O SMIRENjU I KROTOSTI
Svakom je hrišćaninu najpotrebnije blaženo smirenje kojim odražava Hrista, a ko ga nema, taj nikada neće videti Boga.
Smirenje je temelj svih vrlina. Učitelj smirenja je Sam Gospod: "Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim" (Mt. 11, 29), i Majka Božija, uzveličana zbog smirenja.
Da bismo zadobili smirenje, treba stalno da ukoravamo, poričemo i okrivljujemo sebe u svemu, da smatramo sebe ne samo grešnijim od svih, nego čak i gorim od svakog beslovesnog stvorenja. Kada te prekorevaju zbog nečega, tada treba ćutati ili krotko izneti istinu. Odsecati svoju volju, trpeti sramoćenja, uvrede i poniženja, svagda se sećati ishoda duše iz tela - eto puta ka smirenju.
Kakve god vrline neko imao, treba svagda sebe da smatra najgrešnijim na svetu, po rečenome: "tako i vi kada izvršite sve što vam je zapovećeno, govorite: Mi smo nepotrebne (to jest zaludne, nekorisne) sluge" (Lk. 17,10).
Nesumnjivi znak smirenja je nepoverenje u svoje pomisli, želja za ispravljanjem, bespogovorna poslušnost.
David nije rekao da je postio, bdeo, na zemlji ležao, nego "smirih se, i spase me Gospod".
Pokajanje podiže paloga, plač zbog grehova na vrata nebeska kuca, a smirenje ih otvara.
Bez smirenja sve je prolazno i uzaludno, jedino je smirenje nedostupno prelesti besovskoj.
Ko sebe smatra smirenim. u tome nema istinskog smirenja. Treba da budemo svagda spremni da na svaku reč odgovorimo: oprosti, grešan sam.
Smirenje se ne stidi da prizna svoje nedostatke, svojstvene čovekovoj nemoći, jer se samim tim oni i iskorenjuju.
Smirenje rađa strah Božiji, obuzdava mnogogovorljivost, ono nas uči da budemo svesni svoje ubogosti, čini odvratnim pohvale čovečije, pobuđuje čoveka da u svemu okrivljuje i prekoreva sebe, da ne veruje svome rasuđivanju i svojim čulima, porobljenim grehom. Smirenje uči da se prezire sujetni svet i da se traži ono jedno što je potrebno (Lk. 10, 42). Jer što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk. 16,15). Smirenje se dostiže pojačanom molitvom, ukoravanjem sebe u svemu i podnošenjem uvreda. Smirenje čini čoveka pravednim. Grešnici koji se smiravaju i bez dobrih dela se opravdavaju, a pravednici zbog gordosti upropašćuju svoj veliki trud.
Bolje je biti smireni grešnik, nego gordi pravednik. Sa smirenim Sam Hristos prebiva. Zbog smirenja opraštaju se gresi, smirenje obuzdava poroke, čisti srce.
Smirenje je put ka savršenstvu. Na svaku ćeš se visinu uspeti smirenjem. Smirenje je u tome da činimo dobro onima koji nam čine zlo, da oprostiš bratu koji ti je sagrešio, pre nego što on zamoli da mu oprostiš. Ako neko, smiravajući se, kaže: "Oprosti mi", taj razjaruje demone - kušače.
- Šta da radim, ne podnosim sramotu (uvredu)? - govori učenik.
- Brate, Isus je postao Čovek i pretrpeo porugu, a zar si ti veći od Isusa? Ko ne podnese sramotu, taj ne može dostići smirenje - govori starac.
- Šta je smirenje?
- Smirenje je u tome da smatramo sebe zemljom i pepelom stvarno, a ne samo na rečima, i da govorimo: "Ko sam ja? I ko mene smatra za bilo šta?"
Unizi sebe i ugledaćeš slavu Božiju. "Kad nema svetlosti, sve je mračno". Tako i bez smirenja ničega nema u čoveku, osim same tame.
Kada nema smirenouml3a, sav trud po Bogu je uzaludan i besplodan. Smiravaj se u svemu i smatraj sebe gorim od svih i znaj: Gospod će sve nevaljale, ali smirene, uzeti k Sebi. Zavapi k Njemu i postojano se nadaj. Uzaludan je trud onoga ko bez smirenja posti mnogo i nosi teške podvige.
Lukavi (zli), ne jede, ne pije, ne spava, pa ipak u bezdanu živi, zato što nema smirenja.
Ni jedna vrlina nije tako prijatna Bogu kao smirenje, i znaj da se satana ni zbog čega tako ne žalosti i ničim se tako ne može isterati i obezoružati kao kada čovek ljubi smirenje i sramoćenje. Smirenje osujećuje sva lukavstva vražija.
Obuči jezik svoj da govori: "Oprosti mi", i useliće se u tebe smirenje.
Smiren i krotak, srdačan, predusretljiv, milosrdan, tih, poslušan, nije lenj. On ne pokazuje znatiželju za stvari neshvatljive, on ne nalazi ni jednu reč mržnje, on se nikako ne prepire, volja mu je pokorna, osim u pitanjima koja se tiču vere.
Biti smiren znači da smatramo sebe zbog grehova dostojnim svakog poniženja, uvrede, gonjenja, udaraca. A biti krotak znači da nezlobiva srca podnosimo nepravde prema sebi, poruge i drugo, i da se molimo za neprijatelje svoje, a sebe da svagda osuđujemo, prekorevamo, da bismo okajali nehotične grehe svoje.
Negnevljivost je neosetljivost na vređanja.
Krotost je nepomično ustrojstvo duše, kada ona u sramoćenjima i pohvalama ostaje ista.
Krotost je čudesna sila, koja ne samo što je i sama postojana i nepokolebiva, nego na tih i lagan način svojom blagotvornom uzvišenošću utvrđuje i sve oko sebe. Krotost je istrajna svojom načelnom popustljivošću, blagošću i miroljubivošću, i nikada ne razdražuje bližnjega. Krotosti je strano svako prisvajanje prava drugih. Krotosti je strano licemerje i ulagivanje. U srcu krotkoga počiva mir i spokoj. Krotost privlači sebi oči Gospodnje. "Na koga ću pogledati, osim na krotkoga" javlja Gospod.
Bog često ostavlja kod duhovnih ljudi neke najlakše strasti zato da bi oni, obazirući se na ove lake, gotovo bezgrešne slabosti, mnogo koreći sebe, zadobili time neukradivo bogatstvo smirenoumlja.
izvor;svetosavlje
Bookmarks