Tema: Pouke shi - igumana Save

O PRAZNOSLOVLjU, BOGOHULjENjU, SMEHU I BLAŽENOM ĆUTANjU


Bašta bez ograde će biti izgažena i opusteće; ko ne čuva svoja usta, taj će uništiti plodove. Mnogoslovlje pomračuje um; a pomračeni um vodi bestidnosti; a bestidnost je mati sladostrašća. Ko voli da ćuti, taj i sam ostaje nepomućen i ne ražalošćuje bližnjeg.

Voli ćutanje da bi u tebi prebivalo strahopoštovanje, čuvaj strahopoštovanje da bi te ono štitilo od sladostrašća.

Mnogorečiti ne samo da su dostojni prekora, nego čak i izazivaju odbojnost kod onih koji žele s njima da provedu neko vreme i da se zbliže s njima.

Usta iz kojih izlazi i dobro i zlo jesu kao neobuzdani konj, zato im je potrebna uzda, jer će ih njihovo jurenje odvesti u propast, jer je njihov put izmeću provalija.

Boj se praznoslovlza, jer ćeš za svaku praznu reč dati Bogu odgovor u Sudnji Dan: ne prizivaj imena Božjeg uzalud da se ne naruši zapovest Gospodnja; ne kuni se, ne huli, da te ne bi pogodio gnev Božji.

Neprijatelj naš đavo nam šteti na sve moguće načine, ali naročito uz pomoć jezika i usta, jer nijedan drugi ud nije toliko pogodan za zavođenje i pogubljivanje ljudi kao nesuzdržani jezik i nezagrađena usta.

Kada je potrebno da se neko uveri u istinu, onda ne treba govoriti "Bogami" i kleti se, već treba reći: "da,da" ili "ne, ne", i to je dovoljno.

Težak je, veoma težak greh - kleveta.

Praznoslovlje rađa slobodu u obraćanju, smeh, šale i bogohuljenje, tu smrtonosnu ranu; srca takvih ljudi postaju pristanište nečistih duhova. Kao što pčele ne trpe dim, nego odleću, tako i Anđele Čuvare odgone od sebe praznoslovci i bogohulnici.

Ćutljivi je blizak Bogu i Anđelima. Jezik je mali ud, ali veliku štetu nanosi, isto kao što je moljac mali insekt, ali velike stvari oštećuje i čak uništava. Od brbljivosti je nastalo mnoštvo zala: raspadale su se porodice, raskidale se prijateljske veze, dešavalo se i mnogo drugih nesreća. Zla reč je štetnija od bilo kog otrova. Nemoj sebi da dozvoljavaš ni da slušaš, ni da govoriš ma o čemu nekorisnom za tvoju dušu.

Ako budeš čuvao sluh, nećeš sagrešiti ni jezikom.

Zavoli više ćutanje od govorenja: od ćutanja se um usredsređuje u sebi, od mnogoslovlja on pada u rasejanost.

Čovek koji je zauzet stalnim udubljivanjem u svoje grehe nema jezik za prazne i mnoge priče.

Za ručkom i u crkvi ništa ne govori, osim u slučaju velike potrebe.

Ako se u sauni često otvaraju vrata iz nje nesmetano izlazi toplota. Tako i duša kada mnogo govori gubi toplotu, jer ćutanje sabira, a govorenje rasipa.

Jedna vrlina - suzdržavanje jezika od sujetnog i svetskog može da uzvede čoveka na visok stepen duhovnog savršenstva.

Onome koji čuva ćutanje je poznata svaka vrlina i čestitje pred Bogom. Takav bez truda zadobija Carstvo Božje.

Treba izbegavati beskorisne razgovore i kontakte sa onima koji nemaju strah Božji.

Najbolje je uopšte ne poučavati, već poučavati dobrim životom. Blagodat se daje ne onome koji dobro govori, već onome koji dobro radi, dobro živi. Delo izvršeno bez glasa je bolje od neispunjene reči.

Manje reči je potrebno ako činiš ono što je potrebno. Slikar bolje uči svojim slikama.

Nepristojno je za hrišćanina da se smeje. Isusa Hrista i Mati Božju nikad nisu videli na zemlji da se smeju.

Onaj koji se bavi šalama radi za demone.

Smeh i drskost su početak razvraćanja duše, to su napadi demona bluda.

Smeh izgoni suze, Duha Svetog, telo razvraća, progoni vrline.

Blagorazumno ćutanje je majka molitve, povratak iz ropstva pomisli, čuvar Božanskog ognja, nadziratelj pomisli, uhoda neprijatelja, tamnica plača, prijatelj suza, delatelj sećanja na smrt, slikar muke u budućem svetu, dobrovoljni svedok budućeg suda, pomoćnik spasonosne tuge, neprijatelj drskosti, protivnik lažnog učenja, neprimetno uzrastanje, tajno ushođenje.

O STOMAKOUGAĐANjU I SUZDRŽANjU


Potreba za hranom i pićem je urođena našoj telesnoj prirodi, i umereno zadovoljavanje ove potrebe jeste zakonito i neophodno. Prelazeći granice umerenosti, stomakougađanje postaje strašan i ponižavajući porok koji ima sledeće vidove (prema sv. Jovanu Lestvičniku):

Proždrljivost koja se ničim ne može nasititi.

Ćudljiva slastoljubiva potreba za raznolikošću ukusa.

Nezadrživa i zavisna pohlepa u pogledu omiljene hrane.

Neukrotivo, sve razuzdanije prejedanje.

Početak svega lošeg jeste zasićenje stomaka kao i raslabljivanje tela u snu, jer raspaljuju bludnu pohotu.

Evo spiska poroka koji proističu iz ove strasti: blud, bezdušnost, sanjivost, more pomisli, bujice skverni, bezdan nepoznatih nečistota, lenjost, mnogoslovije, preterana sloboda u govoru, preterano smejanje, šaljivost, nemilosrdnost, tvrdoglavost, neosetljivost, očaravanje, nadmenost, drskost, kicoško razmetanje, a za njima sledi nečista molitva, neobuzdane pomisli.

Što se lakša hrana i piće upotrebljava i u manjim količinama, to finiji i lakši postaje i duh. Prejedanje i slastoljubivost nas vezuju za zemlju i odsecaju duši njena krila.

Od stomakougađanja nastaje strašna borba telesne pohote; od postova - celomudrenost, od sitosti - raspusnost, i od presićenosti - nečistota.

Od hleba i vode nema štete!

Post je bio prva zapovest našim praroditeljima, i kršenje posta je bio uzrok njihovog pada; od onoga što je bilo uzrok pada, od toga podvižnici počinju žnici da se trude u strahu Božjem. Od toga je i Spasitelj počeo, jer je post oružje protiv đavola, njime je On porazio đavola u pustinji.

Naoružani postom se stalno razgoreva revnošću. Ko prebiva u postu ima um nepokolebiv i spreman je da se suprotstavi i pobedi sve strašne strasti. Ko odriče post, taj zaboravlja zašto se dogodio grehopad prvih ljudi (zbog neuzdržanja), i na koje je oružje protiv greha i kušača ukazao Spasitelj kada je boravio u pustinji, posteći 40 dana i noći; taj ne zna ili ne želi da zna da čovek otpada od Boga najčešće zbog neuzdržanja, kao što je bilo i sa stanovnicima Sodoma i Gomore i Nojevim savremenicima, jer zbog neuzdržanja nastaje svaki greh ljudski.

Ko odriče postove, taj oduzima i sebi i drugima oružje protiv mnogostrasne ploti svoje i protiv đavola. Nije Hristov vojnik onaj koji baca oružje i predaje se dobrovoljno u zarobljeništvo svog slastoljubivog i greholjubivog tela, on je i slep i ne vidi odnose između uzroka i posledica stvari.

Post kao umrtvljenje tela, umrtvljenje staroga čoveka u sebi ima zasluge beskrvnog mučeništva.

U čemu se upravo sastoji post i na koji način se naučiti postiti?

Post je prisila za prirodu i odsecanje onoga što prija ustima. Pravi postje kada jedemo malo, koristimo jednostavnu hranu i čuvamo se stomakougađanja.

Prvo treba da se lišavamo hrane koja goji, a onda one koja raspaljuje, i na kraju i one koja prija po ukusu.

Za ručak jedi koliko možeš, a za večeru se suzdrži. Hrana treba da se uzima pristojno, sa strahom Božjim i ništa ne treba da se jede iz pohlepe, već kad imaš potrebu prirodnu, i to tako da posle hrane i pića ne osećaš želju za jelom. Ta zadovoljenost bez preteranosti i jeste načelo svetog posta.

Posne dane - sredu i petak - držite bez izuzetka.

Uzdržanje za svakoga treba da bude određeno prema njegovoj telesnoj snazi. Treba izbegavati prekomerni post koji raslabljuje - čak i u vreme telesnih iskušenja.

U slučaju nenamernog preterivanja i neopreznog neuzdržanja ne tugovati zbog kršenja posta, već se potruditi i nadoknaditi ga.

U slučaju raslabljenja tela od podviga, ili od bolesti, treba dosta umanjiti post. Telo koje je namučeno podvizima ili bolestima treba krepiti umerenim snom, hranom i pićem, ne vodeći računa o vremenu. Isus Hristos je posle vaskrsenja Jairove kćeri odmah zapovedio "da joj dadu da jede" (Luka. 8, 55).

Istinski post ostavlja svoj pečat na sve spoljašnje i unutrašnje ponašanje podvižnika. Mera uzdržanja se ne ograničava samo hranom i pićem, već se proširuje i na razgovore, spavanje, odeću, i na sva čula - u svemu ovome treba da postoji mera uzdržanja.

Ispravnom postu je potpuno tuđa sujeta i raslabljenost. U postu se treba hrabro i blagorazumno čuvati svakog čovekougađanja, izbegavati osuđivanje onih koji ne poste, kao što i oni koji ne poste ne treba da kore one koji poste.

Telesni post biva olakšan postepenim navikavanjem na uzdržavanje, ali on nema nikakvu zaslugu bez unutrašnjeg posta duhovnog. Post duhovni je period duhovnih napora: pojačati molitvu, povećati milosrđe, ukrotiti strasti, pomiriti se sa neprijateljima. Post je duhovna hrana za dušu, to je kao oaza u pustinji za umornog putnika koji je ostao bez rezerve vode.

Dočekujte post sa radošću: " Sada je vreme povoljno, sada je dan spasenja".

izvor;svetosavlje

O POMISLIMA

Gospod nam neće suditi samo za one grehe koje smo stvarno počinili, već i za grešne pomisli koje čovek poželi da izvrši, kao što je rečeno u Svetom Jevanđelju: "Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome" (Matej. 5,28). Isto kao što ako se neko ljuti na nekoga, makar i da nije svoju ljutnju pokazao na delu, biće osuđen za zlu svoju nameru, i ne samo za svaku zlu misao, već čak i za svaku praznu reč će čovek dati odgovor na dan Suda Božjeg (Matej. 12, 36).

Kao što će za zle misli čovek da bude osuđen, tako će i za dobre da bude nagraćen. Ako se neko videći čoveka u nesreći ili siromaha sažalio, ali pošto ni sam nema, nije mogao da mu pomogne, Gospod će mu uračunati i dobru želju kao dobro delo, ili ako bi neko hteo da ide u hram Božji na službu, ali zbog bolesti ili iz nekih drugih razloga nije mogao, tu njegovu želju će Gospod prihvatiti kao samo delo.

Tako treba znati da zle, grešne pomisli donosi čoveku njegov neprijatelj đavo, i ako ih čovek ne prima, za to ga Bog nagrađuje.

Pomisao kojoj ne prethodi tišina i smirenje nije od Boga. Ne misli zlo ni o kome, jer ćeš u protivnom i sam postati zao.

Potreban je podvig i potpuna budnost da bi se za vreme psalmopojanja um naš poklopio sa srcem i ustima, da se u molitvi našoj tamjanu ne bi pridruživao smrad. Jer je Gospodu mrsko srce sa nečistim pomislima.

Ako se ne slažemo sa zlim pomislima koje nam đavo ubacuje, dobro postupamo. Nečisti duh ima jak uticaj samo na strasne, a one koji su se očistili od strasti napada samo sa strane ili spolja.

Ljudi koji se trude da vode duhovni život imaju istančanu i najtežu borbu sa pomislima. Svaki trenutak u životu je duhovni rat, u svakom trenutku treba primećivati pomisli koje ulaze u dušu i odbijati ih. Ovakvi ljudi treba da uvek imaju srce koje uvek gori verom i smirenjem, u protivnom slučaju će u njemu lako odjeknuti lukavstvo đavolsko, a za njim maloverje, a onda i svako zlo od koga se ne možeš lako oprati suzama.

Moli se i jačaj, srce svoje ukrepljuj.

Ne dozvolite da jezik čita molitvu, a da misli lutaju, uvek ih odgonite i molite se. Treba se truditi i Gospoda moliti da nam pomogne da izađemo na kraj sa pomislima.

Za vreme molitvi, kućnih i crkvenih, protiv lukavstva đavolskog i rasejanosti misli podsećaj se na jednostavnost istine i kaži sebi prosto: ja verujem u sve ono što molim u prostoti srca i molim sve prosto, a tvoje, neprijatelju, i lukavstvo, tvoje hule, mrzovolju i maštanje - odbacujem.

Pamti dve pomisli i njih se plaši. Jedna kaže - ti si svet, a druga - nećeš se spasiti. Obe pomisli su od đavola i u njima nema istine.

Bez pomisli nećeš proživeti, isto kao što bez đubreta ne možeš žito da uzgajiš. One mudrome pletu venac.

Kao što se jaja koja se greju pod krilom ispile, tako se i pomisli koje se ne otkriju (duhovnom ocu) pretvaraju u dela.

Nemoj mnogo da kopaš po sebi i svojim gresima, jer ćeš onda zaboraviti i na dela Božja, i neprijatelj će te sludeti pomislima. Rečeno je: odbacuj sebe i ne bavi se sobom kao kokoška s jajetom, zaboravljajući na bližnje.

Sve pomisli odgoni Isusovom molitvom, a kada ti one mnogo budu dosađivale, ti onda da drugi ne primete čak i pljuni na njih. Pa kada se hrišćanin na krštenju sjedinjuje sa Hristom on dune na đavola i na njegova dela i pljune ulevo - tako i ti čini. Odgoni pomisli od sebe, budi oštar s njima.

Đavo kao duh, kao prosto biće, može da spotakne i rani dušu jednim momentalnim pokretom, pomišlju lukavstva, sumnje, hule, netrpljenja, razdraženosti, pakosti, momentalnim pokretom strasti srca prema nečem zemaljskom, pogledom, pomišlju preljubnom i ostalim strastima - može da varnicu greha raspiri, sa lukavstvom i zlobom koje su samo njemu svojstvene, u plamen koji divlja sa paklenom snagom unutar čoveka.

Treba ss držati i svom snagom se krepiti u istini Božjoj, odbacujući laž, i maštanje, i pakost u samoj klici. Ovde čovek mora da se pretvori sav u oprez - ceo da bude oko, čvrst i nesalomiv kao dijamant.

O slava, slava pobedi Tvojoj, Gospode!

O TELESNOJ STRASTI


Nemarnost u molitvi, uzdržanju i dobrom ćutanju izaziva raspaljivanje ploti.

Bludna strast se javlja u čoveku i od prejedanja, od mnogoglagoljivosti, prevelikog spavanja, od gordosti i samoveličanja, kada neko misli za sebe da je bolji od drugih, da pobožno služi Bogu, da provodi celomudren život, kada osućuje druge i smatra ih za grešne.

Sladostrasnih želja prema bilo kome se treba plašiti kao ognja paklenog. Treba bežati od onih prema kojima osećaš strast i ne razgovarati s njima, i takođe se bojati nečijih, ali p svojih sopstvenih strasnih naslada. Svaku misao o ovome treba terati od sebe u samom korenu kao đavolski porod, kao smrtonosni zmijski otrov koji, šireći se po celom telu čoveka, umrtvljuje i telo i dušu. Ko se ne čuva od ovog greha, sprema sebi propast.

Bludna strast najviše ubija u čoveku strah Božji i čini ga bezbožnikom.

Oni koji su skloni grehu sladostrašća bivaju često saosećajni, nežni i laki na suzu, ali sve je to demonsko dejstvo da bi se prevarom čula još dublje potopili nesrećnici. Neprijatelj im takođe sugeriše preterano uzdanje u milost Božju. Gospod je zaista milostiv, ali je i pravedan.

Nečastan i strastan čovek ima i stvari zaražene strastima; nemoj ih dodirivati, ne koristi ih.

Onaj koji nehotice biva uvučen u greh sladostrašća mora da zna o sebi to da ga poseduje drugi greh koji prethodi ovome i kome on dobrovoljno služi i preko njega zapada i u druge grehove u koje ne bi hteo da zapadne.

Treba se udaljavati od predmeta sablazni, jer što ne vidi oko, to ne dolazi u misli, a čega nema u misli, to ne dotiče maštu i ne izaziva strasti.

Telesna ljubav, pijanstvo, ljubomora i bes su jednaki meću sobom. Koga su posetili, tome je uništen i um i srce.

Treba se pomučiti oko umrtvljenja nečiste ploti, jer ona ima svoj temelj u prirodi čovekovoj, zato je i veoma izdržljiva.

Jači post, asketska slaba odeća, noćno bdenje, užasna žeđ, a naročito smirenje srca i duhovni otac - brzi pomoćnik kome treba otkrivati svoja dela i pomisli, jer smatram za čudo da neko može sam, bez tuđe pomoći da spasi brod svoj od ove pučine - eto šta je najvažnije u borbi s ovom strašću!

Treba i češće ponavljati reči irmosa 8 glasa: "Zašto si me odbacio od lica Tvoga, Svetlosti Nezalazna, i pokrila me je grešnoga tuđa tama, nego me obrati ka svetlosti zapovesti Tvojih, puteve moje ispravi, molim Ti se".

Gušenje strasnih pomisli i pokreta sve do potpunog njihovog nestanka i jeste svrha podvižništva.

Pokreta i zanosa telesnih koji su već prošlost se sećajte uopšteno, bez pojedinosti, samo radi toga da biste smirili svoje pomisli, u protivnom će odmah da ožive.

Na čoveka gledaj kao na Anđela. Pročitajte žitije prepodobne Marije Egipćanke, prepodobnog Martinijana, Jovana Mnogostradalnog, Mojsija Ugrina, Mojsija Murina, svetog mučenika Filosofa, svete mučenice Tomaide koja je za celomudrenost postradala, i prizivajte ih u pomoć u vašim molitvama. Koliko su truda svetitelji Božji uložili u to da pobede ovu grehovnu sklonost?! Ali što je teža borba,to je veći podvig, to je bliža čoveku svemoguća blagodat Božja.

Evo šta priča o sebi sedamdesetogodišnji starac-podvižnik, prepodobni Pahomije za utehu bratu koga je napadala pohot bludna:

Vidiš da sam ja već star i slab, četrdeset godina sam proveo u ovoj istoj keliji, a ni u samoj starosti me nije još sasvim napustio demon; a kada sam bio u tvojim godinama, misli i strasti slične onima koje ti imaš su me toliko obuzimale, toliko oslabljivale da sam padao u očajanje. Čak sam i mislio da me je Bog potpuno ostavio. Tokom deset godina sam se tako mučio i danju i noću. Uprkos svemu tome pre sam hteo da umrem nego da oskvrnim čistotu mog devstva. Jednom se dogodilo čak i da sam izjurio iz kelije i otrčao u najpustiji deo pustinje. Tamo sam naišao na pećinu. Spustio sam se u nju u nadi da ću tamo naći neke divlje zveri koje bi me raskomadale i tako prekratile moje muke. Nisam se prevario. U pećini su živele divlje zveri. Bacio sam se na njih, izazivao ih, ljutio, trudeći se da ih razbesnim, ali one su se umesto da me raskomadaju prevrtale kraj mojih nogu, igrale su se kao jagnjad, lizale su moje ruke i noge i na kraju su izašle iz pećine. Začudio sam se: "Pa da, - pomislio sam - Bog me se seća i čuva me!" Odmah mi je postalo lakše: strasti su se stišale i ja sam se veseo vratio u svoju keliju. Bio sam miran, misao mi je bila nepomućena, strasti su spavale, ali demon nije dremao.

Prošlo je izvesno vreme, pa su me demoni upornije nego ranije ponovo počeli da napadaju u pokretima mog sopstvenog tela. Prešao je na lukavstva i videći da se ne predajem mislima da me zanesu, prikazao mi se u vidu devojke koju sam poznavao i prema kojoj sam gajio neka osećanja u svojoj bezbrižnoj mladosti, ali bez ikakve nedozvoljene veze s njom.

To viđenje me je, priznajem, očaralo, prošli život je vaskrsao pred mojim očima; potpuno sam se izgubio, nisam znao za sebe i bio sam blizu pada...

Jedva sam na kraju došao sebi; hteo sam da se iščupam iskušenju, ali ona se prilepila uz mene... U ljutnji sam zamahnuo rukom i tako je udario po obrazu da je ona kao dim nestala. Nećeš verovati: ruka kojom sam demonu naneo šamar je toliko gadno, odvratno mirisala da nisam dve godine mogao da uništim taj miris.

Ali ni ovim se nisam rešio demona. Ponovo me je doveo dotle da sam kao lud pojurio u pustinju tražeći divlju životinju koja bi me u besu rastrgla. Dugo sam lutao pustinjom; sunce me je neizdrživo palilo. Slučajno sam naišao na aspidu (zmiju), zgrabio je, stavio na svoje telo čekajući kada će da me ugrize, iščekujući poslednje trenutke života.

Ali opet se dogodilo čudo blagodati!

Aspida je crkla pre nego što je stigla da me povredi ili rani. Ovo me je izuzetno zadivilo, i ja sam s osećanjem zahvalnosti zaplakao pred Bogom Koji me je tako čudesno sačuvao od otrovnih,opasnih stvorova.

Tada sam čuo tajanstveni glas odozgo: "Mir ti, Pahomije! Drži se i istraj - Ja sam s tobom! Bio si jak u podvizima, i da ti nije data borba s plotskim strastima, ti bi pogubio svoju dušu gordošću koja Mi je mrska. Tvoje smirenje, tvoje suze i mučenički podvig su ti pribavili Moju blagodat - Ja sam s tobom!"

Zaista, od tada sam miran i ne osećam više u telu svom delovanja pređašnjih zlih strasti, ali demon ipak ne spava u nekim slučajevima, uostalom, bez toga ni ne može istinski podvižnik da uspe, bez demonskih iskušenja u ovoj ili onoj meri...

Eto kako su se borili sa svojim telesnim htenjima sveti podvižnici! Borili su se i uz pomoć blagodati Hristove su pobeđivali! Kod koga ćemo ako ne kod njih i mi da se učimo ovoj velikoj nauci - da pobeđujemo svoje strasti?!

"Kada te napadnu bludne pomisli - kaže prepodobni Nil Sorski - onda se najviše brani strahom Božjim i podsećaj se na to da se od Boga ništa ne može sakriti, čak ni najskrivenije pomisli, da je On Sudija i Poznavalac svih tajni srca. Pamti da je istinski celomudren samo onaj ko je čist od prljavih pomisli, - eto šta je pred Bogom dragoceno i milo!

A ko se predaje nečistim pomislima, taj čini preljubu u srcu svom, kao što su govorili Sveti Oci. Takav s pomisli lako prelazi na delo. A kako je težak greh bluda to se vidi već iz toga što se nijedan drugi greh kod Svetih Otaca ne naziva padom osim ovog greha. I to zato što se onaj koji zapadne u ovaj greh lišava smelosti pred Bogom i snažno ga privlači očajanje.

Prati glavu zmije - teraj od sebe one prve bludne pomisli i to ih teraj pre svega upornom molitvom srca. Korisno je u ovom slučaju prizivati u pomoć one svetitelje koji su se podvizavali naročito za celomudrenost i čistotu.

Sećaj se često onoga što je govorio Lestvičnik u ime našeg tela:

"Ako spoznaš - kaže ono - svoju duboku i moju nemoć, time ćeš mi svezati ruke; ako usta namučiš postom i uzdržanjem, svezaćeš mi noge; ako se odrekneš svoje volje radi spasenja, oslobodićeš me se; a ako zadobiješ smirenje, odseći ćeš mi glavu".

O BOGOHULNIM I OSTALIM ZLIM POMISLIMA


Mnogi trpe od zlih pomisli koje izazivaju neprijateljska delovanja. Postoje tri vrste pomisli: o bludnoj nečistoti, o neverovanju u Boga, a posebno o huli na Boga, Presvetu Bogorodicu i ugodnike Božje, na svete ikone, svete Tajne i sve druge svetinje.

U ovim pomislima nema greha ako ih čovek ne želi, ako ih mrzi i odbacuje ih; ali ako ih ko rado prima, taj smrtno greši. Greši i onaj isto koji iz neznanja i malodušnosti smatra da te pomisli od njega potiču: jer su one demonski porod, i treba ih njemu pripisivati, a ne sebi. Kada čovek odbacuje hulne pomisli, onda ne samo da nije zbog njih kriv, već se i udostojava umnoženja nebeske plate.

Dešava se i da čovek, kao u nekakvom zaboravu, na neko vreme primi pomisli, ali kad se pribere, onda ih odgoni. U tom slučaju treba iz dubine srca uzdahnuti ka Gospodu i pokajati se - i Gospod će oprostiti. Obavezno treba ispovedati duhovnicima ove pomisli, ali ne i detaljno objašnjavati hulne reči, jer ovo nije moguće. Koga smućuju ove pomisli, tome ih neprijatelj još više pojačava, a ko ih nipodaštava, od toga neprijatelj odlazi posramljen. Za vreme napada ovih pomisli ne treba ni u kakvu raspravu i svaću s njima ulaziti, već neprestano tvoriti Isusovu molitvu. Ovaj rod se izgoni ničim drugim do molitvom i postom.

Hulne pomisli se pojačavaju za vreme molitve i ostalih dobrih dela, a na one koji žive u nebrizi za spasenje neprijatelj ni ne napada sa hulnim pomislima.

Svetitelj Nifont se nekoliko godina borio hrabro sa pomislima neverja za šta je bio nagrađen vencem od Samog Gospoda. Nikada ne treba očajavati zbog napada hulnih pomisli, već se obraćati za pomoć duhovnom ocu.

Kada ti ponestane snage u borbi sa zlim pomislima i željama koje te pobeđuju, vidi da nisi ti sam kriv za to. Da nisi sam tome doprineo svojom raslabljenošću. Da nisi oslabio u revnosti u molitvi i Bogomisliju - ovim najdelatnijim sredstvom se trudi da pobediš greh i povratiš strah Božji i sladost Bogougađanja.

Što se tiče smućivanja zbog pomisli, postoji samo jedno sredstvo: trpljenje sa smirenjem.

Kada ti srce dotakne bludna pomisao, prljava, lukava ili hulna pomisao pakosti, zavisti, škrtosti, želje za posedovanjem, stomakougađanja i pomrači ti um, reci sebi sa čvrstim uverenjem srca da je to đavolja mašta, i odjednom će pomisao ili pomisli da iščeznu.

O SNOVIĐENjIMA, GATANjU I PREDRASUDAMA


Treba se bojati verovanja u snove. Sveti Jovan Lestvičnik ovako piše: "Postoji demon koji čim mi legnemo dolazi i pušta na nas strele lukavih i nečistih pomisli da se mi ne bismo iz lenjosti molitveno protiv njega naoružali, da bismo s takvim prljavim pomislima zaspali i kasnije imali prljava snoviđenja".

Kakav život vodimo na javi,takve snove obično i sanjamo - dobre ili loše.

Postoji još jedan zao duh koji se naziva "prethodnik" i koji one koji ustanu od sna odmah sreće i prve naše misli se trudi da oskvrni. Posvećuj Gospodu početke svojih dana, jer kome ih najpre prineseš, toga će tog dana i biti. Ne treba verovati ni u kakva predosećanja, susrete, teške dane i razne znake i predrasude, sve su to neprijateljske mreže koje uvlače čoveka u sujeverje. Neki se, kako piše svetitelj Zlatoust, osmeljuju da pri vračanju prizivaju ime Bogorodice i svetih ugodnika i čine krsno znamenje, ali od njih treba bežati. Isto se treba bojati onih koji jurodstvuju, hodaju bosi zimi, nose teške verige, gvozdene kape i ostalo. Istinski Hrista radi jurodivi se danas veoma retko sreću (kao što je sveti starac Teodosije Kavkaski), uglavnom se pre radi o onima koje neprijatelj obmanjuje i koji druge obmanjuju, razobličuju tajne grehove dejstvom duha zlobe (jer on zna prošlost i sadašnjost) i nasumice pogađaju budućnost. Ne treba se truditi da saznaš budućnost, jer ono što zaista treba da znamo sve je otkriveno u Svetom Pismu.

Ne dozvoljavaj sebi da danju razmišljaš o onome šta si video u snu: jer demoni imaju nameru da snoviđenjima oskvrne i budnog čoveka.

O UNINIJU


Monasi i svi oni koji žele spasenje teško da mogu da prožive svoj život, a da ih nikad ne napadne dosada i čamotinja, a ponekad čak n blago očajanje.

I svetiteljima Božjim je ovladavalo đavolsko očajanje i čamotinja. A šta je tek s nama grešnima?

Treba se stalno obraćati Gospodu i biti s Njim svaki čas. Neprijatelj je mnoge duhom uninija oterao sa tesnog i spasonosnog puta na široki i ravan, ali pogibeljni put.

Onaj koga obuzme uninije gubi molitvu i umire za podvige. Uninije je predvorje ada, ono ubija volju, osećanje, razum.

Uninije je bič koji ubija energiju potrebnu za dobijanje Duha Svetoga u srcu.

Uninije je demonska stvar. Uninije je jedan od smrtnih grehova.

Stoga nikada, ni u kojim okolnostima ne treba padati u uninije. Nema tog greha koji bi prevazišao milost Božju, i nema te nesreće, te bolesti koja se ne može uništiti svetom verom, čvrstim uzdanjem u pomoć Svemogućeg Boga. I nemoj da govoriš tek tako: "Bolje da umrem". Već kaži: "Kako da se pripremim za smrt". Umreti je lako i ne traje dugo, ali da li si spreman za smrt? Pa posle smrti dolazi sud sveg tvog života. Ti nisi spreman za smrt, I ako bi ti ona došla, zadrhtao bi celim telom.

Nemoj da očajavaš u borbi sa neprijateljem bestelesnim, već i u muci i neprilici proslavljaj Gospoda Koji te je udostojio da radi Njega trpiš borbu s lukavom zmijom i da zbog Njega dobijaš rane: jer da nisi počeo da živiš blagočestivo i da jače želiš da se sjediniš s Bogom, onda te neprijatelj ne bi napadao i ne bi te mučio.

Pao si - ustani, potrudi se da se ispraviš. Nikako se ne sme očajavati. Nemoj biti malodušan, ne padaj u uninije kada te mrze ljudi zbog toga što razobličuješ njihov put, već se raduj imajući na umu Spasiteljeve reči: blaženi ste kada vas ljudi zamrze.

I verujte u zastupanje Majke Božje. Verujte!

MOLITVA MAJKE ZA MRTVOROĐENO DETE



" Bože Milosrdni, pomiluj moje dete koje je umrlo u utrobi mojoj

i zbog vere moje i suza ne liši ga Svetlosti Tvoje Božanske".


Dete čija je majka zajedno s njim umrla za vreme trudnoće na vaskrsenju će izaći kao savršeni muž i prepoznaće majku svoju, a ona svoje čedo. Oni koji se ovde nisu videli, tamo će se videti. Po vaskrsenju neće biti ni starih, ni mladih. Oni koji su se rodili pre vremena će biti isti kao i oni koji su punoletni.

Preljubnica koja je uništila plod koji je začet u njenoj utrobi da on ne bi video ovdašnji svet ni sama neće ugledati budući vek. Kao što ona njemu nije dozvolila da uživa u životu i svetu u ovome veku, tako će i on nju lišiti života i svetlosti u onom veku. Pošto se odlučila da pogubi svoj plod u utrobi pre vremena da bi ga sakrila u mraku zemlje, i sama će kao mrtvi plod da bude bačena u tamu najcrnju. Takva je kazna za preljubnike koji dižu ruku na život dece svoje. Sudija će ih kazniti večnom smrću i baciti u bezdan muka, prepun smradne truleži.



Roditelji i vaspitači!



Sa svom brižnošću čuvajte svoju decu od hirova, jer će deca ubrzo zaboraviti cenu vaše ljubavi, zaraziće srce svoje zlom, zatomiće savest, rano će izgubiti svetu, iskrenu, plamenu ljubav srca, a kako dođu u zrele godine strašno će žaliti zbog toga što su ih u mladosti previše mazili i udovoljavali hirovima njihovog srca.

Hir je seme zaraze srca, rđa srca, moljac ljubavi, klica zla, gadost pred Gospodom.

Roditelji će ne samo za svoje grehe da budu kažnjeni, već i za svoju decu što ih nisu vaspitali u pobožnosti.

Obraćajte posebnu pažnju na čuvanje čistote savesti vaše dece i vaspitanika. Savest treba da bude za njih dobar rukovodilac i sudija tokom čitavog života. Pazite da ne odrastu kao nesavesni i ne postanu rana društva i uzrok vaših suza.

Nesavestan čovek (koji zaglušuje glas savesti nemarom i grehovnim zanosima) jeste najlukaviji i zato i najstrašniji za druge i najnesrećniji za sebe.

Čudesna je sila u čoveku - savest!

Od nje nigde ne možeš da se deneš, nigde da se sakriješ, ona je svuda s nama, sve vidi, sve: ne samo dela, već i misli i namere naše zna; za nju ne postoji ništa tajno, za nju su i noć i dan kao dan. Eto kakvu je čudesnu stražu postavio Tvorac u čoveku.

Savest je ogledalo pred kojim se ne može sakriti ni jedan porok; tužilac koji ne ostavlja na miru; svedok kome se ne može protivrečiti; sudija kome se ne možeš odupreti. Savest je, prema rečima Jovana Zlatoustog, neprestani razobličitelj u nama koga ne možeš ni da prevariš, ni da zavaraš.

Čovek koji je počinio greh i izvršio nezakonito delo može da se sakrije od svih ljudi, ali od ovoga sudije se ne može sakriti, naprotiv, on uvek u sebi nosi tog razobličitelja koji ga uznemirava, muči i nikad se ne stišava. Kao usrdni lekar ona ne prestaje da nudi svoje lekove, i ako je ne poslušaju, ona ne odustaje, već se i dalje brine, stalno podsećajući na greh, ne dajući grešniku zaborava, da bi nas makar na taj način odvratila od pređašnjih grehova.

Čovek čiste savesti, čak i neobrazovan, iznad je svakog obrazovanog koji je zatomio svoju savest.

Jednostavnost srca, krotost, nezlobivost, ćutanje, trpljenje, neobrazovanog čoveka su dragoceniji pred Bogom od svih naših saznanja, sveg našeg sjaja, svih naučenih fraza, svih lažnih učtivosti, svih lukavo sročenih rečenica, čak su i sami njegovi gresi, kao gresi neznanja, oprostivi. Stoga uvažavaj jednostavnu neobrazovanost i uči se od nje prostoti, nezlobivosti, trpljenju i ostalim vrlinama.

Neobrazovani su deca u Hristu kojima Gospod ponekad otkriva Svoje tajne.

Kada je Spasitelj sveta poželeo da iz beskrajne blagosti Svoje ispuni na kraju vekova Prevečni Savet o spasenju roda ljudskog koji gine u gresima svojim i da nađe izgubljenu carsku drahmu, da pozove izgubljenu ovcu Svog slovesnog stada, uzevši na Sebe ljudski lik i obukavši se u celog čoveka od Duha Svetoga i Marije Djeve, On je izabrao za pomoćnike Sebi, Svom velikom delu, proste učenike i apostole, ribare po zanimanju, i preko njih je na delu pokazao da delo našeg spasenja ne zavisi od svetske slave, učenosti ili od zemaljske mudrosti, nego da je ono jedino stvar Božja, stvar Njegove blagosti, premudrosti, sile, milosrđa.

Zalud smo navikli da svete zamišljamo nikako drukčije već kao okružene raznim znamenjima i čudesima nebeskim, koji ništa ne jedu, nikada ne spavaju, hodaju po vodi i t.d. Nisu svi svetitelji bili čudotvorci, kao što nisu ni svi koji su se proslavili u životu činjenjem čuda bili sveti. Bog samo to hoće i zahteva od nas da budemo sveti. Svet se može postati i bez udaljavanja od društva i bez napuštanja sveta. Veruj iz duše u sve ono čemu uči Sveta Crkva, i živi onako kako ona zahteva; ili, drugim rečima - budi hrišćanin i bićeš svet.

Ćutanje je, naravno, dobro, ali onaj ko je pozvan da služi u društvu ne treba da odlazi iz njega bez posebnog znaka od Proviđenja Božjeg.

POUKE MIRJANIMA


Svet se nalazi u stanju dremeža, grehovnog sna, spava. Bog ga budi ratovima, pomorima, požarima, burama rušilačkim, zemljotresima, poplavama, nerodnim godinama... Avaj! Ne čuje on glas Božji!

Ljudi počivaju na odru lenjosti i zaslepljenosti, a o spasenju su i zaboravili da razmišljaju. Nemaju kad: treba se žaliti, spavati, suditi druge, a drugih ima dosta, pa se nema vremena za razmišljanje o svojoj duši i večnosti!

Ljudi u toku svog zemaljskog života sve traže osim Hrista Životodavca, otud su i prepušteni raznim strastima: neverju, maloverju, sebičnosti, zavisti, mržnji, častoljubivosti, zadovoljstvima u jelu i piću i drugim strastima.

Tek pred kraj svog života traže Hrista u Pričešću, i to zbog vapijuće nužde, i to zbog običaja koji drugi prihvataju.

Neobično je i tužno videti zbog kojih sve praznih razloga nas đavo lišava ljubavi prema Bogu i bližnjem; zbog zemaljskog praha.., zbog novca, hrane i pića, odeće, stana. Onaj koji želi spasenje ne sme da ima strastan odnos ne samo prema hrani i piću, odeći, prostranom i lepom stanu, bogatom uređenju stana, već ni prema svom zdravlju, čak ni prema svom životu ne bi smeo da ima ni najmanje strasti, predavši sav svoj život volji Gospodnjoj.

Vezanost za prolazni život, zdravlje, vodi mnogim odstupanjima od zapovesti Božjih, povlađivanju telu, kršenju postova, uniniju, nestrpljivosti, razdražljivosti.

Nesrećan je onaj koji voli previše udoban život. Obezbedivši se svim mogućim komforom, on neće moći da podnese ma i najmanju neudobnost, razmaziće se i neće se naučiti strpljenju. A život hrišćanina je sva neudobnost, uzak put i neravan, krst koji zahteva neudobnost i veliko trpljenje.

Njegovo srce će zavoleti udobnosti ovoga sveta, a ne Hrista Krstonosca. Trpi neudobnosti, navikavaj se na neudobnosti. Jer ja sam se naučio da budem zadovoljan onim što imam kaže apostol.

Nesrećan je onaj koji voli ukrašavanje tela svog i traži počasti: načiniće od sebe sramni kumir.

Zavideti počastima, bogatstvu, odeći jeste bezumnost.

Bogatstvo je najspretniji pomoćnik u zlu, jer se uz pomoć moći najlakše može počiniti zlo.

Poklon čini da i mudri videći ne vide. Zlato je takva zamka za ljude, kao što je mreža za ptice.

Opsednut um je moljac koji najeda kosti. Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, slavoljublje i slastoljublje.

Nemoj da hraniš svoju plot strastima, nemoj je negovati, ugađati joj i tako je okretati protiv duha. Jer će duh da bude zatočenik ploti.

Ništa tako brzo ne gasi kod nas duh vere kao neuzdržanje, pohlepa i prejedanje, rasejan, raspojasan život.

Zabranjuj sebi čulna zadovoljstva sa nadom da ćeš umesto njih dobiti zadovoljstva viša, duhovna, Božanska.

Svako vezivanje za zemaljsko je đavolja želja i želja našeg samoljublja.

Ti koji držiš do blagočešća (pobožnosti)! Sigurno ćeš čuti, možda i često, od svojih domaćih najviše, da si težak, nepodnošljiv čovek. Videćeš veliko neraspoloženje prema tebi, neprijateljstvo zbog tvoje pobožnosti, iako tvoji neprijatelji neće reći da upravo zbog tvoje pobožnosti ratuju protiv tebe nemoj se zbog toga smućivati i padati u očajanje, jer đavo može zaista da uveliča do ogromnih razmera neke tvoje slabosti kojih se nisi još oslobodio kao čovek, ali seti se Spasiteljevih reči: "I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi" (Matej. 10,36), i mane svoje ispravljaj, a pobožnosti se drži čvrsto.

Gledaj na sebe bespristrasno. Zaista, da nisi težak po karakteru, naročito za svoje domaće?

Možda si mračan, grub, zatvoren, nerazgovorljiv? Raširi svoje srce za otvorenost prema ljudima i ljubaznost, ali ne i za povlađivanje.

Budi krotak, nerazdražljiv. Budi strpljiv. Samo mirna i krotka razobličenja urazumljuju ljude. Surova više ljute, nego što donose korist.

Dar opraštanja je veći od dara ispravljanja kažnjavanjem. Nemoj zbog svega da stavljaš primedbe - ponešto i trpi, prećutavši, i gledaj na to kroz prste: "Ljubav sve pokriva i sve trpi".

Sa svih strana smo okruženi sablaznima, ali može se živeti među grešnim ljudima, a sam ne grešiti. Treba uvek i svuda podržavati plamen duše, i onda će biti lako izdržati sve uvrede.

Kada imamo Hrista u srcu, onda smo svime zadovoljni: i neudobnost je za nas kao najbolji komfor, i glad je kao sitost, i žalost - kao radost!

Duša ljudska je slobodna sila, jer može da postane ili dobra ili loša u zavisnosti od toga kakvo joj ti daš usmerenje.

Zla sila nagoni gordog čoveka da u drugima vidi samo loše, i on se raduje kada govori o njima loše, a ti drugačije postupaj: trudi se na međusobnoj ljubavi i nikoga ne osuđuj! Svako će za sebe dati odgovor Bogu, a ti gledaj sebe! Čuvaj se pakosti! Nađi u lošem čoveku nešto dobro i raduj se tom dobru i sa radošću govori o njegovim dobrim osobinama.

Nema čoveka u kome ne bi bilo nekakvog dobra. Zlo koje se nalazi u njemu pokrivaj ljubavlju i moli se za njega Bogu.

Sa svima živi u miru, slozi, ljubavi, tišini, poštujući druge, budi blag prema njihovim slabostima, ne gordi se, ne zavidi, ne svađaj se, plotske želje obuzdavaj, budi celomudren, uzdržavaj se od svake preteranosti, deli ono što imaš s onima koji nemaju, za sve se moli kao za sebe, naročito za one koji te muče, ponižavaju, ljute, vređaju, kleveću. Oni tebi zlo čine, a ti njima dobro. Nikome ne želi i ne čini zla.

Neprijatelje treba voleti: pa njih đavo uči i podstiče da napadaju da bi tebe iskušali da li jevanđelski voliš bližnjeg. Obrati na sebe pažnju onda kada te ljudi vređaju, grde, ismevaju. Ako si tada miran, ne obuzima te duh neprijateljstva, mržnje, nestrpljenja, ako i dalje voliš te ljude isto kao i pre, onda voliš bližnjeg jevanđeljski, a ako se ljutiš, onda ne voliš. " Ako ljubite prijatelje vaše samo, kakvo dobro činite?"

Ništa nas toliko ne upodobljuje Bogu kao to kada opraštamo zlim ljudima koji nas vređaju.

Molitva za neprijatelje je milost (milostinja) iznad svake milostinje koja se daje potrebitima.

Ako te prosjaci svakodnevno progone, to znači da te milost Božja stalno prati:

"Blaženi milostivi jer će biti pomilovani" (Matej. 5,7). Ko da beži od milosti Božje? Sve žrtve i milostinja prosjacima ne zamenjuju ljubav prema bližnjem ako je nema u srcu, zato se prilikom davanja milostinje uvek treba brinuti za to da se ona daje s ljubavlju, iskrenog srca, rado, a ne negodujući i ljuteći se. Sama reč "milostinja" pokazuje da treba da bude delo i žrtva srca i da se daje s umilenjem ili sažaljenjem zbog siromašnog stanja prosjaka i sa skrušenošću zbog svojih grehova radi očišćenja kojih se i daje milostinja, jer milostinja čisti svaki greh.

Ko daje milostinju nerado i negodujući, škrto, taj nije spoznao svoje grehe, nije spoznao samoga sebe.

Milostinja je dobro delo pre svega za onoga koji je daje. Milostinja izglađuje grehe, umrtvljuje smrt, gasi večni oganj muka.

Kada daješ milostinju, daj velikodušno, s ljubavlju, daj više nego što ti traže. Ne trudi se da odvojiš dostojnog od nedostojnog: neka ti svi ljudi budu jednaki za dobro delo. Jer ovako možeš i nedostojne da privučeš ka dobru, jer duša i posredstvom veštastvenog može brzo da upozna strah Božji.

Neka te Bog čuva od toga da požališ svoje materijalno blago da ga daš u žrtvu Gospodu ili Prečistoj Njegovoj Majci, ili drugim svetiteljima Božjim, i da tako pretpostaviš materiju duhu. Pazi da ti imanje tvoje ne postane pogibeljno.

Moraš čvrsto da veruješ da će Gospod ili sveti Njegovi umesto propadljivih blaga da ti daruju nepropadiva blaga, a umesto privremenih - večna. A duhovna blaga su: svetlost duhovna, opraštanje grehova, dar žive vere, nade čvrste i ljubavi nelicemerne, mira i radosti u Duhu Svetom - i beskrajno su viša od materijalnih darova.

Sa radošću troši svoju imovinu u žrtvu Gospodu i Njegovim svetima.

Ako nešto šalješ preko nekoga, veruj da će to stići kome treba, a ako ljudi utaje žrtvu Gospodnju, Sam Gospod će im to naplatiti, i ni jedna lepta neće propasti tek tako, već će ti doneti dar od Gospoda prema tvojoj veri i raspoloženju srca tvog.

Dobrovoljno davanje pretpostavlja postojanje kod darovatelja osećajne duše, nežnog srca, otvorenog za sve dobro, te stoga i sposobnog za primanje blagodatnih darova. Da li je moguće ne voleti ovakvu dušu i ovakvo srce?

Kako je teško u čas smrti čoveku koji nije davao milostinju i koji je u ovom životu imao za idola novac, ili hranu, ili piće, ili zemaljske počasti.

Poslastice, novac, gori su od običnog praha, đubreta, jer prljaju dušu, dok obično ćubre prlja samo telo, odeću, stan.

Sada mu sve ovo nije potrebno, a srce je snažno vezano za sve to. Istinsko blago koje daje život večni, to jest vrline neposedovanja i milosrđa on nema. Može li se on nadati u milost Božju, ako sam nije pružao milost bližnjem? "Kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti" (Matej. 7,2).

Dakle, da bi lakši bio susret sa smrću - a da umremo svi moramo - ne treba se vezivati ni za šta u svetu, treba obuzdavati strasti, imati uzdržanje u svemu, pokazivati milosrđe prema bližnjima.

Kada vidiš propadanje tela u bolesti, nemoj roptati na Gospoda, već kaži: "Gospod daje, Gospod uzima. Neka bude ime Gospodnje blagosloveno". Navikli ste da gledate na svoje telo kao na neotuđivo vlasništvo, ali i to je krajnje nepravedno, jer je telo vaše - Božje zdanje.

Mnogo ima čovek štetnih za telo i pogubnih za dušu navika. Od ovih grešnih navika možda su najodvratnije pijanstvo i pušenje duvana.

Izgled čoveka koji se napio do izbezumljenosti izaziva u nama nehotično gađenje, i ako ga mi ne preziremo, tog nesrećnika, nego ga žalimo, onda to činimo samo zato što nam je Najljubveobilniji Gospod naš Isus Hristos zapovedio da volimo bližnjeg.

Pušenje duvana je takođe grešno i štetno za zdravlje kao i pijanstvo, međutim, mnogi ga nazivaju nevinom zabavom. Zar se može nevinom zabavom nazvati strast prema duvanu, kada od njega strada ne samo onaj koji puši, već i onaj ko je prinuđen da udiše smradni vazduh, otrovan duvanskim dimom? Najžalosnije je to što onaj koji puši duvan daje loš primer deci.

Još jedna od loših navika - psovanje. Čoveku se kada psuje usta pune krvlju, vena se nadima, i u vidu ružne pare smrad izlazi iz njegovih usta: ovakav čovek ako se ne pokaje, ne sme da uđe u crkvu Božju i da se dotiče svetinje. Anđeo čuvar ovoga čoveka plače, a đavo se raduje. S ovakvog čoveka Bogorodica Svoj molitveni pokrov skida i Sama odstupa od njega. Ovakav čovek sam sebe podvrgava prokletstvu. S ovakvim čovekom ne smemo da jedemo i pijemo, dok ne prestane da koristi psovke.

Za skaredne reči Bog popušta čoveku nesreće, bolesti i mnoge napasti. Stoga odustanimo od običaja nečasnih ljudi i poslušajmo apostola Pavla koji ukazuje: "Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših" (Efes. 4, 29), bolje da Isusovu molitvu primimo u usta svoja i u srce i tako se izbavimo od večne muke vo vjeki vjekova. Amin.

Nemoj se zagledati u lepotu lica ljudskog. već mu gledaj dušu.

Namazano lice je bezglasni tužilac unutrašnjih poroka.

Ne gledaj na ženska lica (a žena na muška), izbegavaj sećanje na njih - odgoni i odsecaj odmah svaku nečistu pomisao, čim se pojavi u duši tvojoj. Izbegavaj nepristojne šale, razgovore, ne čitaj knjige u kojima se opisuje nečista ljubav.

Nepristojno je da žena ispoljava mušku narav, svako drugo pravilo osim stida je neprihvatljivo za dobru ženu.

A vi koji ste uzeli na sebe breme čestitog braka, potrudite se da više plodova ponesete na nebo!

Čovek je dom Božji, ali mi svojom pohotom pretvaramo svoj dom u prebivalište strasti zbog čega i dobijamo za kaznu mrtve plodove na porođaju žena.

Roditelji moraju da čuvaju svoju čistotu još pre začeća deteta u utrobi majčinoj, treba da izbegavaju neumereno telesno opštenje, da odvojeno spavaju u noć pred praznik i nedelju, sredu i petak i u sva četiri posta koja je ustanovila Sveta Crkva, a posebno u Velikom Postu, i da obavezno posle začeća ploda, za sve vreme trudnoće do samog rođenja i čak do dojenja deteta majčinim mlekom žive u čistoti, ne spajajući se.

Za vreme trudnoće majka mora svu svoju pažnju da usmeri na to da sačuva u svojoj utrobi dete, pamteći da je ono budući hram Božji i prebivalište Duha Svetoga.

Majka-hrišćanka ne samo da mora da čuva svoj fizički život i zdravlje, već naročito duhovno-moralni život, imajući u vidu da za vreme boravka u utrobi dete prima duhovno-moralne osobine svoje majke. Hraneći se njenim fizičkim sokovima, ono se hrani i njenom duhovnom prirodom, živeći njen život. Eto zašto hrišćanka za vreme trudnoće mora što češće i usrdnije da se moli Bogu, da češće i duže razmišlja o premudrim svojstvima i delima Božjim, a takođe je dužna da vodi umeren život i strogo suzdržan, pamteći da od svega ovoga zavisi karakter i moralno-duhovni lik njenog deteta.

Roditelji moraju da krste svoje dete po mogućstvu 40 dana posle rođenja.

Sveta tajna krštenja je osnovni dar čovečanstvu našeg Iskupitelja. Tajna krštenja uništava prvorodni greh,to jest onu moralnu grešku naše prirode koja prelazi prirodnim rađanjem s predaka na potomke i koja onemogućava čoveka da se moralno razvija i usavršava u dobru.

Nekrštena deca treba da budu tretirana isto kao i mrtvorođena. Ne treba im davati hrišćanska imena, niti ih pominjati na crkvenim bogosluženjima; njihova sudbina je ista kao i onih mrtvorođenih, to jest oni neće biti kažnjeni, jer još nisu zbog mladosti mogli da počine neki greh, ali ni punog blaženstva neće biti udostojeni, jer nisu očišćeni od prvorodnog greha.

Veliki je greh roditelja ako njihovom krivicom, naročito zbog nemara, deca umiru nekrštena. Ako u blizini nema sveštenika, a novorođenče je slabo i može se očekivati smrt, onda neka neko od prisutnih pravoslavnih hrišćana izvrši krštenje - bilo mirjanin ili monah.

Krštenje se ovako obavlja: pogruženjem, a ako je dete bolesno škropljenjem svetom (bogojavljenskom) vodicom trikratno, izgovarajući:

"Krštava se sluga (ili sluškinja Božja daje se hrišćansko ime) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin".

Ako posle ovoga dete ostane živo, onda ga treba odneti svešteniku i obavestiti ga da je nad njim taj n taj izvršio sveto krštenje. Sveštenik ne ponavlja, već samo dopunjava krštenje i vrši nad detetom svetu tajnu miropomazanja.

Zbog kršenja čistote supružanskog života roditeljima se rađaju deca ne na utehu, već na žalost i suze i na štetu svojoj otadžbini: bivaju loše naravi, sposobni da prihvate svako zlo od mladosti svoje, a takođe se rađaju mrtva. Često na porođaju zajedno s njima i sama majka umire u teškim patnjama.

Ovakvi su plodovi kršenja supružanskih pravila, nepoštovanja postova i svakog neuzdržanja, jer je rađanje deteta dar Božji, a ne ljudski izum.

Gospod je dao ženu mužu kao pomoćnicu radi zajedničkog življenja, blagoslovivši ih rečima: "Plodite se i množite se" prema prirodnom zakonu datom od Boga svim bićima, a ne radi pohotnog sladostrašća koje ne zna ni za vreme, ni za meru. I beslovesne životinje do danas drže taj zakon, jer se ne spajaju sve od začeća ploda pa do porođaja, pa čak i do dojenja mlekom.

Čovek biva ponekad gori od stoke nerazumne, zanoseći se strasnim željama, zaboravljajući svoje dostojanstvo dato mu od Boga Koji ga je stvorio po obrazu i podobiju Svome. Zloupotrebljujući prirodu radi vređanja časti svoje, čovek navlači na sav rod svoj (do četvrtog kolena) pravedni gnev Božji.

Kako se strašnim mukama izlaže porodica koja je prekršila pravilo i čistotu supružništva! Ostavlja ih Gospod da čine iz gluposti svoje razne nepodopštine: dolazi do neverstava supružnika, problema i različitih nesreća. Decu pogađaju neisceljive bolesti, zatim prevremena smrt muža ili žene, kao i čeda njihovih voljenih.

Zato vas molim, pokajte se iz sveg srca vašeg, ispovedajte grehove svoje ocu duhovnom, ispravite život svoj u svemu i sveto čuvajte supružništvo u svakoj čistoti i pravdi Božjoj, postupajući po zapovestima Božjim, i tada ćete videti na sebi i na deci vašoj blagoslov odozgo na celom vašem rodu, prema istinitom obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista.

Iz viđenja Grigorija, učenika svetog Vasilija Novog, o Strašnom Sudu vidi se da deci koja nisu prosvećena svetim krštenjem Gospod daje u budućem životu spokojno mesto i udeo u večnom životu u nebeskim naseljima. Ova svedočanstva pružaju izvesnu utehu roditeljima koji se žaloste zbog zagrobne sudbine umrle dece ne prosvećene svetim krštenjem.

Sa druge strane, ovakvu smrt dece Bog dopušta ni zbog čega drugog, već zbog grehova roditelja, i zato roditelji moraju da prinesu čistog srca pokajanje svoje pred Bogom zbog grehova, da isprave svoj život čestim i usrdnim molitvama u crkvi i kod kuće, držanjem postova, ljubavlju prema bližnjima, davanjem milostinje.

izvor;svetosavlje

O POMAZIVANjU JELEJEM

Ko može da se pomaže jelejem? Bolesni i prestareli muškarci i žene.

Kakvu korist imaju hrišćani od pomazanja jelejem? Otpuštanje grehova koji su zaboravljeni da se kažu na ispovesti, i iscelenje ili olakšanje telesne bolesti.

O PRIČEŠĆIVANjU SVETIM HRISTOVIM TAJNAMA

Tajnu Svetog Pričešća je ustanovio Sam Gospod naš Isus Hristos. On naziva Svoje Telo Hlebom Života. "Telo moje je zaista hrana i Krv Moja je zaista piće". I Gospod nas upozorava: "Ako ne budete jeli Telo Sina Čovječijeg i pili Njegovu Krv, nećete imati života u sebi".

Onaj koji se priprema za pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama mora da bude slobodan od ukora savesti, neprijateljstava, gneva, rasejanosti, smućenosti, lenjosti, p u dubokoj skrušenosti duha i u potpunoj spoznaji svoje nedostojnosti, sa strahom i verom mora da pristupa Svetoj Čaši.

Svetitelj Teofan Zatvornik govori o Presvetoj Tajni Evharistije kao o najsnažnijoj i poraznoj za neprijatelje: "Slušaj ovo i pričešćuj se Svetim Hristovim Tajnama koliko je moguće češće, kad god imaš dozvolu od svog duhovnog oca".

Sveti Vasilije Veliki (4. vek): "Dobro je i veoma korisno pričešćivati se Svetim Telom i Krvlju Hristovom... Uostalom, pričešćujemo se četiri puta svake nedelje: u dan Gospodnji (nedelju), u sredu, petak i u subotu, kao i u druge dane praznovanja svetitelja..."

Kada su prepodobnog Serafima Sarovskog upitali: "Koliko često treba pristupati Prenebeskoj Tajni Pričešća?" on je odgovorio: "Što češće, to bolje. Ko se pričešćuje Svetim Tajnama, spašće se, a ko se ne pričešćuje - ne. Blagodat koja se daruje Pričešćem je tako velika da koliko god da je nedostojan i grešan čovek, ako sa smirenjem i svešću o svojoj svegrešnosti pristupi Gospodu koji iskupljuje sve nas, makar da je od glave do pete pokriven ranama od grehova - biće očišćen blagodaću Hristovom, sve svetliji i svetliji će biti, i na kraju će se prosvetliti i spasti".

Sveti pravedni Jovan Kronštatski: "Čudesno se obnavljam Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristovih svaki dan, čak i do danas, do 70-te godine mog života, i kao da ne starim, ostajući delovanjem blagodati svež i bodar u duši i telu! Svakodnevno sa strahopoštovanjem služim Liturgiju i pričešćujem se Svetim Tajnama: evo plodova pričešćivanja: očišćenje, osvećenje, obnovljenje, pobeda nad strastima, mir duševni...

Nemoj se ljutiti na one koji žele češće da se pričešćuju Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristovih, već ih voli i raduj se zbog njih pred Bogom, jer Gospod privlači njihova srca koja su osetila sladost od opštenja s Njim u ovim Tajnama.

...Đavo svim svojim adskim napadima se trudi da odvrati hrišćane od Čaše Života, navodeći ih na maloverje, hladnoću i nemar prema ovoj najvećoj Tajni hrišćanske vere da bi držao ljude u okovima greha i smrti".

Pričešćivanje Svetim Životvornim Hristovim Tajnama donosi svoj plod u slučaju pripremanja i čuvanja zadobijenog: treba čuvati mir sa bližnjima, prebivati u molitvi, uzdržavati se od prejedanja, čuvati jezik od praznoslovlja, neprestano težiti čistoti života kroz neprekidno pokajanje; ne uzdati se u sebe, već imati čvrstu nadu u Boga i Njegovu milost.

U protivnom slučaju pričešće biva na sud ili na osudu.

Ne sme se primati Telo i Krv Hristova sa sumnjom da je u Svetoj Čaši istinito Telo i istinita Krv Hristova, u slučaju otvorenog nemara u pripremi za pričešće, kršenja posta, uzimanja hrane posle ponoći, nečistoti ženskoj, supružanskom odnosu prethodne noći.

Sveti pravedni Jovan Kronštatski kaže o rokovima Svetog Pričešća:

"Pa Isus im je rekao: "Ja sam hljeb života: koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene vjeruje neće nikad ožednjeti. Nego vam rekoh: i vidjeli ste me, i ne vjerujete. Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje". (Jovan. 6,35-37).

Iz navedenih reči Spasiteljevih očigledno je da On zapoveda verujućima i onima koji su revnosni u hrišćanskom životu da se pričešćuju često Prečistim Telom i Krvlju Njegovom - svakodnevno, ako ko može zbog uslova svog života da bude spreman da pristupi Čaši Života. Ako svakodnevno težimo hrani i piću propadljivom, zemaljskom, utoliko više bi trebalo da budemo gladni i žedni Hrane nepropadive i Pića nepropadivog koji su Telo i Krv Načelnika života - Gospoda našeg Isusa Hrista.

Međutim, ima mnogo neznalica i među obrazovanima i među neučenima, pa čak i među učenim monasima i sveštenicima koji smatraju neumesnim i čak grešnim pričešćivanje blagočestivih mirjana svake nedelje i svaki dan. To je protiv zapovesti izobilnog u ljubavi Gospoda Koji želi da se verni brinu o što je moguće češćem pričešćivanju Njegovim Prečistim Telom i Krvlju. Amin".

Duša koja je okusila sladost Ljubavi Božje se sva preporađa i postaje drugačija i voli Gospoda svog i svom snagom Mu teži danonoćno.

"Telo Hristovo primite, istočnika Besmertnago vkusite!"