бога, да се спасу душе наше.

Тропар, глас 4.

У другој половини трећег века родио се у граду Патару, угледним и богатим родитељима, Теофану и Нони, син јединац Никола. Град Патара се налазио на обали малоазијској области Ликији, близу Средоземног мора, а над свим тим областима, као и над остатком света владао је моћни римски цар Валеријан.

Богатство и углед Николиних родитеља омогућио је дечаку да се школује код најпознатијих учитеља Теофан и Нона нису заборавили да им је чедо Бог даровао, па захвални на дару и бескрајној радости родитељства, дадоше сина да се духовном животу учи код стрица Николаја, епископа Патарског.

Кад је дошло време замонашен је у манастиру Нови Сион. После смрти родитеља, Никола, не задржавши ништа за себе, раздели своје велико наслеђе сиромасима.

У граду Патари су га сви знали као изванредно доброг и милостивог свештеника, који је увек свима помагао, али није волео да се о томе зна и прича, држећи се речи Господњих: "Да не зна левица твоја шта чини десница" (Мат. 6, 3). Због његове вредноће, ревновања за веру Христову, поштења и доброте, епископи и свештеници из Ликијске области, изабрали су св. Николу за архиепископа мир-ликијског, после смрти његовог стрица.

Као архиепископ, св. Никола се понашао као добри пастир из јеванђелске приче. Обилазио је засеоке села и градове. Поучавао је народ, утврђивао у вери, обилазио убоге, болесне, заточене. Откупљивао је сужње и пуштао их на слободу, јер су тада заробљеници продавани као робови.

У време цара Диоклецијана и св. Никола је био затворен у тамницу, где је провео много година, све док на римски престо није дошао цар Константин и помиловао све хришћане, а хришћанство прогласио вером читавог царства. Тада се св. Никола вратио на свој архиепископски престо.

У то време, царица Јелена је пронашла Часни крст Христовог страдања, па је св. Никола решио да обиђе света места. У току путовања у Свету земљу, као и при повратку из ње, на путу су се догађала многа чудеса. Кад је страшна олуја запретила да потопи брод, свети Никола клекао на молитву Богу, који је утишао буру и умирио море па су срећно стигли у Свету земљу. После обиласка свих светих места, свети Никола унајми неког лађара да га одвезе у Ликију, али лађар је, иако је узео новац, хтео да иде на неку другу страну. Тада се подиже јак ветар и окрену брод у правцу Ликије, без обзира што су сви морнари, по наређењу капетана, покушавали да га врате, пуним једрима брод је дошао у Ликијско пристаниште, где се свети Никола искрцао. Безброј је прича о доброчинствима светог Николе. Помагао је он сироте девојке, тешио уцвељене, спасавао народ од глади, бранио Ликију и све градове од ратне опасности и несреће. Причају људи да је неки брод упао у олују на путу из Египта, морнари су клекли на молитву призивајући светог Николу. У том трену, појави се свети Никола на броду, узе кормило и поче управљати бродом, избави га из опасности и нестаде. Кад су стигли у град, угледали су свога спаситеља па су почели да му се до земље клањају и љубе руке и ноге, а свети Никола је само одговорио: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Но ту се прича не завршава. Светитељ је видео да су ти морепловци гусари, па их посаветова и научи како да се покају и поправе да их нека друга Божја казна не стигне.

Свети Никола је уснуо у Господу, после 58 година службовања Богу и народу, 6. децембра 345. године. Свечано је сахрањен у саборној цркви мирликијске митрополије. Тамо је његово тело почивало вековима. Многи људи су долазили и молили се, а остало је забележено да су гроб Светог Николе походили и многи Словени, вероватно је зато поштовање светог Николе код нас толико распрострањено.

Кад су завичај светог Николе освојили Турци, он се у сну јавио једном свештенику из Барија у Италији и рекао да жели да његово тело буде пренесено у Бари. Било је то 1096. године.

У Барију је подигнут велелепни храм посвећен светом Николи, где његове мошти и данас почивају. Свети краљ Стефан Дечански је целу цркву украсио сребром у знак захвалности што му је свети Никола вратио вид.

Ваведење Пресвете Богородице


(слави се 4. децембра по новом, 21. новембра по старом календару)

Данас се у храму Божијем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед њудског спасења. Зато јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег промисла!

Тропар, глас 4.

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело, тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше петнаест степеница. Родитељи дигоше Деву на прву степеницу, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку, уведе је не само у храм него у Свјатаја Свјатих тј. у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија "ван себе био и Богом обузет" када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дому, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних девет година. Док јој беху родитељи живи, посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку дванаест година би дата светом Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне - Аранђеловдан


(Слави се 21. новембра по старом 8. новембра)

Бог је, пре стварања материјалног - видљивог света, створио невидљиви, духовни свет бестелесних сила. У почетку су сви духови били добри, све док се један од њих, Деница, није погордио понесен великом моћи коју му је Господ дао и сасвим се одметнуо од Бога. Постао је зао и чинио је многе лоше ствари. Око себе је окупио духове који су били колебљиви и наметнуо им своју вољу. У борбу против злог духа Денице и његових мрачних сила, ступио је Архангел Михаил, победио га и збацио са неба. Тако су се духовне силе поделиле на добре и зле, односно на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи - весник, а демон значи - пакосник.

По учењу Цркве постоји много анђела, они образују небеске војске, а над свима њима је Господ Саваот (Саваот значи господар над војскама). Све небеске војске се деле на девет чинова, а тих девет чинова имају три степена. У првом степену су: шестокрили серафини, многооки херувими и престоли, у другом су: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.

Сваки човек, кад крштењем постане хришћанин, добије свога анђела, који се назива: анђео мирни, чувар душе и тела. Анђели чувају сваког човека. Мало ко није у одсудним животним тренуцима чуо глас свог анђела чувара, то је глас унутрашње душевне борбе, који ми зовемо гласом савести. Анђели не наређују и не туторишу, већ саветују остављајући свакоме слободан избор. Од људи се удаљавају једино кад они намерно греше и неће да се покају и поправе.

Први међу архангелима је Архангел Михаило, (што значи-Ко је као Бог). Он се непрестано бори против злих сила, за славу Божју.

Други је Архангел Гаврило (Сила Божја), који се људима јавља као благовесник.

Трећи, Архангел Рафаило (Помоћ или исцељење Божје), је помоћник људима у болести и невољи.

Четврти је Архангел Урило (Светлост или ватра Божанска), који као светлост, просветљава и озарује људски ум како би тежио према узвишеном.

Пети Архангел Салатиљ (Врховни служитељ молитава), загрева душе и срца људска на усрдну молитву, како би молитва била жарка, а не хладна и тек реда ради обављена.

Шести је Архангел Егудило (Хвала Божја) који награђује све који се труде да прославе име Господње.

Седми, Архангел Варахило (Делитељ благослова Божјих), је онај преко кога Бог шаље благослове у породице, за рађање деце и уређење породичног живота. Он помаже и даје благослове свима који се старају о немоћнима и гладнима.

Како би се одала пошта свим анђелима одређен је осми дан месеца новембра и тај дан се прославља под именом. " Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". У народу се тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за ову славу зато што је то, по старом начину бројања месеци, био девети месец, а број девет одговара броју ангелских чинова, којих такође има девет. Аранђеловдан се по старом календару слави 8. новембра. Тај датум је изабран због подсећања да ће осмог дана Страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима да суди живима и мртвима.

Многи који славе Аранђеловдан не спремају славско жито, наводно зато што је Архангел Михаило уз Архангела Гаврила и Светог Илију, живи светац. Сви светитељи су живи и од Бога прослављени.

Славско жито се не спрема за подушје светитељу, већ је оно символ васкрсења, односно, смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Ако се у нашим манастирима, који славе ове светитеље, спрема жито, онда је то сасвим довољан пример како треба радити. Не спремање жита, и поред упозорења цркве, може се сматрати грехом.

Свети Великомученик Димитрије - Митровдан


(слави се 8. новембра, по старом 26. октобра)

Великог помоћника у невољама, Васељена те пронађе, страдалниче, који побеђујеш незнабошце. Јер као што си Лијеву гордост срушио, и на подвиг смело охрабрио Нестора, тако свети Димитрије, моли се Христу Богу, да нам дарује велику милост.

Тропар, глас 3.

Св. Димитрије родио се у Солуну, као једино дете благочестивих и веома побожних људи. Много времена проведоше његови родитељи у молитви и чинећи милостињу да им Бог подари наследника. И после дужег времена смилова се Господ Бог наш, и испуни им жељу, те они добише сина Димитрија, кога прослави цео Солун.

Отац му је био солунски Војвода и потајно веровао у Господа нашег Исуса Христа, не усуђујући да јавно исповеда име његово, због великог прогона хришћана од стране незнабожца цара.

Још као дете, Димитрије је био упознат са вером и Богом Истинитим. Примивши Свето Крштење, он изучи закон Божји и прими на себе благодат Господа Бога. када он одрасте, родитељи му умреше, али оставише велико имање и пример богоугодног живота.

У то време владао је Цар Максимијан који сазнавши за памет и храброст, малдог Димитрија, он га постави за царског намесника целог града Солуна, са задатком да очисти ту област од безбожних хришћана; оних који призивају име Распетога.

Али насупрот томе, верујући и сам у Христа, поче јавно исповедати и прослављати Господа, постаде други Павле. Сазнавши да је намесник Димитрије хришћанин и да је многе, не одвратио него преобразио у хришћанство, цар се наљути и баци га у тамницу.

Пострада мученичком смрћу, по наређењу цара Максимијана избоден копљем усред молитве, а тело му би бачено, те га хришћани тајно узеше и сахранише на неком месту, где је касније неки веломжа из Илирије, по имену Леонтије, који се излечио од тешке болести на гробу овога светитеља и мученика, у знак захвалности подигао цркву.

Копајући темељ, пронађоше мошти светога великомученика Димитрија, потпуно читаве и нетљене. исцелише се многи болесници посредством његових светих моштију.

Свети Димитрије се сматра заштитником Солуна, јер је спасао град од непријатељске војске, исцељитељом болесника и невољника. Руси га такође славе и сматрају га за покривитеља и заштитника Сибира. И сви православни хришћани и верни славе овог великомученика верујући његове исцељитељске моћи које су многима помогле.

Свети Козма и Дамјан


(славе се 14. новембра, по старом 1. новембра)

Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите болести наше, забадава сте добили, забадава нам дарујте.

Тропар, глас 8.

Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца, њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним, не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тј. бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: "Забадава сте добили, забадава и дајите" (Мт 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху ова браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ свете Козму и Дамјана. И тако прослави Господ заувек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц


(слави се 16. новембра, по старом 3. новембра)

Као ослободитељ заробљеника, а заштитник сиромаха, лекар болесника, помочник царева, победоносче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога, да се спасу душе наше.

Тропар, глас 4.

Овога дана празнује се пренос моштију светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом (6. мајем). Пред смрт своју умоли свети Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм Светог Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију светог Георгија, великомученика Христова.

Преподобна мати Параскева - Света Петка


Прославља се 27. октобра, по старом календару 14. октобра

Заволевши пустињски и безметежни живот, и кренувши усрдно за Жеником твојим Христом, и Његов благи закон у младости својој узевши, наоружавши се храбро крсним знаком против духовних непријатеља: испосничким подвизима, постом и молитвама и врелим сузама, погасила си жеравицу страсти, преславна Параскево. И сада у небеским дворовима са мудрим девојкама стојећи пред Христом, моли се за нас који поштујемо часни помен твој.
Тропар, глас 4.

Име свете Параскеве или Петке долази од грчке речи Параскева што значи Петак, отуда Петка. Рођена је крајем деветог или почетком десетог века у граду Епивату, који се налази између Силимвије и Цариграда. Родитељи су јој били, вероватно словенског порекла, имућни и честити хришћани који су тако васпитали и своје двоје деце, сина Јевтимија и кћер Петку. Јевтимије је био старији и по одобрењу и благослову родитеља рано се замонашио, а касније постао епископ Мадитски.

Петка је од најранијег детињства била веома побожна. Живот јој је био испуњен радом и молитвом, а после смрти родитеља, живела је онако како су живели велики светитељи подвижници. Желела је да се поклони највећим светињама па је отишла у Цариград. Потом је пет година је живела при цркви Покрова Богородице у Ираклијском предграђу.

Одатле је отишла у Палестину, како би се поклонила свим местима освећеним Спаситељевим животом и настанила се у Јорданској пустињи. Тамо је до дубоке старости живела подвизавајући се. Две године пред смрт, док је стајала на молитви, јавио јој се анђео и рекао да треба да се врати у свој родни град, где ће земљи предати тело, а душу ће Господ примити. Кад се вратила у Епиват, нико је није препознао, јер је отишла пре више деценија, а родбине није имала. Дани су јој пролазили у раду, посту и молитви. Тихо се угасила и нестала са лица земље. Била је сахрањена изван гробља јер је за суграђане била странкиња. Нико није знао ко је она.

После много година, на том месту је сахрањен неки утопљеник, кад су копали гроб, радници су нашли потпуно сачувано тело, али нису томе придавали никакав значај. У току ноћи, један од радника, Георгије, имао је овакво сновиђење:Видео је царицу како седи на престолу, обасјана светлошћу. Један од светлих војника, који су је окруживали, узео је Георгија за руку и рекао му да су се огрешили о светитељку, а онда је царица сишла са престола, рекла му ко је она и наредила да изваде њене мошти и положе их на часном месту. Георгије је испричао укућанима сновиђење, па су сви пошли до гроба, а тамо су затекли много људи, јер је и једна жена, Јевтимија, имала исто такво сновиђење. Тако су мошти свете Петке положене у цркву и одмах су почела да се дешавају чудесна исцељења. Два века после смрти свете Петке, Цариградом и околином су владали крсташи, па бугарски цар Јован Асен 1238. године измоли од крсташа ове мошти и пренесе их у своју престоницу Трново. У време Косовске битке, и Трново је пало у турске руке, па су мошти свете Петке су пренете у Румунију, а кад је од Турака 1396.г. освојена и Румунија, царица Милица је измолила од Султана Бајазита да јој дозволи да мошти светитељке пренесе у Србију. Он је дозволио и мошти свете Петке су пренете у Београд на Калемегдан, код извора чудотворне воде, где је сазидана капела која и данас постоји. Тамо су мошти почивале све до 1521. г., а кад је Сулејман Други заузео Београд. Он је запленио мошти и однео их у свој двор у Цариграду. Тамо су почела да се дешавају чудеса, па су свету Петку славили не само хришћани него и муслимани.

Године 1641. војвода Василије Лупул, господар Молдавије, је успео да добије мошти свете Петке и пренесе их у град Јаши, где и данас почивају.

Колика је благодат од молитви, знају сви они који су се светој Петки молитвено обраћали, али и многи којима се сама јављала и у невољама помагала.