Tema: Pouke shi - igumana Save

Pouke shi - igumana Save


Jedna reč o monaštvu

Među starčevim duhovnim čedima bilo je mnogo javno ili tajno postriženih monaha. On kao da je bio iguman putujućeg ženskog manastira. I san mu je očigledno govorio o tome: "nastanio se u ženskom manastiru", gde je osećao da je u svojoj sredini. Starac je mnogo voleo monaštvo i sa pobožnošću je govorio o njemu.

- Monaštvo je - ukras i cvet hrišćanstva. Ono svojom svetošću privlači pažnju revnitelja pobožnosti, i mnogi od njih.nadahnjujući se monaštvom i plamteći ljubavlju prema njemu, požele da postanu učesnici tog anđeoskog čina na zemlji. Ali manastira koji bi mogli da prime sve one koji to žele, naročito ženskih manastira, gotovo da nema. I šta onda da se radi? Oni tada primaju na sebe podvig tajnog monaštva. Takva odlučnost revnitelja pobožnosti je jasna: njima je monaški život po svojoj duhovnoj lepoti toliko privlačan, da su se odlučili da takav podvig, kakav je monaštvo u svetu. Osnaženi blagodaću koja deluje u njima, oni sve dalje i dalje ushode iz sile u silu, idući ka svome cilju.

Starac je ovako govorio uskom krugu svojih duhovnih čeda; mnogima od njih dao je blagoslov za put tajnog monaštva. Jer i on sam je do otvaranja manastira hteo da bude tajni monah. Pri tome, onima koji su žele da prime tajni postrig govorio je:

- Ko u sebi ne oseća moćnu silu za ispunjavanje monaških zaveta tokom čitavog života, taj ni ne treba da daje monaške zavete, da ne bi posle bio odlučen od Hrista zbog nemara.

A nekima, mada su želeli postrig, starac nije davao blagoslov. Drugima pak, koji to nisu ni očekivali, jer su bili svesni svoje nedostojnosti, starac je sam predlagao monaštvo i smelo ih blagosiljao za monaški put. Pri tome je navodio reči svetitelja Vasilija Velikog: "Kod vas, monaha, treba da se sačuva onaj ostatak pobožnosti koji će Gospod, kada dođe, naći na zemlji".

- A monaški zaveti - nastavio je - to su neprestana molitva, smirenje, poslušanje, devstvenost, uzdržanje, nesticanje. Bez toga, monah je - običan lenjivac, svesni lažov, krivokletnik. "Crna riza - kaže svetitelj Tihon Voronješki - (sama po sebi) ne spasava; i onaj ko je u beloj, tj. u svetskom odelu, a ima poslušanje i smirenje i čistotu, taj je (i bez monaških zaveta) nepostriženi monah". Svaki čovek treba da teži istinskom monaštvu (neporočnosti), a onaj ko živi sam treba naročito silno da ljubi Gospoda. Starac je pričao da je sv. Jovanu Sergejevu Kronštatskom došao mladi bogoslov da traži blagoslov za odlazak u manastir. I otac Jovan mu je rekao: "Ja ne znam ništa bolje za mladića, nego da sebe u potpunosti preda na služenje Crkvi, sa svim svojim velikim i još netaknutim silama. Pri tome se treba starati samo o jednom - da se život provede blagočestivo. Ako vi osećate to, onda neka vas blagoslovi Bog". Eto kako je otac Jovan gledao na monaštvo - govorio je starac. - On je sa radošću davao blagoslov za taj blaženi put, a i sam je bio istinski monah u svetu. No, nemojte da pomislite da ćete kada odete u manastir ili u tajno monaštvo bezbedno da poživite u tom blaženom životu. Kada bi ljudi u svetu znali kako je teško živeti u manastiru, oni ne bi odlazili u manastir ni da ih štapom biju. A kada bi znali kakva je nagrada monasima na nebu, odbacili bi sve i pošli bi u manastir.

Monaštvo je ustanovio Bog za dobro Crkve i društva, kako bi čovek dostigao više savršenstvo. On Sam je pokazao silu i duh monaštva, a pokazali su ih i Majka Božija, i Preteča Gospodnji, i drugi svetitelji. Suština i duh monaštva je neprestano prebivanje u Bogu, umom i srcem, uz odstranjivanje svega svetskog. A monašku odeću i upotrebu brojanica nije odredio Spasitelj; to su kao neka pomoćna sredstva. Sama odeća ne spasava monaha. Treba težiti ka tome da se u sebi zadobije Duh Sveti, ljubav prema bližnjima i molitva za njih. Dug monaha je da se moli za čitav svet. Sveti Oci o monaštvu pišu sledeće:

"Monaški život je pohvala Crkve" - kaže sveti Isak Sirin (Beseda 63). "Svetlost monasima su anđeli, a svetlost ljudima u svetu su monasi" - kaže sveti Jovan Lestvičnik (Slovo 26). Blaženi Jeronim kaže: "Monaštvo je lepota, najdivniji cvet, dragi kamen i ukras Crkve". Sveti Dimitrije Rostovski tvrdi da "molitvama monaha Gospod drži ovaj svet". Sveti Jovan Zlatoust kaže: "Idi i uči od monaha. Oni su svetila koja sijaju po svoj zemlji. Oni su zidovi kojima su ograđeni i utvrđeni gradovi...".

Kao blagodatna svetila, oni su svuda po Rusiji zapalili blagodatni oganj vere i pobožnosti; svojom molitvom i ličnim primerom privukli su ljudska srca Bogu. Ako je jaka naša pravoslavna Rusija, ako stoji kao stena usred talasa i bura, sve to ona duguje pre svega upravo onima koji su ostavili svet velikim u smirenju nosiocima Duha Hristovog.

Mi se divimo njihovim čudesnim podvizima, a naša srca bivaju tajno privučena na podražavanje njihovih spasonosnih pravila života i da idu njihovim putem. Da, zaista: svi oni kojih svet nije bio dostojan potucali su se po pustinjama i gorama, po pešterama i jamama zemaljskim.

Sve dok na zemlji ima svetih manastira, na njoj neće nestati vere i pobožnosti. U manastirima će se sačuvati ostatak pobožnosti do kraja sveta! Monah (monos) znači - sam, bez porodice. Monaški život je život duha. Glavno monaško pravilo je neprestana molitva umom i srcem i odlučno prebivanje u Bogu. A zbog takvog unutrašnjeg delanja monah biva ovenčan velikom blagodaću Božijom. Molitva takvom monahu postaje kao disanje - neophodna za život. Ali budite spremni za borbu, jer satana ne trpi molitvu i zbog toga ljutito napada. Uz to, i ljudi će ustati sa svakojakim pritiscima i progonima, u umu će se pojaviti nemir, u telu će proključati strasti, ali treba nastaviti svoje delo u prostoti i smirenju. Bojte se lenjosti i nerada, a pogotovo - visokog mišljenja o sebi. Gorda pomisao može da ubije dušu. Zato u srcu uvek treba biti svestan svoje slabosti, plakati zbog grehova i očekivati utehu Hristovu. I još treba znati, da istinsku monašku mantiju predstavlja razborito podnošenje kleveta i lažnih optužbi.

Starac je svoja čeda u monaštvu podsećao na učenje prepodobnog Serafima Sarovskog:

Uči se da molitvu obavljaš kroz disanje sa zatvorenim ustima. To iskustvo je bič protiv tela i telesnih pohota... Monasi koji ne sjedinjuju spoljašnju i unutrašnju molitvu nisu monasi, nego tikvani.

Bez stalnog molitvenog jedinstva sa Gospodom, bez neprestane molitve Isusove, monah nije u stanju da podnese monaški život. Takav monah je preljubočinac i neminovno odlazi "u zemlju daleku".

Monaški zavet obuzdava našu nepokornu prirodu i tera nas da se odričemo svoje volje. A bez odricanja od sopstvene volje čovek ne može ni temelj spasenju da položi, a kamo li da se spase. Molite za sebe od Gospoda samoodricanje, jer je ono neophodno za spasenje. Odsecanje sopstvene volje i poslušanje Sveti Oci porede sa mučeništvom: "Poslušanje je nepokornost demonu, to je krajeugaoni kamen na kome se zida spasenje monaha".

Izaći iz poslušanja, to znači ohrabriti mračnu silu, a Gospoda ogorčiti." Ko ispunjava svoju volju, taj je sin đavola" (Jefrem Sirin). Neposlušnost je veliki greh protiv monaštva. Dakle, monaštvo predstavlja neprestani krst, raspinjanje sebe i odsecanje sopstvene volje. Od prvoga dana dušu treba pripremiti za borbu.

Kroz poslušanje se izgrađuje smirenje i pokornost volji Božijoj. Pokornost je velika dobrodetelj, iznad poslušanja! Trpljenje - to je činjenje dobra sa prinudom. A pokornost je dobrovoljno činjenje onoga što je volja Božija, sa iskrenom željom i htenjem da se ugodi Bogu i bližnjem. Usled nepokornosti i neispunjavanja zapovesti Božijih pojavio se prvorodni greh starog Adama koji je uništio sve. A svet je bio spasen kroz novog Adama - Bogočoveka - Spasitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista, jer On je bio poslušan do smrti, i to smrti na krstu (Fil. 2,8). Bog je tako premudro odredio, da je prvog čoveka u raju zbog greha koji je počinio, zbog nepokornosti i nepokajanosti - izgnao na zemlju da bi se popravio, da se smrad ne bi širio po raju i da ne bi bio večan. Živeti hrišćanski - znači ostvarivati uzvišenu volju Božiju.

Monahe je starac naročito podsticao na mirno podnošenje prekora i nepravednih optužbi.

Monah u svetu treba da bude kao mrtvac; on ne treba da obraća pažnju na to da li ga hvale ili osuđuju, da li ga poštuju kao svetoga, ili preziru kao gotovana. Monah nikada ne treba da klone duhom, nego uvek treba da bude ispunjen životnom radošću. Čamotinja, uninije i nezainteresovanost ne treba da budu svojstveni monahu. Neka ljudi kleveću, neka prave spletke, a vi uvek budite svesni vrednosti patnji, tj. koristi koja dolazi od njih!

Monah treba da se boji besposličenja, kod njega stalno treba da se smenjuju molitva i rad. Ne budite mlaki - to je za monahe greh. Uz mlakost nikada nećete postati istinske monahinje. Zbog nemara i nezainteresovanosti, zbog ravnodušnosti prema podvizima spasenja, monasi će biti mučeni mrazom, strašnom hladnoćom. Grešnici iz sveta na muke će poći u oganj, a monah ne, jer on i u večnosti ima svoj poseban put.

Ustajati treba kao u manastiru - u 5 sati, jer dug san raslabljuje dušu. Nije obavezno da se svaki dan odlazi u hram Božiji, jer je rečeno: "Šest dana radi, a sedmi posveti Gospodu Bogu tvome". Tako i vi. Ali kada idete u hram, idite sa pažnjom i gledajte da tamo nikoga ne rastužite.

Starac je sve do kraja života svakodnevno čitao žitija svetih, kao i pouke Svetih Otaca i podvižnika pobožnosti poslednjeg vremena, a i drugima je savetovao da što više čitaju svetootačke knjige. Takođe, sam je ljudima davao mnoge poučne knjižice.

- Čitajte makar i stranicu dnevno - molio je. - Jer monaštvo je nauka nad naukama. Pa ako ni jedna nauka ne može da se savlada bez učenja, onda tim pre ne može tajna duhovna nauka. A monah treba najozbiljnije da izuči tu nauku i da se na delu trudi da ispunjava ono što je naučio.

Ništa ne skrivajte, ništa ne tajite, ne ostavljajte nikakav prolaz grehu. Bez otkrivanja pomisli veoma je teško ići monaškim putem. Treba znati da ćemo odgovarati ne samo za delo, nego i za reč, i za pomisao; za nečiste misli i ružna maštanja slede večne muke. Ali ako se suprotstavljate nečistim i sujetnim pomislima koje vas napadaju, ako ih terate od sebe, ako tugujete u srcu, za to vam se od Gospoda priprema velika nagrada, zbog nepokolebive ljubavi prema Njemu. "Ali, ako se monasi budu naslađivali nečistim pomislima, ili, što je još gore, ako budu imali strasne sklonosti, Gospod će ih osuditi teže od svih bludnica koje žive na zemlji" - kaže Jefrem Sirijski. Ni za koga se ne treba preterano emotivno vezivati, čak ni za decu. Sve treba voleti, ali bez suvišnih strasnih sklonosti.

Starac je kao pobornik celomudrenosti davao sledeće pouke, čuvajući od pada one koji su bili iskušavani. Govorio je:

- Nije srce toliko krivo kao pogled, uobrazilja, misao - to su one stepenice kojima se greh spušta u srce i lišava ljude mira i spokojstva. Treba bežati od takvih ljudi, izbegavati susret sa njima, a pri slučajnom susretu skrenuti pogled i udaljiti misao o njima iz uma, pa se onda ni srce neće uznemiravati. Znaj da satana priprema napad, zato pazi i ne zevaj! Seti se svojih zaveta, seti se ko si. Prilikom susreta sa tim čovekom čitaj molitvu: "Uzalud se trudiš oko mene, pali arhistratigu, jer ja sam sluškinja Gospoda Isusa Hrista. Ti ponižavaš sebe, najviša gordosti, kada tako silno napadaš mene jadnu". Ako si tako spremna da dočekaš napad, možda ga neće ni biti. To je kao u ratu: ako protivnik zna da je odbrana dobro pripremljena, on neće ni krenuti u napad. Najvažnije je - nemati ništa nečisto u sebi, čuvati sluh, čuvati pogled, udaljiti se od svega čega se gnuša Duh Sveti, udaljiti se od toga onako kako pčela beži od dima. Treba da težimo ka tome da na zemlji dostignemo celomudrenost, pravdu i pobožnost, kako bismo se tamo, na nebu, pridružili zboru anđela i zajedno sa njima slavili Gospoda! A kako će nas samo biti stid pred Bogom i pred anđelima zbog naših tajnih grehova.

Postoje monasi koji nisu dostojni svoga zvanja, kao što i u svakom drugom zvanju ima nedostojnih. Ali istinskih monaha ima i danas! Monaštvo, koje je Božanska ustanova, neće kao takvo nestati sve do kraja sveta, bez obzira na zloupotrebe pojedinih lica. Ta lica su u monaštvo stupila iz grešnog zemaljskog sveta, često ne po prizivu, sa teškim porocima i strastima, sa bolestima duše. Oni, naravno, nisu mogli tako brzo da se izbave od svojih grehovnih navika, od bolesti duše. Starac takve nikada nije osuđivao, nego ih je žalio, a osobama koje su mu bile duhovno bliske govorio je:

- Nemojmo ih osuđivati, sažalimo se na njih i molimo za njihovo iscelenje.

Uostalom, oni su ponekad i sami oplakivali svoje padove, trudeći se da ih izglade pokajanjem i dobrodeteljima. I često su od velikih grešnika postajali veliki pravednici.

- Manastir je mesto pokajanja, oni su tu i došli radi pokajanja. Ne treba odbiti pokajanje onih koji traže i žele spasenje, čak i kada ne mogu da vladaju sobom, poput besomučnika. Pomozimo im svojim molitvama i nemojmo ih osuđivati. Možda će od njih ispasti veliki svetitelji - govorio je starac Sava u zaštitu "loših" monaha.

U savremenom monaštvu postoje izabrani Božiji sasudi, obasjani blagodaću Duha Svetoga. Oni su i pre stupanja u monaštvo bili devstvenici, nisu uzimali učešća u svetskim zabavama i navikli su na blagočestiv život. Stroga pobožnost u svetu vaspitala je od njih stroge i po duhu silne monahe. Stoga, je li opravdano vređati i osuđivati celokupno monaštvo zbog nekih njegovih iskvarenih članova? Ne zaslužuje li monaštvo blagodarnost i pohvale zbog toga što mnogi monasi provode život kao anđeli i mole se za grešni svet?!

Veliku će nagradu imati tajni istinski monasi koji se spasavaju u svetu! - pri tome starac je pričao o monahinji koja je bila profesor doktor i koja je uspešno povezala svoje unutarnje duhovno napredovanje sa radom u svetu, u oblasti virusnih bolesti. Ona je uživala veliko poštovanje i imala velik autoritet na poslu, među svojim saradnicima i bolesnicima. Veoma su se iznenadili kada su saznali da je monahinja:

- Kako možete i jedno i drugo? - pitali su je.

- Bog mi pomaže! - odgovorila je ljubopitljivima. Otac Sava je ovo ispričao o tri naraštaja monaha:

Veliki starac prepodobni Antonije molio se za sudbinu monaha. Tada mu se javi Gospod i kaže: "Tvoje duhovno potomstvo neće nestati do kraja sveta, ali monasi će se razlikovati po svojim podvizima. Evo, vidi!" I starac pogleda... Stoje tri monaha: monah drevnog doba, monah srednjeg veka i monah poslednjeg vremena, a pokraj njih teče ognjena reka. Monah iz starine koji ima silna, moćna (blagodatna) krila, zamahnuo je njima, podigao se na veliku visinu, slobodno preleteo ognjenu reku i spustio se na drugu obalu. Monah srednjeg veka, sa orlovskim krilima, udaljio se nekoliko koraka da bi uhvatio zalet i sa naporom je poleteo znatno niže od prvog, no plamena reka ga ipak nije dohvatila. Monah poslednjeg vremena, koji je imao kokošija krila, leteo je sa velikom mukom, nisko, nisko, tako da je njegovu mantiju zahvatao oganj. On je napregnuo sve svoje snage, jedva nekako uspeo da preleti reku i pao od iznemoglosti. Dalje Gospod objašnjava starcu Antoniju Velikom: "Prvom monahu data je velika blagodat; uz njenu pomoć on je slobodno preleteo ognjenu reku, pa će dobiti nagradu kao za poslušanje. Drugi monah je preleteo reku sa velikim trudom, on će takođe dobiti nagradu za poslušanje. Treći monah, monah poslednjeg vremena, dobiće nagradu kao za podvig i pokajanje, zbog veoma teškog života i trpljenja bez roptanja".

Tada je velikom starcu prepodobnom Antoniju sve postalo jasno. Mnogi monasi poslednjeg vremena živeće u svetu, ali će biti veći od monaha iz starine! Oni blagodare Bogu, spasavaju se kroz patnju i ravni su velikim svetiteljima. I sam život za njih je podvig!

izvor;svetosavlje

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


SVEDOČANSTVA MOLITVENE POMOĆI LjUDIMA

Poznavala sam oca Savu dok je još bio Nikolaj Mihajlovič, dosta pre njegovog stupanja u manastir. Odlazio je u mnoge hramove, ali najviše u hram sela Leonova, gde je bio čtec i pojac.

Jedna sluškinja Božija se vrlo teško razbolela. Pošla je lekaru, ali suje poznanici odveli u hram. Tamo je posle Liturgije služen moleban na kome je pevao Nikolaj Mihajlovič. On joj je dao čašu svete vodice, ali ona nije uzela da pije. Tada joj je Nikolaj Mihajlovič rekao:

- Što se bojiš, pij i bolest će proći.

Sam je otpio gutljaj vode i opet ponudio njoj. Popila je. Posle toga kod kuće je dugo spavala i ustala potpuno zdrava. Kasnije je postala njegovo duhovno čedo.

Kada je Nikolaj Mihajlovič stupio u manastir Trojice-Sergijeve lavre, počeli smo često tamo da putujemo. U lavri sam molila prepodobnog Sergija da mi Gospod pošalje duhovnog oca.

Kada je Nikolaj Mihajlovič već postao jeromonah Sava, ja se nisam usuđivala da ga pitam da postanem njegovo duhovno čedo, plašeći se da će me odbiti. Jednom prilikom, on je pročitao molitvu pred ispovest, a zatim je rekao:

- Razrešnu molitvu pročitaće drugi sveštenik, ja ću da otpustim samo duhovna čeda koja su mi data.

Stajala sam pozadi, kada me je odjednom pozvao na razrešnu molitvu, i to prvu. Od tog trenutka smatrala sam ga za svog duhovnog oca.

Ne znam odakle da počnem i kako da opišem sva njegova čudesa, iscelenja i predskazanja data ne samo meni, nego i mojoj deci, čitavoj mojoj porodici i prijateljima.

Teško sam se razbolela. Poslala sam svoju duhovnu sestru kod oca Save, da tražim njegove svete molitve. Kada je došla kod njega on sam ju je dočekao i zapitao:

- Šta, je li bolesna? Odmah ću ti dati da joj poneseš naforu, a ja ću otići u keliju da pročitam akatist. Ne brinite, sve će biti u redu.

U to vreme nepokretna sam ležala u postelji, no odjednom sam osetila olakšanje. Podigla sam se sa postelje, pomolila, zahvalila se Bogu i duhovnom ocu, i pošla u kuhinju da pripremim obed.

Baš tada je N. stigla od oca i videla moju postelju praznu. Uplašila se, nije znala šta da pomisli, kad eto mene, ulazim iz kuhinje u sobu. Nije mogla da poveruje sopstvenim očima; uostalom, ni ja sama nisam verovala da sam živa. Zajedno smo zablagodarile Gospodu i duhovnom ocu.

Drugom prilikom sam se razbolela tako teško, da sam ležala bez daha, zatvorenih očiju, na samrti. Vidim da ležim na postelji i da mi prilazi žena sva u crnom. U tom trenutku otac pruži ruku prsma njoj i kaže: "Stani!". Žena je odmah iščezla, a meni se povratio dah, podigla sam ruku, prekrstila se i rekla:

- Slava Bogu, otac me je spasao, oživela sam.

Moja ćerka je povredila nožni palac; pošli smo doktoru, i on je predložio amputaciju. Ja joj kažem:

Nemoj da pristaneš, piši ocu i sve će da bude u redu. Ona je napisala pismo, a ja sam ga poslala. Otac je rekao daće se pomoliti. Sledećeg dana bol je nestao.

Moja ćerka se udala i ostala u drugom stanju. Otac mi je dao dve ikonice Spasitelja - Mladenca; odmah sam shvatila da to nisu prosto dve jednake ikonice. Dam ih ćerki i kažem: - Verovatno ćeš roditi dvojke.

I zaista, rodila je dvojicu potpuno istih dečaka, koji se ni sada, kada imaju već po trideset godina, ne mogu razlikovati.

Moja mlađa ćerka se 10 godina sastajala sa jednim čovekom i pripremala se za udaju, ali on je stalno odugovlačio. Otac Sava joj je rekao: - Bićeš Hristova nevesta.

Ćerka se uznemirila i rasplakala, a potom je svom mladiću rekla: - Hajde da se uzmemo, ili da se raziđemo.

On je tada bio prisiljen da prizna da ne može da je oženi. Ćerka je to jako teško primila, jer je skoro svu svoju mladost provela sa njim, ali po očevim molitvama, sve je prošlo kako treba. Zatim je upoznala drugoga, koji ju je zaprosio. Odredili su dan građanske registracije, ali on nije došao. To je tako pogodilo njeno samoljublje, da nije čak ni pokušala da sazna šta ga je sprečilo. Tek posle godinu dana rekla je svome bratu da ga pozove. Odgovorili su da je nestao pre godinu dana i da je po svemu sudeći bio ubijen. Eto, tako se obistinilo ono što je otac prorekao.

N. se teško razbolela - oduzela joj se noga, lekari nisu mogli da pomognu pa je hodala na štakama. Onda je pošla kod oca, koji joj je dao sveto maslo i rekao da pomazuje nogu. N. se vratila bez štaka, potpuno zdrava.

Kod oca Save u Trojice-Sergijevu lavru prvi put me je dovela monahinja Kijevo-Pokrovskog ženskog manastira - mati Sofija. Ja tada još nisam imala duhovnog oca, i kada sam čitala jutarnje pravilo, na mestu gde stoji molitva za duhovnog oca, molila sam se ovako: Gospode. pošalji mi duhovnog oca! Spasi, Gospode, sve sveštenike!" Tako sam se molila sedam godina, ali nisam gledala kakav je ko sveštenik i nisam birala, jer su za mene svi bili jednaki. Mati Sofija me je povela kod oca i obratila mu se molbom:

- Marijica nema duhovnog oca. Oče Savo, uzmite je među svoja duhovna čeda.

- Dobro! A ti se moliš Kazanskoj Majci Božijoj? - pita me otac.

- Molim se, onako kako umem.

- Evo ti i ikonica Počajevske Majke Božije.

To je bio prvi očev blagoslov - i to ne slučajan. Uskoro sam morala da otputujem u Počajev i da dugo tamo ostanem. Tamo je bilo i drugih njegovih čeda. Otac nam je dolazio svake godine. Prilikom prve posete dao nas je na duhovno rukovođenje dvojici staraca koji su mu bili srodni po duhu: jeroshimonahu Nikolaju i starom monahu - bogotražitelju Kononu, koga su drugi monasi terali zbog njegove jurodivosti, pa je i leti i zimi živeo van kelije. Svaki dan bili smo u poslušanju kod oca Konona, koji je sa nama radio u hramu, a za blagoslov i na ispovest odlazili smo u skit ocu Nikolaju. Radili smo i u lavri i u skitu. Često smo bili u prilici da prenoćimo u polju ili u šumi, gde je bilo hladno, i niko se nije razboleo, niti smo ikada ostali gladni, po molitvama našeg oca:

- Neki sveštenici na daju ključeve svojih kelija i mole nas da ih pospremimo. Možemo li to da radimo?

- Recite im: naš duhovni otac je kategorički zabranio da to činimo. Vi ćete pospremiti, a monah će, kada dođe u keliju, umesto da se bavi Isusovom molitvom, razmišljati o tome ko je spremio njegovu keliju.

U Počajevu smo živele tri godine, a potom je otac Nikolaj poslao dve od nas našem duhovnom ocu, kako bi nam on dao blagoslov za odlazak u manastir. Putem smo se dogovorile da nećemo reći ocu za manastir. Bojale smo se da nećemo podneti manastirski život, jer tamo mora da se ima trpljenje, poslušanje i uzdržanje!

Stigle smo kod oca (koji je tada već bio u Pečerskom manastiru). On nas je radosno dočekao i odmah upitao: - Šta vam je otac Nikolaj rekao da mi prenesete?

- Zapovedio nam je da se klanjamo - odgovorile smo.

- I šta još?

- Ništa više.

Uskoro su ocu blagoslovili da otputuje u Moskvu zbog manastirskih poslova, pa nam je rekao: - Moram da idem, a vi me sačekajte ovde.

Uveče mu je poslušnik Vasilije doneo 200 rubalja i zamolio ga da uzme taj novac i da ga nama.

- Ja ih odavno znam, iz Počajeva. Ranije su meni i svoj bratiji pomagale. One su bogotražiteljke, potreban im je novac, a meni ne treba, ja imam sve što mi treba. Od mene one neće uzeti, zato im dajte Vi, Boga radi.

Ujutro nam otac kaže: - Božiji Promisao! Treba da vas povedem sa sobom. Dali su vam novac za put - i tada nam ispriča sve o novcu.

Putovali smo tako vozom, kada nas je otac u jednom trenutku opet zapitao:

- Ovde je presedanje za Ovručski manastir. A da vam nije otac Nikolaj ipak rekao da mi nešto saopštite?

Mi smo se pogurale laktovima i opet ništa nismo priznale.

S Božijom pomoću doputovale smo prepodobnom Sergiju. Kod njegovih moštiju otac je i treći put pokušao da nas navede na priznanje. Drži divne svilene bele brojanice i kaže: Evo!

Da i vaše duše budu tako bele i lepe - i dao nam je te brojanice za blagoslov.

Uveče u Pavlovom Posadu, gde se sabralo trideset njegovih duhovnih čeda u stanu jedne od njih, starac nas je tešio duhovnom besedom celu noć. A potom nam je ipak dao blagoslov da idemo u manastir. Pale smo pred njegove noge i sa suzama molile za oproštaj: tri puta nismo priznale da nas je otac Nikolaj upravo zbog toga poslao kod njega...

.. .Na leto, tokom Petrovog posta, obavešteni smo o očevoj bolesti. Bez razmišljanja i bez blagoslova za putovanje, pošla sam istog časa i ceo put plakala.

Otac je ležao u bolnici, gde nisam smela da uđem. Dani su prolazili u mukotrpnom iščekivanju. A posle izlaska iz bolnice on je strogo rekao:

Zašto si došla? Nama je potrebna molitva, a ne susret! I pripremi shimu. Čim vaš manastir bude otvoren, poći ćeš tamo. Ako budeš u opasnosti, čitaj "Vozbranoj Vojevodje" i pozovi me. Ali nemoj više da dolaziš.

Sa gorkim suzama vraćala sam se u Počajev. Tamo mi je bilo veoma teško. Nisu me pustili da prenoćim. Samo pred velike praznike dopuštali su da se noć provede u hramu. Ali uvek sam se sećala reči oca Save: "Ja ću da se molim, a tebi koja misao dođe - ispuni je". S Božijom pomoću tako sam i učinila, i po njegovim svetim molitvama čudom sam izbegavala opasnosti. Uvek sam osećala njegovu blagodatnu pomoć i njegovo duhovno prisustvo.

Sve o čemu je otac govorio, direktno ili indirektno, kasnije se ispunjavalo. "Zašto mi je govorio o shimi? - razmišljala sam Jer ja sam još mlada, ko bi to sada mogao da mi predloži; a on kaže: pripremi shimu". No, ubrzo su njegove reči počele da se ostvaruju. Jednom sam nešto radila i jedan sveštenik me je tri puta nazvao shimnicom. Odgovorila sam da nisam dostojna toga, a onje opetoštro rekao: "Bićeš shimnica!"

U Počajevskoj lavri su me za večno pominjanje upisali kao "shimonahinja", a ja sam počela da ih molim da to isprave i da napišu monahinja. Monah koji je zapisivao ćuti i ne ispravlja. Tada sam zamolila shiigumana Avramija:

Sramota me je pred monahinjama što me pominju kao shimnicu, kakva sam ja shimonahinja?

A on odgovori: - To nije tvoja stvar, Gospod ih je podstakao da tako napišu.

Jednom je svim monahinjama za blagoslov dao brojanice.

- A tebi - kaže - evo ove - shimničke!

Spoznala sam volju Božiju i uverila se u ispravnost očevog predskazanja: u treći dan Krštenja Gospodnjeg (1964. godine) po Božijem Promislu obukli su me u shimu sa novim imenom. Otac je blagoslovio da dođem kod njega; umesto velikog monaškog pravila, dao mi je drugo. Potom me je blagoslovio na poslušanje jednom starcu shimniku na Novi Aton.

Muž jedne od duhovnih čeda oca Save je mnogo pio. Otac je rekao: - Razvedi se od njega.

Ona se zaprepasti i upita: - A ako bude molio za oproštaj, šta onda? Uostalom, sa njim sam provela mnogo godina.

Otac ponovi: - Treba da se razvedeš, a ja ću da se molim.

Ona doputuje kući i učini onako kako je blagoslovio otac. Samo što je rekla mužu da želi razvod i počela da priprema sve što je potrebno, njega je to tako porazilo da je od šoka dospeo u bolnicu, prestao da pije i potom počeo da se ponaša kao da nikad nije bio pijanac, pa za razvodom nije ni bilo potrebe.

Jedna monahinja mi je rekla da sila molitve zaustavlja voz. Nisam joj verovala. Prošle su tri godine od tog razgovora, a ona me je posavetovala da pođem kod oca Save i zamolim ga da me uzme za duhovno čedo. Dobila sam i saputnika - starešinu naše crkvene opštine koji je bolovao od astme i vrlo teško disao. Matuška je i njemu preporučila da pođe kod oca Save i ubedila ga da će otac Sava da ga isceli. On joj je poverovao i pošli smo.

Otac je tada služio u parohijskoj crkvi sela Palice u Pskovskoj oblasti, pa smo od voza morali da idemo kilometar i po ili dva peške. Mada smo išli običnim tempom, moj saputnik je rekao:

- Ja ne mogu tako brzo kao vi.

Oprostite, nisam znala kakvo je vaše zdravstveno stanje. Usporiću hod - odgovorila sam.

Dalje smo išli polako. Kada smo stigli, otac nas je uzeo za duhovna čeda. Posle praznika Roždestva Hristovog blagoslovio nam je da pođemo natrag u manastir. Na dan polaska, posle večernje službe, trebalo je da požurimo na voz, ali baćuška je dugo govorio besedu "O Tri Radosti". pa smo mislili da nećemo ni poći toga dana, jer smo kasnili na voz. Priđemo mu, uzmemo blagoslov, a on sa osmehom veselo kaže:

- Kasnite na voz, ali dajem vam blagoslov da pođete. Kada smo izašli bio je već mrak. Moj saputnik veli: Ja se malo bojim: mrak je, a treba da idemo kroz šumu.

- Bog je sa nama i idemo po blagoslovu.

Odjednom, prilazi nam očeva duhovna kći i kaže: - Ja takođe putujem sa vama.

Tako smo sve troje pošli na voz. Izašli smo na ravan, prav put, gde su se u daljini videli farovi voza.

To je naš voz, ali nećemo stići - kaže naša saputnica.

Čim je ona to rekla, moj saputnik bez reči odjednom poče da trči, i ja za njim. Tako smo trčali sve do stanice, i to u zimskoj odeći i sa koferima.

Sprovodnica nam je pružila ruku te smo se popeli u vagon. Voz je pošao istoga časa. Kada sam malo došla k sebi rekla sam svome saputniku: - Raskomotite se, umorni ste.

Ne, nisam umoran. Izgleda mi kao da uopšte nisam trčao - odgovorio je.

Ja u sebi mislim: " Bože moj, umreće, jer nije bio u stanju da ide ni običnim korakom". Ali on je i dalje mirno sedeo i normalno disao.

Kada biste rekli mojoj ženi da sam trčao, ona vam nikada ne bi poverovala. Ni ja sam sebi ne verujem! Matuška G. je rekla istinu, da će otac Sava da me isceli. Kad dođem kući sve ću da preuredim, promeniću svoj život, jer mi uopšte ne živimo onako kako bi hrišćani trebalo da žive - zaključio je moj saputnik.

Eto kako nas je otac oživeo, iscelio i preporodio!

Dogodilo se da je otac došao u našu staru kuću odmah nakon njene rekonstrukcije. Izvadili smo donje drvene grede koje su bile trule i zamenili ih kamenom, ciglom i cementom. Činilo se da je dobro urađeno i da će biti trajno. Otac je obišao kuću, osmotrio ono što smo uradili i rekao:

- Potrajaće dve godine.

Bili smo iznenađeni: zar smo tako loše obavili posao? Zar će kuća izdržati samo dve godine?

No, posle dve godine, prema novom urbanističkom planu grada, naša stara kuća je uklonjena.

Jednom je za vreme ispovesti otac zamolio sve da kleknu, a i sam se bacio na kolena pred oltarom. Podigao je ruke i tri puta glasno, smelo i dirljivo zavapio:

- Gospode Bože, Oče Svedržitelju, osveti Duhom Tvojim Svetim ovaj narod koji se kaje!

I ja sam jasno videla kako se Duh Sveti spustio na oca i počinuo na njemu u vidu goluba, sav zlatan, i zlatni zraci, tako dugi i gusti, koji su pokrivali sav pokajani narod i prodirali u zidove hrama. Golub je bio tako nisko nad očevom glavom da sam ja grešna mogla da razaznam i njegov kljun i raširena krila i nožice - sve je bilo tako lepo i dugo je trajalo, da se ta lepota i radost ne mogu rečima opisati!

Prošlo je nekoliko dana, otac je stao na amvon i besedio svojim duhovnim čedima, dok sam ja stajala skroz pozadi. Pogledao me je, osmehnuo ss i veselo rekao:

- P. je videla Duha Svetoga kako silazi na nju.

A to da je Duh Sveti sišao na njega i na sav prisutni narod, prećutao je.

Kada sam bila primljena za duhovno čedo oca Save, bila sam veoma sumnjičava u vezi sa njegovim duhovnim rukovođenjem: "Nemamo mogućnosti za kontakt - on ne piše pisma, a ja ne mogu često da putujem kod njega". I Gospod me je urazumio u snu. Videla sam duhovnog oca, i on mi kaže: "Za opštenje među vernima udaljenost ne predstavlja prepreku, velika je sila molitve". Sve sam shvatila i smirila sam se. Jednom smo stajali u Uspenskom hramu, nekoliko ljudi i otac. Priđe mu shimnica, kaže da su poslali crni materijal i pita kome da ga da. A otac pokaza na jednu od nas i kaže:

- Daj njoj. Molio sam se za nju, njen je put isti kao tvoj, samo što ona sada još ništa ne shvata.

Zaista, prošlo je nekoliko godina i ona je postala monahinja.

Otac Sava je sve unapred video. Tata je otišao u penziju i napisao je ocu da bi želeo da se preseli u Zagorsk. To je bilo 1970 godine. Otac Sava je rekao: do 1972. godine ostanite tu. Godine 1972. neočekivano se dogodilo da se naša velika porodica, koja je živela 40 godina na istom mestu, preselila u to sveto mesto. Kućica je bila vrlo udobna, odmah pored parohijskog hrama, a ni manastir (Trojice-Sergijeva lavra) nije bio daleko. Dakle, našem dragom ocu Savi sve je bilo već otkriveno, jer mu je Duh Sveti pomagao da vidi unapred.

Proleće sam provela u Pečerima. Ali došao je dan moga odlaska, jer sam morala da se vratim na posao. Otac mi je, na ispraćaju, rekao: - Doći ćeš za Petrovski post.

Ja odlazim i razmišljam:"Kako ću doći kad treba da se vratim na posao?" Kada sam doputovala, pođem u fabriku, a tamo mi tehničar kaže:

Nema slobodnog mesta, ali u tvojoj brigadi radi jedna mlada devojka, stavićemo te na njeno mesto, jer tebe znaju, pošto si radila sa nama.

Kod kuće, kada sam razmislila, odlučila sam da ne pristanem na to. Devojka radi, ako ja dođem - izbaciće je.

Prolazi vreme. Dolazi Petrovski post. Šta da se radi? Pala je odluka da idem kod oca. Ujutro dođem u crkvu, a matuška E. mi kaže:

- Htela bih da odem u manastir kod oca Save, pa sam molila Caricu Nebesku da me ti tamo povedeš.

- Spremnte se - odgovorila sam - ja već nekako imam blagoslov za put.

I pošli smo. Napisala sam ocu da dolazimo. A on na ispovesti kaže:

Ne gradite svoju sreću na nesreći bližnjeg. Posle je pričao o mom postupku.

Kada sam se vratila kući sve se sredilo. Tako su se ostvarile očeve reči: "Doći ćeš za Petrovski post".

Kada je otac bio u Suhumi, vladika Ilija (potonji Gruzijski patrijarh) predložio mu je da poseti sveta mesta Gruzije. Odredili su i dan kada će da pođu kolima. Sa vladikom je trebalo da ide matuška iz crkve, koja je dobro poznavala sva ta mesta, a vladika je ocu Savi ostavio da odredi nekoga za četvrto mesto u kolima. Otac je blagoslovio upravo meni, grešnoj i nedostojnoj, da pođem sa njima na put. No, dva dana pred polazak razbolela se matuška koja je trebalo da ide sa nama - dobila je temperaturu 40, pa mi je otac blagoslovio da ostanem i da je čuvam, a oni su pošli sami. Ipak, ja iz nekog razloga nisam verovala da će očev blagoslov propasti. Prošlo je 15 ili 20 godina pre no što se blagoslov na divan način ispunio. To se dogodilo ovako. Iz manastira je u Moskvu stiglo troje gostiju koje sam sačekala na stanici. Svi su bili duhovna čeda oca Save i putovali su u Gruziju.

- Kako mi je žao što se rastajem od dragih gostiju. Mislila sam da ćete ostati kod mene, baš ste me rastužili.

A oni odgovaraju: - Ne bismo želeli da praznik provedemo na putu, zato moramo odmah po karte.

Došli smo na Kursku stanicu, na blagajnu, ali karata za danas nema. Odjednom, gosti me upitaju: - I. E., a zašto ne biste pošli sa nama?

Srce mi je zaigralo, ali nikakve mogućnosti i nade nisam imala, jer sam morala da obilazim bolesnu sestru, a ni novca nisam imala. Gosti su mi govorili:

- Ako bude volja Božija, onda će nam, po očevim molitvama, Gospod u svemu pomoći.

Počeli smo da se molimo iz sveg srca, ne primećujući da se ljudi guraju oko nas i da nas pritiskaju. Rešili smo da idemo zajedno u Gruziju. Još jednom smo došli na blagajnu, i - o čuda! dali su nam karte za sutra, i to poseban kupe.

Ujutro sam pošla u hram po blagoslov Gospodnji, a tek onda - sve ostalo. Sretnem tamo sestru u Hristu i pitam je: - Gde bih mogla da pozajmim novac?

Ona upita: - Koliko? Ja mogu da ti dam 50 rubalja, vratićeš kad budeš mogla.

Odem i kod brata, on mi je takođe pomogao. Slava Tebi, Gospode! Moje roćene sestre su rekle da će da obilaze bolesnicu.

Poznanica je stala da mi predlaže da prećem da živim kod nje. Pristala sam, ali kada sam došla kod oca Save u Pskovo-Pečerski manastir, rešila sam da ipak od njega tražim blagoslov. Otac mi je odgovorio:

Dajem ti blagoslov, samo ako ona to bude htela. Oćutala sam i pomislila u sebi: "Pa ona me je sama i po

zvala". Onda se vratim kući, a prijateljica više ništa ne pominje.

Doputovala sam na nekoliko dana u Pečere. Donela sam pismo jednog blagočestivog čoveka i njegove žene u kome mole oca Savu da ih primi za duhovna čeda. Otac izlazi iz kelije, iznosi brojanice i prosforu i kaže:

Primio sam Jovana i Tatjanu za duhovna čeda. Ustezala sam se da zatražim još jedne brojanice. Pitala sam se zašto mi je dao samo jedne n kome da ih dam? Kada sam došla kući rekli su mi da je Jovan umro 25. novembra, baš u vreme kada sam bila u Pečerima. Tada mi je postalo jasno zašto je otac dao samo jednu brojanicu i samo jednu prosforu.

Pred polazak kod oca jedna duhovna sestra i ja smo postile i pomolile se, pa smo pošle na put nadajući se da ćemo od njega dobiti pohvalu. Ali posvaćale smo se meću sobom, ne smatrajući to za greh. Kada smo doputovale, prišle smo ocu radi blagoslova. Prvo je prišla E., ali on se okrenuo i otišao od nje; potom sam prišla ja - i dogodilo se isto. Posle nekog vremena otac nam je prišao, blagoslovio nas, dao nam po prosforu i rekao:

Niste se molile, niti ste postile, nego ste se posvaćale...

Jednom sam doputovala u Pečere, i prišla ocu, prišla njegovoj keliji, a on šeta napred nazad, gleda me sa osmehom i kaže: - Šta se sve neće dosetiti čeda, donose mi pelene i cucle.

Pomislila sam: "Zaista, šta će ocu pelene i cucle?" A kada se dogodilo ono što nisam očekivala, setila sam se njegovih proročkih reči. Zatrebale su mi pelene i cucle: rodila mi se unuka.

Dok je otac ležao u bolnici, prišla sam mu i pomislila: "Sada bi bilo dobro ubrati sveže borovnice za baćušku". Ali napolju je već bila zima. Otac je pročitao moje misli i kaže:Da odete sutra u šumu po borovnice?

Pored njega ležao je neki potpukovnik koji se od srca nasmejao: - Na ulici mraz, a on hoće sveže borovnice!

Otac se nasmešio i rekao mu: - Doneće možda čašu ili dve, a možda i kantu od tri litre.

A onda se obratio meni: - Idi sutra, povedi i kuvaricu i E.

Dođem kod kuvarice i kažem: - Sutra idemo u šumu po borovnice, otac je blagoslovio.

Ona se prvo nasmejala, mislila je da je reč o šali. Ali kada sam rekla da ću poći sama, ona je rekla: - Dobro, onda ću poći i ja.

Došli smo kod E.: - Sutra idemo po borovnice. A ona će iznenađeno: - Šta je vama? Sneg, mraz, a one - hoće po borovnice.

Mi joj kažemo: - Kako hoćeš, poći ćemo same.

- A gde?

- U Pesjane. Čime?

- Autobusom.

Ona se obrati sinu: - Ženja, odvezi nas kolima.

Tu ni muž nije izdržao: - Poći ću i ja sa vama.

Jutro je bilo neobično: jarko sunce, mraz. Stigli do šume; htela sam da pođem tamo gde inače leti berem borovnice, ali oni su se zaustavili nešto bliže. Pošli smo u šumu, nas petoro. Na tom mestu nabrali smo vrlo malo borovnica. Ja im kažem: - Otac je blagoslovio da borovnicama napunimo kantu od tri litre, blagoslov treba da se izvrši.

Pošli smo na ono moje mesto i - nabrali smo punu kantu od tri litre!

Otac je tražio da i kuvarica i E. ispeku pitu od borovnice pa da vidimo čija je bolja. Kuvarica je napravila odličnu pitu, ali E. gšta nije dobro uspela. Otac ju je tešio: - Nema veze, poješću ja i tvoju pitu!

Otac je jeo i sveže borovnice, nudio je i potpukovnika, i nas, i medicinsku sestru, i bolesnu decu koja su stradala u požaru. Nije bilo nade da će ta deca progledati. Ali otac se napregnuto molio, tešio roditelje i predskazao im da će dečak videti na oba oka, a devojčica na jedno.

Tako je bilo.

Nekoliko ljudi iz našeg grada bilo je u Pečerima, i evo šta su ispričali. Otac je služio moleban. Odjednom, zamisli se i kaže:

- Oh, šta se tamo u gradu događa! Ali svi će preživeti. A u našem gradu zbio se požar, nas osmoro je postradalo, ali svi smo ostali živi. Najviše sam postradala ja: 53 procenta kože bilo je zahvaćeno opekotinama. Prema lekarskoj dijagnozi nije trebalo da preživim, ali po očevim molitvama ostala sam i živa i sposobna za rad.

U bolnici sam provela šest meseci. Nakon toga posetila sam oca. Kada smo došli do njegove kelije, baćuška je izašao i rekao: - Pričali su da si izgorela, a ti živa i sve je u redu.

Dok sam ležala u bolnici, sve vreme sam se u mislima obraćala ocu tražeći njegove svete molitve, a Gospod mi je davao trpljenje. U bolnici su se svi čudili kako uspevam da izdržim tako užasne bolove.

Kada sam stala na noge, iznenađeno su govorili: - Ustala je naša bolesnica, a nije bilo nikakve nade da će preživeti.

Ovo čudo Gospod je učinio po svetim molitvama oca Save.

U jesen 1975. godine bila sam sa sestrom kod duhovnog oca. Posle Liturgije došli smo kod njega da nam da blagoslov za put. On nam je svima dao po parče prosfore. Mnogi su tražili, ali on je rekao:

- Prvo ću dati onima koji polaze na put.

Kada sam otišla do mati O., ona mi kaže: - Ne idi, biće svenoćno bdenije, pomaži glavu jelejem.

Tako sam i učinila - ostala sam. Stojim u Mihajlovskoj crkvi, vidim oca kako ide i pođem mu u susret. A on mi veli: Zašto ste vi ovde, gde su vaše sestre?

- Otputovale su.

- A vi, šta radite? Dao sam vam blagoslov za put. Odmor je prošao, šta će da vam kažu na poslu.

- Baš me briga, i tako sam zaslužila penziju.

A on povika na mene: - Baš vas briga? Za koga? Za državu koja vam daje platu? Ovoga trenutka kupite svoje stvari i idite na železničku stanicu.

Ja se dam u plač: - Oče, glava me boli, ostala bih još malo.

Ne, ne - na voz!

- Moje stvari su kod mati O. To je tri kilometra od manastira, a u selu se razbole pastir pa su nju zamolili da čuva krave.

- Dobro onda, ali sutra da otputuješ. Tako sam i učinila. Kada sam došla na posao, direktor me ugleda i reče: - Hvala Bogu, M. je došla na posao.

Ispostavilo se da nisu imali ko da im radi.

Jednom sam posle službe došla do očeve kelije. Otac iznosi drveni krst, daje mi ga i kaže:

- Poljubi ovaj krst pet puta ujutro i pet puta uveče, čitaj "Vozbranoj Vojevodje" i molitvu za spasenje. Moli se za svoga sina A.: "Spasi Gospode sina moga A.".

Kada sam se vratila kući radila sam sve onako kako mi je otac blagoslovio. Uskoro je sin pošao na turističko putovanje. Hodao je na skijama i izgubio se. Evo kako mi je o tome pričao:

- Idem tako i odjednom mi se sve zavrti. Svuda oko mene šuma i oči kao plamene iskre. Nikakvog naselja nema u okolini, a ja već iznemogao. Počeo sam da se smrzavam. Spavalo mi se. Onda sam video stog sena, prišao sam i poželeo da se uvučem i da zaspim. Ali razmišljam: "Ne, neću ostati ovde. Ako zaspim smrznuću se". Pored stoga vidim trag saonica, dakle, neko živi u blizini. Prateći trag ugledam nisku baraku, obradujem se i pođem ka njoj. Tamo me je dočekala ljubazna domaćica i objasnila mi kako da dođem do odmarališta.

Eto kako je otac sve znao! Gospod i Majka Božija su po njegovim svetim molitvama spasili moga sina.

Meni i mom sinu je duhovni otac shiiguman Sava. Kada je trebalo da sin pođe u vojsku, otputovala sam sa njim kod oca da bi dobio blagoslov i zatražio njegove svete molitve. Otac je rekao:

- Služba će biti teška i odgovorna, ali ništa zato, molićemo se, a tebe će da spasava ptica.

Dobili smo blagoslov i pošli kući. Uz put sin mi kaže: Mama, žao mi je što nisam pitao oca šta to znači - spasavaće me ptica?

Sina su poslali na opasno mesto, na granicu. Kasnije je pričao: - U blizini se nalazila ogromna provalija. Događalo se da stražari padnu u nju i da im ni tela ne pronađu.

Kad je prvi put bio na straži, začuo se snažan huk sove, i on se odmah setio očevih reči: "Molićemo se, a tebe će da spasava ptica".

Dalje je pričao: - Odmah sam okrenuo oružje u tom pravcu. I ne jednom sova me je obaveštavala odakle dolazi opasnost. Tako se dežurstvo uvek dobro završavalo.

Ranije cela karaula nije spavala, a sada su počeli da govore: - Danas je na straži E. - možemo da odspavamo.

Po očevim svetim molitvama, sin je mirno odslužio vojsku i vratio se kući.

Otac je služio opelo u Pečerima. Plakala sam zato što mene neće imati ko da se seti kada umrem jer nikog nemam. Otac se okrenuo prema meni i reče:

One koji nemaju nikoga pominje Crkva. Evo, i ja se molim za sve.

Ovo nam je pričala naša duhovna sestra Julijanija. Ona je posle rata ostala udovica, a imala je dvoje dece. Uz tu nevolju, još joj je i kuća izgorela. U to vreme otac je bio u Trojice-Sergijevoj Lavri. Ona je sa suzama došla kod njega i ispričala mu za svoju nesreću.

Otac ju je pažljivo saslušao, a onda je rekao: - Pomoći ću ti.

Izvadio je iztorbe tri rublje i dao joj: Evo ti za podizanje kuće.

Uzela je novac, ali je u sebi pomislila: "Pa to je jedva za hleb, a ne za podizanje kuće". Tako pođe svojoj dečici.

Uz put je sretnu prijatelji: - Julijanija, čuli smo da ti je kuća izgorela, evo ti malo novca da je podigneš - i tako, daju malo - pomalo i kažu: - Neka ti Gospod pomogne!

Tada je shvatila da očev blagoslov nije bio dat uzalud.

Iznenada sam osetila neodoljivu želju da pođem kod oca, mada za to nisam imala nikakav konkretan razlog. Ali vođena nevidivom silom, ne znajući ni sama zašto idem, doputovala sam u Lavru. Otac me je čekao: jedna monahinja mu je poslala pismo, moleći ga da odgovori na vrlo ozbiljno pitanje. Otac nije imao blagoslov da piše pisma, a niko osim mene nije mogao da joj odgovori, jer je ona samo mene poznavala. Otac mi je dao uputstva šta da joj napišem i ja sam otputovala.

Evo šta se dogodilo jednoj našoj duhovnoj sestri. Tri meseca joj nije prestajao bol u desnom laktu. Bilo joj je teško da se oseni krsnim znamenjem i zbog toga se retko krstila. Došla je kod oca da se požali.

Boli te ruka? - veselo ju je upitao. - Onda idi upali sveću pred ikonom Majke Božije "Trojeručica" i pomoli se: "Ti si Vladičice iscelila odsečenu ruku prepodobnom Jovanu Damaskinu, isceli i moju ruku!"

Tako je i uradila, ali je u mislima zatražila od starca da upravo on umoli Majku Božiju za iscelenje njene bolesne ruke, pošto se ona i ranije obraćala Vladičici sa molitvom, ali joj od toga nije bivalo lakše. I gle čuda! Nije ni primetila kada je bol nestao - istoga dana ili sutradan.

Jednom je u Velikim Lukama otac posle službe svima delio darove: nekom prosforu, nekom jabuku, nekom kolače, nekom bombone, a meni je dao dečiji peškir i sveto maslo. Bila sam u nedoumici: šta li to znači?

Došla sam kući i ubrzo potom se razbolela: strašna glavobolja i čirevi po glavi i na licu. Otekla sam, oči se nisu videle, visoka temperatura i znojenje. Odmah sam shvatila čime treba da se lečim: baćuška mi je zato i dao peškir i sveto maslo. Pomazala sam glavu, obmotala tim peškirom i odozgo povezala toplim šalom.

Prva noć je prošla u mukama, oči su mi sasvim otekle, tako da su ih trepavice bolno ubadale. U zoru bol se malo stišao. Ponovo sam maslom pomazala glavu, uvila je peškirom i povezala toplim šalom.

Ujutro je došao lekar - infektolog, inače moja rođena sestra. Pokrila sam se prekrivačem, jer nisam htela da me vidi. Zamolila sam je:

Nemoj da se ljutiš, ali ne želim da me vidiš. Samo ćuti i ne govori ni reči. Lečiću se svojim sredstvima.

Dobro, ali ipak treba da te pregledam - insistirala je ona.

Tada sam skinula prekrivač i pokazala joj lice i glavu: ona je uzdržala svoje zaprepašćenje i objasnila mi: bolest je infektivna, zove se " veliki lišaj" i traje najmanje četiri meseca, a praćena je nesnosnim glavoboljama. Predložila mi je ozbiljno lečenje.

Sledećeg dana opet je došla. Morala sam da joj objasnim čime se lečim i da mi od toga biva lakše.

Posle pet dana glavobolje su prestale. Moja sestra nije mogla da poveruje da se tako brzo oporavljam. Kao lekar, ona je znala da se ta bolest ne može izlečiti čak ni za mesec dana. Dakle, dogodilo se čudo!

Posle mesec dana sasvim sam se oporavila, mada su se na mom licu još dugo mogle primetiti tamno plave pege, i bilo mi je hladno na glavi, pa sam čitavo leto išla sa toplim šalom. Tako sam se po milosti Božijoj, molitvama i isceljujućim sredstvima dragog oca, izbavila od dugotrajne i teške bolesti.

Stižem kod oca u Pečere i razmišljam: "Da li da mu kažem za svoje oko (na unutrašnjoj strani očnog kapka pojavila se neka izraslina) i to da lekar insistira na operaciji?" A baćuška me sam pita:

SVEDOČANSTVA MOLITVENE POMOĆI LjUDIMA

- nastavak

Šta ti je sa okom?

Sve sam mu objasnila i zamolila ga za osveštano maslo, samo da ne idem na operaciju. Otac mi je doneo maslo i rekao je: - Evo ti - na iscelenje!

Kod kuće sam počela da krstoobrazno pomazujem oko, da bi posle pet dana izraslina postalo gotovo sasvim neprimetna. Pomazala sam se još nekoliko puta, i sve je prošlo.

Anu su u teškom stanju odneli u bolnicu. Lekari su dali dijagnozu rak pluća. Njena ćerka je otputovala u Lavru da žalosnu vest saopšti ocu Savi i da zatraži njegove svete molitve.

Otac je služio moleban kod moštiju prepodobnog Sergija. Potom je utešio ćerku te bolesnice rečima:

Ne uznemiruj se, sve će biti u redu! Evo, odnesi joj tu prosforu, i reci da pojede čitavu.

Sledećeg dana, nakon što je probala prosforu, bolesnica se više nije mogla prepoznati: bila je spokojna i radosna. Dobila je apetit. Lekari su bili u nedoumici. Počeli su da sumnjaju u dijagnozu, pa su bolesnicu preneli u naučno istraživački institut, gde je kao rezultat pažljivog ispitivanja bila data sledeća dijagnoza: "Rak nije pronađen". Anu su pustili kući.

Čim je ojačala, Ana je pošla u Lavru da bi zablagodarila Gospodu, prepodobnom Sergiju i svom dragom baćuški. Prilikom susreta otac Sava joj je sa osmehom rekao: - Evo i Ane! A gde je tvoj rak nestao?

U Pskovo-Pečerski manastir kod starca doputovala su njegova moskovska duhovna deca, donoseći mu tužnu vest o bolesti njihove duhovne sestre Paraskeve, koja se odlikovala naročitom dobrotom i milosrđem. Lekari su kod nje pronašli tumor creva. Po njihovom mišljenju, bolesnici su dani bili izbrojani.

Otac je za nju odslužio moleban. Uoči molebana, svima se obratio sa sledećom molbom:

- Pomolimo se sada iskreno za bolesnu Paraskevu. Lekari su ustanovili da ima rak, ali mi mu nećemo dati da se razvija u njoj, nego ćemo se pomoliti, i njoj će biti lakše... Još je rano da umre, potrebna nam je ovde!

Otac je blagoslovio da joj se sa tog molebana odnese sveta vodica i prosfora.

Kada je bolesnica primila tu svetinju, odmah je osetila kako bol prolazi. A ubrzo potom otpustili su je iz bolnice.

U Pskovo-Pečerski manastir starčeva duhovna čeda su dovela teško bolesnog šezdesetogodišnjeg Timoteja. Na Liturgiji u Uspenskom hramu baćuška se naročito molio za bolesnog Timoteja i nekoliko puta je pominjao njegovo ime. Bolesnik je prvo bio bez svesti, a onda je počeo da povraća, tako da su morali da ga izvedu na ulicu. Na kraju Liturgije opet je ušao u hram, ali mu je ubrzo ponovo pozlilo, pa su ga položili u ugao pokraj peći. Posle Liturgije otac je u odeždi, sa krstom u ruci, sam pošao prema bolesniku, nagnuo se ka njemu i dao mu veliku jabuku:

- Evo ti ovo za iscelenje!

Još dva dana se mučio Timotej, nije mogao da stoji na službi jer ga je mračna sila obarala sa mogu. Potom je otac odslužio moleban i od svih prisutnih zatražio da se pomole za bolesnika. Bolesniku je bilo lakše. Nije prošla ni nedelja, a on se sasvim iscelio od bolesti.

Obradovani Timotej je sa ushićenjem govorio o ocu:

- Prvi put u životu srećem takvog čudotvorca! Kad mi je davao da pijem svete vode, govorio je:" Ova vodica će da te izvuče sa dna ada". I zaista, ta voda me je iznutra potpuno očistila, nastupilo je veliko olakšanje, i uskoro sam osetio da sam sasvim zdrav.

Sva u žalosti doputovala je kod oca A. iz Dnjepropetrovska. Lekari su utvrdili da ima rak. Otac joj je dao prosforu i rekao:

- Pomolimo se.

Odmah potom otputovala je kući.

Iduće godine došla je da zahvali ocu za molitve. Lekari više nisu mogli da pronađu rak, pa su rekli da su pogrešili u dijagnozi.

Devojka V. spremala se za udaju, ali se iznenada razbolela. Lekari su konstatovali da ima rak i predložili su joj operaciju - odstranjenje dojke. Ona se odmah obratila svom duhovnom ocu, igumanu Savi, za blagoslov: kako da postupi? Otac joj je veselo rekao:

- Jedna žena je takođe imala rak, ali joj je po milosti Božijoj nestao; tako će biti i sa tobom. Pomolimo se: ono što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće. Ali na operaciju idi, a ja ću se pomoliti.

Kada je stigla kući, otišla je u bolnicu. Ponovo su je pregledali, ali tumor je iščezao. Lekar su se začudili p nisu mogli da shvate zagonetku: " Imala je rak - i više ga nema?" Operaciju su otkazali ali su i dalje bili oprezni. Posle godinu dana pozvali su je na kontrolu i predložili joj operaciju kako se tumor ne bi obnovio. No, ona je to odbila, i danas je živa i zdrava.

Zaboleo me je prednji zub, čitavo lice mi je oteklo, usta su mi se iskrivila, niti jedem, niti pijem - samo ležim. Opisao sam ocu svoje stanje. Dao mi je jednu maramicu i rekao:

- Stavi ovu maramicu na usta. Ako ne pomogne, idi u bolnicu. Sa radošću sam prislonila maramicu na usta i kratko je tamo zadržala. Bilo mi je lakše, a uveče je bilo sve na svome mestu. Otok je spao i bol je nestao.

U manastiru se na odmoru nalazio bolesni sveštenik K., kome su lekari odredili da stalno treba da miruje u postelji. Bolesnik se obratio o. Savi:

- Pomolite se za mene.

Otac mu je rekao: - Čitaj Psaltir.

Ovaj je odgovorio: - Ne mogu.

Otac Sava mu veli: - Nema veze, ipak čitaj.

- Pa ne mogu. Čitaj.

Posle nekoliko dana bolesnik je rekao da je uspeo da prisili sebe na čitanje Psaltira. Ozdravio je i posle toga živeo još 10 godina.

Moskovski sveštenik Georgije dobio je ćerku Mariju. Do pete godine ona nije prohodala niti progovorila. Čitava porodica je doputovala kod svog duhovnog oca po pomoć. On je uzeo devojčicu u svoju keliju, pomolio se i blagoslovio im da idu kući. Kada su stigli na železničku stanicu, Marija je odjednom sišla sa roditeljskih ruku, počela da hoda po peronu i da priča. Srećni, oni su pošli kući, blagodareći ocu za iscelenje kćeri.

Posle očeve smrti, često sam ga sasvim jasno viđala u snu. Htela sam da znam koje mu je mesto određeno posle četrdeset dana. Po starčevim molitvama Gospod me je toga i udostojio.

Vidim tako, svi hitaju u crkvu na službu koju služi otac. I ja sam među njima. Crkva je okruglog oblika, visoka, ispod nje nema ničeg. Treba se popeti spiralnom lestvicom. Požurila sam da se popnem. Za mnom su išle još dve sestre, dok su ostali gledali gore, ali se nisu mogli popeti. Upitala sam nekog: "Na kom će spratu da bude služba koju će da služi naš otac?" Odgovorili su mi: "Na trećem". Popela sam se i videla svetlo mesto, i grob pored zida, a na grobu - velika očeva fotografija. Pored stoji monah, strog, kao stražar. Gromko sam uzviknula: "Oče!" - i bacila se pred grob. Ponestalo mi je daha. Probudila sam se, ali i dalje nisam mogla da dođem do daha.

Posle sam razmišljala: otkud takav san? I shvatila sam: otac ima shimu, to je najviši angelski čin, a najviši angelski čin nalazi se na trećim nebesima. I umirila sam se.

Poslali su mi pismo da se iz starčevog groba širi miomiris, te sam odlučila da pođem tamo, mada se nisam dobro osećala. Razmišljajući o tome zaspala sam. I tek što sam sklopila oči - vidim oca kako stoji pored postelje i kaže:"Ja sam i ovde sa tobom".

Čitav moj život proticao je u nevoljama i patnjama. Muž mi je bio alkoholičar i često me je tukao. Kod kuće smo imali ikonu Majke Božije, ali ja se nisam molila pred njom. Tako sam doživela 33 godine, a nekoliko puta bila sam na ivici smrti. Obraćala sam se lekarima, no oni nisu mogli da mi pomognu. U to vreme imala sam troje male dece.

Ali milost Božija nije me ostavila. Upoznala sam dobre ljude i otišla u crkvu, gde sam zakazala moleban sa akatistom Majci Božijoj. Odjednom mi je postalo nekako lako. Potom sam upoznala P. i počela da je posećujem. Pričala sam joj o svojoj patnji, a ona me je tešila i davala mi na čitanje duhovne knjige.

Jednom je kod P. u posetu doputovala mati G. iz Pečera i pričala joj o shiigumanu Savi. Slušajući o njemu, plakala sam u duši. Tugovala sam jer drugi ljudi slobodno odlaze u hram i obilaze sveta mesta, a ja ako samo do crkve odem, muž počinje da viče i da me bije.

Jednom sam ocu napisala: "Dragi oče, čula sam da je Počajev po svetosti - drugi Jerusalim. Pomolite se da odem tamo. Jer meni je put zatvoren: muž pravi skandale i kada odem do ovdašnje crkve, a kamoli kada bih otišla do Počajeva?"

Posle nekog vremena bila sam sama kod kuće, kada začuh nekoga kako mi govori: "Muža će odvesti u zatvor na petnaest dana, a ti ćeš otići u Počajev". I zaista, muž je (po svojoj navici) podigao takvu dreku, da su deca pozvala miliciju, i tako su ga osudili na petnaest dana zatvora. Mogla sam da odem u Počajev. Takođe, po očevim molitvama, bila sam u Zagorsku (Trojice-Sergijeva lavra).

Bilo je slučajeva da sam za praznik htela u crkvu, i za to sam onda u mislima tražila molitve oca Save. I gle čuda: pođem u crkvu i naiđem na muža, a on prođe pored mene i ne prepozna me.

Onda je jednom došla G. i donela od oca dve bombone. Rekla je da ja uzmem svetlu, a tamnu da dam mužu. Tako sam i učinila. Uskoro potom razvela sam se od muža i otputovala u Pečere. Da nisam otputovala on bi me ubio, kako je uvek i pretio.

A onda su me deca obavestila da se spremao da pođe za mnom, da se pri tome strašno napio i da je umro.

Zatim se u Pečere vratio otac Sava i ispričao priču:

Video sam juče mačka kako se dočepao golubice, pa sam stao da mu je otimam; ali on ju je stegao svojim kandžama i ne pušta. Zgrabio sam mačka... Zapravo ne ja - Bog mi je pomogao.

Slušala sam i nisam shvatala, mislila sam da je zaista neki mačak ščepao golubicu, ali potom mi se otkrilo da on to priča za moga muža i za mene. Po očevim molitvama Gospod me je sačuvao od smrti.

I nakon očevog upokojenja dolazim u Pečere i pričam mu o svojim mukama i patnjama, a one nestaju. U duši mi se pojavi olakšanje i radost...

Moja rođena sestra se razbolela, dobila je rak. Lekari su pokušavali da je izleče, ali srce joj je otkazivalo. Pala je u beznadežno očajanje. Ali kada se obratila ocu za pomoć i kada je zatražila njegove svete molitve, nemoguće je postalo moguće. Lečenje je postalo uspešno. Za vreme terapije bolesnica ne samo da je osećala očevo prisustvo, nego ga je i videla.

Još jedan sličan slučaj zbio se sa mojom rođakom, očevim duhovnim čedom. Otac joj je za vreme trudnoće rekao da će dobiti dečaka. Rodila je dečaka sa oduzetim nogama. Lekari su predlagali operaciju, ali, po očevim molitvama, dečak je dobio iscelenje.

Potom se razboleo moj rođeni brat - dobio je izliv krvi u mozak. Njegovo stanje bilo je beznadežno. Osećala sam da će se završiti loše, a ni sam profesor koji ga je lečio ništa dobro nije mogao da obeća.

Potpuno očajna pošla sam kod oca i sve mu ispričala, na šta je on rekao: - Ne očajavaj. Molićemo se. Gospod je milostiv!

Otputovala sam ogrejana nadom u milost Božiju i starčeve molitve.

Vratila sam se od oca onoga dana za koji je bila zakazana operacija i odmah sam pošla na Institut. Kada sam ušla u bratovljevu sobu videla sam nekog čoveka kako sedi na krevetu. Osetila sam da mi je loše; jer brat ni glavu nije mogao da podigne, a ako je sada neko drugi u njegovom krevetu, onda to znači da on više nije među živima. Okrenula sam se prema izlazu, no brat me je pozvao:

- To sam ja, dođi - i nasmejao se.

Stanje se popravilo i operacija nije bila potrebna. To je bilo veliko čudo koje je zaprepastilo celokupno medicinsko osoblje.

Zbog porodičnih obaveza nisam mogla da dođem na sahranu mog duhovnog oca. Ali osećala sam veliku želju da se poklonim njegovom grobu. Sa nestrpljenjem sam očekivala odmor. Međutim, na dan moga polaska muž je doživeo srčani napad, a svekrva je već sedam godina ležala u postelji bolesna i uz to slepa. Šta da radim? Duša se kida, a nekakva sila me vuče u Pečere. Setila sam se jevanđelskih reči: "Ne okrećite se za sobom", i zaista sam otišla od kuće ne okrećući se, mada veoma uznemirena.

Kada sam doputovala u Pečere malo sam se umirila. No, uveče sam sanjala da je kod kuće veoma loša situacija, pa sam skočila iz postelje i počela da se spremam za povratak, iako manastir zapravo još nisam ni stigla da obiđem. U snu sam videla da kod kuće imam dva pokojnika. Pitala sam: - Kako najbrže mogu da odem?

Rekli su mi da voz polazi uveče, a da ni aviona do tada neće biti. I šta sad? Pošla sam u manastir, odstojala Liturgiju i zamolila da odsluže moleban Majci Božijoj. Suze su mi tekle u potocima.

Posle službe pošla sam ka pećinama. I gle šta vidim! Otac izlazi iz pećine, zaustavlja se nedaleko od mene, blagosilja me i pita najpre za svekrvu (koja je takođe njegovo duhovno čedo). Zatim je rekao:

- Pričešćujte je češće, ona će uskoro da dođe kod mene, pa ćemo zajedno da se molimo za vas. Sa mužem živi mirno, on je dobar, ne pije vina, ne puši, a kada je potrebno - pretrpi, oćuti.

Kod kuće su me dočekali sa radošću, ništa se nije dogodilo, svi su bili živi, sve je bilo u redu. A svekrva je zaista uskoro mirno otišla Gospodu.

Jednom je kod mene došao muž sa kojim nisam živela već nekoliko godina. Rekao je da putuje za Talin, ali da voz iz nekog razloga nije pošao. Prihvatila sam tu njegovu priču bez ikakvog podozrenja. U četiri sata ujutro čula sam kako je ustao. Mislila sam da ide na voz, ali on mi se tiho približio. Na svaki način je pokušavao da me ubije, ali tako da ne bude nikakvih rana. Izgubila sam svaku nadu da ću preživeti. Iako sam se usiljeno molila, on nije odustajao. Poslednjom snagom sam povikala:

- Oče Savo, spasi me!

Istoga trenutka muž me je ostavio na miru, sav slab i obuzet strahom, a da bi se opravdao rekao je: - Nisam hteo da ti uradim ništa loše.

Tri puta me je zamolio za oproštaj, a onda je otišao.

Ujutro sam bila potpuno iscrpljena, ali sam ipak pošla ocu. Kada sam stigla on me je već čekao u hodniku. Rekla sam mu: - Napao me je bivši muž.

Otac mi je stavio ruku na rame koje me je bolelo, a zatim mi je dao poklone i rekao: - Pojedi to kod kuće, a ja ću se pomoliti.

Prvi korak napravila sam sa strahom da ne padnem, ali na moje iznenađenje nisam osetila nikakav bol niti tegobu. Pošla sam kući kao na krilima.

Posle očeve smrti lekari su konstatovali da imam tumor. Uplašila sam se i klonula sam duhom; išla sam oborene glave: oca više nema, nemam kome da se obratim, vidim da mi se smrt približava.

Uoči dana kada je trebalo da odem kod lekara, u snu sam videla oca kako stoji kod nalonja sa krstom u ruci i ispoveda. Mnogo ljudi je čekalo u redu za njegov blagoslov. Kada sam mu prišla oborene glave on kaže: Glavu drži gore i čitaj Oče naš". Ispružila sam ruke prema njemu kako bih primila blagoslov, a on je rekao: "Nepravilno si složila ruke, treba da ih složiš krstoobrazno". Sam je tri puta popravljao položaj mojih ruku, da bi potom rekao: " Dobro, blagosiljam te. Čitaj Oče naš". Stojeći pred njim glasno i razgovetno sam pročitala molitvu i probudila se od siline sopstvenog glasa.

U Pskovu su mi napravili rendgenski snimak i rekli: "Rak se povukao, operacija nije neophodna". Odmah sam podigla glavu gore, pročitala Oče naš i radosna pošla kući.

Duhovna sestra T. iz Ovruča ispričala je sledeće.

V. je otputovala u Pečere ocu, a ja i sestra smo pošle u šumu. Konj koji nas je vukao zvao se Vurčik i to je bio jedini konj u celom manastiru. Radile smo, pa smo sele da jedemo. Konj je pasao oko nas, a onda je odjednom nestao. Svi su se dali u traženje, ali bez rezultata. Prepala sam se i stala da vičem: Oče, konja smo izgubili.

Odmah potom smo ga našli.

A u tom trenutku u Pečerima V. je ušla u Uspenski hram. Došao je otac. Ona je prišla da uzme blagoslov i obratila mu se sa nekim pitanjima, na šta joj on veli: - Požurite, tamo viču da je konj nestao...

Kada se V. vratila kući, T. joj je ispričala šta se sve dogodilo. Odjednom, V. se setila očevih reči: - Požurite, tamo viču da je konj nestao...

Nas troje smo se u ponoć posvađali, a ujutro smo pošli u manastir na ispovest. Ispovedao je otac. Obratio nam se sledećim rečima:

- Ako kamen bacite u duboku reku, voda se neće uzmutiti, a ako ga bacite u baru - hoće. Dakle, ne treba da budete kao bara, nego kao duboka reka.

Otac se trudio da sjedini one koji su se razlikovali po karakteru, zato je govorio: - Na moru kamenčići udaraju jedan u drugi i tako postaju glatki.

Nije nam davao velika pravila, nije nam nalagao stroge postove, zaustavljao nas je pred velikim podvizima, ali se na svaki način trudio da nas iščupa iz strasti, da nas smiri na svakom koraku, da odseče našu samovolju.

Iz Tbilisija je doputovala D. Bila je sva raslabljena, a naročito su je bolele noge. Pitala je oca gde da se smesti sa tako bolesnim nogama, misleći da će to biti negde blizu. A on joj blagoslovi da ide u selo udaljeno sedam kilometara i da odatle svaki dan dolazi u manastir. Pošla je radi poslušanja i po starčevim svetim molitvama dobila iscelenje.

Gospod je udostojio mene grešnu da spremam obed za duhovnog oca u vreme njegove bolesti. Jednom kada sam mu nosila obed, pojavila mi se misao: "Evo, odlazim ocu, trudim se, pripremam mu obed, a kada će on reći da li kuvam dobro ili loše? Jer ovako ne znam da li mu se dopada to što skuvam".

Pročitala sam molitvu, dobila blagoslov i stavila obed na prozor. Otac me je pitao šta sam spremila. Nabrojala sam mu. A on onda kaže:

- Kuvaš, donosiš, a ja ti ne zahvalim, niti te pohvalim. Ali zahvalnost ćeš dobiti tamo (tj. na nebesima).

Jedna od duhovnih čeda iz Sočija pričala je sledeće.

Ona voli da posećuje bolesne i da im pri tome odnese ponešto sa daće. Jednom prilikom trebalo je da poseti dve bolesne žene. Ali i sama se osećala loše. Nekako je izdržala da stoji na Liturgiji, ali je donela odluku da će obići samo jednu bolesnicu. Prišla je stočiću na kome je stajala hrana za daću i gledala je šta bi mogla da uzme a da joj ne bude teško za nošenje. Odjednom pred nju stane starac i kaže:

- Ne, ne tako malo; evo, uzmi i ovo pa ponesi obema bolesnicama.

- Oče blagoslovite - rekla je ona, zaboravivši da je starac umro pre četiri godine. Sagnula je glavu za blagoslov, a kada se uspravila, njega više nije bilo. Osetila je veliku snagu i radost, pa je uzela sve što joj je otac blagoslovio i otišla da obiće obe bolesnice.

Po okončanju škole određuje se ko će gde ići na službu. Svako na svoju stranu, a ja - u Udmurtiju. Molila sam da me ostave bliže roditeljima (baba i deda su stari, mami je teško), ali sam odbijena. Mama je pošla kod starca. Stoji tako i čeka ga, kad on izlazi iz Mihajlovskog hrama, potpuno iscrpljen, i silazi niz stepenice.

- Baćuška, ćerku hoće da mi pošalju u Udmurtiju. Šta će ona tamo sama, a i mi - šta ćemo bez nje?

- Sad ću ja da se pomolim, a ti idi na parastos, pomoli se za upokojene - i okrene se natrag u hram.

- A devojka neka ne žuri - dodao je.

Mama dolazi i kaže da je otac savetovao da ne žurim.

- I tako je već sve rešeno. Stigao mi je poziv, vreme je. Ipak sam otišla ponovo tamo gde su me prethodno već odbili.

- Pa dobro - rekli su mi - ostani sa svojima.

Slava Bogu. Blagodarim ocu za brigu o meni i za njegove svete molitve za mene grešnu.

Otac je tražio neku stvar koja mu je bila potrebna i ja sam obećala da ću je doneti. Ali srela sam njegovu kelejnicu i ona mi je rekla da su mu tu stvar već doneli iz drugog grada. Dobro - razmišljam - šta da se radi, neću mu odneti. Kad sam stigla u Pečere, otac poručuje:

- Ako je donela ono što je obećala, neka uđe. Pogrešila sam, opet sam kriva. Gde je vernost i čvrstina, gde su dela, a ne sujetno praznoslovlje?

I onda sretnem oca u Uspenskom hramu: - Je li, što ti nisi donela ono?

Ja ni za oproštaj nisam zamolila, nego - odmah u suze. Plačem i na prestajem, a jedna od duhovnih čeda kaže: - Baćuška, možemo li i mi tako da pogrešimo?

- Pa zar ja to samo njoj govorim?

Kako mi je samo bilo teško. A toga dana trebalo je da odem. I onda na samom izlazu, on se okrene i kaže: - Ne greši samo onaj ko ništa ne radi.

Nekoliko dana pre očevog upokojenja pogledala sam njegovu fotografiju i osetila takvu žalost i bliskost, da se to ne može rečima opisati. Možda se on baš tada u mislima opraštao od mene...

Kada je otac doputovao u Moskvu na operaciju, E. I. i ja smo ga redovno obilazile. Otac je jednom rekao:

- Uskoro će u Moskvu doći mnogo sportista. Oni ovamo, a ja tamo.

I rukom je pokazao ka nebu.

Njegove reči su se ostvarile: upokojio se baš u vreme kada je u Moskvi u jeku bila Olimpijada.

Shimonahinja M. koja je bila kod mene, na smrt se razbolela: imala je temperaturu 41 i gubila svest. Obuzeo me je strah, počela sam da se molim Bogu za pomoć.

Odjednom, čula sam je kako govori u snu. Obratila sam joj se, a ona je otvorila oči i rekla: - Došao je otac Sava i pitao me kako živim; odgovorila sam mu: "Vašim svetim molitvama!"

Zatim se matuška sama, bez moje pomoći, okrenula ka zidu i opet zaspala, a ujutro je po običaju sama ustala iz postelje, kao da bolesti nije ni bilo.

Sluškinja Božija E. P. je pročitala neka dela oca Save, pa se u njoj probudila želja da ih prepiše. Potom je uzela njegovu fotografiju, otišla u foto - studio i zatražila da je uvećaju. Tako uveličane fotografije oca Save podelila je njegovim duhovnim čedima. Ona sama se često molila za njega. I otac joj se javio u snu sa rečima:

- Ja se molim za sve one koji se mole za mene.

Sa majkom sam doputovala u Pečere i tamo smo proveli već čitavu nedelju. A onda sam izgubila novčanik u kome je bio novac za povratak kući. Majka me je grdila:

- Kako sad da se vratimo?

Uveče smo došli kod oca, bilo je mnogo naroda. On preko svih tih ljudi diže 20 rubalja i pita: - Ko to tamo nema novca za put?

Bilo mi je teško u Pečerima i zdravlje mi se pogoršalo. Otac je blagoslovio da pođem kući i da se spremim za posao, ali koji - nije rekao. Moje srce je gorelo samo u hramu. I u snu vidim sebe kako radim u hramu, kako sve pripremam za predstojeći moleban. Zatim iz oltara izlazi naš episkop, a prati ga otac - shiiguman Sava. Zajedno su pevali pesmu Bogorodici. Ja sam stajala iza svih i bilo mi je drago što me niko ne vidi, pa mogu mirno da se molim.

Probudila sam se u suzama, blagodareći svojoj Zastupnici, Majci Božijoj, i dragom ocu koji mi je ukazao na dalji put života. Srce mi je bilo radosno zbog toga što sam oca videla ovde, u našem hramu.

Bez obzira na svu starčevu strogost prema meni u to vreme, nikada nisam ni pomišljala na to da potražim drugog duhovnog oca. Pomozi nam Gospode, po molitvama Bogorodice i našeg dragog molitvenika i čudotvorca shiigumana Save, da ostatak života provedemo u pokajnim osećanjima, i da makar na kraju života usvojimo tu nauku nad naukama - da postanemo svesni svoga nevaljalstva, ali da ne očajavamo, uzdajući se u milost Božiju. Hvala ti na svemu moj dobri pastiru!

Na parastosu su pevali "Vječnaja pamjat", a ja sam stojeći u narodu kraj samih dveri pomislila: "Čudno: zar možemo čoveka da pamtimo večno? Kako to vječnaja pamjat?"

Otac je odmah stao da objašnjava: - Evo, neki od vas se pitaju šta je to - vječna pamjat? Može li čovek nekoga večno da se seća? Svakako ne, ljubljeni! Jer on ni sam nije večan. Nego mi tu od Boga tražimo da se večno seća. On je - večan!

Baćuška je doputovao kod mene u Zagorsk. Vreme je bilo lepo, a onda je počela da pada kiša i sve je bilo blatnjavo. Otac je zamolio da mu dam kaljače.

- Ja tako velike kaljače nemam.

- Imala si muža, daj njegove.

- Ali nemam ih!

- Kako, u kauču ti leže nove kaljače.

Pogledala sam - i zaista, tamo su ležala nove kaljače na koje sam sasvim zaboravila.

Nisam poznavao oca Savu i nikada ga nisam video za njegovog života. Ali upoznao sam njegova duhovna čeda - jednu složnu duhovnu porodicu, i sa radošću sam postao njen deo. Ono što me je zadivilo i utvrdilo u veri jesu neobični snovi koji su mi najavljivali buduće događaje i otkrivali volju Božiju. U snovima sam video smisao događaja kojima me je Bog usmeravao na put spasenja. Tu sam ne jednom video oca Savu, onakvog kakvog ga znam sa fotografija. Hteo bih da vam ispričam o jednome takvom snu, koji se zbio uoči moga rukopolaganja za đakona.

Planina - visoka, stenovita, sa oštrim vrhom, a ja stojim na njenom vrhu i jedva se nekako držim. Okrenem se i pogledam nazad, vidim - provalija. Razmišljam: "Ako se ne budem čvrsto držao, pašću i razbiću se".

Sa velikim naporom se još malo podignem i sa druge strane vidim provaliju još veću od one pozadi. Odjednom, levo vidim tamnog čoveka sa mračnim licem koji me doziva: - Pridruži mi se!

A strmina na levoj strani podizala se visoko. Razmišljam u sebi: "Zašto bih pošao tamo?" Potom nekako nevoljno pogledam desno i vidim strminu kako se spušta sve do podnožja planine.

Obuzela me je velika radost. Polako sam počeo da se spuštam sve niže i niže. Konačno sam se bezbedno spustio u podnožje planine. Tu se preda mnom pojavilo neveliko polje, pokriveno zelenom travom. Video sam jednog poznatog sveštenika, oca N., koji je bio duhovno čedo oca Save, u podrasniku, sa krstom.

Upitao sam ga: - Zašto ste ovde? - ali on mi nije odgovorio.

U tom trenutku prilazi nam neki mladić i kaže: - Otac Sava je blagoslovio da kažem da je otac N. sveštenik, a da si ti đakon.

- Kakav đakon, ja treba horom da rukovodim. Ko će da me zameni?

Potom je mladić neprimetno iščezao, a ja sam ostao da stojim, zaprepašćen onim što sam video. Otac N. i ja smo se ćutke gledali. Potom sam pošao desno i počeo da se spuštam sve niže i niže, dok otac N. nije nestao iz mog vidokruga.

Tri meseca nakon tog sna rukopoložili su me za đakona.

Često sam od bližnjih slušala da u životu treba biti mudar. Ukazivali su mi na moje nedostatke, na neiskustvo, lakovernost i prostotu. Trudila sam se da se popravim, pokušavala sam da pronađem mudrost u duhovnim knjigama. I jednom u Pečerima, u hramu, otac prolazi pored mene i kaže:

- Gde je prostota tu je stotina anđela, a gde je mudrovanje nema ni jednoga.

Odjednom mi je sve postalo jasno i jednostavno.

Na ispovesti otac je počeo da nabraja moje grehe sa takvom tačnošću da sam uzviknula: - Jao, pa to su moji gresi!

Imala sam problema sa srcem, smetnje su trajale danima, mnogo puta je moj život visio o koncu.

Jednom je u hramu Otac javno rekao da sam srčani bolesnik. Neka žena iz crkve došla nam je u posetu, u stan u kome sam stanovala sa decom, i rekla da ću sigurno uskoro da umrem, ako je otac tako nešto rekao. Moja ćerka poče da plače:

- Ja više neću da idem u crkvu; tamo su rekli da će moja mama uskoro da umre.

Ujutro smo svi pošli u manastir. Deca su trčala ispred i susrela oca koji je išao u hram.

- Šta, sinoć je kod vas nastala panika oko toga da će majka umreti? - pitao je baćuška - A meni je Gospod otkrio da će vaša majka dugo da živi.

Zaista, prošlo je neko vreme i ja sam se osećala dobro. Ali posle majčine smrti ponovo su se pojavile srčane tegobe. Otišla sam kod oca i predala mu svoju ispovest u kojoj sam napisala da mi je opet vrlo loše. Posle Liturgije Otac je izašao iz oltara, zaustavio se pored mene, pogledao me pravo u oči, pogladio me po licu i rekao: - Tvoje srce više neće biti bolesno.

Osetila sam nekakve udarce u srcu. Posle toga bolest je nestala i više mi nikakvi lekovi nisu bili potrebni.

Dok sam bila bolesna ljutila sam se na decu što mi ne pomažu. Dođem kod oca i pitam šta da radim.

- Kad ustaneš prekrsti se i reci: "Radim Hrista radi", i Hristos će ti pomoći.

Počela sam tako da postupam. Moja uvređenost je nestala, isto kao i umor. Čim osetim da se ljutim, obratim se ocu: "Oče, pomozite, opet se ljutim". Dođem kod njega, a on kaže:

Stalno mi pišeš: "Ljutim se, pomozite". Evo ti ikonica Majke Božije Neopalima Kupina. Ona će ti pomoći ne samo kod požara u kući, nego i kod požara u duši. Njoj se moli.

Počela sam da se molim Majci Božijoj pred tom ikonom. Bilo mi je lakše, prestala sam da se ljutim.

Otac je na ispovesti rekao da se ne treba plašiti duševno bolesnih. Zatim je pogledom prešao preko svih prisutnih:

- Ovde su svi do jednog bolesni, samo u različitoj meri i u različitom obliku: neko ima jednog demona, neko dva, neko sedam, a neko - dve hiljade demona. Ako smo razdražljivi, znači da smo bolesni.

Ja sam u sebi pomislila: on hoće da očisti jednu u kojoj je dve hiljade demona, a bilo bi bolje da umesto nje jedne očisti sve nas, pa da svi budemo čisti. Otac se u tom trenutku okrene prema meni i kaže:

- Bila jednom jedna bolesnica koja je često dolazila kod starca i molila ga da je očisti. A kada ju je starac očistio, prestala je da veruje. Onda je ona opet došla kod njega i zamolila ga: "Vrati mi moju bolest i sa njom moju veru". A starac joj odgovori: "Mnogo sam se trudio da te očistim, ali još više treba da se potrudim da bih ti vratio polovinu tvoje bolesti i polovinu tvoje vere".

Učinilo mi se da mi je još gore od kad sam doputovala u posetu ocu, i da sam uzalud dolazila... A on ostavi ispovest, priđe mi i kaže:

- Kada dete ima tri godine, mati ga uzima u naručje i tepa mu. Ali kad mu je dvanaest godina, onda je to nešto drugo, i više ga ne uzima u naručje. Tako i duhovni otac: tri godine nosi čedo na rukama, a sada već treba da odgovarate. Jer u duhovnom životu je pravilo da iza utehe sledi patnja. I što srce više boli, to je korist veća i spasenje je bliže. Drugog puta nema. Svi svetitelji su išli tim putem. Na njih mi treba da se ugledamo!

Primetila sam da shimnice i monahinje ne jedu pre podneva i posle šest uveče, a mene su terale da jedem "iz poslušanja". U duši sam odlučila da ću i ja tako da radim kada dođem kući, ali da ću tu svoju odluku zadržati u tajnosti, da nikome za to neću reći , čak ni ocu.

Ali posle Liturgije otac kaže svima:

- Evo pogledajte G. Ona je odlučila da kada dođe kući neće jesti pre dvanaest ni posle šest. A muž će je zbog toga isterati iz kuće. Imaš blagoslov da otputuješ u Ukrajinu posle Petrovdana, i da piješ mleko i jedeš jaja kako bi izgledala normalno. I bez režima ishrane na sat!

Bila sam zaprepašćena: od starca se ništa ne može sakriti!

Po očevom blagoslovu pošli smo kući. U vagonu sestra se smeši.

- Zašto se smeješ? - pitam ja.

Otac je rekao: "Putovaćete pod stražom". Gledaj, oko nas su vojnici.

Još je otac rekao L. da će ići na sahranu na kojoj će biti sveštenik i lekar. Doputovala je kući. Posle nedelju dana stiže telegram: bratu njenog muža umrla je žena. Pošla je sa mužem na sahranu. Vreme je bilo veoma loše, svi putevi zavejani snegom. Na sahranu je došlo vrlo malo ljudi. Doputovala su samo braća - jedan sveštenik, a drugi lekar.

Oduzimalo mi se desno rame, pa mi je bilo vrlo teško da se prekrstim. Ležala sam u bolnici, ali poboljšanja nije bilo. Otputovala sam kod oca. Na ispovesti on je počeo da govori o bolestima i pri tome mi se približio, stavio ruke na moje desno rame p snažno ga stegnuo. Odjednom više nisam osećala bol. I evo do danas desno rame me više ne muči.

Počele su da me bole oči. Vid mi je drastično slabio. Lekari su predložili operaciju. Otišla sam ocu radi blagoslova.

- Za operaciju sada blagoslov ne dajem. Evo ti ulje kojim ćeš da se mažeš, i zakaži akatist Kazanskoj Majci Božijoj rekao mi je otac.

Učinila sam sve kako mi je rekao. Oči su prestale da me bole, a vid se dalje nije pogoršavao.

Mlada devojka L. došla je kod oca. On joj kaže:

- Iako želiš da ostaneš kod nas za praznik Uspenja Majke Božije, ne dam ti blagoslov. Idi kući, a duhom ćeš biti ovde. Ako pak ostaneš, kao što bi htela, bićeš izložena napadu demona.

Ona je ipak ostala u Pečerima. Otac je znao da ga ona neće poslušati - za put nam je spremio samo pet prosfora i pet krstića, mada nas je doputovalo šestoro. A L. se u Pečerima duševno razbolela.

U Pečerima sam pala i slomila ruku na tri mesta. Otac je blagoslovio da me odvedu kući i dao mi sveto maslo da mažem ruku.

Kod kuće sam pošla u bolnicu tek trećeg dana. Tamo su napravili snimak. Lekar gleda i kaže: - Ne znam kojim čudom, ali vama je sve sraslo!

Sledeći put kada sam bila u Pečerima veoma sam se razbolela i dobila visoku temperaturu, ali sam ipak, gotovo puzeći, otišla u hram. Stajala sam pored čudotvorne ikone Uspenja Majke Božije i tu ugledala oca. Klanjajući se pred ikonom on je tako zamahnuo mantijom, da mi se činilo da sam sva njome prekrivena. Zatim je otišao u oltar, a ja sam osetila radost i lakoću: bol je iščezao i vratila mi se snaga. Otac me je tako čudesno iscelio u jednom trenutku.

Ponudili su mi divnu pamučnu bluzu. Odlučila sam da pitam oca da li da uzmem ili ne. On je odgovorio: - Uzmi ako ćeš je nositi.

Pomislila sam: "Pa zašto je ne bih nosila, tako je lepa". Ali kada sam je oprala, smanjila se. Tako nisam ni došla u priliku da je nosim.

Jedna od žena koje su pevale u crkvi izgubila je glas. Šta sve nije preduzimala da se oporavi, ali ništa nije moglo da joj pomogne na duži rok. Došlo je vreme odmora i ona je pošla ocu. Požalila mu se na svoj problem.

- Ništa to nije, proći će! - sa sigurnošću je rekao baćuška.

Bukvalno sledećeg dana tokom Liturgije u Pokrovskom hramu ona je pevala čitavu službu. Potom joj je otac dao svetu vodicu i ulje za lečenje, i glas joj se u potpunosti povratio.

U našem gradu živela je devojka po imenu L. Lekari su konstatovali da ima cistu na plućima i da joj je potrebna operacija. Devojka je to ispričala ocu, ali on nije dao blagoslov za operaciju. Prošla je godina, lekari su opet predlagali operaciju. Otac ni tada nije blagoslovio. Tako je prošlo pet godina. A onda je sam rekao:

- Sada možeš na operaciju.

Ispostavilo se da je kod L. cista bila sjedinjena sa plućima nekakvom opnom. Ta opna se osušila i cistu su lako uklonili, a da pri tome pluća nisu povredili. Da je operacija izvedena ranije došlo bi do povrede pluća, a ovako je cista otpala sama od sebe.

Usled nekih životnih okolnosti, nisam bila prijavljena u svome gradu. Jednom sam videla u snu: stojim pred portretom oca Save koji me blagosilja. Odjednom, preda mnom se pojavljuje slika: stojim pred Uspenskim hramom u Pečerskom manastiru. Otac izlazi iz hrama i ja mu kažem:

- Brine me što nisam prijavljena.

- Prijavićeš se. Kad počneš da radiš u ciglani, prijavićeš se.

Ali u gradu u kome sam živela nije bilo ciglane. Tada nisam mogla ni da pretpostavim da ću se negde preseliti. Ali otac je po svojoj prozorljivosti to predskazao. I posle nekoliko godina iz porodičnih razloga bila sam prinuđena da napustim roditeljski dom i preselim se u Pečere. Zaposlila sam se u ciglani. Zaista, upravnik mi je rekao: - Možeš da radiš i da se prijaviš.

Otac mi je dao divne papuče, nalik na dečije cipelice, i rekao:

- Ranije su u ovakvim papučama stajali pevači u pevnici Mihajlovskog hrama.

Pomislila sam: "Šta će meni takve papuče, gde bih u njima mogla da idem?"

Prošlo je od tada mnogo godina, starca više nije bilo među živima, kad odjednom, predlože mi da pevam upravo u toj pevnici. Nisam znala šta da odgovorim. Stojim u hramu tokom Svetle Pashalne sedmice i molim oca da razreši to pitanje. Onda se setim papuča i sve mi bude jasno. Zar to nije bio blagoslov? Razmišljam - da. I posle smrti otac ostaje utešitelj u svakoj našoj nevolji, bolesti ili patnji. Eto zbog čega mi se stalno ide u Pečere, na njegov grob. Slava Bogu za sve!

Bilo je svenoćno bdenije uoči praznika prepodobnog Serafima Sarovskog i upravo su pevali "Čestnjejšuju" kada je Aleksandra odjednom sela. Upitala sam je: - Šta ti je?

A ona će: - Noge su mi se oduzele - i počne da plače.

Otišla sam kod oca i rekla mu: - Aleksandri su se oduzele noge, a htela bi sutra da se ispovedi.

On je rekao samo: - Pomolimo se.

Pošto nije mogla da ide do kuće, odvezli smo je na sankama. Ujutro smo je takođe dovezli na sankama i celu službu je sedela.

Otac je ispovedao, a na kraju ispovesti sele smo blizu njega. Pružio joj je prosforicu na tanjiriću i rekao: - Kod tvoje bolesti lekari ne pomažu, dobićeš maslo da mažeš noge.

Pomogli smo joj da ode da se pričesti, ali je na celivanje krsta već došla sama. Kada smo pošli kući rekla je: - Sanke mi više nisu potrebne.

Nismo imali vode pa smo rešili da iskopamo bunar. Iskopali smo dva, ali vode nema. Radnici su počeli da odlaze. Ja sam se pomolila: Tospode! Pomozi nam molitvama oca Save! Voda mi je neophodna - mama je bolesna, a dete je malo, stalno nešto treba da se pere". Nagovorila sam radnike da se vrate, naterala ih da se prekrste, pala sam na kolena, pomolila se i poprskala zemlju osvećenom vodom... Radnici su malo kopali i čudo! Naleteli su na vodu. Napravili su bunar i sada imamo čistu i ukusnu vodu.

Kasnila sam na međugradski autobus. Trčim i u sebi preklinjem:" Oče zadrži autobus, inače ću do sutra ovde da sedim". Autobus se dugo zagrevao ali nije polazio. Sela sam na svoje mesto, prekrstila se i odahnula, pa smo, po milosti Božijoj, pošli; a žena na sedištu pored mene kaže:

- Kao da smo vas čekali.

Ali njoj ne mogu da kažem da mi je starac pomogao.

Otac je meni i E. dao poslušanje i blagoslovio da završimo do praznika, čak i u hram retko da idemo, jer je poslušanje iznad posta i molitve. A ja sam tako želela da ga vidim! Pomislila sam: "Otrčaću samo da ga vidim, pa se vraćam".

Došla sam baš kada je izlazio iz Mihajlovske crkve. Svi su ga okružili, a ja sam se našla pravo pred njim. On kao da me ne vidi i smeši se. Jedna devojka dala mu je kesicu sa bombonama. On je pružio tu kesu duhovnoj sestri koja je stajala iza mene i kaže:

- Margarita, N. i E. tamo rade, odnesi N. bombone, uteši je i kaži joj da je dobro radila.

- Pa evo, N. stoji pred vama.

A on se smeši i ponavlja: - Kaži joj da je dobro radila.

Ja sam ćuteći uzela kesu i pošla natrag. Kako je samo otac mudro razobličavao! Bolje sam shvatila svoju grešku nego da me je izgrdio.

Saznala sam za starca igumana Savu i obratila mu se pismom, sa molbom da me primi za svoje duhovno čedo.

- Primio te je, treba što pre da odeš - preneli su mi njegove reči.

Odmor je bio još daleko, a meni se tako išlo kod starca. Onda me je na poslu pretpostavljeni neočekivano upitao: - Hoćeš li na put, da nešto obaviš?

Tako sam neplanirano otputovala avionom i nakon obavljenog posla iskoristila priliku da dođem u Pečere. Na kraju Liturgije čujem:

Otac Sava će služiti parastos u Sretenjskom hramu. Tu se sabrao mnogobrojni narod. Gledajući starčevu fotografiju, zamišljala sam da liči na oca Jovana Kronštatskog, da je visok i naočit. I začujem:

- Vidi, tu je N. K. Daj da te vidim u prirodnoj veličini! Pročitao sam tvoju ispovest. Ti kao da si pisac. Sve si tako lepo i književno izložila. A ti si mislila da sam ja visok i naočit, kao Jovan Kronštatski?

Evo kako je otac odsecao našu sujetu. Putujem sa nekoliko ljudi u Pečere, na praznik Uspenja Majke Božije. Čitav put razmišljam o tome kako ne bih volela da me otac smesti kod A. Takođe, plašim se da me ne razobliči u prisustvu drugih ljudi. Tako bih želela da čitav odmor provedem u Pečerima.

Dolazim do starčeve kelije, a on izlazi i daje mi blagoslov da idem na stan kod A... Posle službe stojim kraj bunara i čekam ga da izađe iz Uspenskog hrama. On dolazi i pred mnogobrojnim narodom kaže:

SVEDOČANSTVA MOLITVENE POMOĆI LjUDIMA

- nastavak

- Evo N.! Ona pravi nekakve grupe. Umesto da svi budu jednaki...

To je bilo davno, pa se ne sećam baš svega šta je otac rekao, ali se sećam da sam htela kroz zemlju da propadnem. Ćutke sam gledala krst na očevim grudima i iz njega crpila snagu.

Moje sestre T. i A. prvi put su došle kod oca u Pečere. Blagoslovio je da zakažemo parastos našoj majci koja je umrla 1949. godine i uz to je dodao:

Ona je umrla nemirne duše.

Zaista, mamina priroda, inače krotka i smirena, zbog bolesti se potpuno izmenila. Na pitanje: "Mama, kako da živimo?" ona je ravnodušno odgovorila: - Živite kako hoćete.

Ni našeg tatu starac nije zaboravio. Godine 1966. bila sam sa sestrom u Pečerima. Blagosiljajući nas pred put otac nam je dao svoju odeždu za našeg bolesnog tatu sa rečima: - Obucite oca u moju odeždu i onda mu je odmah skinite, a kada umre sahranite ga u njoj.

Tata je imao gangrenu. Po starčevim svetim molitvama, otišao je u večnost sa molitvom na usnama.

Bila sam na službenom putu u Moskvi. Dali su mi veoma složen zadatak i rok od nedelju dana da ga izvršim. Prođe jedan dan, prođe drugi, treći, a kraj posla se nikako ne nazire. U sredu uveče dođem kući, zapravo kod duhovne sestre E. M. kod koje sam bila u gostima i ispričam joj o svojim problemima. Ona me je posavetovala da pišem ocu.

Starcu sam se obratila kratko, kao u telegramu, moleći ga za pomoć. U četvrtak ujutro dolazim na posao, otvaram priručnik i pronalazim tabelu koja me dovodi do rešenja problema. Do kraja dana sve sam završila. Svi su se čudili kako mi je pošlo za rukom da u tako kratkom roku obavim veoma složen zadatak. Nisu znali da sam po očevim molitvama sve završila za samo šest sati. Ono što je čoveku nemoguće, Boguje moguće! Toliko je delotvorna i silna bila starčeva molitva.

Godine 1980. pošli smo u Pečere za Petrovski post. Otac Sava zbog slabog zdravstvenog stanja gotovo uopšte nije primao. Poslednju Liturgiju služio je 22. juna u Sretenjskom hramu. Zbog slabosti njegovog zdravlja i mnoštva naroda nije mu se moglo prići. Sa suzama sam mu se u mislima obratila: " Dragi oče! Kažite mi nešto za rastanak. Sutra odlazimo i više vas nećemo videti". Otac me je iz daleka pogledao nekakvim čudnim, može se reći blagosiljajućim pogledom i rekao:

Kao što su apostoli na pogreb Majke Božije stigli na oblacima,tako ćete i vi...

U noći izmeću subote i nedelje 26. jula nikako nisam mogla da nađem mir... Da bih se umirila uzela sam Psaltir i čitala, čitala... Obuzela me je tuga, plakala sam ali olakšanja nije bilo. Ujutro 28. jula stigao je telegram iz Pečera, a ubrzo potom obreli smo se na aerodromu. Na blagajnama su bile velike gužve i nisu nam dali da idemo preko reda. Stizali smo jedan po jedan, a kada smo ušli u avion ustanovili smo da nas je dvanaestoro.

Iako nam je bilo teško da gledamo oca u sanduku, on nas je istovremeno privlačio - hteli smo da budemo pored njega, nije nam se odlazilo. Neki od nas osetili su fini miris koji izlazi iz starčevog sanduka. Parastosi su služeni jedan za drugim, sanduk je bio okružen duhovnim čedima i bogomoliteljima. Svi su stajali sa upaljenim svećama... Očevo nevidivo rukovodstvo i pomoć postali su tako očigledni da se ni korak nije moglo kročiti bez njegovog blagoslova.

Godine 1985. teško sam se razbolela. Ni jedan pokret nije prolazio bez oštrog bola. Ležala sam nepokretna. A onda mi u posetu dođe duhovna sestra i kaže:

- Uz molitvu ću da te izmasiram uljem koje ti je dao otac.

Divna su dela Tvoja Gospode!

Posle prve masaže mogla sam da se pomeram, mada još uvek uz bol, a posle mesec dana već i da hodam uz pomoć štapa. Sada sam, blagodareći očevim molitvama, zdrava kao i pre...

Slava Bogu za sve! I za to što smo baćušku lično poznavali, što smo bili na Božanskim službama koje je on služio, što smo dobijali njegov blagoslov i što nas je duhovno rukovodio. Ali blaženiji su od nas oni, koji oca nikada nisu videli, pa ipak veruju u molitvenu pomoć tog velikog podvižnika.

Sećam se srećnih godina, kada je otac još bio sa nama, na zemlji.

U našem gradu je bilo uobičajeno da kod oca odjednom putuje po deset i više ljudi, naročito dece, svakako u pratnji odraslih. To je bio praznik: jedni se raduju što putuju, a drugi ih veselo prate. Voz odlazi sa perona... Onima koji su u vozu je laknulo: "Konačno polazimo! Idemo kod oca!" A oni koji su ostali brišu suze zbog dobrog razloga, zavideći onima koji su otputovali. Iznenađujuće je bilo to što su se čak i mala deca, od pet do sedam godina, sa lakoćom rastajala od roditelja na celo leto, a kada bi posle Uspenja Majke Božije došlo vreme za povratak kući i rastanak sa manastirom i sa ocem, plakali bi gorkim suzama. Toliko su te čiste dečije duše bile privezane za starca...

E. prilazi ocu i zahvaljuje mu na njegovim svetim molitvama i na iscelenju. Nekoliko godina provela je u bolnici na onkološkom odeljenju, a izlečila se svetom vodicom i osveštanim maslom, po blagoslovu oca Save. Onda se, međutim, dogodila nova nesreća:

- Oče pomolite se za mog mlađeg sina: predstoji mu operacija kile; meni su i muž i ćerka umrli, pa se bojim da ne izgubim i sina.

Otac joj je dao svetinje i rekao: "Neka maže bolesno mesto i neće umreti".

Posle nekog vremena od kile nije bilo ni traga.

Posle upokojenja njenog muža, E. je svaki odmor provodila u Pečerima. Njena rođena sestra M. obratila se ocu sa molbom da se pomoli za zdravlje i spasenje bolesne E. Otac ju je utešio rečima:

- Sestri E. je umro muž, ali on se nije molio. a ona se moli. Mi ćemo još da poživimo. Ja ću da živim i ona će da živi. a kada umrem, ona će ubrzo za mnom. Posle tog razgovora E. je živela još devet godina. Umrla je godinu i osam meseci nakon očevogupokojenja.

Naš otac, koji je "osetljivom dušom video na daleko", po svojoj čudesnoj prozorljivosti znao je za svaku nevolju i potrebu ne samo onih koji su dolazili kod njega, nego i onih koji su bili daleko i koji su se davili u talasima mora života.

Jednog leta, dok je on još bio živ, pošli smo u Sarov. U Divjejevu smo se zaustavili da prenoćimo kod matuške Magdalnne. Tu je živela i matuška Varvara.

Prisećajući se prošlosti, mati Magdalina je pričala o sledećim događajima.

- Bilo nam je teško i ne znam kako bi se sve završilo da nije bilo oca Save. Jedva smo nekako podigle keliju uz pomoć dobrih ljudi, kad su se sestre okrenule protiv mene i mati Varvare. Po đavoljem nagovoru zabranile su nam da dolazimo na zajedničku molitvu. Nismo imale ni toplu odeću, ni postelju, ni hranu. Bolesnu staricu Varvaru sam negovala gotovo na golom podu. Dobri ljudi su nam dali veliku prosforu, pa sam njome nedelju dana pomalo hranila samo matušku. Po penziju se moralo ići čak u Moskvu.

Jedne večeri, kada smo već potpuno pale u očajanje usled bezizlaznosti situacije, začulo ss kucanje na vratima.

Upitala sam "Ko je?". Prijatni ženski glas je odgovorio: "Otvori pa ćeš videti".

Otvorila sam vrata i ugledala devojku, svu natovarenu torbama, sa rancem na leđima. Ušla je u keliju, rekla da se zove Marija ii objasnila: "Poslao me je moj duhovni otac iz Pečera, iguman Sava. Blagoslovio je da vam predam ove stvari i hranu, i dao poslušanje da živim u Divjejevu dok ne pomirim sve sestre".

Marija je u Divjejevu provela oko mesec dana. Sve je uspela da pomiri i ujedini, i tek tada je otišla. Posle njenog odlaska više nismo znali za probleme, i to sve po molitvama oca Save" - završila je svoju priču matuška Magdalina.

Porodica je na praznik Uspenja Majke Božije doputovala u Pečere. Mati i ćerka su ne jednom bile kod o. Save, ali muž, I. E., išao je prvi put. U Moskvi im je pošlo za rukom da kupe retke ananase, pa su ih dale I. N-u da ih on preda ocu. Pravo sa železničke stanice došli su do očeve kelije. Otac je uzeo torbu sa ananasima i rekao kelejniku, ocu Zosimi:

- Odnesi to u keliju.

- Vozi, vozi, nosi, nosi, a otac to da nekom drugom - reče I. E. Potom je, iznenađen, upitao ženu: - Otkud on zna sve o me

ni? Nazvao me je po imenu i prezimenu.

Otac im je dao neke darove a onda ih je poslao da se smeste.

Sa I. S. treba da se ophodite pažljivo, Ne terajte ga u hram. Neka ide kada se njemu ide. Ako čovek ima temperaturu 40, a teraju ga da radi, on neće moći. Tako i I. E.: doći ćs vreme kada će i sam početi da dolazi u hram.

Prošlo je pet godina od upokojenja dragog i nezaboravnog oca Save. Na njegov imendan, kao što je uobičajeno u našem gradu, služena je Liturgija u pokrovskoj kapeli saborne crkve. Među starčevim duhovnim čedima bio je i I. E.

M. je zamolila da opišemo jedan slučaj zadivljujuće starčeve prozorljivosti, koju je ona doživela na sebi. Živela je u privatnoj kući. Iz nepoznatog razlog u dvorištu joj se namnožio ogroman broj žaba. Bilo ih je tako mnogo da su prekrile čitavo dvorište. Tada je M. uzela DDT i sve ih uništila. Osam kanti žaba je iznela.

Kasnije, kada je došla kod oca on joj je rekao: - Događa se da neko ubije jednu ili dve žabe. A evo ovde ih na kante iznose.

M. je jauknula i pala pred starčeve noge: - Oprostite, baćuška!

- Hajde da se svi za nju pomolimo - rekao je.

Imala sam veoma jake glavobolje, ali sam se trudila da ih podnesem i da nikome ništa ne govorim. Stojim tako u Uspenskom hramu, a odmah pored mene sada već pokojna matuška Mitrofanija. Otac prolazi pored nas i obrati joj se pokazujući na mene:

- Prepiši tropar za Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja i daj joj.

A meni kaže: - Čitaj taj tropar pa će glava prestati da te boli.

I zaista, čim sam počela da čitam tropar glavobolje su prestale.

Bili smo u Pečerima i stajali u hramu, a meću nama jedna vrlo visoka devojka. Kada je otac izašao iz oltara devojka je pomislila: "Kako je mali!". A baćuška pogleda prema njoj i reče:

- A N. što je visoka - kao telegrafski stub.

Devojka se uvredila, pa se posle svojoj domaćici požalila na oca. Domaćica joj je odgovorila: - Otac tako nešto nikada ne bi rekao. Da nisi ti imala neku pomisao o njemu? Tada se ona setila kako je pomislila da je otac baš mali. Zatražila je od njega oproštaj, a sama je prestala da se ljuti.

Moja poznanica Ana M., duhovna kći oca Save, uvek je za vreme odmora putovala po svetim mestima. Nekako pred Vaskrs dobila je slobodne dane, ali njen sin je trebalo da pođe u armiju.

Ne mogu u manastir. Treba sina da spremam za vojsku. Ja sam je nagovarala da pođe, a ona se kolebala.

- Ne, neću zbog sina.

Sin joj takođe kaže da ide.

Na kraju je ipak odlučila da putuje.

Dok je bila u Pečerima sve vreme je ponavljala: - Sina neću zateći kod kuće. Ja bih ga blagoslovila i dala mu ikonicu.

Pred polazak izašli smo iz crkve, a tamo stoji otac Sava, kao i uvek okružen narodom. Došli smo po blagoslov. Starac je blagosilja i kaže: - Ne zaboravi da sinu daš ikonicu. Trebaće mu tamo.

Ona se obradovala kada je saznala da je sin još kod kuće. Očeve reči bile su tačne: sin je još nekoliko dana proveo sa majkom.

Jednom otac izaće iz oltara i kaže nam:

Evo, neki traže da im dam epitimiju za grehe. Ali Gospod je na svakoga od vas već stavio Svoju epitimiju, i samo treba mirno da je nosite.

Ja stojim u uglu hrama i plačem, sama sa svojom tugom. Rođeni brat je ustao na mene (on je mnogo pio). Nema mi života, tera me iz kuće. Zbog brige sam se razbolela, usta su mi se iskrivila i vučem nogu. Bolesna i oduzeta, doputovala sam kod oca. Napisala sam ispovest i tu iznela okolnosti u kojima živim, tražeći blagoslov da napustim rodnu kuću i odem u mali stan. Blagosiljajući me pred povratak kući otac mi je dao prosforu i samo rekao: - Moliću se.

Sledećeg dana, kada sam stigla kući, brat mi prilazi i kaže: - Sestro, evo šta sam smislio, da podelimo kuću i da tebi napravimo poseban ulaz. Onda ne bismo morali da je menjamo.

Uzdržavajući se da ne pokažem radost, rekla sam mu: - Radite kako mislite da je najbolje.

Uskoro mi je u posetu došla sestra, a kod nas stanje sasvim drugačije. Tako smo se radovale: ni mi ne smetamo bratu, ni brat ne smeta nama. Čak sam se i od uzetosti brzo oporavila. Eto kakvo je čudo Gospod učinio po svetim molitvama našeg dragog baćuške!

Ali brat je nastavio da pije, mada me više nije napadao. Jednom je čak rekao: - Moja sestra je ipak - dobra žena.

Otac mi je posle dao molitvu protiv pijanstva koja treba da se čita četrdeset dana.

Kod brata su se pojavili problemi sa venama na nogama. Dugo su ga lečili u bolnici i bio je potpuno iscrpljen injekcijama. Hirurg ga je otpustio kući da se odmori. Brat me moli: Pomozi mi.

Samo Gospod može da ti pomogne. A kako?

Treba da se pokaješ. Za sve svoje grehe. Onda će te baćuška pričestiti i popravićeš se.

- Hajde mi napiši moje grehe - moli me on.

Čitavu noć sam pisala. Kada ih je pročitao, osmehnuo se i rekao:

- Ti kao da si me u stopu pratila...

Bolesnika smo pripremili, čak je prestao da puši. I tu se dogodilo iskušenje: kasno uveče lukavi je poslao njegovog druga za opijanje. Došao je da poseti bolesnika, ali ovaj ga je odmah ispratio: - Kasno je za priču, dođi sutra.

Ujutro je došao sveštenik, pročitao bratovljevu ispovest, pričestio ga i okrepio besedom. Posle toga on je počeo da se popravlja. U bolnicu više nije išao, a noga je prestala da ga boli.

Godine 1967. napisala sam svoju ispovest, uzela stariju ćerku koja je išla u prvi razred, pa smo pošle u Pečere kod oca Save da nas primi za duhovna čeda. Iz našeg grada mnogi ljudi su išli u Pečere. Na večernjoj službi neko mi je rekao: - Evo ide otac, predaj mu ispovest.

Kada se otac poklonio moštima prepodobnomučenika Kornilija i pošao ka oltaru, ja sam mu u ruku gurnula ispovest. On je uzeo moj papir a da me nije ni pogledao.

Odmah sam pomislila: "Kako će znati čiji su to gresi?" U očajanju otišla sam do ikone Uspenja majke Božije, pala na kolena i počela da plačem. Odjednom, osetim da me je neko dotakao po ramenu. Okrenem se i ugledam oca Savu. Od iznenađenja suze su mi još više potekle, pa sam jedva nekako prozborila: Uzimite me za duhovno čedo.

Tešeći me, on je rekao: Ti si moje čedo, evo ti jedna fotografija i molitve.

Kakva je to radost bila!

Sa ćerkom sam se preselila u Pečere. Iznajmile smo sobu. Jednom dođem kod oca po blagoslov, a on kaže: Treba vam soba.

Shvatila sam to kao blagoslov da promenimo adresu, pa sam počela da tražim novu sobu. Obišla sam mnogo kuća, ali niko nije hteo da nas primi. Prošlo je tako nekoliko meseci, a onda mi je moja pretpostavljena na poslu rekla: - Dodelili su ti sobu.

Iznenadila sam se i pomislila: "Da li se to neko šali sa mnom? Pa ja uopšte nisam podnela molbu, nisam ni tražila sobu". Sledećeg dana ona me opet pita:

Jesi li išla da vidiš sobu? Moraš da je preuzmeš.

Otišla sam kod oca da tražim blagoslov. Dođem u keliju, a njegova kelejnica, mati Mitrofanija izlazi i kaže: - Požurite da zauzmete sobu, otac je blagoslovio.

Još se nismo ni preselili, a on nam je već poslao nekoliko ikona kao poklon za useljenje.

Živela sam u iznajmljenoj sobi. Jednom sam otišla u šumu da berem pečurke p izgubila ključ od stana. To je bio jedini ključ koji smo koristile i ja i gazdarica. Šta da radim? Da odem kod oca i zatražim da se pomoli? Ali onda neću stići pre mraka natrag u šumu kako bih potražila ključ.

"Pozvonila" sam ocu putem "duhovnog telefona", tj. zavapila sam iz svog napaćenog srca: " Oče, pomolite se za mene grešnu, da bi Gospod radi vaših svetih molitava učinio čudo, pa da nađem taj ključ". Požurila sam da se vratim u šumu. I - o čuda! Našla sam ga!

Evo šta je iznenađujuće: dovoljno je prosto napisati pismo ocu i sve teškoće se razrešavaju. Sve postane svetlo, jasno, shvatljivo i ispunjeno radošću. Ne, to se rečima ne može izraziti...

Palo mi je nešto na pamet, pa sam napisala ocu: "Zar ne bi bilo dobro da u porodici imamo nekog sveštenika, pošto je mnogo nas koji grešimo, a nema ko da se moli pred prestolom?" I odmah su krenula čudesa. Sina su uzeli za ipođakona kod vladike, a potom ss upisao i na bogosloviju. Za mene grešnu to je bilo tako iznenađujuće.

Ili napišeš o nekoj slabosti kod dece, zamoliš za pomoć, i odmah dolazi do promene na bolje. Kakva je to radost i cpeća za majku!

Jednom sam se molila u Mihajlovskoj crkvi, služba tek što se završila, kad začujem u sebi glas: "Izađi". Razmišljam: "Zbog čega bih izašla?" Ali ponovo začujem glas: "Iziđi". Onda izađem p vidim oca kako stoji pred stepenicama i u rukama drži ikonicu "Dostojno jest". Dao mi ju je za utehu.

Doputovala sam u manastir da se pomolim. Jedna starica me je zamolila da napišem ocu pismo i pitam ga da li ona može da pređe u Pečere. Napisala sam pismo i držala ga u ruci. Otac se spremao da služi parastos u Sretenjskom hramu. A ja sve razmišljam kako da mu predam to pismo. Odjednom, on se okrene prema narodu i kaže:

- Evo, tu neko hoće da me pita da li može da pređe u Pečere. Odgovaram svima: ko god ima priliku da pređe bliže manastiru, neka to i učini, pa će mu život biti drugačiji.

Doputovala sam u Pskov, otac Sava je tada služio u crkvi prepodobnog Varlaama Hutinskog. Vladika je bio u Nemačkoj i odatle je doneo sat koji je trebalo okačiti na zid. Otac se popeo na stoličicu i počeo da zakucava ekser. Pored njega su stajala dvojica muškaraca. Mislila sam sa u sebi: "Oni uopšte nemaju savesti kada mirno stoje i gledaju kako otac radi". Baćuška siđe sa stoličice i kaže mi:

- Oni ne vide gde ekser može da prođe. Zid je od cigala, a ja sam ga usmerio između dve cigle. Zakucao se kao u drvo.

Htela sam jednom da se pričestim. Uveče sam se pomolila, pokajala i legla da spavam. Gledam očevu fotografiju i razmišljam: "Oče, oče, kada bi mi ti u snu saopštio da su mi gresi oprošteni i blagoslovio me za primanje Svetih Tajni". Neprimetno sam usnula i vidim: otac mi radostan prilazi, polaže ruku na moju glavu i kaže: "Praštam i razrešavam".

Od tih reči sam se probudila, ali su mi one i dalje odzvanjale u ušima. A u duši - neopisiva radost! Takva lakoća, kao da su sa mene skinuli ogroman teret. Gospode, slava Tebi!

Slepi Ivan je pomislio: "Moje čarape su potpuno pocepane; eh, kada bi mi otac dao druge". Sutradan u manastir na posao stiže Ignat. Otac mu daje čarape i kaže: - Odnesi ovo Ivanu.

Ali Ignat ih toga dana nije predao. Sledećeg dana dođe na posao, a otac ga pita: - Zašto nisi odneo čarape?

- Oprostite baćuška, večeras ću odneti.

Uveče dolazi Ignat i smeje se. Ja ga upitam: - Što se smeješ?

A on mi ispriča kako ga je otac izgrdio što nije predao čarape.

I meni se događalo da u mislima zamolim oca za nešto, na primer, "Baćuška, trebaju mi pantalone, moje su već iznošene", a on mi to po nekom pošalje.

Dragog baćušku, oca Savu, prvi put sam videla 1974. godine. Otac me je primio za duhovno čedo i odmah mi blagoslovio Bogorodično molitveno pravilo. Dao mi je velike monaške brojanice. Njegova duhovna kći sa kojom sam doputovala kaže mi: Dakle, bićeš monahinja.

Ona je već znala da otac ništa ne daje tek tako, ali ja još ništa nisam shvatala. Zapravo, prvi put sam i videla monaha.

Uskoro smo prešli da živimo u Pečere. Počela sam da radim u bolnici, posao mi se veoma dopao. Ali u meni se rodila želja da odem u manastir. Otac je u to vreme bio bolestan, pa sam njegov blagoslov za odlazak u manastir zatražila preko kelejnice. Odgovorio je da molitvom dođem do rešenja. Tako sam i učinila. Pomolila sam se i izvukla papirić na kome je pisalo "bolnica".

Bila sam veoma razočarana zbog toga, ali otac mi je rekao:

Bolnica, to je - drugi manastir. Moli se Majci Božijoj Igumaniji, i Ona će sve da uredi.

Potrudila sam se da izvršim ovaj blagoslov. Posle nekog vremena otac mi je dao akatist Vaskrslom Isusu, gde je u ikosu pripev: "Hristos Vaskrse iz mrtvih..."

Posle očeve smrti otputovala sam u Rigu. Tamo sam srela sestre, njegova duhovna čeda, kojima je blagoslovio da pođu za Jerusalim. One me nagovaraju: - Pošalji i ti molbu.

Kolebala sam se, ali sam nakon molitve ipak donela odluku: "Ako bude Božija volja otići ću". Odmah sam napisala molbu i poslala je, a zatim sam na nedelju dana otišla u jedan manastir, na poslušanje, pa onda kući, u Pečere. Došla sam ujutro, a u četiri sata popodne stiže telegram - poziv u Patrijaršiju, povodom odlaska u Jerusalim. Već posle godinu dana, po milosti Božijoj i po očevim molitvama, dospela sam u Jerusalim (drugi su čekali na poziv i po dve-tri godine). Sada mi je jasno zašto mi je otac dao akatist Vaskrslom Isusu: jer njemu je sve bilo unapred otkriveno. Upravo ovde, na Grobu Gospodnjem, svakodnevno i bez prestanka peva se: "Hristos Vaskrse...".

Sa prijateljicom sam otputovala u Pečere kod oca Save. Prijateljica je već bila kod njega, ali tada je imala sedam godina. On joj je tom prilikom dao male brojanice, a njena majka i kuma su to protumačile kao da joj starac predskazuje monaštvo. Ona međutim to nije htela. Ja takođe nisam želela da mi on da brojanice. No, kada smo doputovale, otac je razvejao sva naša nagađanja. Mojoj prijateljici je rekao da te prilikom monaškog postriga pitaju da li dobrovoljno želiš monaštvo. Ako ne želiš, niko te neće zamonašiti.

Prošlo je neko vreme. Radila sam, p u slobodno vreme pevala u horu. Bila sam toliko umorna, da nisam mogla da ispunjavam molitveno pravilo. Tu sam počela da se rugam sebi zbog toga što sam se plašila da primim brojanice od oca Save. Sada su mi bile tako potrebne.

I odjednom. bukvalno posle dan ili dva, jednoj poznanpci došli su gosti iz Pečera i doneli su mi brojanice: - Evo, šalje ti otac Sava!

Prijavila sam se na kurs za dirigente na Petrogradskoj Duhovnoj seminariji. Prijemni ispit bio je vrlo težak, malo ko je prošao, a mnoge devojke su iz sale u kojoj je bila komisija izlazile sa suzama.

Došao je red na mene. U mislima sam počela da molim oca da meću pitanjima ne dobijem tropare dvanaest praznika. Sve sam ih znala, ali zbog uzbuđenja mogla sam da se zbunim. Duhovno sam molila baćušku da dobijem tri pitanja: 50-ti psalam, značenje nekog stiha iz njega, i 90. psalam.

Odjednom, pade mi na pamet stih iz 50. psalma: "Greh je moj stalno pred mnom". Ja sam i ranije razmišljala o značenju tih reči, a sad mi se samo one vrte po glavi, mada bih htela još nešto da ponovim. U tom trenutku čujem kako prozivaju moje prezime. Kakvo sam se samo iznenadila kada mi je vladika zadao upravo ona pitanja koja sam želela, čak i istim redosledom. A kao dopunsko pitanje zamolio me je da objasnim značenje stiha "Greh je moj stalno preda mnom". Objasnila sam najbolje kako sam mogla. Toliko me je obradovalo sve što se događa, da nisam mogla da zadržim osmeh. Nasmejana sam i izašla sa ispita...

Brat i ja samo imali mnogo nesuglasica po pitanju vere. Tokom odmora, ja sam kao i obično otputovala u Pečere kod oca. Uz put sam se prisećala razgovora sa bratom i razmišl3ala: "Kada bi mu otac da neku pouku, neku knjižicu, da se urazumi". Uveče kada sam stigla služba je bila u Uspenskom hramu. Oca nije bilo. Iznenada, prilazi mi njegova kelejnica i kaže:

- Jesi li ti molila oca za nešto?

Prvo sam se zbunila, a onda se setih svoje želje. I u tom trenutku kelejnica mi pruža jednu knjižicu: - Evo, ovo otac šalje za tvog brata.

Pročitala sam naslov: "Glas Crkve, koji poziva na pokajanje".

Bila je godišnjica očevog upokojenja pa smo odlučili da zakažemo Liturgiju u njegovom rodnom kraju, u Novominsku. Jednu sestru sam poslala da sve ugovori, a očeva duhovna čeda počela sam da obaveštavam o tome gde će se održati služba. I sama molim za očeve svete molitve, kako bi sve proteklo u redu.

Došlo je vreme za put, kad stiže vest da služba nije dogovorena. Šta da se radi? Ljudi su obavešteni, i nemoguće je da se svima javi za otkazivanje službe. Rastojanje je četiri ili pet sati puta, a sveštenik ne živi tamo gde služi. U nadi na čudo i na očeve svete molitve odlučujemo da ipak pođemo.

Seli smo u autobus, kad se ispostavilo da sa nama putuje sveštenik upravo iz one crkve u kojoj smo hteli da zakažemo Liturgiju. Ali on putuje u Ejsk. Stali smo da ga molimo i da mu objašnjavamo kako se sve odigralo, ali on nikako ne pristaje. U duši vapim ocu: "Pomozi oče, urazumi baćušku da bi služio". Stigli smo do Timaševska, sveštenik je izašao da pije vode, a potom ulazi u autobus i kaže:

- Dobro, hajde, odložiću svoj posao, idem da služim. Samo treba da obavestimo dirigenta i ženu koja pravi prosforu. Stigli smo i počela je večernja služba. Ljudi je bilo malo, ali imali smo osećaj kao da je puna crkva. Prošla je polovina službe kada su stigli naši.

Posle službe počeli smo da se dogovaramo oko prenoćišta - ko će gde. V. je pošao na spavanje kod sveštenika. Ujutro dolazi i kaže: - Službe neće biti: sveštenik cele noći nije spavao, nije mu bilo dobro.

Uskoro je došao i sveštenik: - Ne mogu da služim, bolestan sam, cele noći nisam spavao.

Ja mu kažem: - Zamolite starca, oca Savu, on će vam pomoći.

Sveštenik je ušao u oltar i uskoro se začuo vozglas: služba je počela. Odslužio je i Liturgiju, i moleban, i parastos, a posle svega rekao je: - Slobodno dođite opet, nikada vas neću odbiti.

Eto kako je naš dragi otac pokazao brigu o zakazanoj Liturgiji i o nama: sve je sam uredio, sve je utešio, a neke je i izlečio.

Za vreme ispovesti koju je obavljao otac, stajao sam i u mislima se osenjivao krsnim znamenjem, ali nisam bio siguran da li je to ispravno. Želeo sam da mi otac kaže ako grešim. On se tada okrenu prema meni i reče:

Neki ovde stoje i krste se u mislima. To je dopušteno.

Moja rođena sestra selila se u naš grad. Njene stvari su smestili kod mene. Jedan od radnika nosača počeo je suviše prisno da se odnosi prema sestri. Kada su radnici pošli u kuhinju da jedu, otišla sam u svoju sobu i zamolila oca: " Oče dragi, ti vidiš da ovaj čovek ne treba da bude u mome domu. Vidi se da nije došao sa dobrom namerom. Udalji ga ako je to volja Božija". I tek što sam se vratila u kuhinju, kad on sav crven u licu poskoči i reče: - Moram da pođem.

Sestra mu reče da još nije popio vino, ali on ponovi: Moram da idem.

Trkom se spustio niz stepenice i odjurio niz ulicu. Sestra me je u nedoumici zapitala: - Šta si mu rekla?

Kažem joj da ništa nisam rekla, samo sam zamolila oca da ga odvede.

Moja ćerka se udavala, a ja nisam imala novca da bih obeležila taj događaj. Obratila sam se ocu sa molbom da mi pomogne, a onda sam se upitala zašto ne bih pozajmila novac od rođene sestre? Poslala sam telegram i već posle nekoliko sati doneli su mi traženu sumu. Od iznenađenja nisam obratila pažnju na to od koga je stigao novac. Kada sam pogledala, ispostavilo se da je sin zaradio novac u armiji i poslao mi.

U jednoj blagočestivoj porodici ćerka je rešila da se uda. Njena majka i baka bile su protiv tog braka, jer je mladoženja bio neverujući i nekršten čovek. Baka je pošla kod svog duhovnog oca, shiigumana Save, koji joj je rekao:

Neka se unuka uda za njega. On će posle da se krsti i biće dobar hrišćanin.

Tako su se oni venčali i živeli su u braku, no on nije ni pomišljao na krštenje.

I evo šta se dogodilo. Razboleo se i lekari su konstatovali da ima rak. Medicina nije mogla da ublaži njegove patnje, pa ga je neko posavetovao da ode kod jedne babe koja je lečila svakojake bolesti. Kada su joj se obratili, ona je rekla da tu od pomoći može biti jedino krštenje. I onda je on stao da moli da ga krste. A kada se to dogodilo i kada ga je dotakla blagodat Svete Tajne, čitavim svojim srcem on je osetio da postoji i drugačiji život. Nisu mogli da ga izleče, ali je umro kao pravi hrišćanin.

Otac mi je u Počajev poslao dva duhovna čeda i blagoslovio da im sašijem monašku odeždu. Veoma sam se zabrinula jer nisam imala ni novca, ni materijala, ni krojačicu, a sve je trebalo da bude sašiveno za nedelju dana.

Ispričala sam o svom problemu jednom đakonu, a on kaže: Meni su doneli materijal, mogu da ti dam.

I dao mi je 30 metara tkanine. Gospod je poslao i dve krojačice koje su sve sašile.

Radosna, pošla sam kući sa dva velika paketa. Ali zla sila takođe ne spava.

Uz put me presretnu dva muškarca, naoko pristojno obučena, uhvate me ispod ruke i povedu sa sobom. Pomislila sam da me vode u miliciju kako bi proverili šta imam u paketima. Ali skrenuli su u sporednu ulicu i uveli me u kuću u kojoj su bili i drugi muškarci. Obuzeo me je užas. U sebi sam iz sve snage zavapila ocu za pomoć. Ostavili su me da sedim pored stočića na kome je stajao telefon. " Oče - pomislila sam - učinite da pozvoni telefon i da kažu da dolazi milicija!" Nisam uspela ni da dovršim poslednje reči kada se zaista začu zvono: "Bežite, dolazi milicija!" Uhvatili su me i gurnuli prema vratima, a sami su pojurili ka stražnjem izlazu. Takva je sila molitve našeg dragog oca.

Jednom prilikom doputovala sam u manastir, boravila tamo pet dana i više mi se nije ostajalo. Ali ocu ništa ne govorim. On mi priđe sa osmehom i kaže:

- Ako sipaš vodu u vedro, a voda počne da se preliva preko ivice, onda od toga nemaš nikakve koristi. Tako i ti: dobila si blagodat idi sa Bogom.

Čitala sam knjige o pustinjacima i maštala o pustinji, a kada sam došla kod oca na ispovest (bio je još u Sergijevom Posadu), on me gleda i kaže:

- Evo, neki razmišljaju o pustinji, a onaj ko živi u zajednici i radi u fabrici, biće iznad pustinjaka.

Prvi put sam u manastir došla 1957. godine. Mnogo sam tugovala i plakala, jer mi se jako išlo u manastir. I čim sam čula da u Pečerima postoji jedan, odmah sam pošla tamo.

U Pečerima sam dobila smeštaj u stanu u kome su bila duhovna čeda oca Save. Pošla sam na službu. Ispred Uspenske crkve oni su svi stali da uzmu blagoslov od jednog jeromonaha. To je bio otac Sava. Gledam ih, ali sama ne prilazim po blagoslov. Dok im je davao blagoslov upita me: - A odakle si ti došla?

Zatim mi je sam prišao, blagoslovio me i rekao: Ti takođe hoćeš u manastir.

Iznenadila sam se što mu je poznata moja tajna, pa ga upitah: - A otkud vi to znate?

On kaže: - Osećam duhom.

Ja tada nisam shvatala kako se to duhom može osećati, pa sam ga upitala: - A zašto ja ne osećam? On se na to samo nasmejao.

Jednom sam sa prijateljicom putovala za Pečere. Kažem joj:

- Ja ocu grehe neću da ispovedam, nego ću se pomoliti Majci Božijoj i Ona će me umiriti.

Ispričala sam svoje grehe saputnici i ona meni svoje; rekla je da ih ni ona neće ispričati ocu.

Došli smo u Uspenski hram na službu. Otac je izašao na amvon. Svi su pošli prema njemu, samo smo nas dve ostale po strani. A on kaže:

- Njih dve su došle, jedna kaže: ja svoje grehe neću ispovediti ocu, nego ću se pomoliti Majci Božijoj Koja će me umiriti.

Potom je nabrojao sve moje grehe, od reči do reči, onako kako sam govorila svojoj saputnici.

Otac mi daje kesicu pirinča i kaže:

- Idi iza Mihajlovske crkve, tamo su 33 goluba, nahrani ih. Pošla sam, gledam, golubovi stoje, izbrojala sam ih 29. Si

pala sam im pirinač, pa su doletela još 4. Tako ih je ukupno bilo 33.

Sanjala sam oca posle njegovog upokojenja. Prvi put je bio vrlo visoko, morala sam da podignem ruke iznad glave kako bih uzela blagoslov. Bio je u plavoj odeždi. Drugi put je bio u shimi. Poklonila sam mu se i rekla: - Oče, mnogo patim.

On mi je odgovorio: - Od toga će tvoji gresi da izgore.

Bila sam utešena, i dugo, dugo sam se radovala.

SVEDOČANSTVA MOLITVENE POMOĆI LjUDIMA

- nastavak

Moja komšinica se razbolela pa me je zamolila da je obilazim. U pitanju je bilo dobro delo i zato sam odlučila da prihvatim, ali potom mi je došla pomisao: " Da je otac živ, da li bih se prihvatila tako odgovornog posla bez njegovog blagoslova?" Napisala sam ocu pismo kao da je živ, i odlučila da kroz žreb saznam volju Božiju. Usrdno sam se pomolila, onako kako je otac preporučivao u takvim situacijama, i na moje iznenađenje izvukla sam " ne". Kako to - razmišljala sam - dobro delo, a nije po volji Božijoj? Ali nisam smela da ne poslušam. Posle godinu dana komšinica je umrla. Došli su njeni rođaci, i pošto u stanu nisu pronašli neke stvari, tužili su ženu koja ju je obilazila. I koliko je samo muka podnela jadna žena, a sve je to zapravo čekalo mene, da se na vreme nisam obratila ocu.

U restoranu sam upoznala jednog čoveka i počela da se viđam sa njim. Posle nekog vremena zaprosio me je. Pošla sam kod oca radi blagoslova. Dok je otac razgovarao sa mnom, osećala sam njegovu svetu, nezemaljsku ljubav i brigu za mene grešnu. Upitao me je:

- Gde si ga upoznala - u restoranu? Iznenadila sam se što sve zna.

Dete, on je vrlo dobar čovek, ali ima ženu i dete. I mada ne živi sa ženom, ipak, ona vam neće dati mira.

Zaista, posle sam mnogo propatila od te žene. Ali po svetim očevim molitvama postala sam potpuno ravnodušna prema tom čoveku i mirno smo se razišli.

Zatim sam se udala bez venca i blagoslova. Između muža i mene postojalo je nešto neshvatljivo: sedam puta smo se sastajali i rastajali. Nismo mogli da živimo normalno, a nismo mogli ni sasvim da se rastanemo.

Pošla sam kod oca i sve mu rekla: - Moliću se - kaže on.

Uskoro je moj muž saznao da je nekršten. Tada se krstio, venčali smo se, i naš život je postao sasvim drugačiji. Moj sin je sada ipođakon i ide u bogosloviju. Ni moj muž ne zaostaje - moli se, ide u crkvu, peva i čita u pevnici.

Hvala Bogu što nam je darovao takvog duhovnog oca, koji nam pomaže da se izvučemo iz svih teških životnih okolnosti i da krenemo putem spasenja.

Imala sam stari kaput, a dobila sam na poklon novi, divan, koji mi se mnogo dopadao. Rekla sam ocu za to. A on mi kaže:

Ako obučeš novi kaput, odmah ćeš se razboleti, a imaćeš i druge neprijatnosti.

Ja sam ipak htela da obučem novi, bila sam mlada i nisam htela da idem u starom. Nastavila sam da dosađujem ocu: - Blagoslovite mi da obučem novi kaput.

A otac će: - Ja sam ti rekao, a ti sad radi kako hoćeš.

Ipak sam obukla novi kaput i - odmah sam se razbolela. Temperatura 40, a imala sam i druge neugodnosti. Eto šta znači ne poslušati duhovnog oca i postupiti po svojoj volji.

Išla sam u školu i istovremeno na kurs krojenja i šivenja, kako bih se zaposlila u modnom salonu.

Sa mamom sam došla kod oca po blagoslov. Čekamo. On izađe iz kelije i mi po redu počnemo da mu prilazimo. Ispred mene je stajala jedna devojka. Otac ju je pitao čime se bavi. Odgovorila je: - Farmaceut.

A znaš li da će L. da bude lekar?

U sebi sam pomislila: šta to otac govori, kakav lekar, pa ja ću da radim u modnom salonu, biću modni kreator.

Mama kaže: - Oče, blagoslovite L. da radi u modnom salonu.

Otac me pogleda i reče: - Dobro, Ljudmila će da šije kapute i košulje.

Ostali smo u nedoumici. Kada smo se vratili kući, obišli smo sve modne salone u gradu, ali nigde nisu hteli da me prime da radim, osim na jednom mestu, gde se šiju kaputi i košulje.

Potom sam se sa majkom preselila u Pečere. Dve godine sam marljivo učila na Moskovskom institutu primenjenih umetnosti za modnog kreatora. Ali dok sam radila i bolnici, sa drugaricom E. sam odlučila da pođem u medicinsku školu u Pskovu. Došli smo kod oca radi blagoslova. Meni je otac blagoslovio, a E. je upitao: - Hoćeš li imati dovoljno upornosti?

Ona mene posle pita: - O kakvoj to upornosti otac govori?

Došle smo u Pskov, upisale se u medicinsku školu, ali nam je bilo veoma teško: materijalno smo loše stajale, a naročito su nam loši bili uslovi za stanovanje. I tada se E. setila očevih reči: "Hoćeš li imati dovoljno upornosti?"

Oče, zaista nemam dovoljno upornosti - rekla je. Napustila je školu i vratila se u Pečere.

Ja sam završila medicinsku školu i sada radim kao lekarski pomoćnik, ali ne gubim nadu da će se očeve reči ostvariti i da ću postati lekar.

Spremale smo se da za godišnji odmor otputujemo u Počajev utroje. Dvema sestrama su dali odmor i one su kupile karte, ali mene su odbili. Šta da radim? Odlučila sam da odem kod oca. On je još bio u Zagorsku. Došla sam i sve mu ispričala, a on je rekao:

Moliću se.

Vratila sam se kući i krenula na posao u treću smenu, ali tek što sam stigla zovu me u kancelariju i kažu: - Odobren vam je odmor.

Odmah sam pošla kući. Sestre su već otišle na železničku stanicu, a kada sam ja tamo stigla, nikakvih karata više nije bilo. Razmišljala sam: Šta da radim? Ali nisam se udaljavala od blagajne. Došao je i neki vojnik, rekli su mu da nema nikakvih karata. A ja, ni sama ne znam zašto, mada sam sumnjala, tražim kartu do Počajeva. I daju mi je. Ne mogu da verujem sopstvenim očima da držim kartu u rukama. Kakva milost Božija po molitvama dragog oca!

Jednom sam sa duhovnom sestrom putovala kod oca u Pečere. Uzele smo karte za spavaća kola, ušle u vagon i legle. Kasno noću dva muškarca uđu u naš kupe i narede nam da ustanemo:

Ustajte, nema spavanja ovde!

Čim smo ih pogledale znale smo da su zli. Ja sam u torbi imala tuđi novac za manastir. Videla sam da stvari stoje loše.

Pretvarajući se da hoću u toalet, sklonila sam se u stranu i svom dušom zavapila ocu: "Pomozite, spasite!" Onda sam se vratila na svoje mesto, i čujem kako jedan od one dvojice kaže drugome:

Hajdemo odavde. Ovde nemamo šta da tražimo. I obojica su otišli.

Po dolasku u Pečere, pošle smo u crkvu. Otac izlazi iz oltara, ide pravo prema nama i kaže: - Slava Bogu! Gospod vas je spasao?

Tokom Pashalne nedelje stojim u hramu i, da mi u glavu ne bi došle loše misli, ponavljam u sebi molitvu "Carju nebesni". Otac ide, pogleda me i kaže:

U pashalne dane se ne čita "Carju nebesni".

Bilo me je sramota što to nisam znala.

Otac je rano ujutro služio Liturgiju u Uspenskom hramu, a ja sam po okončanju Liturgije htela da otputujem kod sina, jer se približavao dan praznovanja svetiteljke čije smo ime rešili da na krštenju damo mojoj unuci. Put je bio dug, pa sam sa suzama molila Gospoda da uspem da uzmem blagoslov od oca pre nego što pođem. Čitavu Liturgiju sam proplakala, maramica mi je bila potpuno mokra, n to maramica koju mi je dao otac.

Posle Liturgije otac je izašao iz oltara, ali su ga tako okružili sa svih strana, da nije bilo mogućnosti da mu se priđe radi blagoslova. Rešila sam da pođem u trpezariju. Kad uz put sretnem oca i zamolim ga za blagoslov da odem da krstim unuku.

Otac izvadi iz svoje torbe novu, mirišljavu maramicu, nasmeši mi se i kaže: - Evo ti čista maramica.

A potom upita: - Koje ste ime mislili da date unuci?

Irina. Njen imendan (dan Anđela) biće 1. septembra.

Otac na to odgovori: - Anđeo do tri nedelje ostaje na snazi.

Kada sam doputovala, snaja je bila bolesna i okolnosti su se tako složile, da smo unuku krstili ne 1, nego 14. septembra. Tek tada sam shvatila zašto mi je otac rekao da Anđeo ostaje na snazi do tri nedelje.

N. je od oca stao da traži blagoslov da pređe u drugi grad. Otac mu je rekao:

Zašto? Od svoga krsta nigde nećeš pobeći.

Sada se sećam da je iste reči otac govorio i meni. I evo, kad mi je teško i kad poželim da nešto promenim u svom životu, setim se tih reči: "Od svoga krsta nigde nećeš pobeći". Pa se pomirim sa okolnostima.

Kada je trebalo da moj sin pođe u prvi razred, imala sam veliku želju da dobije blagoslov od oca Save. Pred početak školske godine uz mnogo muke dobila sam godišnji odmor od nekoliko dana: za put tamo i nazad i jedan dan da vidim oca.

Doputovali smo. Liturgija je služena u Mihajlovskoj crkvi. Ljudi je bilo mnogo, a oko oltara mnoštvo dece. Moj sin se izgubio u tom mnoštvu. Posle Liturgije bio je praznični moleban. Otac je stajao na jednoj strani, a mi na drugoj, nasuprot njemu, i nije bilo nikakve mogućnosti da mu se približimo. U mislima sam se obratila ocu: "Oče, blagoslovite moga sina makar i pogledom". I - o čuda! - posle molebana, kada su svi sveštenici pošli u oltar, otac je prešao na našu stranu, prišao mom sinu (mada ga nikada nije video) i dao mu za blagoslov veliku prosforu. Meni su od radosti potekle suze, a dečak je obema rukama složenim u krst stezao prosforu na svojim grudima i od radosti nije mogao da prozbori ni reči.

Kada su sveštenici pošli za trpezu, prolazili su između naroda koji je stajao uz zid sa obe strane. Otac je išao sa strane na kojoj sam stajala sa sinom. Kada je došao do nas, položio je dečaku ruku na glavu.

Istoga dana pošli smo kući. U Moskvi je trebalo da overimo karte. Na stanici je bilo mnogo ljudi, a ispred blagajne ogroman red. Mnoga deca su negde putovala uoči početka školske godine.

Sa blagajne su objavili: Nikakvih karata više nema!

Nastala je pometnja: neki su pošli da traže dežurnog, neki upravnika. Ja u mislima dozivam: "Oče, pomagaj!" U toj gužvi probila sam se do pred samu kasu. Sina su pritisli, dete plače, a ja mu kažem: - Sine, ne plači, stoj ovde uz mene - ja se od blagajne ne odvajam.

Odjednom, blagajna se otvori i kupim dve karte. Iza mene čovek viče: - Ja sam bio prvi. Imam troje dece.

Blagajnica mu je mirno odgovorila: - Imali smo samo dve karte - i zatvorila je prozorčić.

Eto kakva čudesa Gospod čini po svetim molitvama našeg dragog oca.

Spremila sam se da pođem kod oca i razmišljam: "Neću da nosim skupe kolače. Jer otac ih i onako sve podeli drugima". Donesem mu tako jeftine kolače, a on veli:

- Sama, sama ih pojedi, meni ne trebaju.

Moja savest je progovorila, prekorila sam sebe. Sledeći put uzela sam najbolje, brižljivo sam ih zapakovala, i otac je sve primio.

Kada sam stupila u manastir, blagoslovili su mi da pevam u pevnici. Imala sam visok glas sopran, ali sam primetila da kada pojedem nešto kiselo (na primer jabuku ili višnje) glas mi padne. Zato sam rešila da ne jedem voće. To niko osim mene nije znao.

Došla sam kod oca, a on kaže:

- Gospod mi je otkrio da treba da prestaneš da jedeš sve slatko, jer se nad tobom nadvija bolest: šećer uopšte da ne jedeš, med ni da pomirišeš, i uopšte, da jedeš više voća u bilo kom obliku. Možeš samo ponekad sirup.

Kad sam došla kući, posle obeda, uzela sam kašiku slatkog i promešala je u vodi: to je sirup, to mi je dozvoljeno.

Uveče istog dana, stojim kraj zida u Uspenskom hramu, ulazi otac i prolazeći pored mene zapreti prstom: " Slatko takođe ne!"

Zbog bolesti dugo nisam izlazila iz kuće u Pečerima, pa sam ostala potpuno bez novca, a otac je ležao u bolnici zbog bolesti očiju. Ušla sam u kuhinju, prišla ikonama i obratila se Majci Božijoj: "Mati Božija, pošalji neku paru, makar za hleb". Posle izvesnog vremena dolazi očeva kelejnica i pita:

- Šta, nemate hleba? Otac me je poslao da vam kupim - i ostavila nam je novac.

Ćutke sam zablagodarila Carici Nebeskoj i baćuški na brzoj pomoći.

Jednom sam stajala u Uspenskom hramu, završila se Liturgija. Otac izlazi iz oltara i ide prema izlazu. Ljudi mu kao i obično preprečuju put i traže blagoslov.

Bio je 6. novembar, praznik ikone Majke Božije "Radost svih koji tuguju". Meni je bio rođendan. Stajala sam u uglu pored vrata i u sebi govorila: " Oče, dajte mi nešto za blagoslov, danas mi je rođendan". Kad je došao do mene otac kaže:

- Rođendan slave neznabošci, a mi hrišćani imamo imendan! - i izašao je.

Nas troje smo doputovali kod oca. On nas je veoma lepo primio i blagoslovio. Sa nama je bila i jedna devojka. Otac joj pruži neku bočicu i kaže:

- Hajde, pročitaj šta je to.

- Šampon - pročita ona.

Prethodno je htela da ga kupi, ali nigde nije mogla da ga nađe.

Stavila sam u torbu deset rubalja, došla kod oca i pitam:

- Baćuška, kome da tražim da se odsluži moleban pre nego što odem?

A on kaže: - Pa nemaš novca.

Ja ćutim i mislim: "Šta on to priča? Imam novac u torbi". Sutradan sam pošla da zakažem moleban, ali kada sam otvorila torbu - bila je prazna, novac sam izgubila. Tada sam se setila očevih reči.

Živela sam sa mužem, ali u kući nismo imali mira. Ja nisam htela da popustim, a on je stalno dokazivao da je u pravu, i to je tako trajalo veoma dugo.

Konačno, meni je sve to dosadilo, pa sam odlučila da se postavim drugačije. Muž me nečim uvredi, ja osetim da počinjem da se razdražujem, pa uzmem Psaltir i počnem da čitam. Muž malo viče, a onda utihne.

Tako malo-pomalo u našoj kući su zavladali mir i tišina.

Došla sam u hram, otac prolazi pored mene, zaustavlja se i kaže: - Sad je sve prošlost.

Sin moje sestre bio je na selu. Igrao se u polju sa drugovima i zaglavio u stogu sena. Popeo se na vrh stoga i propao. Vrištao je i vrištao - ali niko ga ne čuje i ne dolazi mu u pomoć. Dugo je vikao i pokušavao da se izbavi, da bi na kraju sasvim iznemogao. Tada zavapi:

- Oče Savo, pomozi mi!

Kroz slamu je ugledao svetlost, počeo je da se probija i uspeo da se izvuče. Kada je stigao kući, ispričao je kako mu je otac Sava pomogao da se spase.

Ruke su počele da me bole, ne mogu da radim: treba da dodajem cigle drugom čoveku, a one mi ispadaju iz ruke.

Odlučila sam da promenim posao i ispričala to duhovnoj sestri. Ona me upita: - A jesi li pisala o tome duhovnom ocu?

- Ne, nisam pisala - odgovorih. Ona mi kaže: - Obavezno piši.

Napisala sam mu uveče, a ujutro sam pošla na posao i radila sasvim normalno, kao i svi drugi. Ruke me više nisu bolele.

Evo šta mi se dogodilo pre tri godine. Bavio sam se padobranstvom i išao na takmičenja. Skočim tako i letim ka zemlji. Kada je došlo vreme da otvorim padobran, on se ne otvara. Potegao sam pomoćni, ali rezultat je bio isti. Vidim zemlju, smrt je preda mnom, povikah:

- Oče Savo, pomozi, pogiboh!

Istog trena padobran se otvorio i ja sam se bezbedno spustio na zemlju.

Živ je otac naš Sava, mada počiva u Pečerima. Duhom je on uvek bio sa nama, i jeste, i biće! Slava Bogu što nam je dao takvog duhovnog oca, koji brzo čuje i u trenu pomaže.

Doputovala sam ocu u Pečere kako bih prinela pokajanje, ali sam nepismena i ne mogu da napišem ispovest. Veoma sam se uznemirila i sama za sebe ponavl,am:

- Zašto li sam došla? Samo sam novac potrošila, a nikakvu utehu nisam dobila.

Tako sam roptala u svojoj sobi. A kada sam došla u crkvu, otac prolazi pored mene i ponavlja moje reči od malo pre, a zatim dodaje:

- Ali evo doći će neko iz Moskve, pa će da mi napiše pokajanje.

Ja se mislim: "Ko će da dođe?" I zaista, iz Moskve je doputovala 3. kojoj sam izdiktirala svoje pokajanje. Na kraju sam umesto roptanja dobila radosnu utehu.

Očevo duhovno čedo postala sam posle njegove smrti. Bila sam veoma tužna što ga nisam videla živog. Ali jednom u snu videla sam ga sasvim jasno, čak sam osetila njegov prodorni pogled. Pala sam na kolena, poklonila mu ss i zamolila ga da blagoslovi moju decu. U to vreme imala sam ih četvoro, ali on ih je blagoslovi petoro. I evo, prošlo je šest godina, a meni se rodilo peto dete.

Iz mogrodnog kraja doputovalaje poznanica V. sa dvojicom sinova. Ona je takođe bila duhovno čedo oca Save. Otac je primao narod. Prišla sam mu da uzmem blagoslov, a posle mene prišla mu je V. i počela da govori kako želi da nauči da čita Psaltir, te da i decu tome da nauči. Baćuška mi kaže:

Daj joj svoj Psaltir.

Ja sam uvek rado izvršavala blagoslove, ali ovoga puta nije mi bilo pravo.

V. ispituje oca u vezi sa svojim porodičnim problemima, a ja stojim i savladava me bura pomisli: "Kako to - da joj dam Psaltir? Pa ja ga i sama čitam". U povratku rekla sam V. da Psaltir ne mogu da joj dam.

Sledećeg dana stigao mi je paket od oca. Otvorila sam gore leži Psaltir.

Napisala sam ocu o tome i zamolila za oproštaj. Dala sam V. svoj Psaltir, a ja sam zadržala onaj koji mi je otac poslao za blagoslov.

Pet godina posle očeve smrti, dobila sam iscelenje od dodira njegove fotografije. To se dogodilo nakon jedne operacije koju sam imala. Radilo se o upali slepog creva, ali se nisam na vreme obratila lekarima. Moje stanje bilo je krajnje teško, život mi je, kako se kaže, visio o koncu.

Operacija je trajala tri i po sata, pod lokalnom anestezijom, tako da je bol bio nepodnošljiv. Da ne bih gledala pokrila sam oči rukama, i tada sam jasno videla oca, sa velikim prestonim krstom u rukama.

Po milosti Božijoj, zbog svetih molitava očevih, operacija je prošla kako treba. Vratila sam se kući. Prošlo je mesec dana, bila sam sama kod kuće. Napolju je bio mraz. Radila sam po kući, kad odjednom osetih strašan bol. Shvatila sam da to ne može da prođe bez lekara. Pošla sam u bolnicu.

Lekar mi je dao injekcije za ublažavanje bola. Ali od njih mi nije bilo lakše. Šta da radim? Da umrem u bolnici ili kod kuće?

Oprostila sam se sa dežurnom medicinskom sestrom i rekla da idem kući. No, ko će mi kod kuće pomoći, ako mi nisu pomogli u bolnici? Jedina nada bio mi je - otac! Uzela sam njegovu fotografiju i sve mu ispričala, kao da je živ. Molim ga: " Oče, umoli Gospoda da olakša moja stradanja, a od tebe molim oproštaj i blagoslov". Priljubila sam očevu fotografiju uz sebe i bez obzira na neizdrživ bol, uspela da zaspim. Probudim se i pomislim: najednom je sve tako mirno. Ležim i ne smem da se pomerim. Ali onda se pokrenem i vidim da nema nikakvog bola. Slava Bogu! Kao da mi nikada i nije bilo onako teško. Osećala sam se potpuno zdravom. Slava Bogu!

Poznavala sam neka duhovna čeda oca Save i od njih sam mnogo slušala o njemu. Iako ga nikada nisam videla, svim srcem sam mu verovala i čvrsto sam odlučila da ću samo njega izabrati za duhovnog oca.

Tako sam uzela godišnji odmor i doputovala u Počajev. Kasnije je tamo stigao i otac. Čim je ušao u Uspenski hram, odmah su ga okružili ljudi, tako da mu se nije moglo prići. Sklonila sam se u stranu i pomolila se Majci Božijoj:

- Majko Božija, nikako ne mogu da priđem ocu, a i ne znam šta bih mu rekla, šta bih ga pitala.

Pogledam, a baćuška već stoji preda mnom i kaže: - Evo, otac Sava je došao.

Ja opet ne znam šta da mu kažem, samo sam promucala: Spasi, Gospode.

Otac mi daje ikonicu svetitelja Nikolaja Čudotvorca i kaže: - On je tvoj pokrovitelj i pomoćnik, moli se njemu.

Zatim mi daje ikonicu Majke Božije sa ptičicama: - Bićeš kao ptičica.

I na kraju treću ikonicu - Majku Božiju Igumaniju: - To je Majka Božija - Pokroviteljica svih monaha.

I još je dodao: - Potom ćeš biti čuvar.

Tako je i bilo. Živela sam idući od manastira do manastira, kao ptičica. Potom sam živela u manastiru. A onda su manastire počeli da zatvaraju, i da šalju svakoga gde je hteo. Došao je red na mene. Pitali su me: - Gde bi ti?

Ja nisam znala volju Božiju pa sam im na ukrajinskom odgovorila (jer taj manastir je bio u Ukrajini): - Kako Bog da.

- A odakle si? - pitaju me.

- Iz Sibira, živela sam u Moskvi, ovde sam došla iz Počajeva.

A sada, kuda ćeš? Kako Bog da.

- Pa za gde da te upišemo?

Ja sam im treći put odgovorila: - Kako Bog da. Tad načelnik policije reče: - Ostani ovde. Bićeš čuvar u ciglani.

Tako su se obistinile i te očeve reči.

Pre mnogo godina otac mi je dao ikonicu prepodobnog Nikandra Pustinjaka i rekao: - Evo ti, živećeš pustinjačkim životom.

Ja ništa nisam razumela - shvatila sam to kao šalu. Kada sam otišla u penziju, počela sam da dolazim u Pečere i da se tu zadržavam na duže vreme, vršeći poslušanja koja mi je otac davao. Ali tu nije bilo uslova da nađemo stan.

Tako smo mi, nekolicina ljudi, rešili da za malu platu odemo u jedno estonsko selo. Nastanili smo se u kućici koja je bila prilično udaljena od sela, okolo je bila šuma, prozori su gledali u polje, nigde u blizini nije bilo većeg puta, svud okolo vladala je tišina, pa smo to mesto prozvali pustinja, a nas same pustinjacima. I pokazalo se da očeve reči nisu predstavljale šalu, nego duhovnu dalekovidost.

Svoj odmor sam provodio u Pečerima. Otac mi je rekao kada da pođem kući. Ali ja sam pomislio: "Treba da pođem ranije, da završim neke domaće poslove". Nisam poslušao oca, nego sam iz manastira otišao nedelju dana ranije od onoga što je on blagoslovio. I šta se dogodilo? Proveo sam na aerodromu tačno onoliko dana, koliko je otac hteo da me zadrži. Vremenske prilike nisu dopuštale avionu da poleti za naš kraj. Sedeo sam tamo i gorko žalio što nisam poslušao oca.

Peć mi se potpuno razvalila. Brinem: šta da radim, gde da nađem cigle, glinu, pesak, gvozdene obruče; ni jednog majstora za peći ne poznajem. Molim oca: "Samo ti mi možeš pomoći svojim svetim molitvama".

I evo čuda! Dva čoveka prolaze pored našeg dvorišta i pitaju ima li posla. Sestra izađe napolje, a oni je pitaju: - Jel' treba nešto da vam se betonira?

Ništa, jedino peć treba da se prezida.

Oni kažu: - Dobro, doći ćemo sutra.

SVEDOČANSTVA MOLITVENE POMOĆI LjUDIMA

- nastavak

Sami su doneli sve što je bilo potrebno i za tri dana su završili posao.

Otac je ispovedao, a mene su uznemiravale razne pomisli. On me pogleda i kaže:

Kada je samovar hladan, muve lete nad njim, a kada ključa, ni jedna se neće približiti. Treba da se molite plamenom molitvom.

Upokojila se shimonahinja Sergija. Stojimo oko oca u Uspenskom hramu, a on kaže:

Evo, sada se ispituje duša blažene starice shimonahinje Sergije, i to na sledeći način: pred njom je ledena gora. Ona se penje uz nju, pa sklizne dole; opet se penje i opet sklizne; dođe do polovine n sklizne; dođe skoro do vrha i sklizne... Ta prepreka nalazi se pred njom zbog greha roptanja. To je strašan greh. Ona ga je dopustila u trenutku kada su je obilazili pred smrt. Ali ništa zato! - vedro će otac - mi ćemo se sada pomoliti za nju i ta će prepreka nestati, pa će njena duša slobodno poći dalje. A u četrdeseti dan Gospod će primiti njenu dušu u večni pokoj, u večnu radost.

Jednom tako idem na posao, kad me sretne matuška E., kao što joj je otac i rekao:

- Sada ćeš sresti V., neka dođe kod mene.

Došla sam, a otac kaže: - Vreme je da menjaš odeću.

Pogledala sam se i pomislila: treba skromnije da se oblačim. Ali te reči odnosile su se na moju budućnost i obistinile su se još za očevog života. Sada imam drugu odeću, po milosti Božijoj, Carica Nebeske i svetim molitvama dragog oca - monašku.

Majci je duhovni otac shiiguman Sava. Od oca je dobila blagoslov da priređuje obede u njegov spomen, tj. za njegovo upokojenje. A ćerka ima drugog duhovnog oca. I kaže ćerka majci:

- Mama, vodi računa o svom zdravlju, dokle ćeš da priređuješ te obede?

Ali majka je dobro znala da starčev blagoslov mora da se izvršava. Baćuška joj je govorio:

- Evo ti hleb, da nahraniš one koji dođu. Prepodobni Serafim Sarovski je davao po suharku (osušeno parče hleba), a tebi evo ceo hleb.

I tom prilikom kada je majka pripremala obed, zamolila je ćerku da joj pomogne. Ona je usrdno pomagala, a kada su je zamolili da pročita zaveštanje duhovnim čedima shiigumana Save napisano u stihovima, predano je čitala. Pročitavši poslednje reči "Zaboravivši grobni san, doći ću i sesti među vas" ona se iznenada potresla i počela da plače. Na pitanje: "Šta ti je?" odgovorila je:

- Fizički sam osetila kako je otac prišao stolu i zaustavio se pored mene.

Ispržila sam ocu kajganu, ali malo mi je zagorela. On kaže:

- Zagorela je, sad je pojedi sama.

Ja pomislim u sebi: "Jao što je otac hirovit", a on odmah odgovara: - To nije moj hir, nego ne mogu tako da jedem.

Po milosti Božijoj moj duhovni otac je shiiguman Sava. Moj muž je sveštenik. Dece nismo imali.

Jednom nas je posetio otac Sava i zamolio me da dam saglasnost da mi on izmoli sina koji će naslediti oca B. (mog muža) i tako nastaviti tradiciju da moja porodica daje sveštenike, jer su mi i otac i deda i pradeda bili sveštenici. A ja sam bila nerazumna i uporno sam mu govorila da neću decu jer ne bih mogla da podnesem njihovu smrt. Dragi otac! Tri puta mi je rekao da može da izmoli dete za mene.

Kada je baćuška odlazio od nas, već je seo u kola, ja sam potrčala za njim i rekla:

- Zar ne shvatate da ne želim dete?

On se nasmejao i rekao: - Dobro, tvoja volja - p otišao je.

Sada se svega toga prisećam uz duboko pokajanje. Kako bismo danas bili srećni kada bismo imali sina ili kćer. Bolesni smo i stari. Jutros za vreme savršavanja Božanstvene Liturgije mom mužu je bilo loše, imao je srčane smetnje dok smo pevali "Milost mira". Opet sam se setila reči dragog oca shiigumana Save.

U početku mog duhovnog života napravila sam mnoge greške, a glavna je bila - neposlušnost duhovnom ocu. Po njegovim svetim molitvama postala sam svesna toga i došla sam da se ispovedim. Dao mi je veoma laku epitimiju: pet pojasnih poklona dnevno i da čitam knjižicu: "Pokajanje radovanje", što sam ja revnosno ispunjavala za njegovog života. A kada se baćuška upokojio, potpuno sam prestala da to ispunjavam.

I onda sanjam san: ogromna zlatna sala, a u njoj otac i mnogo njegovih duhovnih čeda. Prišla sam mu i pitam ga: "Da li vi mene smatrate za svoju duhovnu kći?" On je odgovorio: "Ne,jer ne ispunjavaš moju epitimiju. Kada je budeš ispunjavala, bićeš opet moje duhovno čedo".

Sada opet usrdno ispunjavam njegovu epitimiju i osećam se vrlo srećno.

Shiiguman Sava je duhovni otac mojih dede, bake i kume. Ali mama i ja imamo drugog duhovnog oca.

Još kao mala bila sam krštena u Pečerima i odlazila sam kod oca Save, koji mi je govorio da se moli za mene. Jednom prilikom kuma je pokušala da ga pita za moju budućnost, ali on ništa nije odgovorio, samo me je pažljivo posmatrao i nekako naročito ljubazno se osmehnuo. Taj njegov osmeh pamtim čitav život.

Prolazile su godine, završila sam institut, zaposlila se, i pojavilo se jedno ozbiljno lično pitanje koje nisam mogla da rešim a da ne znam volju Božiju. Međutim, nisam bila u kontaktu sa svojim duhovnim ocem.

I odjednom vidim u snu oca Savu. Obradovala sam se i pomislila: "E baš dobro, njega ću da pitam šta da radim - da li da se udam ili da ostanem sama?" On mi je odgovorio ovako: "Život će ti sam pokazati".

Njegov odgovor me je razočarao. Razmišljam: "kako to život će sam pokazati? Hoću tačno da znam - da li da se udam ili ne?" Tako sam se probudila u nedoumici.

Uskoro sam upoznala jednog mladog čoveka. Simpatičan, visoko obrazovan, i, što je najvažnije, kaže da je verujući, a i nekoliko puta su ga videli u hramu.

Posle nekog vremena taj mladi čovek me je zaprosio. No, ja nisam žurila da pristanem na brak, nego sam pažljivo posmatrala njegove sklonosti i interesovanja, da vidim šta nam je zajedničko. Približila se nedelja, a on me je upitao: - Kako ćemo provesti taj dan?

- Ja sa mamom idem u crkvu - odgovorila sam.

- Dobro, onda ću sam da pođem na skijanje - kaže on. Progutala sam prvu gorku pilulu.

Približava se sledeća nedelja. On izjavljuje: - Moje kolege sa posla idu na ekskurziju. Ne bih želeo da se odvajam od njih. Poći ću i ja.

Druga pilula...

A onda dolazi i Nova godina. Opet pitanje: - Kako ćemo dočekati Novu godinu?

- Kao i uvek, hrišćanski - odgovaram ja - jer još je u toku Božićni post. Imam magnetofon i vrlo dobre snimke, imam prijatelje u horu, možemo da pevamo duhovne pesme.

On me je saslušao i nekako nevoljno rekao: - Dobro, ja ću onda poći u posetu kod tate.

Setila sam se reči oca Save: "sam život će pokazati". I pokazao je. Čvrsto sam uverena da me je Gospod spasao od tog braka samo svetim molitvama oca Save. Slava Bogu za sve!

Nas nekoliko pošli smo u Pečere za praznik Uspenja Majke Božije. Ali dobili smo karte za različite vagone. Mene je to veoma rastužilo. Ušla sam u vagon i u mislima se obratila ocu: " Kako je loše to što smo u raznim vagonima, želela bih da sam sa ostalima". A onda se dogodilo čudo: prilazi mi čovek i kaže:

- Budite ljubazni, ustupite mi vaše, mesto a vi pređite u trinaesti vagon, kako moj sin ne bi putovao sam.

Radi svetih molitava našeg dragog oca Gospod nam je svima poslao radost.

Dečak Vasilije je sa svojom majkom doputovao iz Minska u Pečere. Strašno ga je boleo zub, obraz mu je otekao.

Stoje oni tako u hramu, prilazi otac Sava, i dečakova majka ga upita da li bi mogao da se pomoli za njenog sina. Otac Sava se pomolio minut-dva, pomilovao dečaka po obrazu i bol je odmah prestao, a otok se povukao.

Jedna duhovna kći oca Save se udala. Ispostavilo se da njen muž ima vrlo preku narav i ćudljiv karakter, tako da mu se ničim ne može ugoditi. Njen život postao je pravo mučenje.

Kada joj je muž slomio ruku, ona je došla na samo jedan dan kod oca u Pečere, po njegove svete molitve i duhovnu utehu. Ali otac nije bio u manastiru, negde je otišao.

Pognute glave žena je pošla na autobusku stanicu da bi se vratila kući. U tom trenutku baćuška se kolima vraćao u manastir. Video ju je, zaustavio je kola i za svega nekoliko minuta, kako je ona potom pričala, tako ju je utešio i ohrabrio, da je zaboravila na sve svoje muke, i radosna, kao da je dobila krila, pošla je natrag kući.

Ja sam duhovno čedo shiigumana Save. Već sam stara i živim sama. Sedim tako i brinem: dolazi zima, a ja nemam ni malo drva.

Gledam očevu fotografiju i obraćam mu se kao da je živ: "Baćuška, pomozi, pomoli se da mi Gospod pošalje drva". I gle čuda!

Preko puta moje kuće nalazio se stari drveni most koga su odlučili da sruše i da podignu novi. Vidim da most rastavljaju. Priđem i upitam: da li bi hteli da mi prodate stara brvna kao drva za loženje? Ne samo da su mi prodali, nego su ih sami nacepali i dovezli ih u moje dvorište.

Jedna devojka je pričala:

Nisam lično poznavala oca Savu, nikada ga nisam videla, ali sam neposredno posle njegovog upokojenja mnogo slušala o njemu p njegovoj molitvenoj pomoći.

Nedavno sam upoznala jednog mladića koji me je zaprosio. Bila sam spremna da prihvatim ponudu, ali moja mama je bila protiv, zato što on nije bio verujući čovek. Udati se protiv mamine volje bilo bi strašno, ali sa druge strane, nisam imala snage da ugušim svoja osećanja prema njemu. Tako sam odlučila da se obratim ocu Savi i zatražim njegove svete molitve. I šta se dogodilo? Sama sam osetila nekakvu promenu: razum je počeo da se bori protiv osećanja. Zamislila sam život sa čovekom sa kojim nemam ništa zajedničko. Da, to je užasno - mama je u pravu. I baš kao kada posle žege dune prohladni povetarac, tako sam i ja u srcu osetila lakoću i mir, i potpuno sam se ohladila prema tom čoveku.

Otac je ispovedao i za vreme ispovesti je rekao:

- Lice svakog čoveka je ogledalo njegove duše.

Ja stojim i razmišljam: " Lica se razlikuju: kod mladog čoveka lice je lepo i glatko, a kod starog naborano". I onda čujem oca kako kaže:

- Lica se svakako razlikuju - postoje stara i mlada - dok je duša svima ista, mada može biti u različitom stanju. Usled grehova duša tamni, biva pokrivena mrakom i smradom, a kod onoga ko se kaje i živi blagočestivo duša je svetla i mirisna, i sve se to odražava na njegovom licu.

Otac je na ispovesti jednog čoveka razobličio da ne celiva svoj krstić. Ovaj je rekao: - Stalno ga celivam.

- Mene možeš obmanuti, ali ne i Gospoda.

Potom mu je otac rekao koliko dugo nije celivao svoj krstić. Čovek se zamislio, pa je odgovorio: - Da, u pravu ste.

U duši su mi ostale pohranjene sledeće očeve reči: "O, kako Majka Božija voli one koji joj se obraćaju! Kako je lepo kada deca prilaze Majci Božijoj. Ona tu decu ljubi i stavlja ih pod Svoju zaštitu". I još je govorio otac: "Šta je to blagoslov? To je - odseći sopstvenu volju i tvoriti volju Božiju".

Srela sam jednu poznanicu, staricu, koja je delovala vrlo tužno. Počela je da mi priča:

- Preko puta nas, prodali su kuću i tu se uselila jedna mlada žena. Moj muž je najpre kroz prozor počeo da gleda tu ženu, a onda i da odlazi kod nje u posete. I sad kaže: "Hajde da se razvedemo, ti si stara,ja ću da odem kod te žene". Govorila sam mu: "Opameti se, mi imamo ne samo decu, nego i odrasle unuke, kako te nije sramota od ljudi!" A on tera po svome: " Daj mi razvod!" Nije mi toliko stalo do njega samog, koliko do njegove duše. Jer sam venčana s njim.

Meni je bilo žao starice, pa sam joj dala savet da se obrati našem ocu i da zatraži njegove svete molitve. Ona je sa radošću pristala i pošla u Pečere. A kada se vratila, žena od preko puta je prodala kuću i odselila se. Deda se sasvim promenio: počeo je da se pažljivo odnosi prema ženi i da joj u svemu pomaže.

Jednom sam bila kod oca u vreme svog godišnjeg odmora. Odmor se završio i trebalo je da se vratim na posao, ali otac kaže: - Treba da ostaneš još malo.

Veoma sam se uplašila - u to vreme kazne za neopravdani izostanak sa posla bile su vrlo stroge. Ipak, nisam smela da odbijem poslušanje.

Kada sam doputovala kući, nisu mi dali da se vratim na posao: napiši objašnjenje zašto si zakasnila. Napisala sam i direktor me je pozvao. Dođem kod njega, a on kaže: - Zakasnila si, zar to po hrišćanski nije greh?

- Kriva sam - odgovorila sam mu.

- Pa šta da radimo sa tobom?

- Molim vas da mi oprostite - kažem ja.

Direktor je pocepao moje objašnjenje i rekao mi da se vratim na posao.

Moja duhovna sestra A. bila je u Pečerima. Kući se vraćala preko Moskve. Posle nekog vremena dobila sam od nje pismo: "U javnoj garderobi mi je nestao kofer u kome su bile duhovne knjige, Jevanđelje i druge vredne stvari. Prijavila sam i sačekala nekoliko dana u Moskvi, ali nije bilo nikakvog rezultata, pa sam otišla praznih ruku". Ispričala sam to ocu, a on kaže:

- Ništa nije izgubljeno, samo je pomešala ormarić, poslaće joj to.

I zaista, kasnije su joj sve vratili.

Stojim u hramu uveče za vreme bogosluženja i osetim veliku glad. Kažem svojoj rođenoj sestri:

Idem kući - umreću od gladi! Prilazi mi otac i daje pomorandžu:

- Evo ti, okrepi se, da ne umreš od gladi.

Otac je služio vodoosvećenje i stao sve da kropi svetom vodicom. Na mene je pala samo jedna kap, i to na kaput. Otac kaže:

Kada se kropi svetom vodicom, čak se i vazduh osvećuje, a ako na lice padne makar i jedna kap, osvećuje se čitavo telo.

Ja stojim i mislim: " A meni je samo jedna kap pala na kaput".

Otac me pogleda i reče: - Čak i ako je ta jedna kap pala na kaput, čovek se čitav osvećuje, samo treba verovati.

Imala sam veliku želju da pođem u Pečere na očev imendan, ali nisu me puštali sa posla. Pisala sam ocu i tražila njegove svete molitve. Kada sam posle toga došla na posao kažu mi: - Dobila si otkaz.

Najpre sam se veoma uznemirila: toliko godina radim, nikada nikakva primedba, i onda najednom - otkaz. Ali posle se setim: pisala sam ocu, molila njegovu pomoć, i to se svakako dogodilo po njegovim svetim molitvama. Obradovala sam se i pošla na put. A kada sam se vratila kući kažu mi: - Dođite na posao, čeka vas vaše mesto.

Videći ljude kako stradaju od greha gneva i razdražljivosti,Otac je govorio:

Neki su tako gnevni, tako razdražljivi, podižu se kao morski talasi, udaraju i huče. Ako se okome na nas to nije strašno, samo ako i mi ne postupimo tako, ako i sami ne počnemo da se gnevimo. Zamislite kako je teško gnevnom čoveku, jer u njegovoj duši je pakao. Njega treba žaliti, treba se moliti za njega.

Otac je smatrao da nije dobro da se govori o svetskim stvarima, izuzev onoga što je neophodno, i od svih je tražio da stalno prebivaju u molitvi:

- Mi u svakom slučaju treba da dišemo, pa je onda dobro da na udah kažemo: "Gospode", a na izdah: "pomiluj". Udisati Gospoda, a izdisati iz sebe sve nečisto i grehovno.

Otac je govorio:

- Imam razna duhovna čeda: postoje oni koji su tvrdi kao zrno graška i koje možeš da udariš - neće se razbiti; postoje i oni koji su kao vaze, sa kojima čovek treba da se ophodi oprezno, a ima i onih koji su kao kristalne čašice, pa te je strah i da ih dodirneš, da se ne razbiju! Svako od njih zahteva različit pristup.

Jedna od njegovih duhovnih čeda bila je nalik na kristalnu čašu: nije mogla da pretrpi ni najmanju primedbu, ljutila se i inatila. Po karakteru bila je vesela, a u društvu se uvek trudila da se istakne, zahtevajući pažnju. Volela je lepu odeću. A kosu na glavi uređivala je na nekakav naročit način, u obliku krune. I evo šta je učinio naš mudri otac. Poslao ju je kod sada pokojnog oca Simeona.

Dođe ona kod tog starca, a ovaj je dočeka ljubazno, uz osmehe, i samo sipa komplimente, a sa posebnom pažnjom gleda njenu srrizuru i primećuje: izuzetno lepa srrizura! Na kraju, ona počne u mislima da ga osuđuje: "Dakle, otac me je poslao kod starca koji je pravi kavaljer!" A onda je nešto oseni i ona shvati kako ju je starac pročitao. "Zaista je mudar naš baćuška!"

Jednom, već posle očeve smrti, došle su mi u posetu majka i ćerka iz Majkopa, duhovna čeda oca Save, pa smo za stolom razgovarale o njemu, a ja sam u sebi sve mislila: kako su one srećne, videle su oca za njegovog života, a ja ga nisam videla, niti ću ikada to moći.

Tek što su otišle, meni se iste noći u snu javio otac, u snežno beloj odeždi i sav blistav; iz njega je isticala takva ljubav i blagodat, da se čitava moja duša ispunila neizrecivom duhovnom radošću. Gorko sam žalila kada sam se probudila - toliko sam htela da blaženstvo potraje još koji trenutak.

Tada sam pomislila: ako takva blagodat dolazi od svetih, što će biti sa čovekovom dušom kada vidi Majku Božiju ili Samog Gospoda? Da! To će zaista biti krajnje blaženstvo!

Jedna žena iz Sočija, majka devetoro dece, napisala je shiigumanu Savi pismo sa molbom da je primi za duhovno čedo. U ispovesti se potrudila da nabroji sve svoje grehe.

Posle nekog vremena sanjala je oca kako ispoveda u hramu, i kako mu ona prilazi, a on u ruci drži list papira na kome je njena ispovest pa joj kaže:

- Ti ovde nisi napisala sve, i za te grehe se nisi pokajala. Onda joj je rekao za šta još treba da se pokaje.

Teško sam se razbolela, bol je bio neizdržljiv, mislila sam da me boli srce. Nekoliko puta sam se obraćala lekarima, ali oni su govorili da je to prirodna pojava svojstvena mom starosnom dobu i nisu hteli da mi ukažu pomoć.

Došla sam kod oca, a on me gleda n kaže:

- Šta je, bolesna si?

- Da - odgovorim - jako me boli srce.

- Uopšte te ne boli srce, nego podželudačna žlezda. Dao mi je osveštano maslo i bol se izgubio.

Imala sam velikih problema sa plućima. Šest meseci sam ležala u bolnici, zatim isto toliko u oporavilištu, ali poboljšanja nije bilo. Lekari nisu znali šta da rade sa mnom.

Moja tetka je pošla u Pečere. Napisala je ocu o mom stanju. On se pomolio za mene. Poslao mi je veliku prosforu i druge darove. Po njegovim svetim molitvama dobila sam potpuno iscelenje i vratila sam se na posao.

Godine 1974. nas dve smo prvi put doputovale iz Majkopa u Pečere. Pred jednim vratima u manastiru videle smo veliku grupu ljudi. Rekli su nam da su svi oni došli kod oca Save. I mi smo htele da vidimo starca. Stale smo da molimo Majku Božiju da nas udostoji da ga vidimo. A potom smo sa suzama počele da molimo i oca Savu: "Dragi baćuška, doputovali smo iz Majkopa prvi put, pomozite nam da vas vidimo". Odjednom, vrata se otvore, izađe starica i kaže:

- Ko je iz Majkopa, neka dođe kod oca Save.

Propustili su nas i došle smo u njegovu keliju. Otac nam je izašao u susret. Rekao nam je da pročitamo tri puta "Oče naš" i tri puta "Bogorodice Djevo, raduj se!", a on se vratio u drugu prostoriju. Tek što smo pročitale ponovo je izašao i blagoslovio nam da budemo njegova duhovna čeda. Rekao je da napišemo sve svoje grehe od uzrasta od sedam godina. U manastiru smo provele sedam dana. Blagoslovio nam je da stanujemo kod M. Mi nju nismo poznavale, ali kada smo izašle ona nam je sama prišla.

Posle sedam dana otac je blagoslovio da pođemo kući. Otišle smo iz manastira kao da smo ponovo rođene.

Sećam se kako je otac učio poslušanju. U Uspenskom hramu posle službe svi čekamo oca, mnogo naroda. On izlazi iz oltara i iznosi čašu punu vode. Daje mi i kaže: - L. popij jedan gutljaj.

Obradovala sam se, napunila usta vodom, progutala, ali u ustima mi je ostalo još vode. Progutam još jedan gutljaj, a otac me gleda sa gorčinom i sažaljenjem:

- Pa zar nisam rekao - jedan gutljaj? Gde je tvoje poslušanje?

Bila sam izvan sebe: sramota me je i samo što ne zaplačem zato što sam uznemirila oca. U duši sebi obećavam da ću ga uvek slušati. Nikada neću zaboraviti njegov pogled: toliko je u njemu bilo bola zbog moje neposlušnosti.

Uskoro sam prešla u Pečere. Otac mi je dao adresu na kojoj ću da živim i blagoslovio da radim u bolnici. Ništa mi se tamo nije dopalo: posao grozan, odnos medicinskih sestara loš, zapravo ponižavajući. Ne smem glasno da negodujem jer je otac tako blagoslovio, ali unutra u meni sve se protivi.

Stojim tako u Uspenskom hramu i čekam, kad pored mene prolazi otac. Zaustavio se i kaže: - Vidi kako nam je L. radosna!

Tu više nisam izdržala potekla mije bujica suza. A otac kaže:

- To ona od radosti plače. Dopada joj se rad u bolnici. Bolesnici je zovu "mama".

A ja mu još ništa nisam pisala. Zatim ozbiljno kaže:

- Šta je, ne dopada ti se posao? Izdrži do Božića (a bila je jesen), pa ćeš onda možda otići u fabriku, samo ne u krojački salon. Izdrži, a ja ću se pomoliti.

Dao mi je čokoladu da počastim medicinsku sestru sa kojom sam radila u smeni.

I dogodilo se čudo: sve se izmenilo. Medicinske sestre me više nisu vređale, a neka deca su me zvala "mama" i ja sam im sa radošću pomagala.

Baš kada sam se spremala da pođem za Pečere kod oca, zamolili su me da povedem sa sobom jednu mladu devojku. Isprva nisam pristajala, ali sam je posle ipak uzela. Došli smo u Pečere, a ona umesto da pođe u hram, ide čas u jednu radnju, čas u drugu, čas u trpezariju. Plašila sam se da je pustim samu, pa sam je pratila i umorila se.

Kada smo nas dve konačno ušle u hram, stala sam pored zida. Prilazi otac. Narod je odmah počeo da ga okružuje, a on ide pravo prema meni i kaže: - Šta je, namučila te je?

Blagoslovio me je, a zatim je pozvao tu devojku:

- Jesi li obišla svaki kutak Pečera? - i nabrojao je sva mesta na kojima smo bili. Mada u blagoj formi, potrudio se da je urazumi. A ja mu ništa o tome nisam govorila.

Očeva duhovna čeda imala su sina koji je bio u pubertetu. U prisustvu roditelja on se molio i čitao je Jevanđelje, mada se zapravo samo pretvarao, tako da su oni smatrali da imaju blagočestivog sina. A kada roditelja nije bilo u blizini, dečak se ponašao veoma ružno.

Jednom su došli u manastir kod oca. Bilo im je veoma stalo da pokažu kako im je sin blagočestiv. I baš kad su hteli da ga pohvale, otac kaže dečaku:

Tebi su potrebne batine. Zašto se tako ponašaš i obmanjuješ svoje roditelje, a radiš to što radiš?

I prinudio je dečaka da sve prizna roditeljima.

Pošla sam sa sestrama u šumu da beremo pečurke. Nisam ni primetila kada smo se razdvojile, a sama nisam mogla da pronađem put do kuće. Bilo mi je strašno u šumi, već je počeo da pada mrak.

Počela sam da se molim: "Gospode, molitvama mog duhovnog oca, shiigumana Save, spasi me. Oče, pomozi!"

I odjednom sam usred tišine čula glasan cvrkut ptice. Zatim gledam: ptica doleti do mene, zaleprša u vazduhu i poleti u stranu; zatim se vrati do mene i opet poleti na istu stranu.

To je ponavljala nekoliko puta, baš kao da mi pokazuje na koju stranu da pođem. Uskoro me je zaista izvela na put.

Jedna devojka je živela u Sibiru. Išla je šumskim putem, kad pred nju izađe vuk. Uplašena, glasno je povikala: - Oče!

Vuk ju je samo pogledao i vratio se u šumu.

Prošlo je neko i vreme i ona je zaboravila na taj slučaj. A posle godinu dana, kada je došla kod oca, on ju je blagoslovio, nasmešio se i kaže:

- Dakle, bojiš se vukova.

Živela sam sa porodicom, a htela sam da postim ponedeljkom. Postila sam tako što manje jedem.

Kada sam došla u Pečere ispričala sam ocu za to. On je odgovorio:

- Sada živiš sa porodicom, u svetu, i treba da jedeš sve, a kada budeš monahinja, postićeš i ponedeljkom.

Otišla sam u nedoumici: jer do tada nisam ni pomišljala o monaštvu. Ali prošlo je nekoliko godina i očeve reči su se ostvarile: Gospod me je udostojio da primim monaštvo.

Nisam verovala u Boga. Okruživali su me ljudi slični meni. U Pečere sam doputovala sa sinom. Prvi put sam videla manastir, monahe i starca igumana Savu. Starac mi je posvetio pažnju i primio me je za duhovno čedo. Po njegovim svetim molitvama, ne samo da sam poverovala, nego sam do te mere osetila Boga, svim svojim bićem, da se to ne može izraziti rečima.

U Baškiriju, gde sin i ja živimo, vratila sam se kao potpuno drugačija osoba. Društvo ljudi među koje sam se vratila uopšte mi više nije bilo interesantno, pa sam prekinula svaki kontakt sa njima. Ali to nije prošlo tako lako. Saznali su gde sam bila sa sinom, pa su rešili da pokušaju da mi oduzmu staranje nad njim. Sam Bog zna kako sam se osećala kada sam saznala za njihovu nameru: samo što nisam poludela. Kada su mi rekli da treba da odem na većanje na kome će se odlučivati o staranju nad sinom, znala sam da ću se oduzeti i da neću moći da progovorim ni jednu reč u svoju odbranu. Nisam mogla čak ni da se molim. Kao što bolesno, slabo dete izgovara reč "mama", tako sam ja ponavljala: "oče!".

Legla sam u postelju i zaspala. U snu vidim: otac stoji u svešteničkoj odeždi, blagosilja me i osenjuje krstom. A kada sam se probudila osetila sam veliku blagodatnu silu. Bila sam potpuno spokojna, u srcu mi je laknulo, osećala sam radost, i nikakav strah.

U takvom stanju došla sam na većanje. Istinite su reči Spasiteljeve: A kada vas Predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti, nego će duh Oca vašega govoriti iz vas (Mt. 10, 19 20). Zaista je bilo tako. Svi prisutni na tom većanju pažljivo su me slušali i niko nije našao ništa zbog čega bi mi prigovorio, tako da sam na kraju izašla kao pobednica.

A. je doputovao u manastir sa svojom neverujućom ženom. Došao je kod oca. Otac mu kaže:

- Gledaj da i tebe tvoja žena ne izvede iz raja, kao Eva Adama. Tek što se A. vratio od starca, žena mu kaže: - Hajde da se danas vratimo kući, ne mogu ovde da ostanem.

On je odgovara, a ona tera po svome: - Danas odlazim odavde.

Šta će drugo, A. opet pođe kod oca i kaže: - Mi danas idemo kući.

- Jeste, otići ćete, ali peške - rekao je on.

I zaista, morali su da idu peške, pošto autobus toga dana nije išao.

Naštrikala sam ocu crne vunene rukavice i on ih je nosio. Posle nekog vremena opet sam došla u Pečere. Stajali smo iza Mihajlovske crkve, bilo je hladno, pa sam pomislila: "Otac je one rukavice sigurno nekom dao". A on izvadi rukavice iz torbe i navuče ih na ruke. Kako je samo čitao naše misli.

Dobro se sećam kako je otac govorio o smrti:

Doći će u vašem životu čas, kada će se duša rastati od tela. Okružiće je mračne sile. Od straha će sva da zadrhti i začuće: "Evo naše duše". Ali vi se suprotstavite i recite: "Nije vaša, nego Božija!" Oni će povikati: "Naša, zato što je grešna!" A vi opet: "Grešna, ali ipak Božija, jer ja sam se molila na zemlji". Mračne sile će zaurlati: "Nepravilno si se molila!" A ti kaži: "Pravilno sam se molila, čitala sam Vjeruju. I odmah počni: Verujem u Jednog Boga...".

Tama će se u trenu razvejati i postaće svetlo, najsvetlije. Pojaviće se sveti anđeli, uzeće vas i povesti Bogu na poklonjenje.

Otac mi je slao mnoge utehe, a ja sam bila nerazumna i žalila sam novac. Jednom sam došla u hram kako bih tražila da odsluže Liturgiju za mog bolesnog oca. Mislila sam da dam tri rublje. Pogledam u torbu, a tamo nema tri rublje, nego sve po pet. Dam tako pet rubalja, a u sebi mislim: " Bilo bi dosta i tri".

Pošla sam da se pomolim. Odjednom vidim oca kako mi prilazi. U rukama drži dve rublje i kaže: - Evo ti kusur.

Bila sam u manastiru sa svojom petogodišnjom unukom, koja se, kao i sva deca, vezala za oca Savu. Baš nekako pred naš odlazak on je došao u hram. Ljudi su ga odmah okružili, a nas su potisnuli u stranu. Ja sam visoka i mogla sam da vidim oca, ali je unuka zaplakala i tiho rekla:

- Bako, ne vidim oca, a tako bih htela da ga vidim.

I odjednom, baćuška se obreo pored nas. Obrisao joj je suze, utešio ju je, dao joj je kolač. Kakva je to radost bila! Ja ocu ništa nisam rekla, samo sam ga u mislima zamolila da se pomoli da i moj sin jednom dođe u Pečere. Meni samoj, to je delovalo kao nemoguć san.

Kada sam iste godine ponovo došla u Pečere, stiglo mi je pismo od sina: "Idemo na more na odmor". Kao i uvek, trebalo je da se smirim. U mislima sam se sa tugom obratila ocu: "Sin opet ide na more, a kad će u Pečere?"

No, kakvo je samo bilo moje iznenađenje kada je bez ikakve najave sin sa svojom ženom stao ispred mene. Nisam verovala sopstvenim očima:

- Otkazano nam je putovanje na more, pa smo došli ovamo. Nisam bila u stanju da iskažem svoju radost. Na praznik

Rođenja Hristovog oni su bili na veličanstvenoj službi u manastiru, pričestili su se, obišli su Pečere. Sve im se ovde dopalo i otišli su zadovoljni. I sve to - po svetim molitvama dragog oca.

Svi u našoj porodici su duhovna čeda shiigumana Save. Brat se razboleo i lekari su rekli da neće poživeti dugo, a i on sam je osećao svoj skori kraj. U našem gradu su zabranili sahrane na starom groblju, dok su na novom groblju tek iskopani grobovi bili puni vode. Brat me je molio:

Idi molim te, zamoli da me sahrane na starom groblju, da ne budem sahranjen u vodu.

Spremala sam se da odem, ali nikako da to učinim.

I onda u snu vidim da smo došli u Pečere kod oca. On izlazi iz svoje kelije u shimi i ja mu kažem: "Baćuška, brat je na samrti". "Znam" - odgovori on. Tada sam stala da mu objašnjava kakva je situacija sa našim grobljem. "Ne brinite, sahraniće ga na starom groblju".

Probudila sam se obradovana i nigde nisam otišla. Kroz tri dana brat je umro i bez prepreka sahranili su ga na starom groblju, baš kao što mi je starac i rekao u snu.

Otac je blagoslovio da sa P. pođem u Pjuhtice. Dobila sam blagoslov da se okupam na izvoru (bila je zima), dok P. za to nije dobila blagoslov. Čim smo doputovale došla sam na izvor. P. je bila sa mnom. Rekla je:

I ja ću se okupati na ovom lekovitom izvoru.

Okupale smo se. Ja sam bila bolesna i moje stanje se popravilo, a P. je bila zdrava, pa se razbolela tako da je jedva otišla kući. Shvatila je da je pogrešila što nije poslušala oca i napisala mu je pokajno pismo. On se pomolio i ozdravila je.

U početku život u Pečerima padao mi je vrlo teško. Mada nas je bilo samo dvoje u stanu, nismo imali mira; uz to, duhovna sestra je bila duševno bolesna, pa mi je zbog svoje bolesti pričinjavala neprijatnosti. U to vreme ja sam bila samovoljna i često neposlušna svom duhovnom ocu, zbog čega sam stradala.

Tako sam poželela da odem iz Pečera u grad iz koga sam došla. Mada je to bio veliki grad, tamo sam se osećala spokojno i nisam doživljavala neprijatnosti kao ovde. Dugo sam živela sa takvim mislima, ali ocu ništa nisam govorila.

On me je jednom sreo i kaže: - N., ti ipak još nisi otišla?

Posle toga, prošla me je želja da odem.

Moj Otac je bio duboko verujući čovek, a kada je umroJa čak ni krst na sebi nisam nosio.

Jednom me sretne neka poznanica monahinja i kaže: - Meni se u snu javio tvoj otac i kaže: moli se za mog sina, inače će propasti.

Od tada sam počeo da idem u crkvu.

Zatim se moja žena teško razbolela. Imala je velike probleme sa srcem. Dugo je ležala u bolnici u Moskvi, išla je na preglede kod nekoliko profesora, ali njeno stanje bilo je beznadežno.

Onda smo ona i ja počeli da obilazimo sveta mesta. Po dolasku u Pečere, otac Sava nas je primio za duhovna čeda. Blagodareći njegovim svetim molitvama, moja žena je kući pošla zdrava. Posle toga, uvek kada bi joj bilo loše odlazila je kod oca u Pečere. Odlučio sam da pitam oca za blagoslov da se preselimo u Pečere za stalno i da tu podignemo kuću.

Evo ovakvu kućicu da podigneš svojoj ženi u Pečerima i pokazao je rukama razmere te kuće.

Ja tada nisam shvatio zašto govori o kući samo za moju ženu.

Posle očevog upokojenja moja žena je često odlazila u Pečere i stalno posećivala njegov grob u pećini. Jednom kada se vratila odande, obišla je svu rodbinu, oprostila se sa svima i zamolila ih da ne tuguju i ne plaču za njom. A meni je pred polazak za Pečere rekla: - P., možda nećeš biti kod kuće kada stigne telegram.

Tako je i bilo: nisam bio kod kuće kada je stigao telegram sa vešću o ženinoj smrti, pa sam to saznao tek sutradan. Moja žena se upokojila u manastiru za vreme Liturgije. Sahranili su je u Bogom sazdanim pešterama, u kojima počiva i naš dragi i nezaboravni otac. Tek tada sam shvatio o kakvoj je kućici za moju ženu govorio otac. Upokoj ih Gospode sa svima svetima u Carstvu Tvome!

U oktobru 1992. godine otputovala sam u Pečere. Dali su mi adresu na kojoj ću stanovati i pošiljku za domaćicu. Bila sam na Liturgiji, a posle sam pošla da se smestim u svoju sobu, ali zaboravila sam naziv ulice. Hodala sam tako i tražila, pa mi je na kraju palo na pamet da se vratim u manastir, da odem u peštere i zatražim od oca blagoslov da potražim drugu sobu. Dođem u pećinu, upalim sveću i pomolim se ocu da mi pomogne da pronađem sestru kako bih joj predala pošiljku. Okrenem se, a iza mene stoji upravo ona sestra koju tražim. Eto kako nas je otac povezao.

Kada sam prvi put putovala u Pečere u vagonu je bilo vrlo zagušljivo, tako da sam osećala izvesne srčane smetnje. Molila sam se i u mislima dozivala oca da mi pomogne. Tek što sam sklopila oči, preda mnom kao da stoji veliki očev portret u boji, a on, kao da je živ, osmehuje se i blagosilja me, i od toga odmah počnem lakše da dišem.

Zamolila sam baćušku da se pomoli za moju neverujuću majku. Rekao je da će se pomoliti i upitao me je za njeno ime. Kada sam doputovala kući i dala majci molitveno pravilo Serafima Sarovskog koje joj je poslao otac, ona ga je, na moje veliko iznenađenje, rado prihvatila. Od tog trenutka pa do smrti molila se Bogu svakog jutra i večeri.

Po očevim molitvama udostojila se da umre na dan kada se pričestila Svetim Tajnama Hristovim.

Sa sinom sam bila u Pečerima kod oca. Blagosiljajući nas pred polazak kući, baćuška je rekao da ćemo imati prepreku na putu, ali da će se on moliti za nas. Kada smo doputovali u Pskov i uzeli vozne karte, na radiju su javili da će naš voz kasniti četiri sata. U Viljnus smo stigli u jedanaest pre podne, a naš voz za Minsk trebalo je da pođe u sedam ujutro. I kakvo je samo bilo naše iznenađenje kada smo saznali da nam voz još nije otišao. Overili smo karte, seli u vagon i voz je pošao.

Moj sin je bolovao devet godina. Lekari su ga pregledali dvatri puta godišnje, ali nikako nisu mogli da postave tačnu dijagnozu. Imao je napade pet ili šest puta dnevno: lice bi mu potamnelo i ukočilo se, ne bi mogao da govori, izgubio bi svest.

Jednom kada sam mu otišla u posetu, sedeli smo i razgovarali, a on iznenada kaže: - Tako su mi dosadili napadi, uzeo bih nož i zabio ga u srce, samo da se više ne mučim.

Potpuno sam premrla od tih reči, nisam bila u stanju da mu odgovorim.

- Sine dragi, gledaj sunce kako sija, zar te to ne raduje? Ljudi nemaju ruke, nemaju noge - pa ipak žive, jer im se živi; a ti imaš dvoje dece.

Tešim ga koliko mogu, a moja duša plače i viče oca. Plašim se da ga ostavim samog. Čim sam stigla kući napisala sam ocu pismo. I te noći vidim u snu: baćuška sedi na kraju stola na daći i kao da me očekuje. Ja mu sa suzama prilazim i kažem: Šta da radim? Moj sin pomišlja na samoubistvo.

A on odgovara: - Čujem, čujem... Umreće.

- Kakvom smrću? - upitala sam.

Na ovo pitanje nije mi odgovorio.

To sam sanjala u februaru, a u maju je sin umro prirodnom smrću. I koliko god da sam žalila svoje dete, u srcu sam se radovala što otac sve o nama vidi i zna. I pomaže, i ohrabruje, i moli se za nas.

Živeli smo u Udmurtiji. Strašno su me bolele noge, ali ipak sam pošla u crkvu u selo Stari Multan - sedam kilometara od našeg sela. Put vodi kroz brezovu šumu - bivši Jekaterinburški drum. Idem sa dva štapa i ispod svake breze se zaustavim da predahnem, da se pomolim i zamolim oca da mi pomogne da dođem do crkve. Uz Božiju pomoć i starčeve svete molitve stigla sam. Palo mi je na pamet da napišem ocu pismo i zamolim ga da makar još jednom, o petrovskom postu, dođem u crkvu, ispovedim se i pričestim Svetim Tajnama. I šta je bilo? Došao je Petrovski post, ja sam dobila silnu želju da pođem u crkvu, no kako? Plašila sam se, ali sam uz pomoć dva štapa ipak pošla. Idem, a da ni sama ne verujem kako lako i veselo. Ne osećam ni bolove ni umor u nogama! Idem bez predaha, kao na krilima. Tako sam po molitvama oca Save, i pored bolesnih nogu, lako i bez neprilika stigla u hram Božiji.

Zatrebale su mi brojanice. Ali gde da ih nađem? Kažu, daće otac Sava. Napisala sam mu i uskoro stiže duhovna sestra: Došla sam da te naučim da pleteš brojanice.

Mojoj ženi T. P. su u trideset trećoj godini, 1992. godine, operisali lobanju zbog tumora kostiju. Otpuštajući je iz bolnice lekar neurohirurg mi je rekao:

- Budi hrabar, momče, nema nade, biće čudo ako je dovedeš za godinu dana.

Pre operacije oca Savu nismo poznavali. Ali kada sam upoznao njegova duhovna čeda i doneo kući njegovu fotografiju, žena mi je odjednom rekla: - Evo! To je on!

Nisam razumeo pa sam je upitao: - Ko to?

I tada mi je ispričala da je pre operacije u snu viđala starca u crnoj monaškoj odeždi, sa glavom prekrivenom kapuljačom, kako joj prilazi sa svećom u rukama u kropije vodom. Kada bi se probudila ugledala bi na sebi kapljice vode. On je dolazio ne jednom, kako pre tako i za vreme operacije. A uoči našeg venčanja dolazio je u svetloj odeždi sa dvema upaljenim svećama. Žena nije mogla da se priseti svih detalja, ali je bila sigurna da je dolazio upravo otac Sava, i to ne jednom.

Od dana operacije prošle su četiri godine. Moja žena je po milosti Božijoj živa. Molim se Gospodu da joj produži život makar dok deca ne postanu punoletna.

Ako se neko sablazni zbog ovoga što sam napisao, iskreno savetujem da u teškom času pomene starca i zatraži njegove svete molitve i pomoć.

Ovo se dogodilo 1962. godine, kada sam imala samo 10 godina. Sanjala sam kako stojim pred manastirskim vratima, a pored mene žena u crnoj odeždi. Vidim golubove kako idu u parovima, a za njima otac u monaškoj odeždi. Upitala sam ženu: "Ko je to?" Ona je odgovorila: "To je otac Sava tvoj duhovni otac". Taj san sam ubrzo zaboravila. Posle toga još nekoliko puta sam videla baćušku u snu, ali tim snovima nisam pridavala nikakav značaj.

Godine 1976. doputovala sam u Pečere. Gledam manastir i kažem: " Gospode, ja ovde nikad nisam bila, kako je moguće da mi je čak i boja građevina poznata, kao da sam sve ovo već više puta videla? Ušla sam u Uspenski hram - i tu mi je sve bilo poznato. Ali snova se ne sećam.

Stojim i razmišljam: "A gde i kako da nađem oca Savu?" Čula sam da prima za duhovna čeda, zato sam sa sinom i doputovala u Pečere. Sa ovim pitanjem obratila sam se jednom monahu koji je tuda prolazio. On me je uputio na crkvenjaka, a ovaj je rekao da će kod oca Save da puštaju u četiri popodne. Pošla sam sa sinom, ali sam se odmah vratila da upitam crkvenjaka da li treba da zauzmemo red. On nas je otpratio do kelije i pokucao na vrata. Otac je izašao i čim sam ga ugledala setila sam se svojih snova. Rekao je da napišem svoje grehe i da onda to donesem u četiri. Potom je izneo čokoladu i ponudio mene i sina, nakon čega smo otišli. Učinila sam.sve kako je otac rekao. On mi je dao vunene brojanice, Bogorodičino molitveno pravilo i nekoliko knjižica. Bila sam tako radosna, kao da sam dobila krila.

Kad god bih klonula duhom išla sam u Pečere kod oca, i odatle se vraćala ohrabrena i osnažena. No, jednom sam osetila da me nešto naročito snažno privlači u Pečere - moja duša kao da je osećala da je starac poziva. Počela sam čak da govorim: "Oče,samo malo sačekaj, doći ću za praznik Uspenja Majke Božije". Tako su prošle cele dve nedelje, a onda se sve prekinulo. Dolazi duhovna sestra i kaže:

- Stigao je telegram iz Pečera, otac se upokojio.

Kao da sam se skamenila, sve je u meni stalo. Ne mogu da progovorim ni reč, ne mogu da se pomerim sa mesta, ne mogu čak ni da zaplačem. Moje srce se ispunilo neopisivom tugom usled saznanja da me je otac uoči svoga upokojenja tako dugo pozivao, a sada je sve gotovo - više ga nikada neću videti ovde, na zemlji, neću mu prići radi blagoslova, neću mu celivati ruku. Nisam znala šta ću sa sobom, u duši sam osećala samo prazninu. Moji srodnici, koji su se inače protivili mojim odlascima u Pečere, sada su i sami stali da me nagovaraju da pođem. I pošla sam. Sa suzama sam stigla u Pečere i zamolila oca za oproštaj, a on me je, kao i pre, opet utešio i umirio.

Ovo je pričao baćuška koji služi u našem gradu.

- Dok sam bio još mlad đakon doputovao sam u Trojice-Sergijevu lavru na ispovest. Prilazi mi mladi jeromonah (bio je to otac Sava) i pita: "Došli ste na ispovest? Dođite kod mene".

Ja nisam znao odakle da počnem. A on me upita: "Veruješ li u Boga?" U sebi sam pomislio: "Pa kako bih mogao da ne verujem? Ja sam đakon!" " Dobro - reče otac - onda izgovori Simvol vere". Na moje veliko iznenađenje, nisam bio u stanju da izgovorim "Vjeruju".

Otac Sava me je onda zamolio da pročitam Simvol vere iz knjige, a ja opet nisam bio u stanju to da učinim kako treba: zaplićem se, preskačem, crvenim, znojim se, ne znam kuda da se denem. Eto kako me je smirio otac Sava.

Godine 1977. doputovali smo u Pečere. Pošli smo u Mihajlovsku crkvu. Vidim da je otac Sava izašao da ispoveda. Rukom je dao znak da mu priđu oni koji žele da se ispovede. Prišla sam i ja. Odjednom, on me kažiprstom udari po čelu i kaže:

- A ti, nemoj da ideš u baštu da polivaš krastavce i paradajz dok se ne pomoliš; pročitaj makar pravilo svetog Serafima!

I zaista, ja sam ujutro izlazila da polivam krastavce i paradajz bez molitve...

Ocu je mnogo pre smrti bio poznat dan njegovog upokojenja. To sam shvatio tek kasnije.

Došao sam u njegovu keliju, pomolili smo se, zatražio sam blagoslov. Otac me je blagoslovio i pita: - Gde misliš da provedeš svoj imendan?

- Možda u Viljnusu, tamo se 27. jula slave sveti mučenici.

- Viljnus, to je u redu; ali mislim da će ti biti bolje ovde. Zatim je pozvao matušku u keliju i pita je: - A gde se vi

spremate da provedete imendan svog baćuške?

Nije nam blagoslovio da bilo gde idemo, nego nam je rekao ovako:

Odslužite moleban svetim mučenicima. Svetom Duhu, akatist svetom ravnoapostolnom Vladimiru i tri dana za redom se pričešćujte. Ti služi tri dana za redom p pričešćuj se. A ti, ako te pitaju što se pričešćuješ svaki dan, kaži: "Pričestite me molim vas, bolesna sam".

25. jula dolazim u Pečere kako bih tu proveo imendan. Pođem kod oca ali mi kažu: - Otac nikog ne prima, veoma je bolestan.

Odem do kelije, tu stoji jedna od duhovnih čeda iz Pečera. Ona je ušla prva. Zamolio sam je da kaže ocu da sam tu. Sedim, čekam, pojavljuje se lukava pomisao: pošto sam stigao sa puta, bolje da pođem da se pomolim, a sutra ću da odslužim Liturgiju, da se pričestim i tek onda da dođem kod oca. Otišao sam.

Za to vreme, baćuški su rekli da je došao sveštenik. Počeo da stavlja oko vrata krst i epitrahilj, a oni su izašli po mene, ali ja sam u međuvremenu već otišao.

Sutradan posle službe pošao sam kod oca. On je već bio sasvim slab, ni glavu nije mogao da pomeri, samo je tiho rekao: - Slab sam, molim se.

Ove poslednje reči bile su odgovor na lukavu pomisao koju sam imao pred ulazak u keliju - da starac u takvom stanju ne može da se moli.

Služio sam p 27. jula. Mi koji služimo se pričešćujemo, a jeromonah otac Nifont uzima česticu i odlazin da pričesti oca Savu. Pričešćujemo mirjane i završavamo Liturgiju u Uspenskom hramu. Meni su blagoslovili da dam otpust, kad odjednom strašan plač: umro je otac Sava. Kada sam dao otpust neko od monaha mi je rekao:

- Baćuška, poklonite se dvanaest puta pred prestolom za oca - i ja sam se poklonio uz molitvu za upokojenje.

Presvukao sam se i pošao kod oca. Svi stoje u suzama, naroda je mnogo, tuga razdire dušu. Ulazim u keliju, a otac leži kao da odmara, na boku, malo povijenih nogu, kao da živ spava. Prekrstio sam se i poklonio pred njim. Monasi su mi rekli da izađem. Odlazim od oca, a u srcu osećam radost - nema tuge, kao daje živ. Gledam one koji plaču, a ne osećam nikakvu tugu. Eto šta je otac učinio sa mnom.

Bio mi je imendan i jako sam želela da dobijem od oca nešto za utehu. Po okončanju Liturgije on je izašao iz oltara. Sva čeda su pošla ka njemu, a ja naravno u prvim redovima.

Otac je počeo da deli prosforu, ikonice, krstiće - svakome po nešto. A mene kao da ne primećuje, iako sam se trudila da mu budem pred očima. Kada je sve podelio kaže mi: - Sačekaj me na izlazu.

To je bilo u Mihajlovskom hramu. Obradovala sam se i požurila ka izlazu. Razmišljam: "Otac nije hteo da mi da pred svima, da mi ne bi zavideli".

Baćuška izlazi iz hrama i kaže mi: - Doći do moje kelije, tamo ću ti dati.

Još više sam se obradovala. Kada smo stigli, on uđe u keliju i iznese odande veliki paket i kaže: - Evo, odnesi ovo u Pjuhtice.

Otac nije mogao da ne primeti da se moja radost pretvorila u ogorčenje. Onda je rekao:

- Danas ti je imendan i znaj: ko toga dana dobija nagradu ovde, na zemlji, taj gubi nagradu na Nebu. Ne očekuj radosti, jer one ne donose spasenje. Tuga i patnje otvaraju vrata u Carstvo Nebesko.

Ljudska priroda je takva da nam je potrebno kada smo ožalošćeni ili uvređeni da pronađemo istomišljenika i podelimo sa njim svoja osećanja. Ali niko ne može da se priseti nekog slučaja da je otac pokazao svoje nezadovoljstvo ili tugu, da se požalio na nekoga ko ga je uvredio, ili da je tražio sažaljenje od svojih duhovnih čeda. Mi, koji smo znali za neke teške situacije u njegovom životu, izražavali smo saosećanje i pokušavali da kao ljudi saučestvujemo u njegovoj, najblaže rečeno, nevolji. Ali on nas je učio:

SVEDOČANSTVA MOLITVENE POMOĆI LjUDIMA

- nastavak

Sve je to prolazno. A postradati radi Hrista - nije tuga, nego radost, i to najveća moguća.

Kada smo dolazili k njemu sa svojim nevoljama, on nas je sa tugom gledao i govorio nam: - Zašto tuguješ, izdrži. Sve je to prolazno. Čitav život je pred tobom.

M. se obratila ocu sa svojim željama, meću kojima je bilo i to da njena deca budu srećna u životu. A on joj kaže: - Alja i Saša će biti monasi!

Ovo je rastužilo M. pošto je žarko želela da dobije unuke od ćerke i sina.

I šta se dogodilo? Uskoro joj sina pozovu u vojsku i pošalju u inostranstvo, gde su u to vreme trajali oružani sukobi i gde su mnogi mladići ginuli. Sestra iz ljubavi prema bratu ode kod oca i zatraži blagoslov da uzme zavet devstvenosti, kako bi se brat vratio živ iz rata. Otac je odobrio njenu nameru.

Prošle su godine. Otišla sam u rodni kraj (oni su moji zemljaci), ulazim u Trojicki hram, a tamo Saša - otac Aleksandar, đakon, proiznosi vozglas: "Neću umreti, nego ću biti živ, i kazivaću dela Gospodnja". Nisam mogla da zaustavim suze kada sam se setila očevih reči: "Alja i Saša će biti monasi!"

Oboje su lepi i naočiti. Sestra je visoko obrazovana. Deset godina ju je prosio njen kolega sa fakulteta, a i za Sašu su bile zainteresovane dobre devojke, ali oboje su izabrali devstvenički život. Otac Aleksandar je već u manastiru. Otac je ovo predskazao pre 25 godina.

Jednom kad sam se usrdno molila u moju sobu ušao je monah u potpunoj odeždi, obišao krug oko mene, pokrio me svojom mantijom i izašao, a ja sam ostala da klečim na kolenima. Viđenje je svakako bilo neobično, ali nisam se uplašila - naprotiv, bilo mi je prijatno i osećala sam radost.

Uskoro sam došla u Pečere i upoznala tog monaha - bio je to shiiguman Sava. Uzeo me je za duhovno čedo.

Dogodilo se tako da sam pošla kod starije duhovne sestre u našem gradu kako bih od nje zatražila razjašnjenje jednog nejasnog duhovnog pitanja, no ona uopšte nije htela da razgovara sa mnom. Otišla sam od nje razmišljajući: " Oče, kakva su ta tvoja čeda, neće čak ni da pričaju sa mnom". I odlučila sam da je više neću posećivati. Uz put sam srela drugu duhovnu sestru koja mi je rekla:

Doći kod mene, daću ti jednu knjižicu da pročitaš. Uzela sam od nje knjigu i na mestu gde se sama otvorila pročitala sledeće: "Ako nije odgovorio na tvoje pitanje, taj čovek će odgovarati, a tebi će Gospod poslati drugog čoveka"...

Prošao je mesec i ja sam ipak ponovo otišla kod starije duhovne sestre. Ovoga puta primila me je sa velikom radošću i uz izvinjenja. Ispostavilo se da je od oca dobila pismo u kome ju je opomenuo zbog ponašanja.

U Jerusalimu su bile ubijene majka i ćerka, mati Varvara i mati Veronika iz Gornjenskog manastira, duhovna čeda našeg oca.

Donosimo izvod iz pisma koje je dobila naša duhovna sestra S.

"Evo, imamo i naše prve gornjenske mučenike. Uz to, oni su očeva duhovna čeda. Otac naš je znao za ovo, samo im nikada nije direktno saopštio. Ali uvek im je slao odlomke tekstova koji su govorili o patnjama. Našli smo baćuškina pisma. U jednom piše (napisano je po njihovom povratku u Svetu zemlju, nakon trogodišnjeg lečenja u otadžbini) da će one biti " kao žrtva za ceo manastir", ali to tada niko nije mogao da shvati. Ubijene su 19. maja izmeću osam i devet sati uveče (ovde u osam pada mrak). Ubica je nepoznat. Majka ima dve rane - jednu kod srca, a drugu na leđima. A Veronika ima pet rana i prerezanu aortu na vratu. Na desnoj ruci četiri rane jer je četiri puta hvatala nož - dok je peta rana smrtonosna. Da, strašno je ovo što smo doživeli... 10. jun 1983. godine, sveti grad Jerusalim".

Godine 1994. iz Suhume je doputovala monahinja Sergija sa drugim čedima našeg oca. Sve one su inače pevale u pevnici. Došle su na očev grob da zablagodare za pomoć i zaštitu u vreme rata.

Pričale su kako je njihov grad razrušen, da je mnogo ljudi poginulo i koliko su užasa videle i preživele.

Kada bismo se molili - to bi bio krik iz duše! Stalno smo oca molili za pomoć i zaštitu, a Gospod i Majka Božija su nas na čudesan način izbavljali i čuvali, radi starčevih svetih molitava. Svi smo ostali čitavi i nepovređeni, čak ni naše kuće nisu srušene. Samo su Angelini (dirigent hora u hramu) oduzeli ikone.

Kada su polazili R. nije imala novca za voz. ali su je u vagon ipak primili i bez karte, za šta je molila baćušku.

Monahinja Sergija je pričala još i ovo:

- Služili smo svenoćno bdenije, a mene kao da neko nagovara: "dodaj još kanona"! Ja dodajem za jednog svetog, za drugog, i na taj način produžavam službu. Tek što je sveštenik dao vozglas: "Slava Tebi Koji si nam pokazao svetlost!" počeo je napad na grad, počelo je bombardovanje. Mi smo pevale Veliko slavoslovlje, ni sama ne znam kako, a oduzele smo se od straha. Kada smo posle izašli iz hrama videli smo da je bomba pala i na naš crkveni dom, ali oštećenja nisu bila velika. Po gradu je bilo požara. mrtvi su ležali na ulicama, meću njima i neki koji su pre kraja službe izašli iz crkve. Nisam li očevim molitvama bila urazumljena da produžim bdenije? Dan i noć smo dozivali oca, tražeći zaštitu i njegovo molitveno zastupništvo za nas grešne.

Rođene sestre Ana i Sofija iz Tatarske postale su duhovna čeda starca shiigumana Save. One su u Pečere povele i jednu teško bolesnu poznanicu, koja je mnogo godina patila od napada epilepsije i to u najtežem obliku. Po nekoliko puta dnevno padala je i gubila svest, tako da bez pratioca i nije mogla da putuje. Lekari nikako nisu mogli da joj pomognu. Za njih je ta bolest neizlečiva.

I tako, puna nade da će dobiti pomoć, a možda i iscelenje, ona je došla kod oca Save. Starac je nije čak ni saslušao do kraja, nego je zamahnuo i udario joj šamar! Gušeći se u suzama zbog tako "srdačnog" dočeka, i ne shvatajući šta se zapravo dešava, ona je počela da beži, u strahu da će je on stići i nastaviti da je bije. Tako je bežala sve do sela u kome su živele duhovne sestre, dva kilometra od Pečere. I dalje je plakala. Tri dana je K. tako neutešno plakala, a onda je izbezumljena shvatila:

- Pa ja već tri dana nemam napade!

Tada su suze zbog uvrede i ljutnje bile zamenjene suzama radosnicama. K. je otišla kući preporođena i srećna, ostavivši zauvek svoju tešku bolest u Pečerima.

Ocu su došla čeda i predala pisma. Dao mi je jedno od pisama i kaže: - Čitaj naglas.

Otvorila sam i tamo našla dva lista papira, ispisana sitnim slovima. Počela sam da čitam, ali nisam mogla. Kažem ocu: - Oče, ne vidim.

Gle sad, "ne vidim"! Treba da nosiš naočari.

Uzeo je pismo iz mojih ruku i počeo da čita naglas. A ja gledam oca sa velikim iznenađenjem: prvi put sam videla takvo čudo. Tačno znam da je on gotovo slep: na jedno oko uopšte ne vidi, a na drugo jedva razaznaje konture predmeta. Na primer, na njegovom krevetu, pored samog zida, stoje poređane mnoge stvari "za utehu" duhovnoj deci. Otac ih ne uzima kao drugi ljudi koji normalno vide, nego ih prethodno napipava...

Tada mi je postalo jasno kako je otac čitao stotine pisama od duhovne dece: on je mogao da ih pročita, a da i ne otvori koverat. Nastavio je da čita a ja nisam prestajala da se čudim. Pogledao me je i zbunio se, kao dete, pa je počeo da traži naočare. Našao je, ali nisu to te... Počeo je da traži druge - hteo je da sakrije svoj veliki dar od Gospoda... Ali Gospod mi je po Svojoj milosti pokazao šta je starčestvo. Mnogo godina sam poznavala oca, no nisam mogla ni da pretpostavim kakva se velika duhovna sila krije u njemu ispod spoljašnje jednostavnosti.

Mnogo godina sam nagovarao ženu da postane hrišćanka, ali uzalud. Završilo se tako što je izjavila: - Ja ne verujem u Boga.

Posle toga, 1977. godine, odlučio sam da napustim porodicu. Pošao sam u Pskovo-Pečerski manastir da od shiigumana Save zatražim blagoslov za razvod braka. Pošto me je saslušao, starac je rekao:

Poživi sa ženom još godinu ili dve, i svakodnevno čitaj četrdeset treće začalo Jevanđelja po Mateju.

Po dolasku kući otvorio sam Jevanđelje po Mateju, gde je napisano: Hodite k meni ... Posle toga mi je postalo jasno da o razvodu ne može biti ni reči.

Danas je 16. april 1995. godine, Cveti. Ja i moja žena, sa kojom sam se u crkvi venčao 1990. godine, kao i moja ćerka i unuka usrdno smo se molili i pričestili Telom i Krvlju Spasitelja. Šta bi bio sa njima i sa mnom da sam ih ostavio? Slava Bogu za sve.

Moja porodica se do maja 1992. godine nije mogla nazvati crkvenom, ali nas Gospod nije ostavio sa Svojom milošću i nije nam dopustio da propadnemo u grehovnom životu.

Moj muž N. V. (49 godina) je 1991. godine preživeo izliv krvi u mozak. Dijagnoza je bila takva da su lekari prognozirali smrtni ishod, ali po milosti Božijoj on je živ, i mada je invalid, nije intelektualno oštećen niti paralizovan.

Ovaj slučaj hoću da opišem zato što je dva dana pre nesreće moja ćerka V. u snu imala viđenje, i to tako jasno, kao na javi. Kao, došla je na sahranu svog oca. N. V. je ležao u mrtvačkom sanduku, u velikoj mračnoj prostoriji. Izgledao je neuredno raspojasana košulja, jedna noga bosa, na drugoj obuća okrenuta petom napred, pantalone mokre, sako izgužvan na leđima. Očev izgled ju je zaprepastio, a osim toga, videla je kako sa obe strane sanduka stoje nečiste sile, u obliku dvojice kosmatih muškaraca sa kandžama na rukama, i traže njegovu dušu.

Ćerka je iz sve snage povikala: "Tata, nemoj da umreš! Oko tebe stoje nečisti!" Otac je bezvoljno podigao ruke. Hteo je da ustane, ali nije mogao. U tom trenutku demoni su ga uhvatili ispod ruku i trkom poneli na ulicu. Ćerka potrča za njima, htela bi da ih stigne i oslobodi oca, ali oni se kreću tako brzo, da joj odmiču sve dalje. N. V. bezvoljno visi u njihovim rukama. Ćerka je na granici izdržljivosti počela da viče: "Pomozite, nose mi oca!"... Na ulici je bilo mnogo naroda, ali niko joj nije pomogao. I onda ugleda jednog starčića prijatnog izgleda, odevenog u belo, kako sedi na klupi. On je upita: "Zašto vičeš kćeri?" Ona ponovi molbu: "Pomozite, nose mi oca!"

Starac ustade, pogleda tamo gde je devojka pokazala i krsnim znamenjem oseni figure koje su se udaljavale. Demoni odleteše na različite strane i ispustiše oca na zemlju. Starac mu priđe, još jednom ga oseni krstom i nestade.

Kada se ćerka užasnuta probudila i ispričala mi za taj san, shvatili smo da se sprema nešto loše. Dva dana kasnije muž je otišao na posao i nije se vratio. Kasno uveče njegove kolege su nam javile daje u bolnici. Odmah smo pošli tamo (ja, moja majka, ćerka i moj brat). Moja mama je bila pobožna žena. Poneli smo svetu vodicu, Jevanđelje i Psaltir. Mama je pokropila N. V. vodicom, brat je čitao Psaltir, ja sam se molila, a ćerka je razgovarala sa dežurnim lekarom. Lekar je rekao da

N. V. neće dočekati jutro, pa nam je dopustio da preko noći ostanemo u bolnici. Mama i ćerka su otišle kući, a ja i brat smo se molili čitave noći.

Svanulo je jutro. N. V. se osvestio i prepoznao nas. Premestili su ga na odeljenje za teško bolesne. Posle nekoliko dana pristao je da se ispovedi i pričesti, pa smo se oko toga dogovorili sa sveštenikom.

Muževljevo stanje je bilo teško, govorio je nerazumljivo, teško je vladao olovkom. Zamolila sam ga da na papiru napiše sve svoje grehe, zaboravivši da se olovkom jedva služi.

Ujutro sam došla da ga obiđem, a on mi pruža list hartije sa ispisanim gresima i kaže:

U tri ujutro prodrmao me je po ramenu neki starac i probudio. "Piši" kaže. Pridigao sam se na jastuk, uzeo olovku i napisao.

Od tog časa moj muž je po milosti Božijoj počeo da se oporavlja i posle 45 dana odveli smo ga kući.

Tri meseca kasnije došla sam u posetu svojoj staroj poznanici 3. Ona je duboko verujuća žena i duhovno čedo starca Save. Od nje sam čula za starca i dobila njegovu fotografiju. Kada je videla tu fotografiju, moja ćerka je oduševljeno povikala:

Mama, pa to je onaj starčić koji je spasao tatu od demona. Moj muž je na slici takođe prepoznao starca koji ga je probudio one noći.

Sada svi blagodarimo Gospodu što nas nije ostavio da propadnemo u našim gresima i u neznanju, nego nam je poslao takvog divnog starca, koji ne samo da je oslobodio N. V. iz ruku demona, nego nas je sve podstakao da se prenemo i da oživim za duhovni život.

Moja mama A. primila je monaški postrig. Nedugo zatim, njene duhovne sestre spremale su se da pođu u Pečere kod oca. Mama je mnogo žalila što ne može i ona da pođe zajedno sa njima, da se pokloni očevom grobu i primi Sveto Pričešće.

I onda u snu vidi da stoji u hramu Pskovo-Pečerskog manastira. Duhovne sestre su pošle da se pričeste, a ona stoji po strani. Tada joj prilazi otac Sava i pričešćuje je.

Probudila se sa ukusom Svetih Tajni u ustima i sa osećanjem neobične blagodati.

M. je imala dva sina. Stariji A. je radio kao geolog. Prilikom prelaska reke na splavu utopio se, ali majka o tome osam meseci nikakve vesti nije dobila. Ne znajući razlog sinovljevog ćutanja, mati je obilazila mnoge starce, ali niko nije mogao da joj kaže ništa o sinu; jedan od njih ju je posavetovao da ode u Pskovo Pečerski manastir, kod shiigumana Save.

Kada je došla u manastir otac Sava joj je sam prišao i upitao je:

- Koga tražite, sina? Treba da mu održimo opelo, onda će ga pronaći. A tebe ću uzeti za duhovno čedo.

I dodao je: - Ti ćeš se moliti za mene, a ja za tebe.

Kada se vratila kući, čekao ju je telegram sa obaveštenjem o tome da je pronađeno telo njenog utopljenog sina.

Prošlo je pola godine. Grom je ubio njenog drugog sina. Potresena patnjom ona odlazi u Pečere kod oca. Kao i prvi put, sam joj je prišao. Rekla mu je da bi bilo bolje da je sama umrla. Na to je otac odgovorio:

Ti ćeš da primiš monaštvo i molićeš se za njih. A da si ti umrla, oni se ne bi molili ni za sebe, ni za tebe.

Kada je postala monahinja, u snu su joj se javili sinovi. Zahvalivši joj se, rekli su: "Mama, mi smo na dobrom mestu".

Na imendan našeg duhovnog oca, blaženopočivšeg starca shiigumana Save, u Pečere je iz Ovruča stigla njegova duhovna kći M. T.

I evo šta je ispričala:

Otprilike deset dana pre tragedije u Černobilju, u snu joj se javio naš duhovni otac i rekao:

- Marija, uskoro će kod vas sve biti zatrovano, ti sve zakrsti - evo ovako: "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin". Zakrsti. "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, blagoslovi". Zakrsti. "Majko Božija blagoslovi; i svi sveti blagoslovite". Zakrsti. "Molitvama našeg duhovnog oca, shiigumana Save, Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, blagoslovi". Zakrsti.

Sve sam to ispričala svojoj sestri koja radi u kuhinji. I kada se očevo predskazanje ostvarilo, u kuhinju su im doneli meso za koje se posle provere ispostavilo da je potpuno neupotrebljivo za ishranu. Tada se ona setila onoga što sam joj ispričala. Uzela je to meso, odnela ga kući i učinila sve onako kako je zapovedio otac. Onda ga je vratila natrag u kuhinju i, ništa ne govoreći, dala ga na ispitivanje. Proverili su meso i upitali je: - Gde si našla ovako dobro meso?

I danas živimo u Ovruču (to je blizu Černobilja). Držimo se očevog saveta, ne samo ja i sestra, nego i sve duhovne sestre, i po milosti Božijoj svi smo živi i zdravi.

Sa prelaskom oca Save u večni život ništa se nije izmenilo ni u našoj duši, ni u našoj svesti, ni u našem životu. Samo što više ne možemo da ga vidimo telesnim očima, ali dušom se često srećemo i opštimo sa duhovnim ocem. Živ je naš otac! On nas čuje, tu je, svi to osećamo...

Dvanaest godina se o meni duhovno starao shiiguman Sava. Tokom tih godina videla sam mnogo čudesa koja je Gospod savršavao po starčevim molitvama, i sve do danas osećam natprirodnu silu njegovih svetih molitava.

Nekoliko puta je duhovni otac spasavao mene i moje srodnike od smrti. Moja sestra Olga je dugo i teško bila bolesna. Poslala mi je pismo:

Umreću kod tebe. Molim te da me odvezu kod tebe.

Rekla sam ocu. On je blagoslovio da odem kod Olge. Rekao je šta treba da radim, dao mi je sveto ulje i odredio dan polaska. Pred polazak sam opet pošla ocu. On izlazi iz kelije i veselo mi kaže: - Molio sam se i Gospod mi je otkrio da će Olga još da poživi!

Rekao mi je da ne treba da putujem: - Njeno stanje će se popraviti.

Posle nedelju dana sestra mi piše da se na neki nepoznat i čudesan način bolest povukla i da se sada oseća dobro. Objasnila sam joj da je do čuda došlo po molitvama duhovnog oca.

Lekari su mi pronašli glaukom. Vid mi je brzo slabio. Nosio sam naočare +7 za rad, i +5 za daljinu. Bez naočara ništa nisam video, ni blizu, ni na daljinu. Kao da je svuda samo gusta magla. A naočare nisam mogao dugo da nosim, jer sam od njih dobijao jaku glavobolju. Od lekova su me pak jako bolele oči. Otac je blagoslovio da ne stavljam kapi, a uoči svoje operacije (on je takođe imao glaukom), dao mi je džepne knjižice - Apostol i Jevanđelje, štampane vrlo sitnim slovima. To me je iznenadilo i obradovalo. Shvatila sam da se sprema da me isceli. I evo postepeno, dan za danom, tokom tri godine, moj vid postaje sve bolji i bolji. Sada uz Božiju pomoć i starčeve svete molitve gotovo da i bez naočara dobro vidim na daljinu, dok, takođe bez naočara, mogu da čitam krupni slog. Verujem da nije daleko dan kada ću bez naočara čitati Apostol i Jevanđelje koje mi je dao otac.

Neprijatelj ljudskog roda je pozavideo mirnoj ženi Aleksandri i njenoj ćerki Mariji i ljuto ih je napao kako bi ih pogubio.

Ranije je Aleksandra iz sveg srca volela ćerku i zvala je "moj Anđeo". Godine su prolazile tiho i mirno. Posle posla Marija je naglas čitala žitija svetih, akatiste i kanone, a na praznike su zajedno išle u crkvu. Osećale su blizinu Gospoda i bilo im je dobro.

Onda su se preselile u drugi grad. Aleksandru su svi počeli da hvale nazivajući je "svetom" ženom. Ćerka je objašnjavala majci kako je to opasno. Molila ju je da izbegava pohvale, da se smirava i bude skrušena zbog svojih grehova. Želeći da pomogne majci, Marija je počela da je razobličava, otkrivajući njene grehe drugima. Aleksandra se zbog toga naljutila na ćerku. Činilo joj se da je rođena ćerka jedina osoba koja je ne shvata i ne želi joj dobro. U takvom ogorčenju iznenada se upokojila.

Marija je to jako teško doživela. Zamolila je oca, shiigumana Savu, da se pomoli za njenu majku. Snovi su joj otkrivali žalosnu sudbinu pokojne Aleksandre. Jednom je sanjala kako putuje u posetu rodbini (tamo su svi bili pokojni). Stala je da traži oproštaj od majke, ali ona je nije čak ni pogledala. Ćerka je na kolenima ridala i molila:

Majko!... Pa ti si mi majka!... Oprosti, oprosti!...

- Ne opraštam! Nikada ti neću oprostiti! - gnevno je kazala majka.

Marija je strašno patila zbog majke i očajavala zbog svog spasenja. Činilo joj se da je majčino prokletstvo svuda prati. Patnje i bolesti postale su njeni stalni saputnici. Ponovo se obratila duhovnom ocu, tražeći od njega da se pomoli za majku.

I onda je u snu videla majku kako joj se sa osmehom klanja i radosno joj govori:

- Ćerkice, otac (shiiguman Sava) je rekao da ti oprostim...

Tako je starac silom svoje molitve pomirio duše koje žive u različitim svetovima.

Jednom je baćuška od mene zatražio da napišem pismo blagodarnosti nekom duhovnom licu. Podsetila sam ga da imam ružan rukopis. Ne rekavši ni reči, pošao je u keliju i vratio se sa naliv perom u rukama. Obradovala sam se i pomislila: "Sada ću imati lep rukopis!"

Otac me je značajno pogledao i počeo da diktira. I gle iznenađenja! Po starčevoj molitvi pismo sam napisala tako lepo, da ni sama nisam mogla da prepoznam svoj rukopis. Kako mi je žao što je to bilo sam jednom u životu! Posle mi je rukopis opet postao onakav kakav je uvek i bio: neravnomeran i ružan očigledno, radi moga smirenja.

izvor;svetosavlje

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


IZVODI IZ DNEVNIKA

TUMAČENjE ČETIRI OSNOVNE MOLITVE

Care Nebesni - Duha Svetoga prizvati.



Oče naš - molitva Gospodnja. Sam Isus Hristos tako je učio apostola.



Bogorodice Devo, raduj se... - pesma s neba, doneta od Arhanđela Gavrila Devi Mariji. Ko slavi Božiju Majku tome Ona u svemu pomaže.



Verujem... - Simvol vepe, u kome su izloženi svi dogmati naše Pravoslavne vere, da bi smo se utvrdili u veri, pravilo je ispovedali i odbijali od sebe zlu silu.



CARE NEBESNI, Utešitelju, Duše Istine, koji cu svuda prisutan u cve ispunjavaš, Riznice dobara i Davaoče života, dođi i useli se u nas, i očisti nas od svake nečistote, i spasi, Blagi, duše naše.

Onoga ko pažljivo čita ovu molitvu nehotično obuzima strah i trepet zbog uviđanja svoje nedostojnosti da primi Duha Svetoga u oskrnavljenu dušu svoju.



"CARE NEBESNI, UTEŠITELjU, DUŠE ISTINE". Ove reči kao da bodre dušu, govore da Bog u Trojici Nerazdeljivi, Car Nebesni, Car carstvujućih - Bog Duh Sveti - gleda na sve žitelje zemlje koji prizivaju ime Njegovo sveto i gotov je da pomogne svakoj duši čovečijoj i da pruži utehu i ukrepljenje.

Care Nebesni! Ti vidiš kako mi je teško. Duša moja robuje strastima i porocima, nemam snage da se sa njima borim. Iznemogao sam pod bremenom grehova! Ko može da me spasi i uteši u mom očajnom stanju, ako ne Ti, Utešitelju, Duše Istine?!

"KOJI SI SVUDA PRISUTAN I SVE ISPUNjAVAŠ". Pri ovim rečima u duši se utvrđuje nada, umnožava radost vere da je Duh Sveti svuda, na svakom mestu, sa svih strana nas obuhvata od spolja n u unutrašnji dom naš, dušu, ulazi. U svako vreme prizivaj Duha Svetoga, i On će bez oklevanja dobro doći u pomoć, sve će dati, sve ispuniti.

Care Nebesni! Ti si moja sila, ti si moja krepost! Tobom sve oživljava, Ti svuda i sve ispunjavaš. Ispuni radošću i veseljem dušu moju, nadom na Tvoju Božansku pomoć!

"RIZNICE DOBARA I DAVAOČE ŽIVOTA". Sve dobro i valjano u životu čini se uz pomoć Duha Svetoga. U dušu čoveka koji sa verom, nadom, ljubavlju svim srcem i svom dušom uzdiše ka Bogu, prebiva neprestano u molitvi, useljava se Duh Sveti jer je On Riznica dobara, i daje svima život večni.

Care Nebesni! Ti si - svetlost! Ti si Život! Davaoče dobara! Daruj mi sve što je neophodno za večno spasenje: tvrdu veru, nadu, ljubav, istinsko pokajanje, smirenje, poslušnost, trpljenje. Nauči me svemu dobrom, svetom. Nauči me da se molim, i Sam u meni moli se!

"DOĐI I USELI SE U NAS, I OČISTI NAS OD SVAKE NEČISTOTE". Duša svesna svoje ništavnosti pred Bogom, sa dubokom tugom u suznoj molitvi prosi: " Duše Sveti, ne uklanjaj se od mene, ne udaljuj se od mene, ne gnušaj se moga nečistog, smradnog srca, nego doći i useli se u mene, i očisti me od svake nečistote, izvedi iz ropstva strasti".

Care Nebesni! Ništa nije skriveno od Tvojih Božanskih očiju. Ti vidiš sve najskrivenije kutove moje duše i sve njene nečistote. Ti vidiš i moju nemoć u borbi sa grehom. Ti Sam, Duše Sveti, svemoćnom Svojom blagodaću očisti me od svake nečistote tela i duha.

"I SPASI, BLAGI DUŠE NAŠE". Pri ovim rečima zrak nade svetluca u klonuloj duši i ona smelošću vere, u nadi na milosrđe i blagost Božiju, doziva: "Spasi, blagi Duše Sveti, ne odbaci me, izgubljenu ovcu stada Hristovog, spasi oca mog duhovnog sa svima njegovim duhovnim čedima, i sve pravoslavne hrišćane. Daj mi, Gospode, da svagda ljubim svakoga bližnjega svoga, kao sebe, i da se ni zbog čega ne ljutim na njih i da ne služim đavolu.

Daj mi, Duše Blagi, da raspnem svoje samoljublje i gordost, želju za sticanjem (lakomost), maloverje n ostale strasti. Neka nam ime bude - Uzajamna Ljubav!"



+ + + + +



OČE NAŠ, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu, hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše kao što i mi oPraštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.



"OČE NAŠ KOJI SI NA NEBESIMA". Ove reči napominju duši da je Gospod Bog naš i Stvoritelj - Bog Otac - Tvorac sveta, Car neba i zemlje koji sedi na Nebesnom Prestolu i upravlja svom vaseljenom - Prvo Lice Svete Trojice.

" DA SE SVETI IME TVOJE, DA DOĐE CARSTVO TVOJE". Neka se proslavlja Tvoje sveto ime i na nebesima i na zemlji, i neka osvešta nas koji prizivamo ime Tvoje. Da bude nama, grešnima, carstvo Tvoje - blaženstvo u večnom životu, a carstvo Tvoje u srcima našim, sloboda od svakog greha i punota svake vrline.

"DA BUDE VOLjA TVOJA I NA ZEMLjI KAO ŠTO JE NA NEBU". Sve se u našem životu odvija po promislu Božijem i po volji Božijoj. Sa dubokim smirenjem u molitvenoj ushićenju duša vapije ka Nebeskom Ocu:

"Sa strahom Božijim i molitveno stišan stojim pred Tvojom svetom voljom i meni nedokučivim Sudovima Tvojim. Nema u meni želje, osim želje da ispunim volju Tvoju svetu. Nauči me da budem pokoran i poslušan duhovnom ocu do same smrti, jer verujem da njegovim posredstvom Ti otkrivaš meni volju Svoju.

Ne dopusti ni za jedan trenutak da se ispunjava volja moja, koja je greh raznoliki: samoljublje, zloba, mržnja, zavist, gordost. Gospode, daruj mi blagodat da svagda ispunjavam volju Tvoju, koja je ljubav prema svima (i prema neprijateljima) i svetost naša".

"HLEB NAŠ NASUŠNI DAJ NAM DANAS". Otac Nebesni štedro nam razdaje milosti svoje svaki dan. Šalje sve što je neophodno za naš zemaljski život. On ne zapoveda da brinemo o budućem, o sutrašnjem danu, već samo o onom najneophodnijem - nasušnom hlebu za dan (ovaj). Zapoveda pak da se najviše brinemo o Hlebu Nebesnom koji hrani i uvodi dušu u život večni, to jest da vodimo brigu o čestom pričešćivanju Svetim Životvornim Hristovim Tajnama - Prečistim Telom i Časnom Krvlju Hrista Spasitelja.

Sa neizrecivom radošću i blagodarnošću Ocu Nebesnom duša vapije u umilenju: "Podaj nam svaki dan Hleb Ovaj! I Piće Ovo! Da, zasićeni (ispunjeni) Tobom, uzmognemo bez spoticanja preći žalosni put života našeg i da osveštani, prosvećeni, oboženi Tobom, uđemo u Odaju (Ložnicu) Slave Tvoje radi večnog slavoslovlja presvetog imena Tvoga.

"I OPROSTI NAM DUGOVE NAŠE KAO ŠTO I MI OPRAŠTAMO DUŽNICIMA SVOJIM". Ljubavlju obilni (ljubveobilni) Otac Nebesni oprašta nam sve naše ispovedane grehe, pogreške životne, bezakonja pod uslovom da se i mi s ljubavlju odnosimo prema svim ljudima, da i mi iskreno oprostimo svima i sve, da ne osećamo ni prema kome ne samo zlobu, uvređenost, nego ni ogorčenost.

Izgovarajući ove reči molitve Gospodnje duša se ispunjava pobožnom blagodarnošću Bogu za Njegovo sveopraštanje i ljubav prema nama, grešnima, i za to što nam Svojom blagodaću pomaže da i mi opraštamo sve našim uvrediocima, da opraštamo svima dužnicima svojim i da ih volimo.

"I NE UVEDI NAS U ISKUŠENjE, NO IZBAVI NAS OD ZLOGA (NEČASTIVOGA)". Sa detinjom prostotom i poverenjem duša se priljubljuje uz Boga u nadi na Očinsku brigu i zaštitu u iskušenjima koja nailaze na nas od nečastivog (lukavog), zlog duha. Žestok i podmukao je lukavi kad ište kao žrtvu sebi čovečije duše koje su nemarne za svoje spasenje, koje ne paze na sebe, ne vode brigu o svom srcu i postupcima. Takvi olako upadaju u prepredenu klopku, u mrežu zlog duha i ovaj ih, guta i osuđuje na večnu muku.

Uviđajući svoju nemoć i slabost (bespomoćnost) protiv zle sile, duša izgovara ove reči molitve sa naročito dubokim čuvstvom u kojem se sjedinjuje i beskrajna vera i nada na pomoć Oca Nebesnoga, i smireno osećanje svoje ništavnosti, nedostojnosti, nemoći, i plamena ljubav prema svome Sazdatelju, Spasitelju, Pokrovitelju, Dobrotvoru - Bogu.



+ + + + +



BOGORODICE DEVO, RADUJ SE, Blagodatna Mapujo, Gospod je s Tobom, blagoslovena cu Tu među ženama u blagosloven je plod utrobe Tvoje, jer cu rodila Spasa duša naših.



O Nelažno Laskanje, Radovanje Anđela! O Divno Čudo! Ljubavi Neizreciva, more milosrđa i milostivosti prema rodu čovečijem! Zajedno sa Arhanđelom Gavrilom veličaju te svi naraštaji zemaljski i mi, nedostojni, nečistim ustima svojim usuđujemo se da sa strahom i pobožno opevamo Tvoju Veličinu!

"BOGORODICE DEVO, RADUJ SE, BLAGODATNA MARIJO, GOSPOD JE S TOBOM". Duša jasno oseća smisao ovih molitvenih reči: Deva neizrecivo Najčistija Golubica radi spasenja roda čovečijeg začela i primila u utrobu Nesmestivog Boga. S Tobom je blagodat Božija, s Tobom je - Sam Gospod, u Tebi je sva Sila i Slava, i kako da mi, zemnorodni, ne veličamo Tebe, opevanu od Anđela i svih svetih.

Oči duše moje vide i radost Same Proslavljene Deve Bogorodice, kada je Ona svetoj i pravednoj Jelisaveti Svoju pesmu zapojala: "Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu".

Posredovanjem Božije Majke Gospod i nama grešnima šalje radost, naročito osetnu posle pokajnih suza, za vreme usrdne neometane molitve, posle pobede nad sobom, nad svojim strastima kao da šalje duši nagradu - radost i umilenje.

"BLAGOSLOVENA SI TI MEĐU ŽENAMA, I BLAGOSLOVEN JE PLOD UTROBE TVOJE". Majka Božija je sred sabora žena od postanja sveta iznad svih blagoslovena među svim ženama i svima nama je Majka. Ona je primila u Svoju utrobu Blagosloveni Plod - Nesmestivog Boga naitijem Svetoga Duha po blagovesti Njoj o ovoj tajni posredstvom Arhanđela Gavrila.

"JER SI RODILA SPASA DUŠA NAŠIH". Presveta Bogorodica rodila je Sina Božijeg - Isusa Hrista. Pri rođenju Spasitelja sveta - Sina Svoga i Boga, sačuvala je devstvenost i za svagda ostala Deva. O divnog čuda! I zato je ona nazvana Bogorodica i Deva.

Preko Nje Bog je otkrio tajnu vaploćenja Sina Svoga - Spasitelja sveta, Koji je Krsnim stradanjima spasao rod čovečiji od greha, prokletstva i smrti. Svojom poslušnošću Isus Hristos je zadovoljio Pravosuđe Božije, skinuo prokletstvo sa čovečijeg roda, nastalo zbog Adamove neposlušnosti. Preko Majke Božije došlo je spasenje sveta. Ona je prva naša Zastupnica i Posrednica pred Sinom Svojim i Bogom, sve vidi, sve čuje i vidljivo nam u svemu pomaže.



+ + + + +



SIMVOL VERE: Verujem u jednoga Boga Oca, Svedržitelja, Tvopca neba i zemlje i svega vidivog i nevidivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, rođenog od Oca pre svi.h vekova, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je cve postalo;

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se odDu.ha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek;

I Koju je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben.

I Koju je vaskrsao treći dan kao što je pisano;

I Koju se uzneo na nebesa u cedu s desne strane Oca;

I Koju će opet doći sa slavom da sudi živima u mrtvima, i Njegovom Carstvu neće biti kraja.

I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koju od Oca ishodi, Koju se zajedno sa Ocem u Sinom poštuje u slavi, Koji je Govorio kroz proroke.

U jednu, svetu, sabornu, i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za otpuštenje Grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih.

I život budućega veka. Amin.



"VERUJEM U JEDNOGA BOGA OCA, SVEDRŽITELjA, TVORCA NEBA I ZEMLjE SVEGA VIDLjIVOG I NEVIDLjIVOG". Verujem u Prvo Lice Svete Trojice u Jednoga Boga Oca. Verujem da je On Tvorac neba i zemlje, i svega vidljivog sveta i nevidljivih bestelesnih Nebesnih Sila. Verujem da je On Svedržitelj, Car i Gospod svega od postanja sveta i do svršetka njegovog.

"I U JEDNOGA GOSPODA ISUSA HRISTA, SINA BOŽJEG, JEDINORODNOG, ROĐENOG OD OCA PRE SVIH VEKOVA". Verujem u Drugo Lice Svete Trojice - Jedinorodnog Sina Božijeg - Gospoda Isusa Hrista - Boga Slova (Reči, Logosa). Verujem da je On rođen od Oca pre postanja sveta, pre svih vekova.

"SVETLOST OD SVETLOSTI, BOGA ISTINITOG OD BOGA ISTINITOG, ROĐENOG NE STVORENOG, JEDNOSUŠTNOGOCU, KROZ KOGA JE SVE POSTALO". Verujem da je Hristos Svetlost svetu, da se rodio od Istinitog Boga Oca, da je Sin Božiji ravan Bogu Ocu.

Ove reči molitve duboko prožimaju dušu, rasplamsavaju ljubav prema Bogu Ocu i Sinu Božijem - Isusu Hristu Svetlosti i Bogu Istinitom.

Nečisti um i grešna duša ne mogu da prime svu tu Veličanstvenost Svetlosti Božije. Kada se poje u crkvi Simvol vere dušu obuzima ushićenje i umilenje i rađa se pokajanje za grehe. Simvol vere je temelj hrišćanstva, na njemu, kao na kamenu, zasniva se domostroj spasenja roda čovečijeg.

" KOJI JE RADI NAS LjUDI I RADI NAŠEG SPASENjA SIŠAO S NEBESA I OVAPLOTIO SE OD DUHA SVETOGA I MARIJE DJEVE I POSTAO ČOVEK". Gospod je došao na zemlju da spase rod čovečiji od večne propasti. Sin Božiji, Isus Hristos, primio je telo čovečije, rodio se od Prečiste Deve Marije naitijem Svetoga Duha. Nedokučiva je tajna vaploćenja Sina Božijeg, kao i svaka tajna Božija! No duša veruje bez ispitivanja Pravde Božije da je Isus Hristos Sin Božiji i Sin Čovečiji, da je On - Bogočovek. Uzvišeni Bog smirio se do obličja sluge, obukao se u telo čovečije, postao čovek, približio Sebe palom čoveku da ga nauči, da ga iskupi od prokletstva i spasi od večne pogibije.

"I KOJI JE RASPET ZA NAS U VREME PONTIJA PILATA, I STRADAO I POGREBEN". Sin Božiji je živeo na zemlji 33 godine, naučio je narode zapovestima Novoga Zaveta (zapovesti Blaženstava), dao ljudima novu, glavnu zapovest o ljubavi: ljubiti Boga i ljubiti bližnjega. I radi te ljubavi prema izgubljenom rodu čovečijem On je postradao, pretrpeo muke i krsnu smrt. Hrista su raspeli na Krstu književnici (zakonici) i fariseji za vreme rimskog upravljača Pontija Pilata. Bezgrešni Bog bio je kao čovek pogreben u grobu od strane blagočestivih muževa Josifa i Nikodima i žena - mironosica.

Duša oseća bol i strada pri spominjanju Krsnih Stradanja Hrista, spopada me strah kad uvidim da iznova raspinjem Gospoda svojim gresima. Tada se klanjam Raspetom Hristu u suznoj molitvi: "Ti Gospode, Koji si primio (podneo, pretrpeo) pljuvanje, udaranje i rane, mene radi, osuđenog, ne osudi me po delima mojim, sažali se mojoj bednoj duši i pomiluj me, i kao razbojnika blagorazumnog, pomeni i mene, Gospode u carstvu Tvome!"

"I KOJI JE VASKRSAO U TREĆI DAN KAO ŠTO JE PISANO". Prema predskazanjima u Pismu, Gospod Isus Hristos vaskrsao je iz groba Svojim telom treći dan i vaskrsnuo je sav rod čovečiji iz večne pogibelji (propasti) - dakle, iz smrti.

"I KOJI SE UZNEO (VAZNEO) NA NEBESA I SEDI SA DESNE STRANE OCA". Po Svom vaskrsenju, Gospod naš Isus Hristos vazneo se Svojim Božanskim telom na nebesa, pokazujući nam put spasenja, i seo je s desne strane Oca Nebesnoga, napominjući nam da je naše Otačastvo na nebesima, a da je zemaljski život naš privremeno stranstvovanje (tuđinovanje), pripremanje za večni nebeski život, i stoga smo dužni da pojačano ištemo blago na nebesima, o gornjem da mudrujemo a ne o zemaljskom.

" I KOJI ĆE OPET DOĆI SA SLAVOM DA SUDI ŽIVIMA I MRTVIMA I NjEGOVOM CARSTVU NEĆE BITI KRAJA". Duša drhti od ovih reči pri spominjanju poslednjeg Strašnog Suda Božijeg, ne samo zbog dela, nego i zbog misli i želja. O bedna dušo moja, kako ćeš odgovoriti za svoje grehe Besmrtnom Sudiji. Niko se neće sakriti od lica Božijeg, svi će primiti po delima i pomislima svojim. Svi će u trepetnom strahu očekivati svoju poslednju presudu na večno blaženstvo ili na večne muke, kojima neće biti kraja.

"I U DUHA SVETOGA, GOSPODA, ŽIVOTVORNOGA, KOJI OD OCA ISHODI, KOJI SE ZAJEDNO SA OCEM I SINOM POŠTUJE I SLAVI, KOJI JE GOVORIO KROZ PROROKE". Verujem i u Treće Lice Svete Trojice - u Duha Svetoga Gospoda. On životvori i ispunjava sve zapovesti Boga Oca. Poštujemo i slavimo Duha Svetoga kao i Oca i Sina. Duhom Svetim su blagovestili proroci u Svetom Pismu, Duhom Svetim su propovedali apostoli raznim narodima reč Božiju učenje Hristovo. Duhom Svetim su se rukovodili pre, i sada se rukovode, istinski hrišćani - sluge i prijatelji Božiji.

"U JEDNU, SVETU, SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU". Crkva je svetionik usred burnog žitejskog mora, korablja (laća) našeg spasenja. Sveta, Saborna, Apostolska Crkva započinje u apostolskim vremenima i ispoveda njihovo učenje nepromenljivo, zato se ona i naziva Apostolskom. Apostoli su prejemnici Hristovi. Crkva se naziva Sabornom ne samo zato što su svi njeni dogmati utvrđeni od Svetih Otaca na Vaseljenskim Saborima, nego zato što nju čine sve Crkve u celom svetu i hrišćani na svim stranama sveta. Na taj način ona je sabrana, to jest sastoji se od svih pravoslavnih hrišćana u celom svetu.

Duša svakog blagočestivog hrišćanina veoma se raduje što je ona unutar ograde prave, spasonosne Svete, Saborne i Apostolske Crkve, što usred grehovnih bura žitejskog mora postoji i tiho pristanište (mirno utočište) našega spasenja, gde se duša obnavlja, zadobija ukrepljenje za borbu sa duhovima zlobe, sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima našim. Izvan Crkve nema spasenja.

"ISPOVEDAM JEDNO KRŠTENjE ZA OTPUŠTENjE GREHOVA". Ove reči podsećaju na krštenje u kupelji (krstionici, banji) - "rođenje Duhom". Prilikom tajinstva krštenja umiva se (pere se) prvorodni greh praroditeljski i skida se prokletstvo, a takođe i svi gresi se opraštaju, ako se ko ne krštava u detinjem uzrastu. A zatim se miropomazanjem novokrštenom daje blagodat Svetoga Duha. Prilikom krštavanja daju se obećanja: odricanje od satane i svih dela njegovih, i sjedinjavanje sa Hristom i pripravnosti na život po zapovestima BožiJ'IM, po zakonu i po volji Božijoj.

"ČEKAM VASKRSENjE MRTVIH. I ŽIVOT BUDUĆEGA VEKA. AMIN." Verujem da će vaskrsnuti umrli svih vekova, i svi živi i mrtvi doći na poslednji pravedni Sud.

Čekam vaskrsenje mrtvih i budući večni život gde sve nas očekuje ili večna radost, večno blaženstvo, ili večna muka u adu (paklu) u najkrajnjem, u geeni ognjenoj, gde se oganj ne gasi i crv ne umire.

Gospode, ne osudi me po delima mojim, no po milosti Tvojoj spasi me!

izvor;svetosavlje

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!



IZVODI IZ DNEVNIKA

OSNOVA SPASENjA



Uputi me, Gospode, putem Tvojim i poći ću u istini Tvojoj

(Ps. 85,11)

U pravoslavnom hrišćanskom veroučenju posebno mesto pripada učenju o spasenju.

Šta je spasenje? Od koga dolazi? Zašto je neophodno?

Na sva ta pitanja pravoslavni hrišćani treba da znaju tačne i jasne odgovore.

Spasenje je pre svega izbavljenje od greha, očišćenje od svake nečistote, izbavljenje od vlasti običaja ovoga sveta, protivnih zapovestima Hrista, od nasilja đavola, od robovanja truležnosti, od dolazećeg gneva Božijeg i osude, i konačno, od večne smrti i muke sa đavolom.

Spasenje čoveka pripremio je Bog od večnosti. Njemu je izvor ljubav Božija, milosrđe i dugotrpljenje Božije prema čovečijem rodu.

Bog je blagoizvoleo da spasi čoveka Jedinorodnim Svojim Sinom, Koga mi nazivamo svojim Spasiteljem. On je Bog našeg spasenja, Koji je došao u svet da spase izgubljenog čoveka. Dakle, spasenje je delo Božije. Ono nam je zasijalo nizašta, to jest na dar.

A kakva je uloga dodeljena čoveku u delu spasenja? Uzima li čovek učešća u svome spasenju ili ne?

Bez obzira na to što je spasenje čist dar Božije ljubavi i što ono ne zavisi od dela čovekovih, ipak Gospod spasava čoveka u slučaju ako čovek ima veru u Hrista Spasitelja Koji je došao u svet, ako radosno prima blagovest, to jest Jevanđelje, ište pomirenje s Bogom u svojoj savesti i nije u neprijateljstvu sa Bogom, i moli se Bogu za svoje spasenje.

Evo neophodnih uslova našega spasenja: vera, nada, ljubav, molitva, čistota savesti, naravstven (moralan) život, pokajanje.

Hoću da vam, vazljubljeni, ukažem na neka pravila koja će vam pomoći da steknete molitveni duh i da imate neporočnost pred Bogom.

Gospod ne traži mnogo od nas, ne zahteva podvige koji prevazilaze naše telesne snage. Svu svoju pažnju dužni smo da obraćamo na unutrašnje stanje srca, da bi smo uz Božiju pomoć izgnali iz njega sve strasti i postali živi hram Duha Svetoga.

Dalek je od duhovne mudrosti ko upražnjava telesne podvige, a ne brine o zapovestima Gospodnjim. Kao i u svemu, tako je, naročito u duhovnom životu čoveka, važna suština dela a ne forma. Gospod je rekao: "Sine daj mi srce svoje".

Da bi smo učinili svoje srce blagoprijatnom žrtvom Bogu i pripremili dušu svoju za večno blaženstvo, treba da živimo po zapovestima Božijim, držeći osnovna pravila:

1. Ujutru i pred noć svoj krstić celivaj sa molitvom Raspetom Hristu.

2. Moli se: dan ne započinji bez molitve i pred noć ne leži bez molitve. Ako nema vremena za ispunjavanje molitvenog pravila, onda pročitaj kratko pravilo prepodobnog Serafima Sarovskog: Care Nebesni - jedanput. Oče naš - triput. Bogorodice Devo - triput. Verujem - jedanput.

3. Ne gradi svoje blagostanje na nesreći drugog.

4. Imaj tri osnovne vrline:

- nikoga ne osuđuj,

- ne gaji ni prema kome mržnju,

- svima od srca sve opraštaj.

Oci Svete Pravoslavne Crkve u svojim pobožnim razmišljanjima ovako rasuđuju o temelju spasenja:

1. Treba da celivaš svoj krstić ujutru kad se probudiš, i pred noć kada ležeš u postelju sa molitvom Raspetom Hristu.

Na Krstu je Gospod Isus Hristos ostavio Svetlost i Ljubav i od njega nevidivo zrače blagodatni zraci Svetlosti i Ljubavi. I kada ga mi celivamo, onda ti blagodatni zraci prodiru u našu dušu, srce, karakter, savest. I čovek postaje osvećen, blagočestiv, a zla sila ne može da mu naškodi.

Krstić treba nositi na grudima, jer u čemu nas Gospod zatekne, u tome će nam i suditi.

Celivajući pred noć svoj krstić, ne zaboravi da se sasvim iskreno i skrušena srca pokaješ za one grehe u koje si zapao proteklog dana.

Nekoliko trenutaka toplog pokajanja i bićeš očišćen Duhom Svetim od svake nečistote, belji od snega i sa Njim sjedinjen, kao sa Ocem i Sinom.

2. Imaj tvrdu veru u Boga i Promisao Božiji. Što god da se dogodi s nama u životu, sve prihvatajmo kao od ruke Božije nama na korist: dobre volje podnosi žalosti, bolesti, lažne optužbe (klevete), ogovaranje, prekore, uza sve to ne budi ozlojeđen, već se raduj i blagodari Bogu za spasonosni Promisao Njegov, što nas Gospod ljubi i šalje nam iskupljujući krst za grehe naše: "Koga ljubim onoga i korim" - govori Gospod.

3. Otvoreno ispovedati Hrista jeste velika vrlina. Koliko jetakvih hrišćana koji govore: "verujem u Boga", ali na delu ne veruju. Kolika usta postaju nema kada treba u nekom društvu braniti slavu Božiju i Njegovih svetih! Vrag se samo o tome i stara da ugasi veru u srcu i da sve istinske hrišćane dovede do bogozaborava. Zato vidimo l,ude koji su tek samo po pukom imenu hrišćani, a po delima čisti neznabošci.

Ne stidi se da pravilno stavljaš na sebe krsni znak, jer istinitim krstom pobeđuješ zlu silu: "Krstom ograđeni, vragu se suprotstavljamo, ne bojeći se njegovog lukavstva i zamki..." Klanjaj se ne samo ikoni (liku) Hrista Boga, no i obličju (izobraženju) Krsta Njegovog, zato što je on znamenje pobede Hristove nad đavolom i nad svom vojskom protivničkih sila, zbog čega oni drhte i beže kad ga vide izobraženog.

Mnoge neznalice, koje mašu rukom ispred svoga lica, praveći se kao da se krste, uzalud se trude, jer ne izobražavaju na sebi pravilan, istinski krst. Takvom se mahanju raduju zlodusi, a kada Anđeli vide kako ozbiljno izobražavaju krst oni koji se krste dostojanstveno (pravilno), odmereno sastavljajući tri prsta svoje desne ruke i stavljajući svoju ruku na čelo, i na stomak (grudi), i na desno rame, a zatim i na levo, tada se oni vesele. A tada se i Anđeo čuvar raduje i pomaže nam.

Dakle, odbacimo lažni stid, lažni strah i otvoreno i mudro, sa rasuđivanjem ispovedajmo Hrista i idimo za Hristom. Hrišćani se i razlikuju od neznabožaca, sektaša, malovernih time što otvoreno, ali mudro ispovedaju Hrista. Jer "ko se postidi mene i mojih reči u rodu ovome preljubotvornom i grešnom, i Sin će se Čovečiji postideti njega kad dođe u slavi Oca svojega sa svetim anđelima" (Mk. 8,38).

4. Držite postove telesne i duhovne po crkvenom ustavu: Veliki, Petrovski, Uspenski, Božićni, a takođe držite post i u dane: sredu i petak. Bolesnima i ostarelima telesni post se olakšava (ublažava).

5. Činite sa ljubavlju dobra dela bližnjima i klonite se zlih dela.

Smatrajte propalim onaj dan u kome niste učinili ni jedno delo bližnjem ili ste pričinili zlo bližnjem. Nipošto ne gradite svoju dobrobit na nesreći drugog. Dobrim platiti za zlo. Za sve se moliti i svima želeti spasenje.

6. Moliti se. A moliti se treba nerasejano da bi se sa molitvenom rečju i molitvenom mišlju spojilo i molitveno osećanje. Ponekad u dugotrajnoj molitvi tek samo jedan trenutak bude zaista ugodan Bogu i predstavlja pravu molitvu i istinsko služenje Bogu. Glavno u molitvi je prisnost srca Bogu, osvedočena sladošću Božijeg prisustva u duši.

Dan ne počinji bez molitve i ne idi na spavanje bez molitve, moli se i pre dnevnog odmora. U toku dana prpnudi sebe na neprestanu molitvu: drži u srcu i imaj na umu molitvu Isusovu ili "Bogorodice Devo raduj se...", a postojano i svuda razmišljaj o Bogu, to takođe spada u molitvu. Ako ne izgubimo molitvu i razmišljanje o Bogu, onda nam neće biti strašni nikakvi neprijatelji, ni vrači, ni čarobnjaci jer su s nama Gospod i Božija Majka: "Ako i u ad siđem, neće se uplašiti srce moje, jer si Ti, Gospode, sa mnom".

Starajte se da svakodnevno, ako možete, čitate Psaltir, Apostol, Jevanđelje.

Ko ima vremena za molitvu, pohvalno je da ispunjava potpuno pravilo sa kanonima, poklonima, akatistima. Veoma je korisno svakodnevno čitati Bogorodično pravilo - dnevno 150 molitava "Bogorodice Devo, raduj se..." ovo pravilo se može čitati i bez poklona, čak i za vreme kretanja (usput), a u bolesti sedeći i ležeći. Mnogi su opitno poznali veliku korist od ispunjavanja Bogorodičnog pravila.

Mi se molimo Sveblagoj i Preneporočnoj Majci Božijoj, a Ona se moli za nas. Mi proslavljamo Nju - Uzvišeniju od svake slave, a Ona nama samima priprema večnu slavu. Mi Njoj često govorimo: "Raduj se!", a Ona Sina Svoga i Boga moli: "Sine Moj ljubljeni! Daj im večnu radost jer su Me pozdravili radošću!" (protojerej Jovan Kronštatski).

Ako nas je savladala velika sustalost, onda pre spavanja pročitajmo makar i kratku molitvu, ali ne povlađujmo lenjosti.

Ako nema vremena za ispunjenje celog jutarnjeg ili večernjeg pravila, onda pročitajte makar četiri osnovne molitve (pravilo prepodobnog Serafima Sarovskog).

7. Imajte tri osnovne vrline:



- Nikoga ne osuđivati.

- Nikoga ne mrzeti.

- Svima od srca opraštati.

A to znači usvojiti zapovest Hristovu o ljubavi: "Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe" (Mt. 22,37-39).

8. Često ispovedajte grehe svoje i dostojno se pričešćujte Svetim n Životvornim Hristovim Tajnama.

Zbog ispunjenja tog nevelikog pravila Gospod nas neće lišiti Carstva Nebesnog.

izvor;svetosavlje

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


IZVODI IZ DNEVNIKA

OBJAŠNjENjE SIMVOLA VERE PO KATIHIZISU

Po pojedinim članovima:



1. Verujem, da Jedan Bog Svedržitelj jeste Tvorac sve vidive i nevidive tvorevine, Otac i Svedržitelj, i da je On nebo sa svom lepotom i Anđelima, zemlju sa čovekom i životinjama, i sve ostalo u svoje vreme ni iz čega stvorio svemoćnom zapovešću i voljom, i da ih održava.

2. Verujem, da je Spasitelj naš Isus Hristos, Sin Božiji, Jedinorodni, od Oca pre svih vekova roćen na neizreciv način, kao Svetlost od Svetlosti, suštastveno i bestrasno.

3. Verujem, da je Istiniti Sin Božiji jednosuštan i ravnočastan Ocu, da bi spasao rod čovečiji, Adamovim padom osuđen na ad, u područje satanino s nebesa siće, i primi telo čovečije u utrobi Deve Marije, od krvi Njene devičanske, Duhom Svetim sačinjeno, slovesno i oduhovljeno, a ne bez duše, niti prividno, nego da je Savršeni Bog i Savršeni Čovek od duše slovesne i čovečijeg tela sastavljen, jedan (jedini) Sin Božiji, Gospod Isus Hristos, a ne dva Sina, Jedna Sinovlja Božija Ipostas koja se nalazi u dve prirode: po Božanstvu od Boga Oca pre svih vekova, a po čovečanstvu od Deve Bogorodice u svoje vreme rođen.

4. Verujem, da je Spasitelj naš Gospod Isus Hristos po svojoj Sopstvenoj volji (dobrovoljno), stradanje, mučenje i raspeće iz neizrecive ljubavi prema Svome stvorenju - čoveku - istinski pretrpeo, a ne prividno, niti Božanstvom (kao Bog), no samo čovečanstvom (kao čovek) bio raspet i pogreben.

5. Verujem, da Spasitelj i Gospod naš Isus Hristos istim onim telom koje primi u utrobi Deve Bogomajke i kojim postrada i umre, svemogućom Silom Božanskom vaskrse u treći dan, kao što proročanstva predskazivahu.

6. Verujem, da se Spasitelj naš Gospod Isus Hristos, silom Božanstva Svoga, po četrdesetodnevnom prebivanju sa Svojim učenicima, vazneo na nebesa (sa) telom Svojim, i sedi s desne strane Oca, kao Bog ravnočastan i jednosuštan.

7. Verujem, da je Spasitelj naš Sudija živima i mrtvima, pravednima i grešnima i da će sa istim telom, koje primi od Deve Bogorodice, i postrada, i bi pogreben i vaznese se, doći na zemlju sa svima Anđelima, sa slavom velikom, da da svakome po delima njegovim, i da Njegovom Carstvu, koje će pravednici kao nagradu primiti, neće biti kraja.

8. Verujem, daje Duh Sveti Bog savršeni, jednosuštan Ocu i Sinu, da od Oca Samog ishodi, i da je On sa Ocem i Sinom jednako poštovan (obožavan) i slavljen.

9. Verujem, da je samo jedna Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, koja je Krvlju i učenjem Hristovim, apostolskim i Svetih Otaca i mučenika utvrđena, da nju ni vrata pakla neće nadvladati, da se u njoj Pravoslavno istočno ispovedanje (vere) drži kao nesumnjivo spasonosno i nepokolebivo sledi ono što je ustanovljeno.



10. Verujem, da, ako se ko ne krsti, ne može biti spasen. Dakle, tajna krštenja je dver Božije blagodati, jer ako se ne krstimo, ni Krv Sina Božijeg ništa ne koristi, a ako se krstimo, imamo ostavljanje (opraštanje) grehova i spasenje večno i bivamo saučesnici zasluga Hrista Sina Božijeg, i dužni smo da poštujemo sve hrišćanske zakone, a naročito da se sa strahom Božijim pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovim, pod vidom hleba i vina.

11. Verujem, da ćemo istim ovim telom, koje primismo, i kojim bejasmo stvoreni od Boga, i u svetu poživesmo, na glas

Sina Božijeg u poslednji dan svi vaskrsnuti, i dobiti po delima našim ili život večni ili muku večnu.

12. Verujem, da su kako Carstvo Nebesko tako i pakao - beskonačni, i da ćemo, po vaskrsenju iz mrtvih i po danu Sudnjem, imati život večni: ili u blaženstvu sa Bogom ili u prokletstvu sa đavolom.

izvor;svetosavlje