Tema: Pouke shi - igumana Save

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


IZVODI IZ DNEVNIKA

KO SU SVETA TROJICA

Otac, Sin i Sveti Duh: Otac nerođen, Sin od Oca pre vekova (prevečno) rođen. Duh Sveti od Oca pre vekova (prevečno) ishodeći, Sveta, Jednosuštna i Nerazdeljiva Trojica.

Ne tri Boga, no Jedan Bog, u trima Ipostasima poštovan (obožavan). (Ipostas je reč grčka, na ruskom se kaže lice, ali ne lice telesno, nego duhovno u Bogu, kao kod svetlosti sijanje).

Tvorac je Otac, Sin i Duh Sveti, ne tri, no jedan, jer Jedan je Bog, u Trojici poštovan (obožavan) i ispovedan.

Jedan je lik (obraz, ikona): jer kakav je Otac takav je i Sin, a takav je i Duh Sveti,tj. Otac je Svetlost ili sijanje, i Sin je takva ista Svetlost i Duh Sveti ista takva Svetlost ili sijanje. Jedna je volja.

Jedan je po Božanstvu, kao što je gore rečeno, a trojičan po Ipostasima.

SVAKODNEVNA PRAVILA

1. Biti prema svima pravedan i nepristrasan do sitnica (i u najmanjem, i u onom beznačajnom).

2. Nikada, čak ni u šali, nikoga ne obmanjivati.

3. Biti nekoristoljubiv čak i u sitnicama.

4. Tražiti priliku gde god je moguće da kome budemo od koristi.

5. U svim neprijatnostima osuđivati sebe najstrože i biti snishodljiv prema drugima.

6. Nikada i nikome se ne rugati i ne podsmevati mu se.

7. O sebi nikada ništa dobro ne govoriti i zaboravljati samoga sebe radi drugih.

8. Bolje je ćutati, nego govoriti, svakog saslušati do kraja, i ako je moguće, izbegavati sporove.

9. Svagda se starati da ne budemo besposleni.

10. Ne rasrđivati se, a ako li budeš osećao da je gnev tako ovladao tobom da ti je teško da savladaš sebe, onda odmah ućuti i ako je moguće, otidi.

UPAMTI ONO ŠTO JE GLAVNO ZA DUŠU

Svaki dan smatraj poslednjim u svom životu, provodi ga uzdržano, sa strahom Božijim, pripremajući se za strašni odgovor za sav život i za sve grehe. Svako delo osveštavaj molitvom, prizivanjem imena Božijeg, ako išteš uspeha. Seti se rečenoga: "Bez Mene ne možete činiti ništa".

Vazljubi Boga i naći ćeš u duši raj, zavoli (ljubi) bližnjega u ime Božije, kao čedo Božije, i ako se sebe odrekneš po zapovesti Božijoj, svi će ti biti prijatelji.

Ko sebe ljubi, taj ne može ljubiti Boga i neće služiti bližnjem samopožrtvovano.

Svi gresi potiču od ljubavi prema sebi. Početak je dobra odreći se sebe, raspeti telo sa strastima, trpeti uvrede, žalosti, napasti. Gresi se čiste pokajanjem suzama i trpljenjem uvreda u duhu krotosti. Zato ne izbegavaj uvrede, ne lišavaj sebe venaca, nemoj bežati od iscelenja duše! Ko se opravdava i nastoji da dokaže da je u pravu (svoju nevinost), taj će možda i isterati pravdu, ali će time samo osujetiti planove Božije za iscelenje duše. Ko ište spokojstva, u tome ne može prebivati Duh Božiji. Gde je žalost (nevolja), tamo je i Bog.

Glavna žrtva Bogu je duh skrušen, srce skrušeno i smerno Bog neće odbaciti.

Smirenje se zadobija teškim, ozbiljnim trudom, trpljenjem nedaća, bolesti, uvreda, siromaštva (oskudice). Trpeći žalosti spolja, u duši ćeš imati utehu od Duha Božijeg.

Pokazati ljubav prema bližnjem, služiti mu, više je od čitanja molitvenog pravila i poklona. Pazi na pomisli: ovde je začetak greha.

Svaku službu (služenje) vrši kao poslušanje od Boga, bez roptanja.

Zavoli molitvu, post, milosrđe, to otvara nebesa.

Nikoga ne osuđuj i nećeš biti osuđen. Sudeći bližnjem brišeš sebe iz knjige života i ne uviđaš svoje grehe, đavo ih zaklanja. Češće se pripremaj za pričešće, čitaj reč Božiju i duhovne knjige, u njima je istočnik žive vere. Imaj rukovoditelja i ljubi otkrovenje, tada ćeš pogodno naći Carstvo Nebesko.

ZA ŠTA PRILIČI BLAGODARITI BOGU

1. Što nas je iz nepostojanja priveo u postojanje.

2. Što nam je ukazao počast čovečijom, a ne beslovesnom dušom.

3. Što nas je iskupio Svojom Časnom Krvlju.

4. Što nam je podario pravo da budemo naslednici Carstva Nebesnog.

5. Što je mnogo puta bio gnevan i srdit na nas ali se nije do kraja razgnevio na nas.

6. Što nas nije pogubio pri samom činjenju greha, nego nas je sačuvao žive, ne obazirući se na teška sagrešenja naša.

7. Što nas čuva nepovređenim i ne dopušta đavolu da nas proguta, kada grešimo.

8. Što do sada (i sada) očekuje pokajanje naše i mi smo još živi, a ne mrtvi, što još uvek crvi ne jedu tela naša u grobu i što duše naše još uvek nisu u paklu.

9. Što još ima vremena za naše pokajanje.

O, kako smo dužni da blagodarimo Bogu za sve ovo!

KAKO SE TREBA ODNOSITI SPRAM DUHOVNOG OCA

1. Pre svega srdačno se moliti Bogu, uz strogi post, da daruje duhovnog oca.

2. Imati potpuno poverenje prema duhovnom ocu.

3. Dati potpunu ispovest sa šest godina.

4. Moliti da se ustanove pravila: za molitvu crkvenu i domaću, za san, za rad.

5. Pre dolaska kod duhovnog oca sa bilo kakvim pitanjem, usrdno se pomoliti da nam Gospod otkrije Svoju volju.

6. Ići duhovnom ocu potpuno uveren da će nam Gospod preko njega otkriti Svoju volju.

7. Bezuslovno i tačno ispunjavati sve što je duhovni otac rekao, biti mu potpuno poslušan.

8. Ne skrivati od duhovnog oca ništa, nikakvu uznemirenost,greh i drugo.

9. Ako se prema duhovnom ocu pojavila bilo kakva uznemirenost, nepoverenje, podozrenje, odmah mu reći o tome potpuno otvoreno, jer u protivnom vrag (neprijatelj) može da vas pogubi.

10. Postojano se moliti za svog duhovnog oca i tražiti svagda njegov blagoslov i molitve.

11. U teškim okolnostima prizivati Gospoda: Gospode, molitvama oca moga duhovnog (ime) spasi me, ili mi pomozi (u tome i tome)".

Ako se javi želja da se izmeni ponešto od pravila koja je dao duhovni otac, ili u pogledu produžavanja (molitava, posta i ostalog), ili, obrnuto, njihovog smanjivanja (ublažavanja), onda to činiti samo sa blagoslovom duhovnog oca. Amin.

POREDAK POBEĐIVANjA STRASTI


1. Postom i uzdržanjem obuzdaj svoj stomak i tada ćeš trudom, bdenjem, molitvom i smirenjem pobediti bludnu pohotu.

2. Pobedivši bludnu pohotu iščupaćeš i koristoljublje.

3. Isteraj njega, ugasićeš zavist i gnev.

4. Uguši gnev i zavist - prognaćeš žalost.

5. Odbaci žalost, i bićeš oslobođen od uninija.

6. Podnosi uvrede i poniženja, i, po blagodati Božijoj, dostići ćeš smirenje i pobediti praznoslavlje (praznu slavoljubivost, taštinu).

7. Bez prazne slavoljubivosti nećeš imati ni gordost. Jer njen početak je samomnjenje (visokoumlje) i samopreuznošenje, što i čini strast praznog slavoljublja.

DUHOVNA LESTVICA SVETOG APOSTOLA PETRA


Govoreći da su hrišćanima darovana velika obećanja Božija, kroz koja oni mogu da postanu pričasnici božanske prirode, apostol Petar u drugoj svojoj poslanici (1,47), daje nam pouku, kako doći do tih darova.

Radi toga, govori on, treba izbeći pohotnu strast koja vlada u svetu i svom revnošću zadobijati veru. A zatim u veri projaviti vrlinu, to jest dobra dela, a u vrlini znanje, to jest razum duhovni, a u znanju uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav.

Dakle, vera, dobra dela, znanje, uzdržanje, trpljenje, pobožnost, bratoljublje, ljubav, jesu stepeni duhovne lestvice svetog apostola Petra.

Sve ovo ima meću sobom tesnu unutrašnju vezu, svaki (stepen) proizvodi onaj sledeći, a sledeći uzvisuje, usavršava i ukrepljuje prethodni.

1. Projavite u veri vašoj vrlinu. Naravstveno - duhovni život počinje verom. Vera je prvi stepen na lestvici našeg spasenja. Vera treba da bude srdačna, iskrena, nelicemerna, nesumnjiva, živa i delatna. Ako tako veruješ, ako si usadio u sebi takvu veru, onda ćeš je neminovno pokazivati delima - staraćeš se da ispunjavaš volju Božiju, da stremiš ka svemu što je dobro: u mislima, rečima i delima. Takvo raspoloženje za dobro, stremljenje ka ispunjenju volje Božije i držanje zapovesti Gospodnjih, razvija i vaspitava u tebi naravstvenu delatnu snagu duha - VRLINU, koju rađa vera.

Dakle, istinska, srdačna, živa vera raća vrlinu, tvori dobra dela. Sa svoje strane, vrlina uzvišava i ukrepljuje veru, daje joj više naravstvenih vrednosti, jer sama vera bez dobrih dela, bez delatnog stremljenja ka dobru, sasvim je nedovoljna za spasenje duše.

"Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti?" Osim toga, takva je vera nečista, sujetna, nedejstvena, pa čak i mrtva: "Vera, ako nema dela, mrtva je sama po sebi" (Jak. 2,14, 17).

A u vrlini je ZNANjE (rasudljivost, razumnost).

Stremeći ka dobru u svemu: u mislima, rečima, delima i nastojeći da ispuni volju Božiju, hrišćanin se opitno uči da istinito sudi o stvarima, da razlikuje Božije od čovečijeg, istinsko dobro od lažnog, stvarno zlo od prividnog, pravdu od nepravde, to jest da razvija u sebi praktično hrišćansko iskustvo - svetu blagorazumnost u svim delima. To jeste naravstveno rasućivanje, znanje duhovno, hrišćansko blagorazumlje.

Dakle, vrlina stvara duhovno znanje, ali i sama od njega zadobija savršenstvo, jer kakva je vrlina korisna, ako je ne prati znanje (razum)? "Revnost ne po razumu" (Rimlj. 10,2).

A u znanju je UZDRŽANjE.

Duhovno znanje (razum) otkriva hrišćaninu gde je dobro i zlo, gde istina i laž, - u njemu samom, u njegovom pokvarenom srcu, otkriva mnoštvo rđavih misli, poročnih sklonosti, zlih pohota i strasti, i hrišćanin jasno vidi kako su pusta i lažna njihova zavođenja i kako su one opasne za razvoj i usavršavanje duhovnog života. Uviđajući to, on počinje malo-pomalo da se odupire poročnim sklonostima, trudi se da se uzdržava od zadovoljavanja zlih pohota, iskorenjuje strasti i na taj način stiče novo naravstveno savršenstvo - uzdržanje od zlih pohota i strasti, čineći svoje srce čistim. A čistota srca uzvisuje i razvija njegovo duhovno znanje, jer čistim srcem, po reči Božijoj sposobni su da duševnim okom vide Boga i stvari Božanske: "Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti".

A u uzdržanju je TRPLjENjE.

Kada se hrišćanin mužastveno bori sa unutrašnjim neprijateljima svoga spasenja, u to vreme napadaju na njega neprijatelji spoljašnji: raznorodna iskušenja i sablazni - laž, kleveta, ogovaranje, prekori, podsmevanja, prate ga na svim putevima naravstvene delatnosti. Prevrtljivost i nevolje u službi, domaći razdori i nesuglasice, oskudica u izdržavanju i snabdevanju (materijalnom obezbeđenju) sebe i svojih domaćih, gubitak imovine, narušavanje zdravlja, sve ovo on često trpi na sebi samom! Iskušenja na svakom koraku! A koliko se ovde zahteva od hrišćanina trpljenja. trpljenja mužastvenog, često dugotrajnog! Takvo trpljenje razvija u sebi hrišćanin, koji je stekao duhovno uzdržanje, naučivši se da odoleva čulnim željama, i pobeđujući strasti.

Trpljenje je novo, više naravstveno savršenstvo, javlja se iza uzdržanja. Sa svoje strane, p trpljenje daje veliku snagu i krepost. Nestrpljenje (netrpljenje) sred iskušenja, uninije u nevoljama slabost je duha, a duh spolja oslabljen prirodno postaje nesposoban da pobeđuje unutrašnje svoje neprijatelje.

A u trpljenju je POBOŽNOST.

Stekavši uzdržanje. naučivši se dobrodušnom podnošenju nevolja, trpljenju sred iskušenja, hrišćanin ushodi na novi stepen naravstveno-duhovne lestvice - razvija i odgaja u sebi pobožnost (blagočešće).

Pobožnost je naravstveno-pobožno nastrojenje hrišćanina, njegovih misli, osećanja i delanja, jedno (jedinstveno) proslavljenje presvetog imena Božijeg u duši i srcu, iskrena želja da se blagougodi Gospodu, pojačano staranje da se ispuni Njegova sveta volja.

Ovo je delokrug mnogih vrlina i naravstvenih savršenstava: ovde je i strah Božiji i živo uzdanje u Boga, i svecela predanost Bogu, i smirenje, i iskrenost misli i osećanja, reči i dela, i čistota namera i pobuda. "Pobožnost je korisna u svemu pošto ona ima obećanje života sadašnjega i budućega" (1. Tim.4,8).

Ona prenosi dostojanstvenu vrednost prethodnim podvizima - trpljenju i uzdržanju. Hrišćanin koji poseduje istinsku pobožnost, još brižljivije čisti svoje srce od strasti i pohote, znajući da je Gospodu mrska čak i nečista pomisao, da samo čisti srcem vide Boga, a da se u iskušenjima i napastima još više ukrepljuje duhom, budući uveren da Gospod neće pustiti "da se iskušate (hrišćani) većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjima i kraj, da možete podneti" (1. Kor. 10, 13), znajući još da "stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti" (Rimlj. 8,18).

A u pobožnosti je BRATOLjUBLjE.

Pobožnost oduhovljuje i osveštava misli, osećanja i dela hrišćanina, pobuđuje naročiti pokret u njegovom srcu, i u njemu se iz ljubavi prema Bogu razvija ljubav prema bližnjima, isprva ne prema svima, već samo prema istovernoj braći razvija bratoljublje.

Hrišćanin počinje da ljubi iskreno u Gospodu sve koji ispovedaju s njim istu veru. Sada za njega nema ni roba ni slobodnjaka, ne postoje razlike u zvanju (staležu) i imanju (položaju), polu i uzrastu, za njega su svi hrišćani deca jednoga Oca Nebesnoga, svi su iskupljeni Najdragocenijom Krvlju Sina Božijeg, kršteni u jednoj istoj kupelji Krštenja - u ime Oca i Sina i Svetoga Duha - svi podjednako prizvani na spasenje, svima, konačno On daruje od Božanske sile sve "što je potrebno za život i pobožnost" (2. Petr. 1, 3). Hrišćanin svima srdačno želi spasenje i delatno doprinosi spasenju svih - molitvama, rečju saosećanja, utehe, pouke i svojim primerom.

Sa svoje strane i bratoljublje daje silu pobožnosti p predaje joj savršenstvo: " Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je" (1. Jov. 4,20).

A u bratoljublju je LjUBAV.

Najzad, hrišćanin ushodi na najviši stepen naravstvenog savršenstva - ljubav.

Ljubav prema Bogu, pobuđujući ljubav hrišćanina prema jednovernoj braći, sve više je rasprostranjuje. Ljubeće srce hrišćanina se, takoreći, širi, i ono sada svojom ljubavlju obuhvata sve ljude, ne razlikujući njihovo zvanje, položaj, veru, - on ljubi čak II neprijatelje svoje. Takva ljubav je vrhunac savršenstva - najviši, poslednji stepen duhovne lestvice.

I prepodobni Isaak Sirijski govori: "Ko ljubi sve podjednako, milosrdno i nedeljivo,taj je dostigao savršenstvo".

A apostol Pavle uči: " A povrh svega toga, obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva" (Kol. 3, 14).

ŠTA JE TO SVETOST


Sloboda od svakog greha i punota svake vrline.

Ovu slobodu od greha i vrlinsko življenje dostižu samo malobrojni usrdni, i to ne odjednom, već postepeno i uz mnoge i dugotrajne nevolje, bolesti i napore, bdenje i molitve, i to ne svojom silom, već blagodaću Hristovom.



STRADANjA SPASITELjA ISUSA HRISTA

Prvo teško stradanje i sud bili su pred prvosveštenicima Anom i Kajafom. Njihov sluga Malh udario je Gospoda železnom rukavicom po ustima, a druge sluge su Ga ponižavale, rugajući Mu se tri časa, udarali su Ga govoreći: "Proreci nam, ko te udari?"

Drugi sud bio je pred Pilatom. Po njegovoj naredbi Gospoda su bičevali skorpionima, bičevima na čijim krajevima su bile železne bodlje, i svo prečisto telo Gospoda bilo je jedna rana (potpuno izranavljeno), sve do stopala nogu. Posle takvog užasnog zlostavljanja vojnici, ismevajući se, predstavili su Ga kao cara, da bi Ga ismejali. Radi toga obukoše mu stari pohabani purpurni ogrtač. Na glavu Njegovu metnuše venac od bodljikavog trnja i dadoše Mu palicu (štap) od debele trske u desnicu, i započe neizrecivo stradanje - svaki vojnik padao je na kolena pred Njim govoreći: "Zdravo, care judejski!" A zatim uzeše trsku i biše Gospoda po glavi, usled čega se oštre bodlje duboko zabadahu u glavu, a oči svete behu oblivene krvlju.

Treći sud bio je pred Irodom carem, pred tim užasnim despotom, koji nije strahovao da odseče glavu svetog Jovana Krstitelja. Irod se tako žestoko narugao Gospodu, čak Ga je i mađioničarem nazvao, i predao Ga na mučenje svojim dvorjanima. Svaki od njih se trudio da jedan drugog prevaziđe u zlostavljanju. Zatim je Irod zapovedio da se Gospodu obuče odeća poruge iznošeni purpurni ogrtač - i poslao Ga odevenom njime natrag Pilatu, a ovaj Ga predade da se razapne...

izvor;svetosavlje

KRST HRISTOV, POBEDA NAD ĐAVOLOM

Krst Gospoda našeg Isusa Hrista je nepobedivo oružje protiv đavola.

U čemu je izražena pobeda Krsta nad đavolom? Šta je osnovna suština te pobede?

Đavo, proklet od Boga, hteo je da postigne to da Bog takođe izloži prokletstvu i čoveka. Radi postizanja tog cilja on izaziva neprijateljstvo stvorenja Božijeg - čoveka, protiv svoga Tvorca - Boga.

U ljude, podvrgnute strastima: zavisti, gordosti, srebroljublju itd., đavo uliva još i svoju, nečovečnu zlobu, i oni, poremećena uma, viču: "Raspni Ga, raspni!" i "Krv Njegova na nas i na decu našu!"

Prevazišavši svaku zversku jarost, nesvojstvenu čoveku, judejski učitelji i njihovi saradnici zlostavljaju svoga Spasitelja od glave do pete, propraćajući to zlobnim (zajedljivim, pakosnim) zmijskim podsmevanjem i, najzad, raspinju Ga na Krstu.

Đavo trijumfuje! Cilj je blizu... Nastupa vrhunac trpljenja Stradalnika... Već se otvaraju usta... Evo - dugo očekivanog prokletstva!.. Avaj, evo šta on (đavo) čuje: "Oče oprosti im, jer ne znaju šta čine..." (Lk. 23,34).

U Bezgraničnog nema granica ni trpljenju, ni Ljubavi! Eto čime je bio poražen đavo! Eto zašto je njemu strašan Krst Hristov i on beži od njega!



ŽIVOT U SVETU

Kada uvidiš da mnogi žudno traže svoju sreću u čulnim dobrima i čulnim zadovoljstvima, u blagostanju (uživanju), u raskoši i smatraju to za mudrost, kada shvatiš da mnogi radi svoje zemaljske sreće koriste svaku laž i svaku obmanu, da zastupaju mržnju, osvetoljubivost i druge strasti, a odricanje od uživanja u čulnim zadovoljstvima smatraju za glupost, tada treba da dobro urežeš u srce svoje i govoriš, kao što su učili apostoli: "Mi hrišćani treba da živimo po zakonu Hristovom (Gal. 6,2), a zakon Hristov zahteva da raspnemo svoje telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24), odbacimo laž i govorimo istinu (Ef. 4,25), da svaku osvetu prepustimo Gospodu Bogu koji je rekao: "Moja je osveta,ja ću vratiti" (Rim. 12,19).

Uopšte, uprkos svim predstavljenim lošim primerima, ti se odmah ugledaj na Isusa Hrista, Koji ima puno pravo da traži od nas da sledimo Njegov primer, a zatim se ugledaj na milione ljudi koji su podražavali Njegov život, postali sveti i dostojni svakog našeg podražavanja. Ne podražavaj primer neznabožačkog života, koji je tako često vidljiv u našem svetu, nego primer blage naravi, skromnosti, stidljivosti, uzdržljivosti, reda, revnosti u Bogougađanju, čime su se odlikovali sveti ili istiniti hrišćani, koji su se neprestano starali da žive i živeli su ne po pravilima sveta, nego po učenju Isusa Hrista.

MAJKA BOŽIJA - "NOVA RADOST" ZA HRIŠĆANE

Poslednji dani zemaljskog života Božije Majke. Njeno uspenje - Preseljenje sa zemlje na Nebo. O poštovanju Presvete Deve Bogorodice. Njeno zastuPništvo u Nebesnom Savetu.


Pred samo vreme Svoga preslavnog uspenja Presveta Deva Marija opet se vratila u Jerusalim sa svog putovanja na Aton i na ostrvo Kipar vaskrslom Lazaru.

Njena slava kao Bogomajke već se rasprostranila po zemlji i izazvala protiv Nje neprijateljstvo mnogih zavidljivih i gordih Judeja, koji su joj radili o glavi. No Bog Ju je čuvao od neprijatelja.

Živeći kod svetog Jovana Bogoslova u Jerusalimu, Presveta Deva Marija prebivala je u neprestanoj molitvi, imala postojano Božanstvenu želju da sazercava Sina Svoga, Koji sedi s desne strane Boga Oca. Često je posećivala mesta koja je Sin Njen i Bog osveštao stopalima prečistih nogu Svojih. Goreći neprestanom ljubavlju prema Bogu, Presveta Deva često je uzdisala i molila se za Svoje preseljenje u blažene obitelji Sina Svoga i Boga našega. I kako Joj je bilo predskazano vaploćenje Sina Božijeg od Nje, tako je Gospod Njoj otkrio i o Njenom blaženom uspenju.

Prilike koje su prethodile uspenju Božije Majke i koje su ga pratile, poznate su u Pravoslavnoj Crkvi od vremena apostolskih.

UI veku o uspenju Bogomajke pisao je Dionisije Areopagit. UII veku pripovest (predanje) o telesnom preseljenju Presvete Deve Marije na nebo nalazi se u delima Melitona episkopa Sardskog. U IV veku na predanje o uspenju Bogomajke ukazuje sveti Epifanije Kiparski. U V veku Juvenalije, patrijarh Jerusalimski, o uspenju Bogorodice govori grčkoj carici Pulheriji: "Iako u Svetom Pismu nema prikazivanja okolnosti Njene končine, ipak mi znamo o njima po najdrevnijem i najvernijem predanju". To predanje je podrobno sabrano i izloženo u Crkvenoj istoriji Nikifora Kalista u XVI veku.

Iz te istorije o preslavnom uspenju Božije Majke poznato je sledeće:

Poslednjih dana zemaljskog života Božija Majka je neprestano gorela od želje da ostavi zemaljsku dolinu n da se preseli u nebeske obitelji, da bi što pre videla Sina Svoga. Ona se često molila na gori Jeleonskoj (Maslinskoj), onoj istoj sa koje se vazneo na nebesa Gospod i Sin Njen.

Tri dana pre nastupanja preslavnog Njenog uspenja, Gospod je k Njoj poslao Arhanđela Gavrila koji Joj je služio od samog detinjstva, blagovestio Joj o rođenju od Nje Hrista, Spasitelja sveta i bio neodstupni čuvar u sve dane Njenog života.

Jednom je Presveta Deva Marija, po običaju Svome, uznosila Svoje plamene molitve Gospodu na gori Jeleonskoj. Ujedanput stao je pred Nju nebesni poslanik, Arhangel Gavrilo, sa radosnom vešću za Nju: "Sin Tvoj, i Bog naš očekuje Tebe sa svima Anđelima i Arhanđelima, sa Heruvimima i Serafimima, sa svima nebesnim duhovima i dušama pravednih u Svome Gornjem Carstvu, da bi Ti, Majka Njegova, živela i carstvovala s Njim u veke beskonačne". A u znak istinitosti svojih reči i Njene pobede nad smrću telesnom on Joj je uručio rajsku grančicu od palminog drveta koja je sijala svetlošću nebeske blagodati. Uručujući tu grančicu, Blagovesnik je dodao da će ona biti nošena ispred samrtnog odra za vreme pogrebenja prečistog Njenog tela.

Kakvom se velikom i neizrecivom radošću ispunila Preblagoslovena Deva Marija čuvši da je nastupilo vreme da večno gleda Božansku Slavu Svoga Ljubljenog Sina!

Ispunjena pobožnim strahom, Ona je pala na zemlju, zablagodarila Bogu i sa osećanjem Svoga smirenja, koje je svagda ukrašavalo Bogomajku, ovako je molila Gospoda: "Ja ne bih mogla biti dostojna da primim Tebe, Vladiku Moga, u utrobu Svoju, da nisi Ti Sam pomilovao Mene, sluškinju Svoju! Sačuvala sam povereno Mi Blago, i molim Te, Care Slave, ogradi Me od sile paklenog područja! Nebesa n Anćeli pred Tobom svagda drhte, utoliko će pre prolazni (smrtni) čovek, od zemlje sazdan, koji nema u sebi ničeg dobrog osim onog što prima od Tebe po neizrecivoj Tvojoj blagosti".

Zatim je Vladičica molila Gospoda da prilikom Svog uspenja Ona vidi svete apostole, koji su se razišli po vaseljeni (svemu svetu), propovedajući Jevanđelje.

Okončavši molitvu, Presveta Deva Marija vratila se domu Svome. Lice Njeno je u to vreme sijalo nebeskom Slavom svetlije nego lice Mojsija, koji je besedio sa Bogom na Sinajskoj gori. Dom u koji je Ona stupila, uskomešao se od nevidive Božanske Sile i Slave kojom je Ona bila preispunjena.

Prečista je počela da se priprema za Svoj preslavni ishod (odlazak) iz zemaljske doline. Pre svega obavestila je o tome Svoga ljubljenog i usvojenog sina, svetog Jovana Bogoslova. u čijem domu je živela i kome je sada došla, a isto tako i svima ostalima domaćima koji su u to vreme bili prisutni. Zatim je Ona zatražila da se priprave svetiljke, okadi tamjanom i učini sve što je potrebno za pogreb. A rajsku grančicu koju je doneo Arhanđel, uručila je svetom Jovanu Bogoslovu, zapovedivši da je nosi ispred kovčega. A Jovan Bogoslov je odmah javio o skorom prestavljenju Božije Majke svetom apostolu Jakovu, bratu Gospodnjem i prvom episkopu u Jerusalimu, a isto tako i svim srodnicima i bližnjima, pri čemu je naznačio i dan prestavl5enja. Apostol Jakov, sa svoje strane, raširio je vest o tome među svojom pastvom ne samo u Jerusalimu, nego i po svoj njegovoj okolini. Usled toga steklo se mnoštvo vernih u domu u kome se nalazila Božija Majka, i počeli su gorko da plaču zbog skorog rastanka sa Onom Koju su tako bogobojažljivo poštovali. Presveta Deva ubrzo je utešila sve sabrane oko Sebe time da ih Ona neće ostaviti napuštene i da će biti brza Pomoćnica i Zastupnica onima koji budu Njoj pribegavali. Uspokojivši one koji su je okruživali Ona je objavila predsmrtno zaveštanje. Dve odežde, koje su Joj ostale, zapovedila je da se predaju dvema siromašnim udovicama koje su Joj služile za vreme Njenog života. Ona je zapovedila da se Njeno telo sahrani blizu Jerusalima u Getsimaniji, koja se nalazi kraj gore Jeleonske, gde su počivali Njeni pravedni roditelji Joakim i Ana, a takođe i sveti Josif, Njen bivši obručnik.

U vreme kada je Ona bila tešila okupljene i saopštavala im Svoju poslednju volju, ujedanput nastade šum silni i mnoštvo oblaka okruži dom u kome beše prisutna Božija Majka. Na tim oblacima Anđeli su po zapovesti Božijoj doneli apostole sa raznih krajeva vaseljene. Oni su se radosno susreli pred dverima doma i, ne mogući da shvate šta se s njima desilo, pitali su jedan drugog: "Zašto nas je sabrao Gospod?"

Ali evo radosno ih pozdravlja sveti Jovan Bogoslov, koji im je izašao u susret i saopštava im razlog pravog čuda koje se dogodilo sa njima. Apostoli, ušavši u dom i ugledavši Presvetu Bogorodicu kako leži na postelji, ovako su je pozdravili:" Blagoslovena si Ti od Gospoda, Koji je stvorio nebo i zemlju." Ona im je rekla: "Mir vama, braćo, koju izabra Gospod". I pitala ih je na koji način su došli k Njoj. Apostoli su joj ispričali kako je svaki iz onog kraja u kome je propovedao, Duhom Božanske Sile bio uzet i donesen ovamo na oblaku. Proslavivši Boga za to što je On ispunio molbu i želju Njenog srca da vidi apostole pred svoju končinu, Prečista im je rekla: "Gospod vas je doveo k Meni da uteši dušu Moju kojoj nastade vreme da se razluči od tela, po dugu smrtne prirode". Čuvši od Nje o Njenom prestavljenju, počeli su da tuguju, govoreći: "Na Tebe smo gledali kao na Samog Vladiku našeg i Učitelja dok si Ti prebivala u svetu. Ti si bila uteha naša, pa kako da podnesemo tugu srca naših sada kada se Tebe lišavamo? Mi se radujemo tome što se Ti preseljavaš u večnost i po izvoljenju volji Hrista Spasitelja i što se zavet Božiji na Tebi ispunjava, ali ujedno i tugujemo što ostajemo ubogi i što ovde više nećemo videti Tebe, našu Majku i Utešiteljku". No Božija Majka za čas je pružila utehu, isto tako kao što je dala i onim vernima, koji su Joj došli pre apostola i takođe jadikovali. Rekla im je: "Ne plačite, prijatelji i učenici Hristovi! Ne pomućujte svojom žalošću Moju radost, već se sa Mnom zajedno radujte što odlazim Svome Sinu i Gospodu! A vi, predavši telo Moje da se pogrebe u Getsimaniji, vratite se svaki na svoju stranu na propoved Jevanđelja. A po odlasku Mojem, ako bude blagougodno Gospodu, sa Mnom ćete se svagda viđati (sretati)".

Za vreme ove besede Božije Majke sa apostolima pojavio se pred Njom i radosno je pozdravio apostol Pavle: "Raduj se, Majko života, Ti koju blagovestim! Mada se ja i nisam naslađivao gledajući svojim očima Gospoda moga Isusa Hrista do Njegovog vaznesenja na nebo, sada ipak, ugledavši Tebe, kao da vidim Njega". Sa svetim Pavlom pojavili su se i njegovi blaženi učenici: Dionisije Areopagit, Jerotej, Timotej i drugi od sedamdesetorice apostola.

Nazivajući ih sve po imenu, Presveta Bogorodica ih je pozivala k Sebi i tešila, veličajući njihovu veru i trud uložen u blagovest Hristovu.

Najzad, nastupi petnaesti avgust, treći i poslednji dan posle arhanđelske blagovesti. Bližio se treći čas dana kada je trebalo da se dogodi prestavljenje Božije Majke. Prečista Deva Marija ležala je na velelepnom ukrašenom odru, očekujući dolazak Sina i Gospoda Svoga. U domu je gorelo mnoštvo svetiljki, a apostoli su započeli slavoslovlje Bogu. Za vreme molitve ujedanput se otvori krov doma, i Božanska Slava obasja sve prisutne. Svi oni zadrhtaše. Pred njihovim očima pojavio se Sam Car Slave Hristos, sa nebrojenim mnoštvom Arhanđela, Anđela i svih Nebeskih Sila, a takođe i sa pravednim dušama svetih praotaca i proroka.

Ugledavši Gospoda kako se približava, Majka Božija radosno je uskliknula (zapojala) Svoju uobičajenu pesmu: "Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, što pogleda na smernost sluškinje svoje", i pridigavši se sa odra, poklonila se Svome Gospodu. Približivši Joj se i gledajući Je očima ispunjenim ljubavlju, Gospod je rekao: "Priđi sada, najdraža Mati Moja, i uđi u dom večnog života". Presveta Bogorodica opet je ponovila pred Gospodom Svoju molitvu da Nju On sačuva od svake satanske vlasti, i, uspokojena od Njega, odgovorila Mu Je rečima psalma Davidovog: "Gotovo je srce Moje, Bože, gotovo je srce Moje", i pri tom ponovila pređašnje svoje reči: "Neka Mi bude po reči Tvojoj!" Posle toga ponovo je legla na odar i, ne osećajući nikakvu nemoć od koje strada smrtni čovek pred svoju končinu, predala prečistu dušu Svoju u ruke Sina Svoga, Gospoda i Boga. I toga časa razleglo se radosno anđelsko pojanje u kome se često ponavljao anđelski pozdrav: "Raduj se, Blagodatna, Gospod je s Tobom, blagoslovena si ti među ženama!"

Tako je svečano od samog Gospoda bila prenošena u Gornje obitelji prečista duša Bogomajke uz pratnju svih Nebeskih činova. Apostoli, udostojivši se da vide takav čudesan prizor, ispraćali su Je umilnim očima, i, kao da su zaboravili sve oko sebe, dugo su stajali užasnuti, gledajući na nebo. Došavši sebi i poklonivši se Gospodu, Koji je vazneo na nebesa dušu Majke Svoje, Preblagoslovene Deve Marije, okrenuli su se samrtnom odru Njenom i videli da Njeno lice sija kao sunce, neobičnom Nebesnom Svetlošću, i osetili su čudesan miomiris koji prevazilazi sve zemaljske mirise. Svi su sa strahom i pobožnošću celivali Njeno prečisto telo. Svi koji su stradali od bolesti dobijali su iscelenje od njega, samo dodirnuvši odar.

Posle toga počelo je prenošenje prečistog tela Bogorodice na mesto pogrebenja koje je Ona odredila. Sveti apostoli Petar, Pavle, Jakov, brat Božiji i drugi, najviši od njih, poneli su na svojim ramenima odar sa prečistim telom. Jovan Bogoslov uzeo je rajsku palminu grančicu i poneo je ispred pogrebne povorke. Svečana povorka uz mnogobrojni sabrani narod, uputila se od Siona, iz doma Jovana Bogoslova, kroz ceo grad Jerusalim u Getsimaniju. Usput je započelo uobičajeno pogrebno pjenije (opelo) Davidovim psalmom: "Na izlazak (ishod) Izrailja iz Egipta",sa pripevom "aliluja" na svaki stih. Pojali su takođe i druge svečane i blagodarstvene psalme. Za vreme ove svečane povorke (litije) nad prečistim telom Bogorodice i nad onima koji su ga okruživali, nadnosio se, kao oblak obasjan neobičnom Svetlošću, veliki krug, nalik na venac, a u isto vreme u vazduhu se čulo divno anđelsko pojanje. Za vreme takve svečane litije (povorke), koja se ne može opisati ni na kakvom jeziku čovečijem, dogodilo se nešto neverovatno. Mnogi od žitelja Jerusalima, neverni Jevreji, začuvši pogrebno pjenije i ugledavši svečanu povorku, dojavili su o tome prvosveštenicima i književnicima judejskim. Svagda van sebe od gneva i mržnje prema Isusu Hristu i Njegovim sledbenicima, oni su se i sada, dočuvši sa kakvim počastima su ispraćali revnosni sledbenici Hristovi telo Presvete Bogorodice, ispunili gnevom i zavišću. A starešine judejske smesta su poslale svoje sluge i vojnike i podstakle mnoge u narodu da sa oružjem i toljagama napadnu hrišćane, izdavši pri tom sledeću naredbu: sve koji okružuju odar sa prečistim telom Bogorodice, razjuriti, učenicima naneti rane, a telo Bogomajke spaliti ognjem. No, svemoć Božija nije im dopustila takav zločin. Čim je razjarena gomila nevernih počela da se približava sveštenom sabranju sledbenika Hristovih, onaj svetli krug oblaka koji se do sada nadnosio nad samim odrom Bogomajke i nad onim koji su ga okruživali, spustio se na zemlju i odvojio neverne od vernih, koji su tako postali bezbedni. Osim toga, Anđeli Božiji nevidivo prateći svešteni sabor vernih, za kaznu jednima i radi odvraćanja drugih od svake zle zamisli, pogodiše slepilom sve drske, tako da su neki od njih već tu, stešnjeni kod gradskih zidina, razbili svoje glave, a drugi neznajući kuda da idu, tražili pratioce.

Posle toga sveštena povorka naišla je na putu na jednog judejskog sveštenika po imenu Atonije, koji je drsko stao da sipa (bljuje) razna bogohuljenja pred odrom Bogorodice, sramoteći Nju i Prečistog Sina Njenog, Gospoda našega Isusa Hrista. Nezadovoljan time, on se ljutito ustremio na odar, sa namerom da obori na zemlju telo Presvete Vladičice naše. No samo što su njegove drske ruke dodirnule odar, začas su ih odsekli Anđeli neveštastvenim mačem Božije odmazde, i ostale su da vise na odru, kao da su prilepljene, a sam on oboren na zemlju, sa strašnim krikom je zavapio: "Teško meni!" Užasna kazna urazumila je bezumnika i on se, uvidevši svoj greh kajao i pozivao apostole: "Pomilujte me sluge Hristove!" Apostol Petar zapovedivši nositeljima da zaustave odar, rekao mu je: "Dobio si što je zasluženo. Dakle, sada znaj da je Gospod Bog osvetnik, i On neće zakasniti. A tvoje rane ne možemo isceliti mi, nego Sam Onaj Koga vi nepravedno raspeste. Gospod naš će te isceliti. No, On te neće isceliti sve dok ne poveruješ u Njega svim srcem svojim i ne ispovediš ustima da je Isus istiniti Mesija, Sin Božiji". Atonije je zavapio: "Verujem da je On Spas sveta Hristos, od proroka predskazan!" Čuvši to sveti apostoli i svi verujući obradovali su se spasenju izgubljene duše, a apostol Petar mu je zapovedio da pripoji svoje ruke odsečenim delovima, koji su visili na odru, i da sa verom priziva ime Prečiste Deve Bogorodice. Kada je Atonije to učinio, začas su odsečene ruke srasle i postale sasvim zdrave, noseći znak odsecanja - crvenu crtu, kao neku nit oko lakta. Tada se Atonije, pavši pred odar, poklonio Hristu Bogu Rođenom od Prečiste Deve i, ostajući na kolenima veličao Onu Koja Ga je rodila mnogim pohvalama. Ustavši, on se pridružio apostolima i pošao sa njima za prečistim telom Bogomajke u Getsimaniju. Tako su i mnogi drugi pogođeni slepilom, poznavši svoj greh i s verom dotaknuvši časni odar Vladičice Bogorodice, brzo zadobili iscelenje, jer Najmilosrdnija od svih majki, kao što je Rođenjem Svojim radost pričinila svoj vaseljeni, tako i Uspenjem Svojim nije htela nikoga da ostavi žalosnim.

Stigavši u Getsimaniju, apostoli, pri sveopštem plaču naroda, davši Prečistoj poslednji celiv, savršili su pogrebenje časnoga tela Njenog, položivši ga u pešteru i zagradivši ulaz u nju velikim kamenom. Okončavši pogreb, apostoli nisu žurili da se udalje, već su proveli u Getsimanskom selu tri dana, pojući psalme kraj groba Bogomajke danonoćno. Za sve to vreme u vazduhu se razlegalo pojanje nevidljivog hora Nebesnih Sila, koji je slavio Boga i veličao preneporočnu Majku Božiju.

Po Božijem smotrenju (proviđenju) dogodilo se da jedino apostol Toma nije bio na pogrebu prečistog tela Bogomajke, već je stigao u Getsimaniju tek trećeg dana. Silno se žalostio i tugovao apostol Toma, što se nije udostojio da vidi preslavno prestavljenje Božije Majke i da primi od Nje poslednji blagoslov i celiv (pozdrav). Žalili su zbog njega i svi sveti apostoli i odlučili su na savetu svome da odvale kamen od groba da bi Toma barem video telo Presvete Bogorodice i celivavši ga, dobio malu utehu i radost u žalosti svojoj. Ali kada su odvalili kamen videli su da je grob prazan, i užasnuli su se što ne vide telo Bogomajke, već samo pogrebne povoje. Stajali su u nedoumici, razmišljajući šta bi to značilo. Zatim, pobožno celivavši u grobu ostavljenu plaštanicu, od koje je isticao divni miomiris, oni su se pomolili zajedno Gospodu da im On otkrije šta se desilo sa prečistim telom Božije Majke.

Dakle, bez sumnje po naročitom Božijem smotrenju, dogodilo se da je sveti Toma zakasnio na pogreb prečistog tela Božije Majke. To zakašnjenje poslužilo je za to da sveti apostoli radi utešenja Tome pronađu Njen grob, i preko toga sva Crkva uverila se u vaskrsavanje Presvete Bogorodice, isto kao što je i ranije neverje Tomino poslužilo utvrđivanju vere u vaskrsenje Hristovo.

Uveče su apostoli seli za trpezu da hranom potkrepe svoje iznureno telo. Tada su imali ovakav običaj: prvo mesto su ostavljali nezauzetim i na njemu postavljali uzglavlje, i na uzglavlju komad hleba, u čast i u spomen Gospoda Hrista. Po okončanju obeda, ustavši i zablagodarivši Bogu, uzeli su taj komad, i uznoseći ga, slavili veliko ime Presvete Trojice, završavajući molitvom: "Gospode, Isuse Hriste, pomozi nam", a zatim su pojeli taj komad kao blagoslov Gospodnji. Tako su apostoli činili ne samo onda kada su bivali zajedno, nego i kada se događalo da neko od njih bude sam. Tako je bilo ustrojeno među njima u Getsimaniji i sada za zajedničkom večernjom trpezom. Sedeći za trpezom, oni su samo o jednom razmišljali i besedili - šta se desilo sa prečistim telom Božije Majke, koje nisu našli u grobu. A kada su, završivši obed, ustali od stola i po običaju, uznoseći komad hleba, odvojen u čast Gospoda, počeli da slave Presvetu Trojicu, tada su ujedanput začuli gore anđelsko pojanje. Pogledavši nagore, ka nebu, ugledali su u vazduhu Prečistu Devu, Majku Boga našega. Živu, okruženu mnoštvom Anđela i obasjanu neizrecivom Slavom, i čuli su od nje utešni pozdrav: "Radujte se! Ja sam s vama u sve dane!" Obradovani apostoli, umesto uobičajenog prizivanja: "Gospode, Isuse Hriste...", uskliknuli su: "Presveta Bogorodice, pomozi nam!" Time su se sveti apostoli uverili, i svu Crkvu uverili, da je Prečistu Majku Božiju Sin Njen i Bog u treći dan vaskrsao i sa telom uzveo na nebo. Gospod je preselio Preneporočnu Majku Svoju u nebesne obitelji. Kako je sam On vaskrsao u treći dan i u četrdeseti se vazneo na nebesa sa prečistim Svojim telom, tako je i Majka Njegova u treći dan po Svojoj smrti čudesnim smotrenjem Božijim sa telom bila uzvedena na nebesa, po predskazanju proroka Davida: "Ustani Gospode, u počinak Tvoj, Ti i kovčeg svetinje Tvoje" (Ps. 131,8).

A sveti apostoli, po okončanju svih tih čudesa i tajni Božijih opet su bili podignuti i preneseni na oblacima svaki u onaj kraj gde je propovedao reč Božiju.

Prestavljenje Božije Majke naziva se "Uspenje" zato što Ona "kao da je nakratko smrću usnula, uskoro se iz nje, kao iz sna prenula, i mrtvilo grobno kao sneni od očiju dremež otrvši, spazila besmrtni u svetlosti lica Gospodnja život i slavu".

Končina One Čiji je sav život bio neprekidni niz čudesa od samog Njenog začeća, končina Majke Božije prevashodno je bila blaženo "Uspenje" i "Prestavljenje" od zemlje na nebo i bila je praćena, kao što govori gore navedeno predanje, mnogim čudesima, besprimernim i svojstvenim samo Jedinstvenoj Majci Božijoj. Znameniti crkveni pesmopojci - sveti Kosma Majumski i Jovan Damaskin u svojim pesmopojima (pesmama duhovnim), poznatim u bogoslužbenim knjigama pod imenom kanona, sa čuvstvom iskrene duhovne radosti proslavljali su praznik Uspenja Božije Majke.

Iz osećanja pobožnog poštovanja prema Presvetoj Bogorodici pravoslavni hrišćani su od prvih vremena izražavali poštovanje Božije Majke. U tome su oni videli svešteni dug, stalnu obavezu svakog sledbenika Hristovog. Prvi hrišćani prizivali su Je postojano u svojim molitvama, znajući Njeno visoko dostojanstvo i silu Njenog zauzimanja pred Bogom.

Iz Liturgije, pripisivane apostolu Jakovu, a koja nesumnjivo pripada Crkvi Jerusalimskoj, vidi se da je Crkva onoga vremena slavila Prisnodevu Mariju, kao Svetu, Prečistu, Preblagoslovenu i Slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodevu Mariju.

Pobožno poštovanje Bogomajke, kakvim je Crkva svagda bila preispunjena, naročito jasno se pokazuje u pohvalnim slovima u Njenu čast, izgovorenim od Svetih Otaca i učitelja Crkve III i IV veka. Oni svedoče u svojim delima da su drevni hrišćani u svojim molitvama pribegavali k Devi Mariji kao Zastupnici i Pomoćnici. Tako se Njoj molila sveta mučenica Justina za vreme svojih stradanja i prepodobna Marija Egipćanka u trenucima svoga kajanja za grehe, moleći Njeno zastupanje (pomen 1. aprila).

Pobožno poštovanje drevnih hrišćana prema Božijoj Majci bilo je tako veliko da su nam oni predali sve o Njenom životu pa čak i o Njenom spoljašnjem izgledu. Po kazivanju svetog Amvrosija Mediolanskog zasnovanom na rečima Dionisija Areopagita i Ignjatija Bogonosca, "Presveta Bogorodica, živeći na zemlji, bila je Deva ne samo telom, nego i duhom, u srcu smirena, u rečima bogomudra, u razgovorima strpljiva, u čitanju Pisma neumorna, u naporima bodra, u besedi celomudrena, kao da je oduvek besedila s Bogom. Ona nikoga nije uvredila, svima je želela samo dobro, nikoga se nije gnušala, nije prezirala čak ni najubogijeg čoveka, nikoga nije ismejavala. Iz Njenih usta izlazile su samo reči blagodati, a u delima su se ogledali skromnost i devstvenost. Njen spoljašnji izgled pokazivao je Njeno unutrašnje savršenstvo, izražavajući nezlobivost i milosrđe. Sve dane Svoje Ona je pretvorila u post. Snu se predavala samo kad je zahtevala potreba, ali i tada, dok se telo Njeno odmaralo, duhom je Ona bdila, u snu ponavljala pročitano ili razmišljala o ispunjenju predviđenih namera ili je predodređivala nove. Iz doma je izlazila samo u crkvu i to u prisustvu rođaka. Ipak, ako se Ona i pojavljivala van doma Svoga u pratnji drugih, onda je najbolji čuvar Sebi bila Ona Sama. Drugi su štitili samo Njeno telo, a narav (običaje, navike, način života) Svoju Ona je čuvala Sama."

Sveti Epifanije Kiparski i za njim Nikifor Ksantopul, koji su živeli - prvi u IV veku, a drugi u XIV veku, na osnovu predanja do njih dospelih, spominju ovo o spoljašnjem izgledu Prisnodeve Marije:

"Bila je srednjeg rasta. Boja lica kao boja pšeničnog zrna, svetlosmeđa kosa, donekle boje zlata, oči sjajne, pogled prodoran, zenice kao plod masline, obrve malo povijene i tamne, nos blago izdužen, usta slična cvetu ruže, i slatkorečiva (miloreka), lice ne sasvim oblo ali ne i zašiljeno već nešto izduženo, takođe i prsti izduženi. U Njoj nije bilo nikakve gordosti, već jednostavnosti bez najmanje pritvornosti, nije bilo nikakve razmaženosti (razneženosti), nego u svemu savršeno smirenje. Njena odeća bila je prosta, a kao dokaz služi Njena riza, koja se i sada čuva. Jednom rečju, u svim Njenim delima Božanstveno je sijala preizobilna blagodat".

Pobožni hrišćani, devstvenici i devstvenice, u podvizima svoga blagočešća krepili su se ne samo molitvama Presvetoj Devi, nego i primerom Njenog anđeoskog života.

U vreme jeresi i ikonoborstva kao primerni poštovaoci slave Bogomajke služili su pobožni carevi Konstantin, Justinijan i drugi. Atanasije Veliki protiv arijanaca govori: " Ako Rođeni od Deve jeste Car, Gospod i Bog, - onda i Onu koja Ga je rodila treba nazvati u pravom i prvenstvenom smislu: "Caricom, Gospođom i Bogorodicom". "Raduj se, Marijo, Majko Božija! ispovedao je Nju Efeski Vaseljenski Sabor nizloživši (nadvladavši) Nestorija. - Ti si - Pokrov svega sveta, Ti si Neugasiva sveća,Ti si venac devstvenosti, Skiptar Pravoslavlja, Smestilište (Primalište) Nesmestivog, Mati i Deva!"

Pravoslavna Crkva, neprestano štićena pokrovom svoje Zastupnice Nebesne, ne samo da je sačuvala drevne sveštene dane poštovanja (čestvovanja) Božije Majke, nego ih je još i umnožila.

Od dana uspenja Božije Majke ili bolje reći, od časa Njenog preseljenja sa zemlje na nebo, za svakog hrišćanina je nastala "nova radost". Hrišćanin, gonjen svim burama zemaljske sudbine, stekao je vernu Zastupnicu na nebesima. Među legionima Anđela i Nebesnih Sila od toga vremena on (hrišćanin) ima JEDNU, koja više nego bilo ko od žitelja neba, razume i uzdah i suzu, i gorki i često nepromišljeni vapaj srca, rastrzanog unutrašnjom borbom ili razornim naletima spoljašnjih bura. Ona sve razume: "Njoj su poznate sve nemoći čovečije".

Sada u Nebeskom Savetu svaki hrišćanin ima svoju Predstavnicu: podražavajući Sina Svoga, posrednika između Boga i čoveka, Ona za svakog posreduje, Ona se za svakog moli. Zato na celoj zemljinoj kugli, u prostranom hrišćanskom svetu, nema carstva, nema naroda, koji ne bi pobožno poštovao svetu Devu.

No ni jedna hrišćanska zemlja, ni jedan hrišćanski narod nije tako preispunjen čudesnim znamenjima Njene milosti, kao naše Otačastvo, ruski narod ili, bolje reći, pravoslavna Rusija.

Nemoguće je nabrojati sva bezbrojna izbavljenja od nevolja, sva iscelenja i utehe, darovane rukom Bogomajke, skrivena od sveta i poznata samo Bogu i onima koji su ih zadobili. No, obratimo pažnju na one svetle tačke u istoriji našeg Otačastva koje su obasjane naročito jarkim i obilatim zracima dobročinstava Carice Nebesne.

Svojim posredovanjem i zastupanjem pred Bogom Majka Božija je zasadila, negovala i rasprostranila pravoslavnu veru u našem Otačastvu i mnogo puta ga je spasavala od propasti u danima strašnih nesreća. Poznato je iz istorije da su Rusi bili nekada neznabošci i da su se klanjali idolima. Pa ko je zasadio hrišćansku veru u našem Otačastvu? Majka Božija. Evo kako o tome pripoveda istorija.

Kada su kneževi ruski, Askold i Dir, sa moćnom vojskom na lađama doplovili do samog Konstantinopolja i počeli da opsedaju grad, tada su se njegovi žitelji, zastrašeni mnogobrojnošću neprijatelja, obratili Bogu i Bogorodici sa molitvom za pomoć i zastupanje, i, iznevši iz Vlahernskog hrama tamo čuvanu rizu Bogomajke, uz molitvu je pogruzili u more. Toga časa podigla se silna bura, od koje je većina lađa sa ljudima potonula. A ljudi koji su se spasli od potapanja, videvši takvo čudo, poverovali su u Hrista, i, vrativši se u svoje Otačastvo, pričama o čudesnom događaju ubedili mnoge zemljake da prime veru hrišćansku. Tako je Bogomajka bila posejala prva semena vere hrišćanske u našem Otačastvu. I uskoro posle toga veliki knez Vladimir, ubeđen primerima hrišćana, a naročito primerom velike kneginje Olge, primivši sveto krštenje u Carigradu i donevši sa sobom u Kijev ikonu Bogomajke, sagradio je ovde prvi hram u Njenu čast. Zatim je ubedio Ruse da odbace idolosluženje i prihvate veru hrišćansku. Tako je uvedena i utvrđena posredovanjem Majke Božije hrišćanska vera u našem Otačastvu.

Uvođenjem i utvrđivanjem hrišćanske vere jačala je i utvrđivala se moć Rusije takođe posredovanjem i zastupanjem Majke Božije pred Bogom. Šta sve nije pretrpelo Otačastvo naše od neprijatelja vere hrišćanske. Zbog međusobnih sukoba oblasnih kneževa Rusija se obagrila potocima krvi. Činilo se da je pogibelj bila neminovna. No, Majka Božija, po molitvama verujućih, projavljivala je Svoje zastupanje i pokrov nad Rusijom. Tako je, čudesnim znamenjem Svoje moći i zastupanja, Ona spasla od razaranja i propasti Novgorod i tamo dala novu silu i krepost moći Rusa.

Izgledalo je kao da su strašne navale tatarskih hordi, koje su čitava dva stoleća porobljavale Rusiju, pretile da ugroze ne samo njenu moć, no i samo postojanje. No narod ruski koji je i usred same pokorenosti umeo da sačuva veru u Isusa Hrista, preklonivši kolena sa verom i smirenjem pred Njim i Njegovom Prečistom Majkom, preklinjao Ju je za milost, i ona nije oklevala da mu pokaže Svoj pokrov i zauzimanje.

Tako, sa Donskom ikonom Bogomajke, nošenom u taboru vojnika, veliki knez Dimitrije Donski na Kulikovom polju izvojevao je slavnu pobedu nad mnogobrojnim hordama Mamaja, tatarskog kana.

Tako, po molitvama stanovnika Moskve pred Vladimirskom ikonom Bogorodice u XIX stoleću, ne samo Moskva, nego i sva Rusija bila je izbavljena od najezde i razaranja od Tamerlana, tatarskog kana, zastupanjem i pokrovom Majke Božije.

U XVI veku, moleći se pred tom istom čudotvornom ikonom Bogorodice, Moskovljani su se izbavili od najezde strašnog zavojevača Mahmet-Hireja, koji je već stajao sa silnom vojskom blizu Moskve.

Godine 1612, tokom nesrećnih dana međucarstva, Moskva i Otačastvo naše izbavili su se od pokoravanja Poljacima, moleći se pred Kazanskom ikonom Bogomajke.

A 1812. godine čime je spaseno od porobljavanja Otačastvo naše od Napoleona, imperatora francuskog? Zar nije zastupanjem Bogomajke, čija je Smolenska ikona bila pronošena u ruskim pukovima za vreme, spomena dostojne, Borodinske bitke?

Ko može da nabroji sva dobročinstva od pokrova i zastupanja Božije Majke koja su se izlila na naše Otačastvo i na svet pravoslavni? Ona su bezbrojna. više ih je od peska morskoga, čemu je živo svedočanstvo mnoštvo Njenih čudotvornih ikona koje istaču bezbrojna čudesa svetu pravoslavnom.

Majka Božija je jedina nesumnjiva Nada i Posrednica grešnih. Ona spasava i miluje sve koji pritiču pod Njen Materinski pokrov. Ona je - milosti neoskudni Istočnik, Bedem neoborivi, Posrednica pred Tvorcem nepromenljiva, Uzdanje i Predstavnica svih vernih, koji se uzdaju u Nju.

"Kroz Nju - govori blaženi Avgustin - Bog je sišao na zemlju, da bi se preko Nje ljudi udostojili da ushode k Njemu".

"Ona - kao što govori svetitelj Dimitrije Rostovski stavši između Boga i grehova naših, kao Posrednica, ne dopušta gresima našim da prilaze blizu pred Boga i glasom Svojih molitava odbija glas grehova naših smrtnih, koji vapiju na pas".

Njoj jedinoj je izjavio Gospod i Sin Njen da će se svaka Njena molba ispuniti, i da će se Njenim Maternjim moljenjem odvratiti od grešnih pravedni gnev Božiji, koji se na njih podiže.

Deva Marija je Vladičica - najmilosrdnija od svih sinova i kćeri čovečijih, kao Kćer Boga Oca, Koji je Ljubav, Majka Boga Slova (Reči) - Ljubavi naše - i Izabrana Nevesta Duha Svesvetoga, Koji je Ljubav Jednosuštna Ocu i Slovu (Reči)!

Kako ne pribegavati takvoj Vladičici i ne očekivati od Nje sva blaga duhovna!?

Svi se obraćajte za pomoć Božijoj Majci. Ona, Vladičica, rana je besovima (zlim dusima) i prva naša Pomoćnica!

O, koliko pohvala i blagodarenja uznosi duša hrišćanska Prssvetoj Vladičici. Ali nije dovoljno ljubiti Presvetu Devu, neophodno je i podražavati i Njen najsvetiji život, Njenu čistotu, Njenu neporočnost, Njenu krotost, milosrđe, smirenje, savršenu predanost volji Božijoj. Samo tada možemo da se drznemo da Je nazovemo Majkom svojom i samo tada naše molbe Njoj su blagoprijatne i nama spasonosne.

Atonski oci, kao naseljenici Njenog zemaljskog nasleđa udela - poseda, starajući se za Njeno poštovanje, postavili su kao pravilo da svi, koji hoće da imaju u Presvetoj Devi brzu Uslišiteljku njihovih moljenja,umnožavaju pozdrave Njoj: "Bogorodice Devo, raduj se, Blagodatna Marijo, Gospod je s tobom, Blagoslovena si Ti meću ženama i blagosloven je plod utrobe Tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših". Ovu molitvu čitali su ujutru i uveče po tri puta sa zemnim poklonima i polagano, to jest srdačno, stalno sa mišlju da svaki trenutak našeg života može biti poslednji i da treba da budemo spremni, ako nas iznenada pozove Gospod na sud, jer u čemu koga zatekne Gospod, u tome će mu i suditi.

Presveta Deva, je velika Pomoćnica rodu hrišćanskom, a naročito podvižnicima u duhovnom životu i onima koji su poželeli da se otrezne od grehovnog života.

Stoga mi ne treba da Joj činimo nažao, jer Ona nas ljubi. Ako hoćemo da kažemo nešto ružno, ako zloba kipi u nama, treba se setiti: "Božija Majka me ljubi i plakaće zbog toga, neću to reći". Ako hoćemo da učinimo nešto rđavo, onda treba reći sebi: "Neću to učiniti, jer će to uvrediti Božiju Majku". Ako pomislimo na nešto zlo i opako, odmah recimo: "To će Nju ožalostiti,neću da smišljam zlo". Rastužuje Nju i naša nečistota, i zato izbegavajmo nečistotu, budimo bolji. I najzad, ogorčava Nju odsustvo ljubavi kod nas. A ljubav treba svagda da je meću nama jer je Gospod to zapovedio, govoreći: " Ovo vam zapovedam: da ljubite jedni druge". I mi treba da ljubimo, treba da u svemu postupamo iz ljubavi, jer Bogomajka ljubi one koji ispunjavaju zakon Njenog Voljenog Sina. I ako budemo postupali tako, pribegavajući Njoj u svemu, starajući se da Je ne ogorčimo, onda će nam Ona poslati ne samo Svoje božanstvene darove, nego će nas pokrivati Svojim svetlim omoforom i sada i u vekove vekova. Amin.