Tema: Sveti Jovan Lestvicnik

UVOD





(596) Kratko žitije ave Jovana, zvanog Sholastik, igumana svete Sinajske gore i pravog svetitelja, koje je sastavio Danilo, monah raitski, častan i vrlinski čovek

Nisam u stanju da sasvim tačno kažem gde se rodio i u kome se čuvenom gradu vaspitao ovaj veliki čovek pre nego što se odao monaškom podvigu. Međutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se božanskom hranom časti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvučni Pavle, uskliknuvši: Naše je življenje na nebesima (Fil.3,20), te u neveštastvenom osećaju hrani svoj duh onim čega nikada nije dosta, uživa u prizoru besmrtne duhovne lepote i duhom se raduje duhovnom. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i počast za neumorni trud, dobivši večno nasleđe i pridruživši se za svagda onima čija noga stoji na (597) pravom putu(Ps.25, 12), postajući jedno sa njima.

Na koji način je ovaj čovek od krvi i mesa dostigao bestelesna bića, izložiću što je moguće jasnije.

U svojoj šesnaestoj godini (po duhovnom uzrastu, međutim, hiljadu godina star), blaženi predade sebe Velikom Svešteniku kao čistu i dobrovoljnu žrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dušom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu baš to vidljivo mesto posluži kao najbolji putovođa ka nevidljivoj gori. Presekavši sramnu bestidnost tuđinovanjem, tim odličnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostiže i duboko smirenoumlje, te već u samom početku podviga sasvim pametno progna varalicu samougađanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odličnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vođen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti prešao duboko more života. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dušu kao bez razuma i bez volje, lišenu čak i prirodnog svojstva [1]. Što je još čudnije, on, čovek sa opštim obrazovanjem [2], postaje učenik nebeske prostote, smatrajući oholost filosofije za nešto najbesmislenije i sasvim tuđe smirenju.

Posle devetnaest godina, poslavši svog vaspitača nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na poprište bezmolvija, držeći u rukama molitve svog velikog oca kao oružje za razaranje neprijateljskih tvrđava. Pronašavši mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od (600) crkve oko pet stadija (to mesto se zvaše Tola), provede četrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteći vatrenom ljubavlju Božijom.

Ko može rečima da opiše i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima što ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moći ćemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga.

Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopušta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog taštine i takvom uzdržljivošću suzbi gospodaricu što mnogo izvoljeva, preteći joj oskudicom: Umukni! Prestani! Usamljenošću i izbegavanjem susreta sa ljudima ugasio je plamen ove peći [tj. tela], pretvorio ga sasvim u pepeo i potpuno stišao. Putem milostinje i oskudice u životnim potrebama, ovaj junak je hrabro izbegao obožavanje idola (up. Kol.3,5). Podizao je dušu iz svakodnevne samrti i klonulosti [3], bockajući je sećanjem na smrt kao iglom. Klupče pristrašća i svakovrsnih čulnih uživanja razmotao je služeći se svetom tugom. Tiraniju gneva ubio je mačem poslušnosti već pre toga, a pijavicu paukolike taštine usmrtio je time što se retko javljao među ljudima, i još ređe govorio.

A šta tek da se kaže o pobedi koju je taj divni posvećenik izvojevao nad osmom strašću [4], šta onda o najvećem stupnju očišćenja što ga je ovaj Veseleilo (up. Izl.31. itd.) poslušnosti [5] započeo, a Gospod nebeskog Jerusalima dovršio svojim dolaskom? Bez poslušnosti se, naime, ne mogu pobediti đavo i družina njegova. Na koje mesto u ovome vencu da stavim izvor njegovih suza (nešto što se ne sreće (601) tako često), čija skrivena radionica postoji još i sad: jedna vrlo mala peštera u podnožju planine, udaljena od njegove i svačije kelije taman toliko da se ne stvori povod za slavoljublje? No, ta pećina je bila bliska nebu po tužnim jaucima i dozivanju u pomoć, koji su se razlegali iz nje sa snagom koju obično ispolje oni što su probodeni mačem ili oni kojima usijanim žezlom bodu i vade oči.

Predavao se snu isključivo toliko koliko je potrebno da priroda uma ne bude ozleđena nespavanjem. A pred spavanje bi se mnogo molio i sastavljao knjige: to mu beše jedinstveno sredstvo protiv uninija. Pa i sav život mu beše jedna neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu. Posmatrajući Boga, danju i noću, u čistoti svoje svetosti kao u ogledalu, on nije hteo, ili, još tačnije rečeno, nije mogao da se zasiti.

Povodeći se za njegovim primerom, neki monah Mojsije ga je uporno molio da ga primi za učenika i da ga upozna sa pravom filosofijom. Pokrenuo je čak i neke starce da odu velikome Jovanu. Zahvaljujući njihovim molbama Jovan pristade da ga primi. Jednoga dana Jovan naredi Mojsiju da ode u gradinu i tamo naspe zemlje koja bi bila zgodna za obdelavanje i negovanje povrća. Stigavši na određeno mesto, Mojsije vredno prionu na posao koji mu je zapoveđen. No, kada dođe podne i osvoji najveća pripeka (tada beše mesec avgust), Mojsije se skloni u senku jednoga ogromnog kamena, leže i zaspa. A Gospod, koji neće ničim da ožalosti svoje sluge, po običaju svome preduhitri opasnost. Veliki starac, koji je u svojoj keliji sedeo i razmišljao o sebi i (604) o Bogu, pade u neki lagani san, u kome vide jednog sveštenolikog čoveka kako ga budi i kori ga zbog njegovog sna, i govori: "Jovane, kako možeš da spavaš bez brige dok se Mojsije nalazi u opasnosti?!" Jovan naglo skoči i naoruža se molitvom za svog učenika. I kada se predveče Mojsije vratio u keliju, upita ga Jovan, da mu se nije desilo štogod neočekivano i neprijatno. A ovaj odgovori: "Ogromna stena bi me sigurno zgnječila dok sam u podne spavao pod njom, da mi se nije pričulo kako me zoveš, te sam u jednom skoku bio daleko od tog mesta". A Jovan, istinski smirenouman, ništa ne reče o svome viđenju, nego skrivenim uzdasima i silinom ljubavi slavljaše blagoga Boga.

Beše on uzor vrline i lekar nevidljivih rana. Tako, na primer, jedan čovek, po imenu Isakije, snažno obuzet teškim demonom teloljublja i već klonuo duhom, priteče brzo ovome velikom podvižniku i otkri mu, jecajući, svoju strašnu borbu. Zadivljen njegovom verom, božanstveni Jovan mu reče: "Prijatelju, da stanemo obojica na molitvu!" I tek što su završili moljenje, dok je izmučeni Isakije još ležao ničice na zemlji, Bog ispuni želju sluge svog (kako ne bi ispalo da David laže, up. Ps.144,19), i zmija uteče pod udarcima istinske molitve. A bolesnik, osetivši da se izlečio, beše sav izvan sebe, pa zahvali i onome što se molio za njega i Onome koji ga je uslišio.

Neki, pak, podbadani zavišću, nazvaše svetog Jovana brbljivcem i naklapalom. A on ih delom pouči, pokazavši svima da sve može u Hristu koji mu daje moć (605) (Fil.4,12): ćutao je čitavih godinu dana, tako da su se podsmevači njegovi pretvorili u molitelje, koji govorahu: "Zatvorili smo izvor iz koga nam je večito tekla korist, i naškodili smo spasenju svih!" A on, ne voleći da se objašnjava, posluša ih i nastavi sa svojim pređašnjim načinom života kao da se ništa nije desilo.

Posle toga, u znak priznanja za sve njegove vrline, uzdigoše ga jednoglasno, i protiv njegove volje, kao nekog novojavljenog Mojsija, na položaj igumana u bratstvu. Postavivši sveću na svećnjak starešinstva, dobri birači ne pogrešiše: Jovanu to beše povod da se i sam približi gori Sinajskoj. Popevši se duhovnim lestvama, on uđe i u tajanstveno svetilište nevidljivog hrama, te u viđenju primi bogonapisano zakonodavstvo. Rečju Božijom otvori usta svoja i nadahnu se Duhom i reči počeše da naviru iz bogate riznice njegova srca. I dostiže kraj svog vidljivog života vodeći Izrailjce, monahe, razlikujući se od Mojsija samo po jednoj stvari: po tome što uđe u gornji Jerusalim. Jer, Mojsije, zbog čega - ne znam, nije ušao u donji Jerusalim [6].

Duh Sveti je govorio kroz njegova usta. To svedoče mnogi koji se preko njega spasoše ili se još i sada spasavaju. Najbolji svedok njegove spasonosne mudrosti je onaj novi David [7]. Svedok je bio i dobri Jovan, naš predobri pastir, koji je ubedio ovoga novog bogovidca da radi koristi pastve siđe svojim duhom sa gore Sinaja i da nam pokaže svoje bogonapisane tablice, koje sadrže spolja - delatne savete, a iznutra - uputstva za sagledavanje.

(608) Pokušao sam da u nekoliko reči izložim mnogo: i među ritorima se najviše ceni kratkoća izlaganja.



O istome avi Jovanu, igumanu Sinajske Gore, tj. Lestvičniku [8]



Ava Martirije dođe jednog dana sa avom Jovanom k velikom Anastasiju. Kada ih ugleda, on reče avi Martiriju: "Reci, ava Martirije, odakle je ovaj dečko? I ko ga je postrigao?" A ovaj mu odgovori: "Tvoj je sluga, oče, a postrigao sam ga ja". I reče mu Anastasije: "Gle, ava Martirije, ko bi rekao da si igumana sinajskog postrigao!" I ne prevari se sveti Anastasije: posle četrdeset godina, Jovan zaista postade naš iguman.

Drugom prilikom, opet, povede Jovana sa sobom njegov učitelj, ava Martirije, u posetu velikome Jovanu Savaitu, koji tad življaše u pustinji Guda. Kada ih vide, starac ustade, nali vode i opra noge avi Jovanu, pa ga poljubi u ruku. Avi Martiriju, pak, ne opra noge. Kada ga učenik njegov, Stefan, upita zašto je tako uradio, on mu reče: "Veruj mi, čedo: ko je taj dečak - ja ne znam, ali ja igumana sinajskog primih i igumanove noge oprah".

Pa i ava Stratigije, na dan kada je ava Jovan postrižen u njegovoj dvadesetoj godini, proreče da će postati velika zvezda.

Onoga dana kada je ava Jovan postao naš iguman okupilo se negde oko šest stotina gostiju. Dok su oni sedeli i jeli, ava Jovan spazi nekog čoveka kratke kose, odevena na jevrejski način u sindon, kako trči amo-tamo i zapovednički izdaje naređenja kuvarima, ekonomima, kelaritima, i ostalim služiteljima. Kada se narod raziđe i sluge sedoše da jedu, potražiše onoga što je sve obilazio i izdavao naredbe, ali ga ne nađoše. Tada im sluga Bovžiji, prepodobni otac naš Jovan, reče: "Pustite ga! Gospodin Mojsije nije ništa neobično učinio time što je poslužio na svome mestu".

Kada je jednom u palestinskoj oblasti nastala suša, na molbu tamošnjih stanovnika pomoli se ava Jovan i pade obilna kiša. Nije ni neverovatno: Jer će Gospod učiniti po želji onih koji ga se boje, i uslišiće molitvu njihovu (Ps.144,19).

(609) Treba da se zna da je Jovan Lestvičnik imao rođenog brata, čudesnog avu Georgija, koga on još za života svog postavi za igumana sinajskog, a sam se predade bezmolviju, koje on, kao mudrac, od početka izabra sebi za nevestu. Kada je došao čas da ovaj naš novi Mojsije, najsvetiji iguman Jovan, ode Gospodu, stajaše pred njim plačući ava Georgije, brat njegov rođeni, govoreći: "Eto, ostavljaš me i odlaziš? Molio sam se stalno da ti mene ispratiš: jer, ja nisam ni sposoban da bez tebe upravljam manastirom, o, moj gospodine! A eto, sada ja tebe ispraćam!..." Reče mu ava Jovan: "Ne tuguj, i ne brini! Ako steknem slobodu kod Gospoda, neću te ostaviti da napuniš ni godinu dana posle moje smrti". Tako se i zbilo: posle deset meseci ode i Georgije Gospodu.



(624) Pismo svetog Jovana, igumana raitskog
Veoma poštovanom Jovanu, igumanu Sinajske gore



Izuzetnom i ravnoanđelskom ocu otaca i prevashodnom učitelju, grešni iguman raitski šalje pozdrav u Gospodu.

Pošto je nama, ubogima, poznata tvoja u Gospodu neprotivrečiva u svemu i svakom vrlinom ukrašena poslušnost, naročito u onome u čemu treba da se umnoži talanat što ti ga Bog dade, rešili smo da ti pišemo, makar koliko uboge i jadne bile naše reči, imajući na umu ono što je rečeno: Upitaj oca svoga, i objasniće ti; starije tvoje, i reći će ti (Pon.Zak.32,7).

Stoga te, kruno vrlina, ovim pismom molimo kao zajedničkog oca sviju nas i učitelja najboljeg, po svemu starijeg u podvižništvu i duhovnoj mudrosti, da nama neukima pošalješ ono što si video u bogoviđenju kao drevni Mojsije, na istoj toj gori, i da kao bogonapisane tablice sastaviš jednu dragocenu knjigu i pošalješ je nama, radi pouke novog Izrailja, koji tek što je izišao iz duhovnog Egipta i prešao more svetskog života. I kao što si na moru, uz pomoć Božiju, bogonadahnutim jezikom svojim umesto palicom načinio čudo, tako i sada ne prezri našu molbu, nego bez oklevanja napiši razgovetno sve što je potrebno za monaški život i što u Gospodu odgovara našem spa senju, jer si istinski veliki učitelj svih koji su izabrali anđelski život.

(625) I ne misli da je ovo što kažem neko laskanje ili ulagivanje. Ti dobro znaš, sveti oče, da nam je to tuđe i da ono što o tebi ovde kažemo govore i svi ostali. Stoga se nadamo u Gospodu da ćemo brzo primiti i celivati tvoje skupocene reči, napisane u knjizi koju očekujemo i koja će svim pravim sledbenicima Hristovim poslužiti kao pouzdani vodič i kao lestvica koja se pruža sve do nebeskih dveri i uznosi one koji žele da dođu do neba, da bi, čitavi i neozleđeni, slobodno prošli mimo duhova zla, i upravitelja tame, i gospodara u vazduhu. Jer, ako je Jakov, jedan običan pastir, imao tako strašno viđenje na lestvici, koliko tek pastir duhovnih ovaca može delima i istinom pokazati svima ne samo viđenje nego i nepogrešivo uzlaženje ka Bogu!

Budi mi zdrav u Gospodu, časni oče!



Jovan pozdravlja Jovana



Primio sam tvoje cenjeno pismo, dostojno tvog uzvišenog i bestrasnog života, i tvog čistog i smirenog srca, koje si poslao nama ništima i ubogima u vrlinama, pismo koje u stvari predstavlja naredbu i zapovest koja prevazilazi naše moći. Zaista, tebi, samo tebi i tvojoj svetoj duši priliči da reč pouke i opomene tražiš od nas, koji smo toliko neupućeni i neuki, kako u reči tako i u delu. Tvoja svetost nam uvek služi za primer smirenoumlja. Uostalom, reći ću i ja sada: kada ne bismo strepili od velike opasnosti kojoj bismo se izložili zbacujući sa sebe jaram svete poslušnosti, majke svih vrlina, ne bismo se tako nerazborito upustili u ono što je iznad naših sposobnosti. Trebalo bi, divni oče, kada se već raspituješ o tim stvarima, trebalo bi da se o njima obavestiš kod onih koji ih dobro poznaju. Jer, mi se još nalazimo u razredu onih koji su tek pošli u školu.

Ali, pošto bogonosni oci naši, posvećeni u tajne istinitog saznanja, uče da se poslušnost sastoji u tome što se bez dvoumljenja pokoravamo starijima i onda kada nam narede nešto što prevazilazi naše snage, i mi prezresmo svoju nesposobnost, pa se pobožno i smerno prihvatismo posla, u strahu da ne zaslužimo večnu smrt zbog neposlušnosti, a ne zbog toga što bismo mislili da to tebi nešto koristi ili da ćemo time objasniti nešto što bi ti, sveti oče, znao (628) manje od nas. Uveren sam, naime, ne samo ja već, mislim, i svi koji zdrav razum imaju, da je oko tvoga razuma čisto od svega zemljanog i da ga ne zamračuje nikakva strast, te da bez ikakve smetnje upire pogled u božansku svetlost i obasjava se njome.

Pokrenut tako na poslušanje, pristupih izvršenju tvoga presvetog naloga sa strahom ali i iz ljubavi, kao pametan poslušnik i nekorisni sluga plemenitog živopisca. Pri svome oskudnom znanju i mucavom izražavanju jednoliko napisah žive reči samo mastilom. Tebi, pak, načalniče i predvodniče učitelja, prepuštam da ukrasiš i razjasniš ovu knjigu, te da, kao izvršitelj božanskih tablica i zakona duhovnog, dopuniš ono što nedostaje.

I ne šaljem ja tebi ovaj naš rad (sačuvaj Bože, to bi bio znak krajnje ludosti!), s obzirom da si sposoban u Gospodu ne samo druge nego i nas same da naučiš božanstvenom redu i nauci - nego bogozvanoj obitelji koja se zajedno s nama uči od tebe, o, najbolji među najboljim učiteljima! Po njihovim molitvama, kao i tvojim, rađa se u nama neka nada koja pokriva naše neznanje, te razapinjemo jedro na brodu našega pera i krmu naše reči predajemo u ruke našem dobrom satrudniku, sa molbom: ako nekome u ovome delu išta bude od koristi, neka plod toga pripiše, kao pametan, našem plemenitom učitelju. A nama neka izmoli od Boga nagradu za dobru volju našu, ne gledajući na ono što je napisano (jer je zaista loše i puno svakog neznanja), nego uzimajući u obzir raspoloženje s kojim se poduhvatismo, kao što je nagradio i udovicu za leptu od srca prinetu. Gospod uzvraća nagradom ne prema količini darova i prinosa, nego po veličini žrtve srazmerno našim mogućnostima.

Sveti Jovan Lestvičnik

Pouka I

O ODRICANjU I ODVAJANjU OD SUJETNOG ŽIVOTA




(632) Naš Bog i Car, dobar, predobar i svedobar (kada se govori slugama Božijim, naime, s Bogom treba i započeti) stvorio je sva slovesna bića i obdario ih dostojanstvom slobode. Jedni su, zato, prijatelji Njegovi, a drugi istinske sluge, neki su mu sluge nekorisne, drugi su se sasvim otuđili, a neki su mu protivnici iako mu ništa ne mogu.

Prijatelji Božiji, kako to mi u svojoj ograničenosti smatramo, čestiti oče, jesu u stvari duhovna i bestelesna bića oko Njega. Istinske sluge jesu svi koji su neumorno i oduševljeno činili i uvek čine samo ono što je po Njegovoj volji. Beskorisne sluge su oni što se smatraju krštenima, a zavet sa krštenja nisu ispunili kako treba. Otuđeni, pak, od Boga i neprijatelji Božiji, mislimo, jesu oni što u Boga ne veruju ili oni što veruju krivo. Bogoborci su, pak, oni koji ne samo što su sami prekršili i odbacili zapovest Gospodnju već se svom snagom bore i protiv onih koji je izvršuju.

Svaka od spomenutih vrsta iziskuje posebnu i prigodnu knjigu. No, nama neučenima u ovom slučaju ne bi moglo koristiti izlaganje o tome. Hajde, stoga, požurimo sad, pružimo pokorno i bez pogovora svoju nedostojnu ruku k istinskim slugama Božijim što nas svojim naredbama pobožno primoraše i ljubazno prisiliše da pišemo, od njihova znanja pozajmimo trsku za pisanje, umočimo je u tamno mastilo svetlog smirenoumlja, pa je onda kao na neku hartiju (633) (ili bolje - kao na duhovnu tablicu) spustimo na njihovo uglađeno i čisto srce. Zapisujući božanske reči kao da božansko seme sejemo, počnemo ovako:

(633) Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom: vernih i nevernih, pravednih i nepravednih, pobožnih i bezbožnih, bestrasnih i strasnih, monaha i svetovnjaka, pametnih i glupih, zdravih i bolesnih, mladih i starih, kao što su za svakog bez razlike - svetlost, sunce, vazduh. Bog ne gleda ko je ko (Rim.2,11;up. Ef.6,9).

Bezbožnik je smrtno biće koje ima razum, a svojevoljno beži od pravog života, te za svog Tvorca, koji večno postoji, misli da ne postoji. Prestupnik je onaj što zakon Božiji tumači po svom zloumlju i smatra da veruje, i pored toga što je obuzet bogoprotivnim mišljenjem. Hrišćanin je sušta slika Hristova, koliko je moguće čoveku, u rečima, delima i misli, sa pravom i nepogrešnom verom u Svetu Trojicu. Bogoljubac je onaj koji učestvuje u svemu što je prirodno i bezgrešno, i koji ne propušta da prema svojim mogućnostima čini dobra dela. Uzdržljivac je onaj koji se posred iskušenja, zamki i meteža upinje iz sve snage da podaržava Onoga koji je daleko od svega toga.

Monah pripada anđelskom činu i [vodi] anđelski život, koji se ostvaruje u veštastvenom i prljavom telu. Monah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znači neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim čulima. Monah ima posvećeno telo, očišćena usta i prosvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimična mržnja na ono što ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno.

Svi oni koji su spremno odbacili ono što pripada ovom životu, svakako behu podstaknuti [željom] za budućim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se nijednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napuštanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slučaju, dobri naš Sudija očekuje da vidi kakav će biti kraj njihovog životnog puta.

Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one što sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni nečujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova - kao što je Lazara oslobodio (up. Jn. 11,44) - zapovedajući svojim poslušnim anđelima: "Razdrešite ga od strasti, i pustite da ide k blaženom bestrašću!" Inače, on nema nikakve koristi od napuštanja sveta.

Svima nama što hoćemo da izađemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu između nas i Boga, koji bi, revnosan u (636) delanju i sagledavanju, za nas pružao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vođstvom prešli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo [1]. Stoga se prevariše neki koji su, uzdajući se u svoje sopstvene snage, mislili da im nikakav vođa nije potreban. Jer, oni koji su izašli iz Egipta dobili su za vođu Mojsija, a oni što pobegoše iz Sodoma imađahu anđela (up. Post.19,1 itd.). Prvi liče na ljude koji se prepuštaju nezi lekara da bi izlečili bolesti svoje duše: to su oni što izađoše iz Egipta. A drugi liče na ljude koji žarko žele da svuku sa sebe nečistotu gadnoga tela: zato im je i potreban anđeo, ili, da tako kažem, pomoćnik ravan anđelu. Ukoliko su nam teže rane, utoliko nam je potrebniji vešt lekar.

Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, praćen bezgraničnom patnjom (naročito u početku njihovog odricanja), dok se slastoljubiva naša narav i neosetljivo srce pomoću pravoga plača ne pretvore u bogoljublje i čistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorčina su neizbežni u ovom poduhvatu, a najviše onima koji žive površno, sve dok naš um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan stražar čistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemoćni, i nepokolebljivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoć i slabost svoje duše. On će nam neizostavno pomoći čak i više nego što zaslužujemo, samo ako se neprestano držimo dubokog smirenoumlja.

Neka znaju svi koji pristupaju ovom divnom, surovom i teskobnom, ali i lakom podvigu, da su došli da se bace u oganj - ukoliko samo žele da se oganj duhovni useli u njih. Zato neka svaki ispita sebe, pa tek onda neka jede od hleba monaškog života, umešanog sa gorkim zeljem, i pije iz čaše ispunjene suzama, da se ne bi borio na sopstvenu osudu. Kad se ni svaki kršteni ne spasava - ostalo je bolje da prećutim!...

Oni koji započinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Čvrst, trostruki i trostubni temelj čine: bezazlenost, post i celomudrenost. Sva deca u Hristu neka počinju sa ovim vrlinama, uzevši za primer pravu decu: u deci nema nimalo zla. Neće se kod njih nikada naći pokvarenost, ni glad nezajažljiva, ni trbuh nenasiti, ni telo raspaljeno pohotom. (Uostalom, možda se te strasti razvijaju sa čovekovim uzrastom, raspirujući u nama oganj).

Zaista je mrsko, a i opasno, da rvač malakše tek što je stupio u borbu, jer će svako u tome videti predznak njegovog poraza. U svakom slučaju, odlučan početak biće nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dušu, sustalu u podvigu, podstiče sećanje na prvobitnu revnost kao (637) bodilo. Neki su se, zahvaljujući tome, često podizali.

Kada duša, izdajući samu sebe, izgubi blaženu i milu toplinu, neka brižljivo ispita iz kakvog uzroka se je lišila, pa neka svom snagom i revnošću nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguće vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izašla.

Čovek koji se odrekao sveta pokrenut strahom, liči na upaljeni tamjan, koji najpre zamiriše a potom završi dimom. Onaj, pak, koji je to učinio radi nagrade, podseća na mlinski žrvanj koji se svagda jednoliko okreće. A čovek koji iz božanske ljubavi napušta svet, odmah u početku stiče oganj. On, pak, kao da je u neku šumu bačen, za tren oka izraste u ogromnu buktinju.

Ima ljudi koji grade na kamenom temelju; drugi, bez ikakva temelja, na goloj zemlji podižu stubove; a ima i takvih kojima se, pošto propešače jedan mali deo puta, zagreju žile i zglobovi, te hitrije koračaju. Ko je pametan, razumeće simvoličnu pouku [2].

Svesrdno potrčimo na poziv Boga i Cara! Inače, kako smo kratka veka, moglo bi se desiti da za dan smrti ostanemo bez ikakva ploda, te da skončamo od gladi.

Ugodimo Gospodu kao što vojnici ugađaju caru: od samog stupanja u vojnu službu traži se od nas da savesno služimo.

Bojmo se Gospoda makar onoliko koliko se plašimo od zveri. Videh ljude koji su krenuli u pljačku, ne bojeći se Boga; a kad su na tome mestu čuli lavež pasa - odmah se vratiše. Ono što strah od Boga nije mogao da učini, učinio je strah od zveri.

Zavolimo Gospoda makar onoliko koliko volimo svoje prijatelje. Često sam viđao ljude koji su Boga uvredili i nimalo se zbog toga nisu sekirali; a kada su ti ljudi nekom sitnicom uvredili svoje prijatelje - upotrebili su sva sredstva, domišljali se na svaki način, sve trpeli, za sve se izvinjavali, i lično, i preko rođaka, i poklonima - samo da bi obnovili prvobitnu ljubav.

U samim počecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, stiču trudom i mukom. Napredujući dalje, postajemo neosetljivi za teškoće, ili ih osećamo još samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji našu telesnu prirodu, vrline već stičemo potpuno prožeti radošću, čežnjom i božanskim plamenom. Koliko su za pohvalu oni ljudi koji odmah u početku radosno i svesrdno izvršavaju zapovesti Božije, toliko su jadni oni koji čitav svoj vek provedoše u podvigu izvršavajući zapovesti - ali još sa mukom.

Ni odricanja koja su prouzrokovana spoljnim okolnostima nisu za potcenjivanje i osudu. Znam za neke koji su se, bežeći, neočekivano sreli s carem, priključili se njegovoj sviti, ušli u dvorac i bili posađeni za carsku trpezu. Videh seme, slučajno palo u zemlju, kako donosi napredan i obilan rod. Razume se, mogućno je i obrnuto. Video sam i čoveka koji je došao u bolnicu po nekakvom drugom poslu, a ne da se leči; međutim, bio je osvojen ljubaznošću lekara, spao mu je (640) mrak sa očiju, te se zadržao na lečenju. Tako je ono što se nekima desilo protiv njihove volje, vredelo i značilo više nego ono što drugi hotimično čine.

Niko ne bi trebalo da se naziva nedostojnim monaškog poziva, pod izgovorom da ima mnogo teških grehova, i potcenjujući sebe zbog slastoljubivosti, izmišljajući izgovore za grehe (up. Ps.140,4). Gde je mnogo gnoja, tamo je potrebno zamašno lečenje, da bi se uklonila nečistota. Zdravi ne dopadaju bolnice.

Kad bi nas ovozemaljski car pozvao, u nameri da nas primi u svoju ličnu službu, mi ne bismo oklevali, ne bismo se izgovarali, nego bismo spremno ostavili sve i pohitali mu u susret. Pazimo, zato da, po svojoj lenosti i lakomislenosti, ne odbijemo poziv kada nas Car nad carevima, Gospodar nad gospodarima i Bog nad bogovima pozove u ovaj nebeski čin, te da na Velikom sudu ne ostanemo bez opravdanja.

Može ići i čovek koji je sputan lancima svetskih poslova i briga, ali teško; i oni kojima su noge okovane često moraju hodati, ali se stalno spotiču i zadobijaju rane. Neoženjen čovek, vezan za svet isključivo poslovima, liči na onoga kome su samo ruke vezane (jer, kad zaželi da krene putem monaškog života, veze ga ne sprečavaju). A oženjeni liči na roba kome su i ruke i noge okovane.

Neki od onih što vode površan život u svetu, postavili su mi sledeće pitanje: "Kako se možemo približiti monaškom životu i pored svojih žena i poslovnih briga?" Odgovorio sam im: "Svako dobro delo koje možete učiniti, učinite. Nikoga nemojte ružiti. Nikoga ne pljačkajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se važni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Često posećujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablažnjavajte. Tuđe se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša. Ako tako budete (641) postupali, nećete biti daleko od Carstva nebeskog".

Krenimo sa radošću i strahom Božijim na ovaj divni podvig, ne plašeći se naših neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pažljivo posmatraju lice naše duše. Kad vide da se promenilo od straha, oni se još žešće okomljuju na nas, jer opažaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu s njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori.

Gospod je po svome promislu olakšao početnicima takvu borbu, da se u samom početku ne bi vratili u svet. Zato se svagda radujte u Gospodu, sve sluge Božije, pošto se u tome vidi prvi znak ljubavi Gospodnje prema nama, kao i to da nas je On sam pozvao.

Uostalom, zna se da Bog čini i ovako: kad vidi odvažnu dušu, On je odmah uvodi u bitku, jer želi da je brzo uvenča slavom. Sakrio je Gospod od onih u svetu neugodnost ovog poprišta (iako je to, u stvari, ugodnost). Kad bi se znalo za to, niko se ne bi odrekao od sveta.

Usrdno posvećuj Hristu napore svoje mladosti, pa ćeš se u starosti radovati bogatstvu dobrote. Ono što se u mladosti stekne, krepi i teši iznemogle od starosti. Pregnimo, momci sa oduševljenjem, i živimo trezvoumno, jer je trenutak smrti neizvestan. Zaista zle i opake, prepredene i podmukle, moćne i budne, bestelesne i nevidljive neprijatelje imamo; neprijatelje kojima je vatra u rukama i koji žele da spale hram Božiji upravo onim ognjem koji u njemu gori [3].

Niko od mladih ne sme da sluša svoje neprijatelje, demone, koji savetuju: "Nemoj iscrpljivati svoje telo, da te ne spopadnu nevolje i bolesti". Naročito u naše vreme, teško da će se naći neko ko bi se rešio da umrtvi svoje telo, mada se po neko i lišava obilne i ukusne hrane. Demon u tom slučaju hoće da već stupanje naše na podvig načini mlitavim i površnim, računajući da će kraj biti kao i početak.

Oni koji su rešili da ozbiljno služe Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoć duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuće mesto, način podviga i zanimanje. Nije za svakog opštežiće, naročito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnički usamljeni život sadrži mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu način života najbolje odgovara.

Na tri najglavnije vrste podviga svodi se čitav monaški život: na podvižničko napuštanje sveta i samoću, na podvig bezmolvija s jednim ili najviše sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo življenje u opštežiću. Ne skreći, kaže Eklisijast, ni na desno ni na levo (Prič.4,27), već idi carskim putem. I stvarno, srednji od spomenutih puteva mnogima odgovara. Teško usamljenome, kaže Eklisijast, jer nema nikoga od ljudi da ga podigne kada padne (644) u uninije, ili pospanost, ili lenost, ili očajanje (Ekl.4,10). A gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam ija među njima, reče Gospod (Mt.18,20).

Koji je monah, onda, veran i pametan? Onaj koji je sačuvao svoju vatrenost, i koji svakoga dana, do kraja svog života, nije propuštao da doda plamen na plamen, žar na žar, revnost na revnost, i čežnji za Bogom bogočežnjivost.



Ko se učvrstio na ovom stupnju, neka se ne osvrće na ono što je za njim.

Pouka II

O BESPRISTRAŠĆU

(653) Čovek koji odista voli Gospoda i stvarno ište buduće Carstvo, čovek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu večnom, čovek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt - više nije u stanju da vodi računa o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braći, niti o bilo čemu zemaljskom. Prestavši sasvim da se brine o tome, omrznuvši svaku pomisao na to, pa čak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrižan, on odvažno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega očekujući pomoć, po rečima svetoga: Pripila se duša moja uz Tebe (Ps.62,9), i kao što reče i drugi nezaboravni: A ja se ne umorih prateći te, i ne zaželeh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).

Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog (Lk.9,62). Gospod naš zna da mi, početnici, lako padnemo, i da se, živeći i sretajući se sa svetovnjacima, lako vraćamo u svet. Zato je onome što mu reče - Dopusti mi najpre da odem i ukopam oca svoga, odgovorio: Ostavi, neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve (Mt.8,22).

(656) Pošto smo se odrekli od sveta, demoni nam savetuju da milosrdne i sastradalne svetovnjake hvalimo, a sebe da žalimo, kao da smo se svojim odricanjem od sveta lišili tih vrlina. Cilj je, pak, naših neprijatelja, da nas putem lažne smirenosti vrate u svet, ili, ako ostanemo u monaštvu, da nas survaju u očajanje. Jedna je stvar, kada se oni što žive u svetu omalovažavaju iz uobraženosti; no sasvim je drugo, misliti o njima loše pošto smo već otišli od njih, kako bi se izbeglo očajanje i stekla spasonosna nada.

Da čujemo, zato, što je Gospod rekao mladiću koji je skoro sve zapovesti izvršio: Još ti jedno nedostaje da prodaš sve i razdaš siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postaneš siromah koji prima milostinju. Mi, koji čeznemo za usrdnim i vatrenim podvigom, treba pažljivo da razmotrimo kako je Gospod sve koji prebivaju i žive u svetu nazvao mrtvima, rekavši nekome: "Ostavi duhovne mrtvace, svetovnjake, neka oni ukopavaju telesne mrtvace". Tome mladiću bogatstvo nije nimalo smetalo da pristupi krštenju, te nema osnova kad neki misle da mu je radi njega Gospod naredio da proda bogatstvo. Nama, pak, monasima, neka takvo svedočanstvo posluži kao najbolji dokaz najveće slave našeg poziva.

Treba ispitati, zbog čega ljudi koji žive u svetu i prebivaju u bdenju i postu, u naporu i zlopaćenju, ne nastavljaju sa svojim pređašnjim podvigom, patvorenim i lažnim, kada napuste svet i stupe u monaštvo, tj. na poprište gde treba da se vidi koliko ko stvarno vredi. Video sam mnoge i vrlo različite izdanke vrlina koje su takvi ljudi zasadili u svetu, zalivali prljavom vodom taštine, okopavali razmetanjem i đubrili gnojivom pohvala, kako su se brzo osušili, presađeni u zemlju pustu, gde svetovnjaci nemaju pristupa, bez smrdljive vode sujete. Nažalost, tako je: biljke kojima treba takva vlaga ne mogu donositi ploda na suhom, bezvodnom tlu monaštva.

Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom, još se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuži - kada se lišio onoga što mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se držimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba naročito da budemo razboriti. Video sam u svetu mnoge ljude koji su se zahvaljajući brigama, mnogobrojnim obavezama i nespavanju, spasli od besnila sopstvenog tela. Stupivši, međutim, u monaštvo, oslobođeni od svih pređašnjih briga i dužnosti, oni su se na najžalosniji način, kretnjama tela, prljali.

Pripazimo, da se ne nađemo u zabludi govoreći kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po širokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, (657) poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome - ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju.

Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko! Niko neće ući u nebesku ložnicu uvenčan slavom, ako se ne odrekne prvim, i drugim, i trećim odricanjem. Mislim na odricanje, prvo, od svih stvari, ljudi, roditelja; drugo, od svoje volje; i treće, od uobraženosti koja prati poslušnost. Iziđite od njih i odvojte se, i nečistote sveta ne dotičite se, govori Gospod (Is.52,11). Jer, ko je od njih ikada učinio kakvo čudo? Ko je od njih mrtve vaskrsnuo? Ko demone isterao? - Niko! Sve su to trofeji monaha, koje svet ne može da primi. Kada bi mogao - čemu onda podvig, čemu odlaženje iz sveta?!

Kada demoni po odricanju našem od sveta započnu da raspaljuju naše srce uspomenom na roditelje i braću našu, pripremimo se za borbu molitvom, i raspalimo u sebi sećanje na večni oganj, da bismo sećanjem na njega ugasili vatru našeg srca, zapaljenu u nevreme. Potpuno se vara onaj koji misli da nije privržen ni prema čemu - a rastuži mu se srce kada nešto izgubi.

Kad mladi, skloni telesnoj ljubavi i oblapornosti, zažele da stupe u monaštvo, treba da se uče trezvoumlju i pažnji, i da se, koliko god više mogu, klone svake naslade i svakoga zla, da im potonje ne bude gore od prvog.

U luci se može naći spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Žalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pučine već bio spasao.



Druga stepenica. Ko je uspeo da je dostigne, neka nastavi da trči po lestvici ugledajući se na Lota, a ne na ženu njegovu.

Pouka III

O TUĐINOVANjU

(664) Tuđinovanje je nepovratno napuštanje svega u našem zavičaju što se suprotstavlja našoj težnji da dostignemo cilj pobožnosti. To je skromno ponašanje, skrivena mudrost, pamet koja ne trubi o sebi, sakriven život, nevidljiv cilj, nemo razmišljanje, skromnost u prohtevima, žudnja za mučenjem, podloga bogočežnjivosti, obilje ljubavi, poricanje taštine, dubina ćutanja.

Ljubitelje Gospodnje u početku obično stalno, bez prekida, kao neki božanstveni plamen, obuzima i misao da se udalje od svojih radi života u oskudici i teskobi. Ta misao naročito podstiče ljubitelje takvoga dobra. Međutim, taj podvig zahteva veliku obazrivost, ma koliko inače bio velik i dostojan pohvale. Jer, nije svako tuđinovanje dobro, pogotovu ne ono koje je učinjeno u trenutnom raspoloženju. Ako je svaki prorok bez časti u svome zavičaju, kako veli Gospod (Mt.13,57), onda se treba čuvati da nam tuđinovanje ne pruži povoda za uobraženost. Jer, tuđinovanje je odvajanje od svega da bi se misli načinile nerazdvojnim od Boga. Tuđinovanje je ljubitelj i delatelj nenasitog plača. Tuđinuje onaj koji izbegava svaku vezu sa svojima ili drugima.

Hitajući ka tuđinovanju, ne čekaj na duše koje vole svet, jer lopov dolazi neočekivano: mnogi koji su pokušali da spasu sa sobom mlake i kolebljive, propali su i sami zajedno sa njima, kada se, pored njih, plamen njihove revnosti tokom vremena ugasio. Osetiš li u sebi plamen, trči! Ti ne znaš kada će se on ugasiti i ostaviti te u mraku. Nećemo svi odgovarati za spasenje drugih. Božanstveni apostol kaže: Tako, dakle, braćo, svaki će od nas dati Bogu odgovor za sebe (Rim.14,12); i dalje, opet: Zar ti, dakle, koji učiš druge, sebe ne učiš (Rim.2,21)? On kao da kaže: "Da li ćemo za druge odgovarati - ne znam, ali ćemo za sebe, svakako, svi odgovarati".

Udaljavajući se od sveta, pričuvaj se slastoljubivog demona skitanja: tuđinovanje mu pruža priliku da nas kuša. Divna je stvar - bespristrašće; tuđinovanje je njegova majka. Kada se udaljiš od sveta radi Gospoda, ne treba više da održavaš veze sa njim, kako ne bi ispalo da se potucaš radi zadovoljenja svojih strasti. Kad si se odvojio od (665) sveta, ne dotiči ga se više, jer se strasti lako vraćaju. Eva je protiv svoje volje isterana iz raja, a monah dobrovoljno napušta svoj zavičaj. Ona bi da ponovo okusi od drveta neposlušnosti, a ovaj bi se neminovno podvrgao iskušenju od srodnika po telu. Beži od prilike za greh kao od biča: plod koji se ne vidi - toliko se i ne želi. Nemoj zaboravljati da ovi lukavi lopovi primenjuju i ovo sredstvo da nas odvrate od tuđinovanja: savetuju nam da se ne odvajamo od svetovnjaka, i kažu nam da ćemo zaslužiti veliku nagradu ako se budemo savladali i pored toga što gledamo žene. Ne treba ih poslušati, već raditi upravo obratno.

Kad mi, po proteku izvesnog kraćeg ili dužeg vremena od kako smo napustili svoje, steknemo izvesnu malu pobožnost, umilnost, uzdržljivost, sujetne misli pristupaju i nalažu nam da se vratimo u svoj zavičaj, radi pouke, kažu, radi primera i duhovne koristi mnogih ljudi koji su videli naša bezakona dela. Ako smo uz to bogati i darom govorništva, a imamo i ponešto duhovnog znanja, đavoli nam već savetuju da se kao učitelji i spasioci duša vratimo u sam svet, kako bismo na pučini na svoju propast rasturili ono što smo srećno bili prikupili u luci. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao žena njegova (up. Post. 9,26). Jer, duša koja se vrati tamo odakle je izašla, postaće kao so koja je izgubila svoj ukus (Mt.5,13), i ostaće i dalje nesposobna da napreduje.

Beži iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su se tamo vratila, ne ugledaše Jerusalim, zemlju bestrašća.

Ima takvih koji su se kao nedorasli odvojili od svojih, i zatim se sasvim očistili. Oni se vraćaju k njima s namerom da im koriste pa da ih možda i spasu, pošto su sebe spasli. Međutim, čak je i Mojsije, koji je Boga video, koga je, uostalom, sam Bog bio poslao radi spasenja njegovih sunarodnika, podneo mnoge nevolje u Egiptu, tj. mnoge mračne časove u svetu [1].

Bolje je naneti bol roditeljima, nego Gospodu: On nas je stvorio i spasao, a roditelji su svoju voljenu decu često upropašćivali i predavali na večne muke.

Tuđinuje čovek koji kao stranac prebiva među ljudima čijim jezikom ne govori, premda ga vrlo dobro razume. Mi se od naših bližnjih, ili sa izvesnih mesta, odvajamo ne iz mržnje (sačuvaj Bože!), nego da bismo izbegli štetu koju bismo s njima, ili na tim mestima, mogli pretrpeti. Kao u svemu što je dobro, tako i u ovome, učitelj nam je Hristos. Vidimo da i On često ostavlja svoje roditelje po telu; i kada je od nekih čuo: Mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, tražeći da govore sa tobom, dobri naš Gospod i Učitelj odmah pokaza bestrasnu mržnju prema njima, rekavši: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,46-50).

Neka ti otac bude čovek koji može i hoće da se pomuči s tobom, kako bi se rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude - umilenje, koje te može oprati od nečistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome što je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi sećanje na smrt. A deca tvoja mila neka ti budu (668) uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji - svete nebeske sile, koje ti, ako ti postanu prijatelji, mogu koristiti u času ishoda duše. Takavje rod onih koji traže Gospoda (Ps.23,6).

Čežnja za Bogom gasi čežnju za roditeljima. Onaj ko tvrdi da ima jedno i drugo - nalazi se u zabludi. Rečeno je: Niko ne može dva gospodara služiti, i tako dalje (Mt.6,24). Ne mislite da sam došao, kaže Gospod, da donesem mir na zemlju, tj. mir između roditelja i sinova i braće koji hoće da mi služe, nego borbu i mač (Mt.10,34), koji će odvojiti bogoljubive od onih što vole svet, telesne od duhovnih, slavoljubive od smirenoumnih. Jer, Gospod se raduje kada do sukoba i razdvajanja dolazi zbog ljubavi prema Njemu.

Pazi, mnogo pazi, da te ne preplavi naklonost prema tvojim dragim srodnicima, i da ne propadneš u potopu ljubavi prema ovome svetu. Nemoj dozvoliti da te ganu suze roditelja i prijatelja, inače ćeš večno plakati. Kada te tvoji okruže kao pčele (bolje reći osice), i stanu da te oplakuju, tad okom svoje duše odmah pogledaj na smrt i na dela za koja će ti biti suđeno, te se i ne osvrći na svoje, kako bi tugu mogao odbiti tugom. Ovi naši - ne naši - obećavaju nam lukavo da će nam učiniti sve što volimo. Njihov je cilj da nas zaustave na našem dobrom putu, a onda bi nas već potpuno pridobili za svoje planove.

Udaljavajući se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema ničega što bi nas tešilo ili navodilo na gordost. Inače, mi nosimo sa sobom i svoje strasti.

Ne govori o svome plemstvu, ako si bio plemić, i ne hvali se svojim ugledom, da ne bio jedan na rečima a drugi na delu.

Niko nije u tolikoj meri tuđinovao kao onaj veliki, koji je čuo: Izađi iz zemlje svoje, i iz plemena svoga, i iz doma oca svoga (Post.12,1), premda je bio pozvan u tuđu i varvarsku zemlju. Ponekad Gospod još i više proslavi one koji se ugledaju na toga velikog tuđinovatelja. Ipak, iako je ova slava od Boga, dobro je čuvati se štitom smirenosti.

Kada nas demoni, a i ljudi, budu hvalili zbog tuđinovanja kao zbog velikog podviga, pomislimo na Onoga koji je nas radi postao tuđinac, sišavši sa neba na zemlju, pa ćemo naći da se ne možemo odužiti ni u vekove vekova.

Veoma je opasna stvar naklonost prema bilo kome od srodnika ili drugih ljudi, budući da može, malo po malo, da nas privuče k svetu i potpuno ugasi plamen našeg umilenja. Kao što je nemoguće gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj koji se dušom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne može a da dušu svoju ne izloži velikoj opasnosti.

S velikim trudom i podvigom stiče se poštena i sređena narav. Ono, pak, što je s velikom mukom stečeno može se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare (669) dobre običaje (1.Kor.15,33), tj. svetski i nepristojni razgovori. Ko se po odricanju od sveta sreće sa mirskim ljudima, ili živi u njihovoj neposrednoj blizini, ili će da se zaplete u njihove mreže, ili prlja svoje srce misleći na njih, ili, ako se neposredno i ne prlja, osuđuje one koji su prljavi, pa se tako, posrednim putem, i sam prlja.





O snoviđenjima koja imaju početnici



Ne može se sakriti da je moć našeg razuma sasvim mala, i da smo mi puni svakog neznanja. Jer, kao što grlo razlikuje ukus hrane, tako i sluh raspoznaje misli kroz reči; kao što sunce otkriva slabost naših očiju, tako i reči ispoljavaju neznanje duše. Ipak, zakon ljubavi nas prisiljava i na ono što prevazilazi naše moći. Stoga mi se čini (iako ne tvrdim), da bi posle pouke o tuđinovanju, pa čak i u njoj samoj, trebalo nešto reći o snoviđenjima, kako ne bismo bili neupućeni i u ovo lukavstvo prepredenih demona.

Snoviđenje je kretanje uma pri nepokretnosti tela. Mašta je obmana očiju dok svest spava. Mašta je vansebnost uma dok je telo budno; ona je posmatranje onoga što ne postoji.

Uzrok zbog kojeg smo rešili da posle prethodne pouke govorimo o snovima je sasvim jasan: kada se mi, ostavivši radi Gospoda svoj dom i svoje srodnike, predajemo tuđinovanju iz ljubavi prema Bogu, demoni probaju da nas uznemire, predstavljajući nam naše srodnike kako tuguju, ili kako umiru, ili kako ih zbog nas zatvaraju i pljačkaju. Stoga, onaj koji veruje snovima liči na čoveka koji trči za svojom senkom, nastojeći da je uhvati.

Demoni sujete su proroci u snu. U svojoj prepredenosti, po izvesnim znacima, oni zaključuju šta će se desiti, te nam javljaju unapred, kako bismo se mi divili kada se viđenja u snu ispune na javi, te počeli da o sebi visoko (672) mislimo - kao da smo već blizu dara prozorljivosti. Takav čovek često postaje prorok u očima onih koji veruju demonu. Za one, pak, koji demona preziru, takav je uvek lažljivac. Kao duh, demon vidi šta se dešava u vazdušnom prostoru. Primetivši da neko, na primer, umire, on o događaju lakovernima predskazuje u snu. Demoni, međutim, ništa ne znaju o budućnosti po predznanju. Uostalom, i lekari su u stanju da nam predskažu smrt!

Često se demoni preobražavaju u anđela svetla i uzimaju lik mučenika, te nam u snu predstavljaju kako im [tj. k anđelima ili mučenicima] prilazimo. Kada se probudimo, oni nas ispunjavaju radošću i ponosom. To neka ti posluži kao znak prevare. Jer, anđeli, kada se jave, pokazuju večne muke, i Strašni sud, i prognanje iz Carstva Božijeg. One koji su se probudili od takvog sna, ispunjavaju drhtanjem i snuždenošću.

Ako počnemo da im se pokoravamo u snu, demoni će nam se i u budnom stanju rugati. Čovek koji veruje snoviđenjima, potpuno je neiskusan. Filosof je, pak, onaj koji im uopšte ne veruje. Veruj samo onim snoviđenjima koja ti objavljuju muku i Sud. Ali, ako te dovode do očajanja, onda su i oni od demona.



Treća stepenica, po broju jednaka Trojici. Onaj koji se popeo, neka se ne obazire ni na desno ni na levo.

Pouka IV

O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI





(677) Sada je na redu izlaganje o borcima i atletama Hristovim: svakome plodu prethodi cvet, a svakoj poslušnosti - tuđinovanje, bez obzira da li se poslušnost izražava samo telom ili voljom. Ovim dvema vrlinama, kao na zlatnim krilima, sveta [duša] brzo uzleće na nebo. Možda je o njoj onaj duhonosac pevao: Ko će mi dati krila kao u goluba, da poletim kroz delanje, i da počinem (Ps.54,7) u sagledavanju i smirenosti?

Nećemo propustiti, ako je po volji, da otkrijemo i sam način borbe ovih hrabrih ratnika, tj. kako drže štit vere u Boga i svog duhovnog rukovoditelja, i kako njime odbijaju, da tako kažemo, svaku pomisao na neverstvo duhovnom ocu i odseljenje na drugo mesto. Otkrićemo i to, kako ti duhovni ratnici ubijaju svaku ličnu želju koja im se približava, mašući stalno duhovnim mačem, i kako, odeveni u gvozdeni oklop krotosti i poslušnosti, odbijaju svaku pogrdu i uvredu, i uopšte svaku strelu. Molitveni pokrov duhovnog oca služi im kao spasonosni šlem. Oni stoje ne sasvim sastavljenih nogu: jedna im je uvek spremna za služenje, a druga (680) je nepomično na molitvi.

Poslušnost je potpuno odricanje od svoje duše, koje se ispoljava u telesnim dejstvima; ili obratno: poslušnost je umrtvljenje udova pri živom razumu. Poslušnost je vršenje dužnosti bez ispitivanja. To je dobrovoljna smrt, život bez radoznalosti, bez brige za opasnosti, nepripremljena odbrana pred Bogom, odsustvo straha od smrti, bezopasna plovidba, hodanje u snu. Poslušnost je grob volje, a uskrsnuće smirenja. Kao da je mrtav, poslušnik ne odgovara niti razmišlja, bilo da se radi o dobrim stvarima ili o nečemu što izgleda zlo, jer će za sve odgovarati onaj koji je pobožno umrtvio njegovu dušu. Poslušnost je odustajanje od rasuđivanja pri bogatstvu rasuđivanja.

Početak umrtvljavanja, bilo da se radi o volji ili o našim udima, jeste mučan; sredina je ponekad teška, a ponekad nije; a kraj je potpuna neosetljivost za bol i odsustvo svakog mučnog osećanja. Ovaj blaženi živi mrtvac oseti tugu i bol u srcu samo kad vidi sebe da vrši svoju volju, jer on se i plaši jedino odgovornosti za sopstveni sud.

Vi koji se spremate za poprište duhovnog ispovedništva; vi koji hoćete da na svoj vrat stavite jaram Hristov; vi koji od sada nastojite da sopstveno breme prebacite na tuđa pleća; vi koji se žurite da dragovoljno, sami sebe prodate u ropstvo, da biste u zamenu dobili pravu slobodu; vi koji plivate podržavani rukama drugih, kako biste prešli preko ove beskrajne pučine - znajte da ste kročili na put kratak i kamenit, na kome vreba samo jedna zabluda koja se zove samovolja. Onaj koji se samovolje potpuno odrekao, čak i u stvarima koje mu izgledaju dobre, duhovne, bogougodne, stigao je na cilj pre nego što je i koraknuo. Jer, poslušnost je neverovanje sebi u svakome dobru, do kraja života.

Pre nego što, pokrenuti smirenoumljem, ushtemo da sagnemo glavu i da svoje spasenje u Gospodu potpuno poverimo drugome, te pre nego što stupimo na podvig, ukoliko posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, mi treba da prosudimo, ispitamo i (da se tako izrazim) iskušamo svog duhovnog krmanoša, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanoša, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristaništu, ne bismo našli na pučini, te - pretrpeli brodolom. No, kada već uđemo na to poprište blagočašća i pokornosti, ne smemo ni za što više suditi našem dobrom nastavniku, makar u njemu, kao čoveku, možda i videli izvesne male pogreške. Inače, sudeći, nikakvu korist od potčinjavanja nećemo imati.

Ko god hoće da ostane nepokolebljiv u svome poverenju prema duhovnom ocu, obavezno treba da u stalnoj uspomeni neizbrisivo u srcu svom čuva njegove vrline, kako bi (tom uspomenom) zapušio usta demonima kad u njega stane sejati (681) nepoverenje prema njemu. Srazmerno povećanju poverenja u srcu, i samo telo postaje marljivije u vršenju svoje službe. A kad se spotakne o kamen nepoverenja, pade! Jer, svakako, sve što nije od vere - greh je (Rim. 14,23).

Od pomisli koja ti predlaže da ispitaš ili osudiš svog duhovnog oca, odskoči kao od bluda. Toj zmiji uopšte ne daj ni najmanje slobode, ni mesta, ni pristupa, ni početka. Vikni na guju: "Varalice jedna! Nisam ja nad svojim ocem, već je on nada mnom dobio pravo suđenja. Nisam ja njemu, već je on meni postavljen za sudiju".

Oci pojanje Psalama određuju kao oružje, molitvu kao bedem, a neporočne suze kao umivaonik. Blaženu poslušnost, pak, shvataju kao ispovedanje, bez kojeg niko od strasnika neće videti Gospoda [1].

Poslušnik samome sebi izriče presudu: ako se savršeno pokorava radi Gospoda, oslobađa se od sopstvene krivice čak i kada ne misli da je savršeno poslušan; no ako u bilo čemu izvrši svoju volju, sam snosi odgovornost čak i kad misli da je poslušan. Uostalom, bilo bi korisno da duhovnik ne prestane da ga kori. Ako bi i on zaćutao, ja ne bih znao šta još o tome da kažem.

Oni koji se u svojoj prostodušnosti pokoravaju radi Gospoda srećno stižu na cilj svog puta, jer ne navlače na sebe lukavstvo demona time što bi kritikovali duhovnika.

Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se lakše i leče.

Po dolasku u opštežiće dobrog sudije i pastira [2], prisustvovao sam jednom strašnom suđenju.

Dogodilo se, naime, dok sam se tamo nalazio, da je neki razbojnik došao da se posveti monaškom životu. Onaj odlični pastir i lekar zapovedi da razbojnik sedam dana uživa potpuni odmor, te da samo gleda kako se u toj obitelji živi. Kada je tih sedam dana prošlo, pastir ga pozva nasamo i upita, da li mu se sviđa da živi s njima. I pošto vide da se on sasvim iskreno složio s tim, ponovo ga upita, šta je grešno počinio u svetu. Razbojnik odmah, do tančina, ispovedi sve. Videći to, pastir mu, želeći da ga iskuša, reče: "Hoću da to ispovediš javno, pred čitavim bratstvom". A ovaj, istinski omrznuvši svoj greh i prezrev svaki stid, obeća ne kolebajući se, i reče: "Ako hoćeš, i posred grada Aleksandrije!".

Tad pastir sabra u crkvu sve svoje ovce, njih tri stotine trideset, i za vreme božanstvene liturgije (beše nedelja), (684) a posle čitanja Jevanđelja, naredi da se uvede taj neporočni osuđenik, kojeg su, sa rukama vezanim pozadi, odevena u vreću od dlake i posuta po glavi pepelom, neka braća vukla i s vremena na vreme udarala. Pred tim prizorom, svi su ustuknuli i smesta briznuli u plač, jer niko nije znao šta se u stvari dešava. I kad se razbojnik približi crkvenim dverima, povika k njemu ona sveštena i čovekoljubiva glava gromkim glasom: "Stoj! Nedostojan si da uđeš ovamo!" Uplašen glasom pastira koji mu je dolazio iz oltara (jer mu se učinilo, kako nas posle pod zakletvom uveravaše, da čuje grom, a ne glas ljudski), razbojnik u taj mah pade ničice, tresući se od straha sav smeten. Dok je ležao tako na zemlji i kropio tle suzama, ponovo mu naredi čudesni lekar (koji to sve činjaše za njegovo spasenje, pokazujući svima kako se spasava i šta je to delatna smirenost), da pred svima podrobno kaže sve šta je počinio. I on s trepetom ispovedi, jedan po jedan, sve svoje grehe, sablažnjive i za uho: ne samo prirodne i protivprirodne telesne grehe, sa ljudskim bićima i sa životinjama, nego čak i vračanja, ubistva i druge zločine o kojima nije red ni slušati ni pisati. Odmah posle te ispovesti, naredi pastir da se razbojnik postriže i primi u bratstvo.

Diveći se mudrosti ovog prepodobnog, ja ga nasamo upitah, radi čega je upotrebio jedan tako neobičan način lečenja. A pravi lekar reče: "Iz dva razloga: prvo, da samog pokajnika putem sadašnje sramote izbavim od buduće. To se i zbilo, jer on ne ustade sa poda, brate Jovane, dok nije dobio oproštaj svih grehova. Ne sumnjaj u to. Jedan brat, koji se tu nalazio, uveravao me, govoreći: "Videh nekog strašnog čoveka gde drži ispisanu hartiju i pero. I kako bi koji greh pokajnik izgovorio, on bi ga perom odmah precrtao". A i pravo je: Rekoh, ispovediću bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio nevaljalstvo srca moga (Ps.31,5). A drugo, hteo sam time da pobudim na ispovedanje one koji u manastiru ne ispovedaju sve grehe, budući da bez ispovedanja niko neće dobiti oproštaj".

Video sam kod tog nezaboravnog pastira i u njegovoj pastvi i mnogo drugih stvari dostojnih divljenja i večite uspomene, od kojih ću većinu pokušati da vam prikažem. Ostao sam kod njih ne malo vremena, pažljivo prateći njihov način života, van sebe od divljenja tome kako zemni ljudi podražavaju nebeskim bićima!

(685) Ljubav je među njima bila odista nerazrešiva sveza. Što je još lepše, ona je bila lišena svake nepristojnosti u izražavanju i svakog naklapanja. A pre svega toga, učili su se da ničim ne povrede savest svog brata. Ako bi se gdegod pojavio neki koji bi mrzeo drugoga, pastir bi ga kao prestupnika isterao u odvojen manastir. Jednom prilikom, neki brat okleveta pred njim bližnjega. Prepodobni smesta naredi da se klevetnik istera, govoreći da u manastiru ne mogu zajedno opstati i vidljivi i nevidljivi đavo.

Video sam kod ovih prepodobnih zaista korisne i divljenja dostojne stvari: bratstvo koje je Gospod sabrao i povezao, bogato u čudesnim delanjima i sagledavanjima. Jer, oni su sami tako upražnjavali i uvežbavali božanske vrline, da im skoro nisu bile ni potrebne opomene nastojatelja. Oni su po svojoj sopstvenoj pobudi podsticali jedan drugoga na božanstvenu budnost.

Bejahu, naime, kod njih određeni, uobičajeni i utvrđeni izvesni svešteni i božanstveni običaji. Na primer, ako se dogodilo da neko od njih, u odsustvu nastojatelja počne da kleveta, ili da osuđuje, ili uopšte da praznoslovi, neki drugi brat bi ga neprimetnim migom opominjao i umirivao. Ako ovaj to možda ne bi primetio, brat koji ga je opomenuo bi, učinivši metanije, odlazio. Kad bi se pokazalo da treba nešto govoriti, sećanje na smrt i pomisao na Večni sud bejahu im neprestani i večiti predmet razgovora.

Neću propustiti da vam opišem izvanrednu vrlinu tamošnjeg kuvara. Primetivši da on za vreme svoje službe neprestano razmišlja i plače, zamolih ga da mi otkrije kako se udostojio takve blagodati. Prisiljen mojom molbom, odgovorio mi je: "Nikad nisam pomislio da služim ljudima, već Bogu. Uz to sam došao do zaključka da nisam dostojan podviga bezmolvija, te mi je dovoljno da samo pogledam u vatru pa da zamislim budući, večni oganj".

Da čujemo nešto i o drugoj retkoj vrlini njihovoj. Oni ni za vreme samog obeda nisu prestajali da se bave umnom delatnošću. Na izvestan utvrđeni način i jedva primetnim znacima, ovi blaženi oci su podsećali jedan drugoga na umnu molitvu. I činili su to ne samo za vreme obeda nego i pri svakom susretu i skupu. Ako bi neko od njih kadgod učinio neki prestup, braća su ga preklinjala da njima prepusti brigu o odgovornosti pred pastirem i o kazni. Otuda je veliki pastir, znajući za običaj svojih učenika, određivao i lakše epitimije, siguran da kažnjenik nije krivac. Štaviše, on nije ni vršio istragu o tome ko je u stvari načinio prestup.

Među njima nikada nije moglo biti ni pomena o praznoslovlju ili šali. Ako bi neko i započinjao raspru sa bližnjim, drugi prisutni bi, metanišući, stišavao (688) gnev. A kad bi primetio da su zlopamtljivi, on je izveštavao nastojatelja, da bi ih ubedio da se pomire pre nego što sunce zađe. Ako su, pak, ostajali uporni u svojoj tvrdoglavosti, onda bi im bilo zabranjeno da uzimaju hranu dok se ne pomire, ili bi bili izbačeni iz manastira. Ova pohvalna strogost kod njih nije bila primenjivana uzalud, već je donosila i pokazivala obilan plod: mnogi su se, naime, od ovih prepodobnih monaha proslavili kao delatelji i sagledatelji, kao rasudljivi i smirenoumni.

Kod njih se mogla videti i strašna, no anđelolika pojava: časni sedi i sveti starci koji trče na poslušanje kao da su deca, starine kojima je najveća pohvala u smirenju. Videh tamo i ljude koji se nalaze u poslušnosti oko pedeset godina. Molio sam ih da me pouče, kakav su uspeh postigli tolikim trudom. Jedni su na to govorili da su se spustili u bezdan smirenoumlja, kojim je svaka borba za svagda prekinuta; drugi su pričali da su stekli savršenu neosetljivost i bezbolnost za grdnje i uvrede.

Videh i druge među ovim nezaboravnim ocima, ukrašene belinom kao da su anđeli, koji dospeše do stanja najdublje nezlobivosti i premudre prostote, ostvarene svesno, uz Božiju pomoć. Jer, dok je rđav čovek dvostruk - jedan spolja a drugi iznutra, jednostavan čovek nije dvojstven, već predstavlja nešto jedinstveno. Ta njihova prostota nije bila bezumna i besmislena kao kod onih starih ljudi u svetu što ih često nazivaju izlapelim. Po spoljašnosti su bili sasvim prijatni, privlačni, vedri. U govoru i ponašanju bili su prirodni, neizveštačeni, nepatvoreni (stvar koja se ne sreće kod mnogih). A unutra, u duši, oni su kao bezazlena deca bili svim svojim bićem odani svome Bogu i nastojatelju, motreći smelim i čvrstim duhovnim okom na demone i na strasti.

Ni čitav život neće mi biti dovoljan, časni oče i bogoljubivi zbore, da opišem vrlinu i nebočežnjivo življenje tih blaženih ljudi. No, ipak je bolje da ovaj naš spis ukrasimo opisom njihovih napornih podviga, i da time u vama podstaknemo bogoljubivu revnost, nego da ga ispunimo sopstvenim savetima. Van svakog je spora da se ono što je gore ulepšava jedino onim što je bolje. No, zamolio bih vas još nešto: nemojte misliti da je bilo šta od onoga što je ovde napisano izmišljeno. Jer, nepoverenjem se obično upropašćuje svaka korist.

No, vratimo se svom pripovedanju.

(689) Neki čovek, po imenu Isidor, koji je pripadao plemićkom staležu grada Aleksandrije, pre izvesnog vremena se povukao u spomenuti opštežiteljni manastir. Tamo sam ga još i ja zatekao. Primivši ga, prepodobni pastir primeti da se radi o skroz pokvarenom, grubom, opakom i obesnom čoveku. Premudri onda reši da ljudskim lukavstvom nadmudri lukavog demona, pa reče Isidoru: "Ako si stvarno rešio da poneseš jaram Hristov, hoću da se pre svega izvežbaš u poslušnosti". A ovaj reče: "Kao gvožđe kovaču, tako se i ja, sveti oče, predajem tebi na poslušanje". A veliki otac, umiren ovim poređenjem, odmah odredi podvig gvozdenom Isidoru, i reče: "Hoću da ti, rođeni moj, stojiš kraj kapije manastirske, i da se svakom ko ulazi ili izlazi pokloniš do zemlje, govoreći: "Moli se za mene, oče, jer sam padavičar"". A ovaj ga posluša kao anđeo Gospoda.

Pošto je on tako proveo sedam godina i došao do najdubljeg smirenja i umilenja, slavni otac odluči da ga, posle besprimerno hrabro podnete propisane sedmogodišnje probe, kao više nego dostojna, primi u bratstvo i udostoji rukopoloženja. Ali je Isidor, kako preko drugih, tako i preko mene nemoćnog, preklinjao pastira da mu dozvoli da na istom mestu svoj podvig završi, nekako zagonetno nagoveštavajući svoj kraj i poziv na onaj svet. Tako se i zbilo. Jer, kada ga učitelj ostavi na istom mestu, on posle deset dana ode Gospodu, kroz poniženje u slavu, uzevši sa sobom nedelju dana kasnije i vratara manastirskog. Jer, blaženi beše rekao vrataru: "Ako steknem slobodu kod Gospoda, bićeš ubrzo i tamo sa mnom nerazdvojan". To se i desilo, kao najveći dokaz njegove nepostidne poslušnosti i bogopodražavajućeg smirenja.

Upitah toga velikog Isidora, dok još beše među živima, čime se njegov um bavio za vreme stajanja ispred kapije. I nezaboravni podvižnik ne sakri to od mene, želeći da mi pruži korist. "U početku sam zamišljao da sam prodat kao rob za grehe svoje, te sam sa mnogo gorčine, napora i snage metanisao. Posle godinu dana, srce mi više nije osećalo bol, očekujući od samog Boga nagradu za trpljenje. Kada je prošlo još godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da živim u manastiru, da viđam oce i razgovaram s njima i da ih u lice gledam, niti da se pričešćujem Svetim Tajnama. I od stida oborivši oči k zemlji, a misli još niže, ja sam već iskreno preklinjao one koji su ulazili i izlazili da se pomole za mene Bogu".

(692) Jednom prilikom, kada sam sedeo za trpezom sa velikim nastojateljem, nasloni on svoja sveta usta na moje uho, i reče mi: "Hoćeš da ti pokažem božansku mudrost u najdubljoj starosti?" I kad sam ga za to zamolio, dozove on sa druge trpeze jednog monaha, po imenu Lavrentija, koji je u manastiru dotle proveo oko četrdeset osam godina i bio drugi po činu sveštenoslužitelj. On dođe, i poklonivši se igumanu do zemlje, uze od njega blagoslov. No, kad je ustao, iguman mu ništa ne reče, nego ga ostavi da stoji kraj trpeze, bez jela. Ručak tek što je bio počeo. Tako je on stajao dobar sat, ili čak i dva, da me je već bilo stid i pogledati u lice tog podvižnika: beše to starac osamdesetih godina, sav sed. Ostao je tako, bez odgovora od strane igumana, sve do završetka obeda. A kad smo ustali, prepodobni ga posla k pomenutome velikom Isidoru, da mu izrecituje početak trideset devetog Psalma [3].

A ja, najlukaviji, ne propustih priliku da ispitam starca. I kad sam ga upitao, na šta je mislio dok je stajao kraj trpeze, on mi je odgovorio: "Zamišljajući da umesto pastira gledam lik Hristov, ja ni za trenutak nisam pomislio da dobijam naređenje od njega kao čoveka, nego od Boga. Stoga sam i stajao, oče Jovane, ne kao pred ljudskom trpezom, nego kao pred žrtvenikom Božijim, moleći se Bogu bez ikakve rđave misli o pastiru, s poverenjem i pun ljubavi prema njemu. Jer, neko reče da ljubav ne misli o zlu (1.Kor.13,5). Uostalom, znaj i to, oče: nečastivi više ni na trenutak nema mesta u čoveku koji se preda prostoti i dragovoljnom neznanju zla".

Kakav je bio, uz pomoć Božiju, taj pastir duhovnih ovaca, takvoga mu i manastirskog ekonoma posla pravedni Gospod. Taj čovek beše čestit kao niko drugi i krotak kao retko ko. Jednom prilikom, radi koristi ostalih, veliki starac se kao naljuti na njega, očevidno bez ikakvog razloga, i naredi da se istera iz crkve pre završetka bogosluženja. A ja, znajući da čovek nije kriv za ono za što ga pastir beše optužio, kad ostadoh nasamo s velikim, uzedoh ekonoma u zaštitu. No, mudrac mi reče: "I ja znam, oče! Ali, kao što bi bilo nepravedno i žalosno oteti hleb iz usta gladnome detetu, tako i vaspitač duša čini nepravdu i sebi i podvižniku kada mu ne pruža priliku da zadobije lovorov venac, a zna da ga on podnošenjem uvreda, prezira, nipodaštavanja i podsmeha u svakom trenu on može zaslužiti (693). To dovodi do trostruke i veoma značajne štete: prvo, sam nastojatelj se lišava nagrade za izricanje epitimije; drugo, nastojatelj nije vrlinu jednoga upotrebio na korist ostalih, iako je mogao; treće, i najteže, čak i oni koji izgledaju čvrsti i strpljivi, zanemareni izvesno vreme tobož kao dobrodeteljni, bez opomena i bez ukora od strane nastojatelja, često ostaju bez stečene koristi i trpljenja. Jer, ma koliko zemlja bila dobra, plodna i masna, nedostatak vode poniženja čini da podivlja i da iz nje nikne trnje nadutosti, bluda i neznanja za strah Božiji. Znajući za to, onaj veliki apostol je i pisao Timoteju: Nastoj, ukori, zapreti i u vreme i u nevreme (up. 2.Tim.4,2).

A kad sam se ja tome usprotivio, ukazujući na slabost našeg naraštaja, kao i na to, da se zbog bezrazložnog kaogod i opravdanog prekorevanja od strane pastira, možda mnogi mogu odbiti od stada, istinskom putovođa mi, kao čovek pun mudrosti, reče: "Duša koja se Hrista radi ljubavlju i poverenjem vezala za pastira, ne odstupa od njega do poslednje kapi krvi, naročito ako je njegovom pomoću izlečila rane, sećajući se onoga koji reče: Ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile... niti ikakva druga tvar neće nas moći odvojiti od ljubavi Hristove (Rim.8,38-39). A ako se duša nije na takav način vezala, učvrstila i privila uz pastira, onda se ja čudim da takav čovek na tome mestu ne provodi vreme uzalud, vezan za pastira lažnom i prividnom pokornošću".

I stvarno, veliki se nije prevario. Naprotiv, zadržao je ovce u svome stadu, vaspitao ih i usavršio, i prineo Hristu kao žrtvu bez mane. Da čujemo, i da se divimo premudrosti Božijoj koja se nalazi u zemljanim sasudima!

Nalazeći se tamo, divio sam se veri i trpljenju nekih početnika, i nesavladivoj čvrstini s kojom su podnosili strogost ne samo nastojatelja nego i izvesnih monaha mnogo nižih od njega. Da bih se nečemu naučio, obratih se jednome od te braće, koji je proveo u manastiru već petnaest godina, po imenu Avakiru. Njega su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, budući da po prirodi beše na jeziku malo neuzdržljiv. I rekoh mu: "Brate Avakire, zašto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa često i na spavanje odeš bez večere?" A on mi odgovori: "Veruj mi, oče, kušaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne čine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, pošto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih. I evo, petnaest (696) godina živim s tom mišlju. Uostalom, i oni sami su mi rekli prilikom stupanja u obitelj, da one koji su se odrekli od sveta ispituju sve dok se ne navrši trideset godina. I pravo je, oče Jovane: zlato ne može biti čisto dokle god se ne pretopi u ognju". Poživevši još dve godine posle mog dolaska u taj manastir, ovaj čestiti Avakir otputova ka Gospodu, rekavši ocima na smrti, pre nego što je ispustio dušu: "Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato što ste me, radi moga spasenja, kušali vi, evo već sedamnaest godina kako me ne kuša demon!" Pastir, kao pravedni sudija, s pravom naredi da se Avakir sahrani kao ispovednik, sa svetima koji tamo počivaju.

Učinio bih nepravdu svima koji teže ka dobru, kada bih u grob ćutanja zakopao vrlinu i podvig Makedonija, prvog među tamošnjim đakonima. Jednom, na dva dana pred praznik svetog Bogojavljenja, ovaj sveti podvižnik, potpuno predan Gospodu, isprosi od pastira odobrenje da ode nekim svojim poslom u grad Aleksandriju. Uz to, naravno, obeća da će se najbrže vratiti iz grada, zbog blizine praznika i potrebnih priprema. Dobromrzac, pak, đavo omete arhiđakona, kojeg s blagoslovom beše otpustio iguman, da stigne u manastir za sveti praznik o roku koji mu nastojatelj beše odredio. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. No, tek što je prošao jedan dan, arhiđakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka časti, govoreći mu da je "u gradu počinio jedan neoprostiv greh". Prepodobni je znao da on ne govori istinu, ali učini po pravednoj želji podvižnika, budući da je to tražio radi smirenja. Imalo je šta i da se vidi: časna starina stoji u redu početnika i svakog iskreno preklinje da se moli za njega. "Pao sam", veli, "u blud neposlušnosti". A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog čega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: "Nikada nisam u sebi osetio takvo olakšanje od svake borbe i takvu sladost božanstvene svetlosti, kao sad". Anđelima je svojstveno da ne padaju (neki čak misle da uopšte ne mogu ni pasti); ljudsko je - pasti, i što je brže moguće ustati, ma koliko puta da se padne; a demonima, i samo njima, svojstveno je da kada padnu više nikada ne ustanu.

Pouka IV

O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI

- nastavak

(697) Manastirski ekonom mi je poverio sledeće: "Kad sam bio mlad i čuvao stoku, dogodilo se da sam pao najtežim padom duše. Međutim, pošto sam bio naviknuo da zmiju nikada ne krijem na dnu srca svoga, i ovu zmiju uhvatih za rep i pokazah je lekaru. (Pod repom podrazumevam kraj zlodela). A on me, s osmehom na licu, lako potapša po obrazu, i reče: "Budi spokojan, čedo moje! Vrši svoju službu kao i do sada i ničega se ne plaši!" A ja primih to s vatrenom verom, i kroz svega nekoliko dana uverih se da sam izlečen, te nastavih put svoj s radošću i strahom".

Sva stvorena bića, kako neki smatraju, stvorena su tako da se razlikuju jedno od drugoga. Tako su i u tome bratstvu postojale razlike u stupnju ostvarenog napretka i saznanja. Kada bi primetio da neka braća vole da se prave važni prilikom posete svetskih ljudi manastiru, onaj lekar bi ih baš u prisustvu gostiju obasipao najtežim pogrdama i određivao im najniže poslove, tako da su posle hitro bežali kada bi samo videli da neko iz sveta dolazi u goste. Beše zanimljivo videti kako taština progoni samu sebe i od ljudi se krije!

Nedelju dana pre mog odlaska iz toga svetog mesta, Gospod uze k sebi jednog prepodobnog oca, ne želeći da me liši njegove molitve. To je bio jedan divan čovek, po imenu Mina, drugi po činu iza nastojatelja, koji je pedeset devet godina živeo u tome opštežiću i prošao kroz sve dužnosti. Trećeg dana posle njegove smrti, dok sam vršio uobičajeno pravilo povodom upokojenja prepodobnog, odjednom se čitavo mesto gde je bio položen ispuni divnim mirisom. Veliki naredi da otvorimo kovčeg u kome je ležalo telo prepodobnoga. I kada to učinismo, ugledasmo svi kako iz njegovih časnih stopala, kao iz dva izvora, ističe miomirisno miro. Tada učitelj reče svima: "Vidite? Gle, znoj njegovih muka i napora prinet je Bogu kao miro!" Da, upravo tako!

Oci iz toga mesta pričali su nam i o mnogim drugim vrlinama ovog prepodobnog Mine. Između ostalog, pričahu i ovo: jednom naumi nastojatelj da isproba njegovo bogodarovano trpljenje. Mina je došao u igumansku keliju i napravio večernje metanije pred igumanom, moleći ga, po običaju, za pravilo. Međutim, iguman ga ostavi da leži na zemlji sve do jutarnjeg bogosluženja. Tada ga blagoslovi i podiže, pošto ga prethodno izgrdi kao uobražena i netrpeljiva čoveka. Prepodobni je znao da će on to hrabro podneti, pa je zbog toga (700) to i izveo, na pouku svima. Učenik prepodobnog Mine uverljivo nam je ispričao i ovu pojedinost o svome učitelju: "Radoznalo sam ga ispitivao, nije li ga spopadao san dok je ležao ničice pred igumanom. A on mi otkri da je ceo Psaltir napamet pročitao dok je na zemlji ležao".

Neću propustiti da venac pouke ukrasim i jednim pravim smaragdom.

Sa nekim od tih najčestitijih staraca poveo sam jednom prilikom razgovor o bezmolviju. Ljubazno i sa osmehom na licu, oni mi duhovito rekoše: "Oče Jovane, mi smo od tela, pa vodimo i život koji odgovara telu, jer smo unapred ocenili da prema meri naše slabosti treba i vrstu borbe izabrati. Računamo, tako, da je bolje boriti se s ljudima (koji se pokatkad naljute, ali se i umeju pokajati zbog toga) nego s demonima, koji su svagda besni i spremni da nas napadnu".

A jedan drugi starac, gajeći prema meni veliku ljubav božansku i prisan u ophođenju sa mnom, reče mi ljubazno: "Ako ti, mudriji od svih ljudi, poseduješ u dubini svoje duše energiju onoga koji je kazao: Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,13); ako te je Duh Sveti okropio rosom čistote kao što je okropio Djevu; ako te je sila Višnjega, sila trpljenja, osenila - opaši se kao Hristos Bogočovek, opaši bedra svoja ubrusom poslušnosti, i ustavši sa večere bezmolvija, sa skrušenim duhom operi noge braći. Bolje rečeno, baci se sa poniznim duhom pred noge bratstva. Na vrata svog srca postavi stroge i nedremljive stražare. Neka ti u nepostojanom telu um bude postojan. Vežbaj umno bezmolvije i pored toga što osećaš kretanje i nemir u udovima. Što je najteže od svega, ostani spokojan u duši i posred najvećeg meteža. Zaveži brzi jezik, koji pomamno hoće da protivreči; bori se sa ovim despotom sedamdeset puta po sedam na dan. Um prikuj na krst duše kao što se nakovanj pričvršćuje na panj, da bi se tučen čestim udarcem čekića poruge, grdnje, ismevanja i uvrede, održao nimalo slomljen ili klonuo nego potpuno gladak i netaknut. Svuci sa sebe svoju volju kao sramnu odeću, i tako obnažen uđi u borbu. Učini ono što se retko čini i što se ne sreće lako: obuci se u oklop vere koji se ne može razbiti niti probiti nepoverenjem prema duhovniku; uzdom celomudrenosti ukroćuj čulo pipanja, koje se bestidno propinje; razmišljanjem o smrti obuzdavaj oči, koje bi da se svaki čas zagledaju u lepotu i veličinu zemaljsku; ljubopitljivi um, koji bi da rado osuđuje brata kao nemarnog, umiri brigom o samome sebi, iskreno voleći bližnje i potpuno saosećajući s njima. Svi će, (701) dragi oče, po tom zbilja poznati da si Hristov učenik, ako u zajednici vlada međusobna ljubav. Hajde, hajde (ponovo reče moj dobri prijatelj), hajde nastani se kod nas! Svakog trenutka pij od vode poniženja kao da je voda živa, pošto i David, okusivši od svake slasti pod nebom, posle svega, kao u nekoj nedoumici reče: Gle, šta je dobro, i šta je najbolje! Ništa drugo do kada braća žive zajedno (Ps. 123,1). Pa, ako se još i ne udostojismo blaga takvog trpljenja i poslušnosti, dobro je i to ako, poznavši svoju nemoć i živeći u samoći daleko od podvižničkog poprišta, slavimo podvižnike i molimo se da im Bog podari trpljenje".

Reči toga dobrog oca i odličnog učitelja, koji je na jevanđelski i proročki, ili još tačnije - na prijateljski način raspravljao s nama, potpuno su me pobedile, te smo se složili da bez ikakve sumnje prvenstvo pripada poslušnosti.

Podsetivši se još jedne korisne vrline ovih blaženih otaca, ja kao da iz raja izađoh, te ću vam opet predložiti svoj nelepi i nekorisni trnoviti govor.

Blaženi pastir je često primećivao, dok smo stajali na molitvi, da neki razgovaraju. Takve je on kažnjavao da stoje pred crkvom po nedelju dana, naredivši im da metanišu svima koji ulaze i izlaze iz crkve. Što je još neobičnije, on je tako kažnjavao čak i klirike, tj. prezvitere!

Primetio sam da jedan brat za vreme bogosluženja stoji sa mnogo više osećanja u srcu nego mnogi drugi, i da se naročito u početku pojanja po izvesnim osobitim kretnjama i izrazu lica moglo primetiti kao da razgovara s nekim. Zapitah ga za razlog njegova blaženog običaja. A on razumede da će biti korisno ako ne sakrije svoju tajnu, i reče: "Navikao sam, oče Jovane, da od samog početka sabirem svoje pomisli i um sa dušom, i da ih, prikupljajući, pozivam: Hajde da se poklonimo i padnemo pred Hrista, Cara i Boga našeg!"

Motreći na trapezara video sam da mu za pojasom visi mala sveščica. Uhvatio sam ga da svaki dan zapisuje svoje pomisli, i sve to onda ispoveda pastiru. I ne samo njega, nego i mnoge druge videh da postupaju na isti način. Čuo sam da je to ustanovljeno po zapovesti samog velikog pastira.

Jednom je taj pastir isterao iz manastira nekoga brata koji je pred njim oklevetao svog bližnjeg, nazvavši ga (704) zanovetalom i brbljivcem. Isterani je izdržao sedam dana stojeći pred manastirskom kapijom, moleći ponizno da mu se oprosti i odobri ponovni ulazak. Kada je čovekoljubivi iguman za to saznao i izvestio se da isterani nije ništa okusio čitavih šest dana, saopštio mu je: "Ako baš hoćeš da živiš u manastiru, odrediću ti mesto među onima što se kaju". I pošto pokajnik to vrlo rado primi, pastir naredi da ga odvedu u poseban manastir za one što oplakuju svoje grehe, što je odmah bilo i izvršeno.

A pošto smo se setili pomenutog manastira, reći ćemo ukratko nešto i o njemu.

Na jedan stadij od velikog manastira beše mesto, zvano Tamnica, načinjeno bez ikakve udobnosti. Tamo nikada nisi mogao videti vatre, ni vina, ni ulja za jelo, niti bilo čega drugog osim hleba i nešto povrća. Tamo je iguman zatvarao one koji su se posle stupanja u monaštvo ponovo zapleli u strasti - bez prava na izlazak, i to ne zajedno, već svakoga zasebno i odvojeno, ili najviše po dvojicu, sve dok od Boga ne bi o svakome bio izvešten. Postavio im je i namesnika velikog, po imenu Isaaka, koji je od svih što su mu predati zahtevao skoro neprestanu molitvu. Za rasterivanje uninija imali su veliku količinu zelenih grančica za pletenje korpi.

Takav je bio način života, takvo uređenje, takav podvig onih koji stvarno ištu lice Boga Jakovljeva (up. Ps.23,6). Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca; još bolje je slediti njihov put spasenja; no, hteti odjedanput dostići njihov sveti život, stvar je bezumna i nemoguća.

Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost.

Jer, po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje razveseliše dušu moju (Ps.93,19). U odgovarajuće vreme, ne zaboravimo ni onoga koji govori Gospodu: Koliko god velike i strašne bile muke moje, Ti si mi se vratio i oživeo me, i iz ponora zemaljskog, po mome padu, ponovo me podigao (Ps.70,20). Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada! Taj će likovati s mučenicima i slobodno će razgovarati s anđelima. Blago monahu koji u svakom trenutku smatra da je zaslužio svaki prezir i porugu! Blago onome ko je svoju volju do kraja umrtvio i svu brigu o sebi preneo na svog učitelja u Gospodu, jer će stati s desne strane Raspetoga!

Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, (705) odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, s bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova.

Veru i ljubav prema svom duhovnom ocu pokazuj Bogu duhovno, a Bog će [tvoju naklonost] tajanstvenim putem otkriti tvome ocu. Tada će ti on, osetivši tvoju privrženost, odati priznanje i postati prijatelj.

Ko svaku zmiju otkriva svom duhovnom ocu, pokazuje da stvarno ima poverenje u njega; a ko skriva bilo šta, još luta po bespuću.

Svaki od nas prepoznaće u sebi bratoljublje i pravu ljubav tek kada sebe zatekne da plače zbog poraza brata i da se iskreno veseli njegovim uspesima i blagodatnim darovima.

Ko u razgovoru s drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola. Ako to čini u razgovoru sa sebi ravnima, možda ga još može izlečiti kazna starijih; međutim, njegovu bolest ljudi neće moći izlečiti ukoliko se na isti način ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe.

Ko nije poslušan na rečima, sigurno nije poslušan ni na delu. Jer, onaj koji je neveran u malome (tj. na rečima), taj je i na delu nepopravljiv. On se uzalud trudi, jer od svetog potčinjavanja ne dobija ništa osim sopstvene osude.

Ko je svoju savest kroz potčinjavanje duhovnom ocu do najveće mere smirio, iz dana u dan iščekuje smrt kao san, ili bolje - kao život, i ne plaši se, jer sigurno zna da se u času njegovog odlaska iz ovog sveta neće od njega, već od njegovog duhovnika, tražiti da položi račun.

Ko je u Gospodu dobrovoljno primio na sebe kakvu dužnost od svog oca, pa se neočekivano spotakne, neka ne pripisuje krivicu onome ko je dao oružje, već onome koji je oružje primio jer ono mu je dato da se bori s neprijateljem, a ne da ga okrene protiv samoga sebe. A ko se prisilio radi Gospoda, i skrenuo pažnju svom duhovnom ocu na svoju nesposobnost, neka bude bez brige - jer ako i padne neće poginuti.

Prijatelji moji, propustio sam da iznesem pred vas još jednu poslasticu vrline: video sam, naime, i takve poslušnike u Gospodu koji su sami eebe vređali i ponižavali Boga radi, da bi bili spremni da prime uvrede sa strane, naviknuti da se ne plaše poniženja.

Duša koja stalno misli na ispovest, kao uzdom biva sprečavana da greši, jer grehove koje ne ispovedamo već činimo bez ikakve bojazni.

Šta je prava poslušnost, shvatili smo zaista tek onda, kada u odsustvu duhovnika, zamišljajući lik njegov, mislimo da je pred nama i klonimo se svakog razgovora, ili reči, ili jela, ili sna, ili bilo čega drugog što bi mu, po našem mišljenju, moglo biti neprijatno. Jer, nepravi učenici se raduju odsustvu učitelja, a pravi ga smatraju gubitkom.

Zatražih jednom od jednoga od najiskusnijih podvižnika da mi objasni na koji se način u poslušnosti stiče smirenost. (708) A on reče: "Čak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobođenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslušnik sve pripisuje učinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobraženost tuđa i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, učinio uz pomoć drugoga a ne svojim sopstvenim snagama? Bezmolvnik, međutim, nema na raspolaganju takvu smirenu misao. Uobraženost nalazi pred njim opravdanje, ulivajući mu u glavu da je sve ove uspehe postigao svojom sopstvenom zaslugom".

Kada izbegne dve zablude, onaj koji se nalazi u poslušnosti ostaje večito poslušnim slugom Hristovim.

Demon se trudi da poslušnike ponekad isprlja nečistotama tela i da ih načini hladnim i preko običaja uznemirljivim. Ponekad ih načini nekako suhim i jalovim, nemarnim prema molitvi, sanjivim i natmurenim, kako bi ih naveo da dignu ruke od podviga, jer tobož nikakvu korist nisu videli od poslušnosti, nego čak idu unazad. On im ne dopušta da shvate da promisliteljsko oduzimanje od nas onoga što nam izgleda kao dobro često biva povod za najdublje smirenoumlje. Neki su, često, trpljenjem odbijali pomenutog varalicu. No, ovaj još nije ni prestao da govori, a drugi glasnik ubrzo za tim staje pred nas i pokušava da nas na drugi način prevari. Znao sam poslušnike koji su zahvaljujući brizi duhovnog oca postali puni umilenja, tako mili, uzdržljivi, marljivi, mirni, vatreni. Demoni, međutim pristupiše k njima i posejaše u njihovu dušu misao - kao da su već zreli za bezmolvije i sposobni da u tome podvigu dostignu najviši stupanj savršenstva i bestrašća. I oni se, prelašćeni, otisnuše iz luke na pučinu. I kada ih iznenadi bura, oni se, bez krmanoša, kukavno izložiše bednoj propasti u tome prljavom i slanom moru.

Neophodno je da se more uzburka i da podivlja, da bi ponovo na zemlju bio izbačen sav mulj, travuljina i svaka trulež koju su reke strasti nanele u njega. Pogledajmo dobro: naći ćemo da posle bure nastaje na moru velika tišina.

Ko nekad sluša a nekad ne sluša oca, liči na čoveka koji na svoje oko pristavlja - čas lekovitu mast, čas - negašeni kreč. Jer, jedan je koji zida, a drugi koji ruši; kakva je od toga korist osim samoga rada (Sir.34,23)?

O, poslušni sine Gospodnji, neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove učitelju kao u trećem licu. Jer, bez sramote se od srama ne može osloboditi. Pokaži slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: "Moja je to rana, oče. Moj je to ožiljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv - ni čovek, ni duh, ni telo, niti šta drugo - već jedino moj nemar".

Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini (709) duše kao osuđenik: nikom ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove. Demoni često imaju običaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.

[Tvrdnju] da sve zavisi od navike i za njom se povodi (ukoliko je samo tačna) najpre [možemo primeniti] na vrline, koje Boga imaju za svog velikog saradnika. Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetiš blaženi mir. Ne ustručavaj se da grehe svoje ispovedaš ocu koji ti pomaže da se spaseš, kao Bogu, sa najdubljom poniznošću. Video sam kako osuđenici držanjem koje izaziva sažaljenje, odrešitim priznanjem i molbom na kolenima ublažavaju strogost sudije, i njegov gnev preobražavaju u milosrđe. I Jovan Preteča je od onih što su mu dolazili tražio da se pre krštenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato što mu je stalo do njihovog spasenja. Ne treba da nas čudi ako se i posle ispovesti nađemo u borbi: bolje je boriti se s nečistotama nego sa gordošću.

Ne zanosi se i ne povodi se za pričama o ocima bezmolvnicima i otšelnicima, jer ti koračaš u vojsci prvomučenika [4]. Čak i kad padneš, ne beži s poprišta: baš tada nam je lekar najviše i potreban. Onaj koji se i pored pomoći putovođe saplete o kamen, bez njegove pomoći bi se, svakako, ne samo sapleo nego i poginuo.

Kada nas iskušenje savlada, odmah pristupaju demoni. Uhvativši se za to kao za zgodan (u stvari potpuno neprikladan) povod, savetuju nam da se odamo bezmolviju. Cilj je naših neprijatelja da našem padu dodaju još jednu ranu.

Kada se lekar izgovori nesposobnošću da nas izleči, treba otići drugome. Jer, bez lekara se retko ko izlečio. Kome će onda pasti na um da nam protivreči kad tvrdimo da bi brod koji je i sa iskusnim krmanošem pretrpeo brodolom, bez krmanoša u svakom slučaju morao propasti?

Od poslušnosti - smirenje, od smirenja - bestrašće. Ako nas se baš u smirenju našem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja naših (Ps.135,23-24), ništa nas ne sprečava da kažemo da se kroz poslušnost dolazi do bestrašća, u kome smirenje postiže svoju svrhu. Jer, sa smirenjem počinje bestrašće, kao god što sa Mojsijem počinje Zakon. I kćer usavršava majku kao Marija sinagogu [5].

Svaku kaznu od Boga zaslužuju bolesnici koji, pre konačnog isceljenja, ostavljaju prvoga lekara, iako su kod njega bili na lečenju i osetili poboljšanje, te počinju da više cene drugoga. Nemoj bežati iz ruku onoga koji te je priveo Gospodu. Jer, u toku celog života svog, nikoga drugog (712) ne treba toliko da poštuješ kao njega.

Za neiskusnog vojnika nije bezopasno da se odvaja od mase boraca i upušta u pojedinačnu borbu. Nije bez opasnosti ni za monaha da odlazi na podvig bezmolvija pre nego što prođe temeljnu obuku i stekne veliko iskustvo u borbi protiv duševnih strasti. Prvi se izlaže telesnim, a drugi duševnim opasnostima. Bolje su dvojica, kaže Pismo, nego jedan (Ekl.4,9); tj. dobro je za sina da se zajedno sa svojim ocem bori protiv svojih strasti, uz sadejstvo Duha Božanskog. Ko slepcu uskrati vodiča, i stadu pastira, i zalutalome sprovodnika, i detetu oca, i bolesniku lekara, i brodu krmanoša - izlaže ga opasnosti. A ko se bez pomoći upušta u borbu sa zlim dusima, postaje njihova žrtva.

Oni koji prvi put dolaze u lečilište, neka kažu šta ih boli. A oni koji su se posvetili poslušnosti, neka ispolje odgovarajuće smirenje. Pouzdan znak ozdravljenja jeste, kod prvih, stišavanje bolova, a kod drugih, kao ništa drugo - povećanje samoosuđivanja. Neka ti savest bude ogledalo poslušnosti. To će ti biti dovoljno.

Oni koji podvig bezmolvija provode u poslušnosti duhovnom ocu, imaju za protivnike demone, i samo demone. A oni koji se nalaze u zajednici, moraju se boriti ne samo sa demonima nego i sa ljudima. S obzirom na to da su stalno pred učiteljevim očima, prvi brižljivije izvršavaju njegove zapovesti; a drugi, često, u odsustvu učitelja pomalo i narušavaju njegove zapovesti. Međutim, ako su neki od njih marljivi i trudoljubivi, trpljenjem zlostavljanja više nego dovoljno nadoknađuju nedostatak i dobijaju dvostruki venac.

Živeći u bratstvu, obratimo na svoje spasenje svu moguću pažnju. U pristaništu koje je puno brodova može lako doći do sudara, a na prvom mestu onih koje gnev, kao neki crv, potajno nagriza.

Treba nastojati da se u prisustvu duhovnika ponašamo tako kao da ništa ne znamo, i da budemo krajnje ćutljivi. Jer, ćutljiv je čovek sin filosofije, koji na svakom koraku, kud god se okrene, stiče veliko znanje. Video sam poslušnika koji prekida pripovedanje svog duhovnika, te [počeh] da očajavam nad njegovom poslušnošću, gledajući kako od nje postaje nadmen a ne smiren.

S najvećim trezvoumljem i budnošću treba da procenimo kada i kako dužnost da pretpostavimo molitvi. Svakako, čovek se ne može rastrgnuti na sve strane.

Pazi na sebe kada se nalaziš s braćom, i nikako nemoj nastojati da bilo po čemu izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom izveštačenom i lažnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki način (713) pružiti povod za gordost.

Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti rečju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to čini tek pošto si prestao da potcenjuješ bližnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdržljiv, budi u svemu sličan braći svojoj, i ne izdvajaj se ni u čemu svojom uobraženošću.

Video sam neiskusnog učenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga učitelja. Misleći da tuđom slavom postane i sam slavan, izložio se sramoti kada mu svi rekoše: "Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu?!"

Trpeljivima se možemo smatrati ne kada hrabro podnosimo grdnju samo od oca, već kada od svakog čoveka trpimo poniženje i uvredu. Jer, od oca mi sve podnosimo iz poštovanja, i zato što se osećamo njegovim dužnicima.

Žudno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji njime. Jer, on je lek koji čisti od bluda. Tada će se u tvojoj duši roditi sunce duboke čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce.

Ko bi video da se bratstvo smiruje zahvaljujući njemu, neka se ne hvali u svojoj duši, budući da su lopovi svuda oko nas. Ureži duboko u sećanje Onoga koji reče: I vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). Sud o našim delima saznaćemo u času smrti.

Opštežiće je nebo na zemlji. Gospodu služe anđeli. Tako i mi svoje srce treba da nastrojimo. Oni koji se nalaze na ovom nebu pokatkad imaju srce kao od kamena; ponekad ih, opet, teši umilenje, tako da i gordost izbegnu i suzama ublaže svoje muke.

Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zasladi i sasvim iskoreni.

Video sam jednom dva čoveka gde, sakriveni, motre na muke i osluškuju uzdahe podvižnika. No, jedan je to činio da bi se ugledao na podvižnike, a drugi - da ih u zgodnom trenutku s prekorom obelodani i tako Božijeg delatelja odbije od njegove vrline. Nemoj biti nerazborito ćutljiv i time dovoditi druge u pometnju i ogorčenje. Ne budi ni mlitav u ponašanju i hodu kada ti je naređeno da požuriš. Inače, bićeš gori od ludih i poremećenih. Video sam jedanput duše koje su bolovale od takve mlitavosti po prirodi, a neke namešteno. I začudih se, reče Jov, kako je raznovrsna ljudska pokvarenost (up. Jov 22,5).

Onaj koji živi u zajednici neće moći da ima toliko koristi od pojanja Psalama koliko od molitve: jer, nastane li neka zabuna - gotovo je sa Psalmom.

Neprekidno se bori sa mislima: kad počnu da lutaju priberi ih k sebi. Jer, Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi stoga neraspoložen kada se osetiš pokradenim, ali se plaši ako večito moraš prizivati um k sebi [6].

(716) Ko je u dubini duše rešio da borbu ne napušta do poslednjeg daha, i da makar po cenu hiljada smrti tela i duše ne uzmakne, neće lako pasti ni u jedno ni u drugo. Jer, dvoumica u srcu i nepoverenje prema određenom mestu podviga uvek dovode do saplitanja i nesreća. Onima koji su skloni da se sele iz jednog manastira u drugi, ni u jednome ne može biti dobro, jer ništa toliko dušu ne čini besplodnom kao nestrpljivost.

Ako si došao nepoznatom lekaru i u nepoznatu bolnicu, budi kao prolaznik, a tajno posmatraj iskustvo svih koji se tamo nalaze. Pa kad osetiš da za tvoje bolesti imaš koristi od ovih majstora i njihovih pomoćnika, a naročito ono što je potrebno za suzbijanje razmetljivosti, ti im već i pristupi i prodaj se za zlato smirenja, na hartiji poslušnosti i zadužnici služenja, te u prisustvu anđela kao svedoka iscepaj pred njima hartiju svoje volje, Jer, ako prelaziš iz manastira u manastir može ti se desiti da ti propadne cena kojom te je Hristos iskupio. Neka ti manastir u koji si stupio bude grobnica pre groba: iz groba niko ne izlazi pre sveopšteg vaskrsenja. Ukoliko su neki i izašli - razmisli: oni su pre toga ipak bili umrli. Pomolimo se Gospodu od sveg srca da se i u to zlo ne uvalimo.

Kada se nemarnijim monasima učini da su dužnosti poslušanja teške, izgovaraju se da je bolje moliti se. Ako su, pak, te dužnosti lakše, beže od molitve kao od vatre.

Događa se da neko prepusti posao kojim je zadužen drugome, koji ga moli, da bi ga umirio. Događa se, pak, da neko ustupi svoju dužnost drugome i iz lenosti, ili, pak, iz slavoljublja, ili iz revnosti.

Ako si obećao da ćeš živeti u izvesnoj obitelji, pa vidiš da nemaš baš nikakva napretka, ne ustručavaj se da je napustiš. Uostalom, iskusni je monah svuda iskusan, i obratno.

Pogrde su u svetu prouzrokovale mnoga razdvajanja i nesuglasice, a ugađanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gaženja monaških zaveta. Ako ovu gospodaricu savladaš, svako će ti mesto biti pogodno da postigneš bestrašće. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim opasnostima.

Gospod otvara oči poslušnicima da vide vrline učitelja, a zatvara ih za njihove mane. Dobromrzac [tj. đavo] čini suprotno.

Obrazac savršene poslušnosti, dragi prijatelju, neka nam bude živa: ako je i mešamo sa drugim tvarima, ona (717) ostaje uvek čista od bilo kakve nečistote.

Revnosni najviše treba da paze na sebe, da ne bi zbog toga što osuđuju površne bili više od njih osuđeni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao, što, živeći među onakvim ljudima, nikoga nikada nije osuđivao.

Uvek, a najviše za vreme pojanja na bogosluženju, treba sačuvati mir i tišinu. Cilj je demona da izazivanjem nereda upropaste molitvu. Onima koji služe priliči da u molitvi umom svojim dosežu nebesa dok telom stoje pred ljudima.

Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen čisti u nama svaku nečistoću, a med obično izaziva poremećaj žuči.

Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i zapovedali ponešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju. Tada se, kao u vatri smirenja, kuša naše povernje u njih. Znak potpunog i pravog poverenja sastoji se u tome da se bez dvoumljenja pokoravamo svojim pretpostavljenim i onda kada vidimo da su njihove naredbe suprotne našim očekivanjima.

Od poslušnosti - smirenje, kao što smo već u prethodnom izlaganju rekli; od smirenja - rasuđivanje, kao što to veliki Kasijan u svojoj knjizi "O rasuđivanju" tako lepo i uzvišeno uči [7]; od rasuđivanja - prozorljivost, a od njega - predviđanje.

Ko, dakle, neće hteti da krene divnim putem poslušnosti, kad vidi kakvim sve dobrima vodi! O toj velikoj vrlini reče onaj divni psalmopevac: Po svojoj dobroti si pripremio svoje prisustvo u srcu sirotog poslušnika, Bože (Ps.67,11).

Čitavog života se sećaj onog velikog podvižnika, koji od duhovnika u toku celih osamnaest godina nije čuo telesnim ušima "Spasavaj se!", dok je unutrašnjim sluhom svaki dan slušao od Gospoda - ne "Spasavaj se!" (što izražava samo želju čije ostvarenje nije izvesno), nego "Spasen si" (što je određeno i nesumnjivo).

Nisu svesni poslušnici koji, primetivši popustljivost i snishodljivost duhovnika, traže da im odredi dužnosti po njihovim sopstvenim željama. Kada ih dobiju, neka znaju da su se potpuno lišili ispovedničkog venca. Jer, poslušnost je tuđa svakom licemerstvu i ličnim željama.

Ima i takvih koji odbiju da izvrše naredbu koju su primili jer shvataju da njeno izvršenje naredbodavcu u stvari ne bi bilo prijatno. A ima i takvih koji to osete, pa ipak poslušaju bez dvoumljenja. Treba ispitati ko je od njih postupio blagočastivije.

Nemoguća je stvar da se đavo suprotstavlja svojoj sopstvenoj volji. Neka ti kao dokaz posluže oni koji žive (720) nemarno, bez obzira na to što su stalno u jednoj te istoj isposnici ili u jednom te istom opštežiću. Neka ti borba pri prelasku s jednog mesta na drugo bude znak da smo na prvobitnom mestu mogli najbolje ugađati Bogu. Jer, takva je borba znak da smo je sami izazvali.

Ne bih želeo da budem nepravedni skrivač i nečovečni lihvar, ćuteći o onome što nije pravo zadržati za sebe. Slavni Jovan Savait [8] mi je ispričao zanimljive stvari. A da je to bestrasan čovek, čist od svake laži i zlog dela i reči, znaš iz sopstvenog iskustva, prepodobni oče. On mi je ispričao sledeće:

"U mome manastiru u Aziji (jer odande dođe ovaj pravednik) beše neki starac, skroz nemaran i raspusan. Govorim to ne da bih ga osudio, već za ljubav istine. Kako - ne znam, tek on dobi jednoga mlađeg učenika, po imenu Akakija, mladića prostodušne naravi ali obdarena prirodnom pameću. On toliko podnese od ovog starca, da će se to možda mnogima učiniti neverovatno. Starac ga je svakog dana kinjio ne samo vređanjem i pogrdama nego i batinama. Ali, njegovo trpljenje ne beše nerazumno.

Gledajući ga, dakle, kako se svaki dan strašno muči kao da je kupljeni rob, ja sam mu često, kada bismo se sreli, govorio: "Šta je, brate Akakije? Kako je danas?" A on bi mi na to pokazivao: sad pomodrelo oko, sad modrice po vratu, a ponekad i ozleđenu glavu. Znajući ga kao podvižnika, govorio sam mu: "Odlično! Tako i treba! Trpi, i to će ti koristiti!" I pošto se namuči kod tog nemilostivog starca oko devet godina, Akakije ode Gospodu. Pet dana nakon što Akakije bi sahranjen u groblju otaca, njegov starac ode jednom od velikih staraca koji tamo žive, i reče: "Oče, brat Akakije umre!" Kad to ču, taj starac reče: "Veruj mi, starče, sumnjam u to!" A ovaj mu reče: "Dođi i vidi!" Tad ti se starac hitro podiže, i stiže na groblje sa učiteljem blaženog borca. I pozvavši kao živoga onoga koji je stvarno i u smrti živ, reče: "Brate Akakije, jesi li umro?!" A blagorazumni poslušnik, i posle smrti pokazujući primer poslušnosti, odgovori velikome: "Oče, kako bi mogao da umre čovek - trudbenik poslušnosti?" Tad starac, njegov bivši učitelj, pade na zemlju (721) sa suzama, obuzet strahom, i isprosivši od igumana Lavre keliju blizu groba, prožive ostatak svog života čestito, uvek govoreći ocima: "Izvršio sam ubistvo!""

Meni se čini, oče Jovane, da je onaj starac koji je s mrtvacem razgovarao bio sam veliki Jovan Savait. Jer, njegova blažena duša mi je još nešto ispričala kao o nekome drugom licu - premda je to bio on sam, kako sam posle mogao tačno doznati.

"U istome azijskom manastiru, - priča on, - neki drugi čovek postade učenik jednog krotkog, blagog i tihog monaha. Videći da ga starac poštuje i ne dira, pravilno zaključi da može pretrpeti štetu, kao i mnogi drugi, te ga zamoli da ga otpusti. Starac imađaše i drugog učenika pa mu to ne pade odveć teško. Otišavši od njega, uz pomoć njegove preporuke, smesti se u jednom od opštežića što se nalaze u Pontu. Prve noći po stupanju u opštežiće, on vide u snu kako neki traže od njega da položi račun, te kao da, posle tog užasnog mučenja, ostade dužan sto funti zlata. Probudivši se, on razmisli o snu i reče: "Kukavni Antioše (to mu beše ime), zaista si još mnogo dužan!""

"Ostadoh u tom opštežiću, - pričao je dalje Antioh, - tri godine u bespogovornoj poslušnosti, ponižavan i ugnjetavan od svih kao tuđinac. Jer, tamo nisu ni imali nekoga drugog monaha stranca. I vidim opet u snu jednoga kako mi daje priznanicu o isplati deset funti moga duga. Probudivši se, razumedoh viđenje, i rekoh: "Tek deset! Pa, koliko će mi biti potrebno da isplatim sve?!" Tada rekoh u sebi: "Siroti Antioše, potreban je još veći trud i još dublje poniženje!"... Od tada započeh da se pravim sulud, premda nisam sasvim zanemario svoje dužnosti. Kada me nemilostivi oci videše u takvom stanju, ali ipak usrdna na poslu, nalagahu na mene sve teške manastirske poslove. Pošto sam u takvom podvigu proveo trinaest godina, videh kako mi opet dođoše oni što su mi se ranije javljali, te mi pismeno potvrdiše da sam u potpunosti isplatio svoj dug. Kada bi me, dakle, u bilo čemu zlostavljali oci tog manastira, sećao bih se svog duga i hrabro podnosio sve".

To mi je svemudri Jovan, oče Jovane, ispričao u trećem licu. Zato i sebe nazva Antiohom. A u stvari, on beše taj podvižnik koji trpljenjem iscepa spisak svojih dugova.

No, da čujemo kako je mudar postao prepodobni [tj. Jovan Savait] zahvaljajući svojoj krajnjoj poslušnosti.

Dok se nalazio u manastiru Svetog Save, dođoše tri mlada monaha sa željom da mu budu učenici. Primivši ih, on (724) ih odmah ugosti, starajući se iz sveg srca da se odmore od naporna puta. Posle tri dana, starac im reče: "Braćo, ja sam po prirodi bludnik, i ne mogu da primim nijednoga od vas". A oni se ne sablazniše, jer im je bilo poznato starčevo podvižništvo. Kada ga, pak, nikakvim, molbama ne mogadoše ubediti, baciše mu se pred noge i zamoliše da im bar da pravilo kako i gde treba da žive. Starac pristade. Videvši da će njegovu pouku primiti smireno i poslušno, on jednome reče: "Gospod hoće, sine, da živiš povučeno sa duhovnim ocem u podvigu poslušnosti". A drugome reče: "Idi, prodaj želje svoje i daj ih Bogu, pa uzmi krst svoj i trpi u manastiru zajedno sa braćom: svakako ćeš imati blago na nebesima". A onda reče i trećem: "Sa svakim dahom svojim sećaj se reči Hristove: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22). Idi, i ako je moguće pronađi za sebe po prirodi što surovijeg i strožeg čoveka. Ostani nepokolebljiv i pij svaki dan ismevanje i porugu kao med i mleko". A brat reče velikome Jovanu: "A šta da radim, oče, ako on živi nemarno?" A starac će na to: "Kada bi ga video čak i da bludniči, nemoj ga napustiti, već reci sebi: "Druže, radi čega si ovde?" Tada ćeš videti kako iz tebe iščezava nadutost i kako se plamen pohote gasi".

Svi mi koji želimo da steknemo strah Božiji, treba da se svim silama borimo kako ne bismo u ovoj školi vrline postali rđavi i zli ljudi, puni lukavstva i zlobe, prepredenosti i gneva. To se dešava, a nije ni čudo: sve dok je čovek prost, na primer lađar ili zemljoradnik, neprijatelji cara se toliko i ne spremaju za borbu protiv njega; a kada ga vide da je uzeo carski steg i štit, bodež, i mač, i luk, i da je navukao vojničku uniformu [9], i oni zaškrguću na njega zubima, i svim sredstvima pokušavaju da ga unište. Ne dremajmo, stoga! Video sam bezazlenu i najbolju decu koja su došla u školu da se nauče mudrosti, da budu vaspitana i uopšte da vide neku korist od škole. I ničemu se tamo nisu naučili osim lukavstvu i zlu, zahvaljujući druženju sa ostalima. Ko ima pameti, razumeće!

Nemoguće je da oni koji priželjno uče neku veštinu ne napreduju svakog dana [pomalo]. Međutim, jedni prepoznaju napredovanje, a drugi ga, po promislu Božijem, nisu svesni. Dobar bankar svake večeri neizostavno pravi obračun dnevne zarade ili gubitka. Ipak, on ne može imati jasnu sliku o kretanju svog novca ako na naročitu pločicu svakog časa ne ubeležava određene podatke. Svakočasovno polaganje računa omogućava da se sastavi svakodnevni obračun.

Nerazborit monah se, kad ga grde i osuđuju, oseća uvređen i pokušava da odgovara, ili, pak, odmah metaniše (725) pred onim što ga grdi, i to ne iz smirenja, nego u želji da prekrati grdnju. A ti, pak, ćuti kada te tuku, i primaj bol kao najbolje sredstvo da ti duša postane svetla i čista. Tak kada lekar prestane da te grdi ti zatraži oproštaj. Jer, on, možda, u ljutini ne bi ni primio tvoje kajanje.

Mi koji živimo u manastirima, treba da se u svakom trenutku borimo protiv svih strasti, ali naročito protiv dve: protiv oblapornosti i protiv gnevljivosti. Jer, gde je veliki broj braće, uvek ima dosta povoda za izbijanje tih strasti.

Kod poslušnika đavo izaziva želju da steknu vrline koje ne mogu dostići, kao što i onima koji žive u bezmolviju savetuju da teže za onim što nije za njih. Zaviri u dušu neiskusnih poslušnika, pa ćeš naći pogrešnu misao: čežnju za bezmolvijem, za krajnjim postom i sabranom molitvom, za potpunim odsustvom taštine, za nezaboravljivim sećanjem na smrt i neprestanim umilenjem, za savršenom bezgnevljivošću, za dubokim ćutanjem, za natprirodnom čistotom. Pošto im te vrline po promislu Božijem nisu date u početku njihova podviga, oni nepromišljeno preskaču neophodne stupnjeve podviga, prevareni od strane đavola, koji ih podstrekava da ih traže pre vremena, te da ne izdrže i ne dobiju ih ni onda kada bi inače bio pogodan trenutak. Pred bezmolvnicima, međutim, taj obmanjivač hvali gostoljublje poslušnika, njihovo služenje, bratoljublje, zajednički život, negovanje bolesnika. I njih, kao i prve, ta varalica hoće da načini nepostojanima.

Retki su oni koji žive istinsko bezmolvije. To mogu samo oni kojima Bog pomaže u borbi i koji su primili božansku utehu. Jer, samo ta uteha može da im olakša muke.

Prema svojstvima naših strasti treba da procenimo kome bi obliku poslušnosti trebalo da se posvetimo, te da izaberemo odgovarajući način. Ako vidiš da si neuzdržljiv i veoma sklon pohoti, neka ti učitelj bude podvižnik, neumoljiv po pitanju hrane, a ne čudotvorac, niti neko ko je spreman da svakog primi i ugosti. Ako si ohol, neka ti duhovni otac bude surov i nepopustljiv podvižnik, a ne krotak i čovekoljubiv. Ne treba da tražimo proroke niti prozorljivce, već pre svega sasvim smirenoumne podvižnike, čiji bi način i mesto podviga odgovarali našoj bolesti.

Neka ti za poslušnost, po ugledu na gore spomenutog pravednika Avakira, posluži i ovaj dobri običaj: večito misli da te duhovnik kuša. U tom slučaju, nikada nećeš pogrešiti. Kada i pored neprestanog zlostavljanja od strane svog duhovnog oca osetiš da su tvoje poverenje i ljubav prema njemu sve veći, znaj da se Duh Sveti nevidljivo uselio u tvoju dušu, i sila Višnjega te osenila! Ipak, ne hvali se niti se raduj kad hrabro podnosiš grdnju i poniženje. Naprotiv, plači zbog toga što si uopšte uradio nešto što zaslužuje prekor, i što si dušu svog oca uzrujao protiv sebe. Nemoj se (728) čuditi kada ti kažem (jer se Mojsije slaže sa mnom [10] ): bolje je ogrešiti se o Boga, nego o svog duhovnog oca! Jer, kada Boga naljutimo, naš vođa ga može pomiriti s nama. No, kada svog duhovnog oca ogorčimo protiv nas, nemamo više nikoga ko bi se za nas pred Bogom zauzeo. Mislim, uostalom, da oba greha u krajnjoj liniji imaju istu težinu.

Razmislimo, prosudimo i pazimo: kada smo dužni da zahvalno i ćutke trpimo ukor pastira, a kada da se objašnjavamo s njim. Meni se čini da treba ćutati u svim onim slučajevima kada se grdnja odnosi na nas, budući da se radi o trenutku za nagradu. A kada se ona odnosi na drugo lice, mi treba da se branimo, radi sveze ljubavi i nepomućenog mira.

Oni koji su otpali od poslušnosti mogu da te obaveste o tome kakva je korist od nje: tek tada su upravo i saznali na kakvom su nebu stajali.

Onaj koji stremi bestrašću i Bogu, smatra potpuno izgubljenim svaki onaj dan u koji ga niko ne bi grdio.

Kao što drveće koje trese vetar pušta svoj koren duboko u zemlju, tako i oni koji se nalaze u poslušnosti stiču jaku i nepokolebljivu dušu.

Ko god je, živeći u bezmolviju, osetio svoju nemoć, pa, došavši u manastir, prodao sebe na poslušnost, progledao je za Hrista bez muke, mada je bio slep.

Drž'te se, drž'te se, i opet kažem: drž'te se, trkači, braćo podvižnici, slušajući onoga premudrog čoveka koji o vama govori: Kao zlato u topionici - ili bolje, u opštežiću - isprobao ih je Gospod, i kao žrtvu paljenicu ih je primio u nedra svoja (Prem.Sol.3,6). [Njemu slava i vlast večna sa bespočetnim Ocem i Duhom Svetim i obožavanim. Amin.]



Stepen po redu jednak broju jevanđelista. Drži se, podvižniče i trči bez straha! Jednom je Jovan stigao pre Petra (up. Jn. 20,4), a ovde je poslušnost stavljena ispred pokajanja. Apostol koji prvi stiže do groba Hristova predstavlja poslušnost, a drugi - pokajanje.

Pouka V

O BRIŽLjIVOM I ISTINSKOM POKAJANjU,
O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI

(764) Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet s Bogom da će se voditi jedan novi život. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake želje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadežnosti. Pokajnik je osuđenik koji nije lišen časti. Pokajanje je pomirenje s Gospodom putem vršenja dobrih dela, suprotnih pređašnjim gresima. Pokajanje je očišćenje savesti. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. Pokajnik je čovek koji samome sebi izriče kaznu. Pokajanje je jako iznuravanje stomaka i šibanje duše silnim osećanjem.

Skupite se i priđite, dođite i čujte, i reći ću vam nešto! Svi vi koji ste Boga naljutili, skupite se i vidite šta mi je Bog pokazao radi nazidanja duše moje! Na prvo mesto stavićemo izlaganje o prezrenim podvižnicima, dostojnim svakog poštovanja. Čujmo, zapamtimo i učinimo ono što ti ljudi čine, svi mi koji smo god pali u kakav neprikladan greh. Ustanite i stojte, vi koji ste oboreni gresima. Obratite pažnju, braćo moja, na ovu moju pouku. Nagnite uho svoje, vi koji hoćete da se ponovo pomirite s Bogom istinskim obraćanjem.

Mnogo sam slušao o jednom uzvišenom i neobičnom podvigu i smirenju onih što žive u posebnom manastiru, zvanom Tamnica, koji se nalazio pod upravom pomenutog onog svetilnika nad svim svetilima. I dok sam se još nalazio u njegovom manastiru, zamolih pravednika za odobrenje da posetim tu izdvojenu obitelj. Ne želeći ničim da rastuži moju nemoćnu dušu, veliki mi dade dozvolu.

Kada sam prispeo u manastir pokajnika, tj. pravu zemlju (765) plačućih, video sam zaista (ako nije drsko reći) ono što oko nemarna čoveka ne vide, i uho lakomislenoga ne primi, i na srce lenoga ne dođe (up. 1.Kor.2,9) - dela i reči koji su u stanju da pobede čak i samoga Boga, život i podvige koji smesta izazivaju Božije čovekoljublje.

Među tim krivcima bez krivice, video sam neke kako po svu noć, do ranog jutra, stoje pod vedrim nebom, ne pomerajući noge. San ih snagom prirode žalosno obara, ali oni i pored toga ne daju sebi ni najmanjeg odmora, nego prekorevaju sami sebe i rasanjuju se uvredama i grdnjom. Drugi su ukočeno gledali u nebo, i uz ridanje i vapaje odande dozivali pomoć. Neki su stajali na molitvi, vezavši sebi ruke na leđima kao da su osuđenici, smračena pogleda uprtog u zemlju, smatrajući se nedostojnima da gledaju u nebo, niti da kažu štogod, niti da puste glasa od sebe, niti da se mole Bogu.

Veoma mučeni svojim tužnim mislima i grižom savesti, ne nalazeći ni kako ili odakle da počnu molitvu, oni su, ispunjeni mrakom i tananim očajanjem, samo zbunjenu dušu i zanemeli um predstavljali Bogu. Neki su sedeli na zemlji, na vreći i pepelu, sakrivajući lice među kolena, i udarajući čelom o tle. Drugi su se stalno tukli u prsa, pozivajući svoju dušu i svoj raniji život da se vrate.

Jedni su među njima natapali zemlju suzama. A drugi su, ne mogavši ni da plaču, sami sebe tukli. Jedni su naricali nad svojom dušom kao da je mrtva, ne mogući da podnesu patnju u svome srcu. Drugi bi u sebi zaurlali, ali im se glas zamrzavao na usnama. Ponekad bi, kada se već ne bi mogli savaladati, iznenada kriknuli.

Video sam tamo neke koji su od silne tuge bili kao van sebe, neke koji su postali gluhi i nemi od svoje nesreće, potpuno smračeni i kao neosetljivi za sve što se odnosi na ovaj život. Oni su umom sišli u bezdan smirenja i ognjem svoga bola isušili suze u svojim očima. Drugi su sedeli zamišljeni, saginjući se k zemlji i klimajući stalno glavom, te kao lavovi rikali iz dubine srca i noktima grebli tle pod sobom.

Neki su među njima, puni nade, tražili i molili za potpuni oproštaj; a drugi su se u svome beskrajnom smirenju smatrali nedostojnima oproštaja, i govorili s tugom da se ne mogu opravdati pred Bogom. Neki su, pak, preklinjali (768) Gospoda da ovde budu kažnjeni a tamo pomilovani; drugi su, mučeni teškom grižom savesti, od svega srca molili Gospoda da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji, govoreći: "To bi nam bilo dovoljno" [2].

Video sam tamo duše toliko ponizne i skrušene, i tako pritisnute težinom grehovnog bremena, da bi i sam kamen mogli raznežiti svojim rečima i vapajima upućenim Bogu. Jer, ležeći ničice na zemlji, oni govorahu: "Znamo, znamo da smo zaslužili svaku kaznu i muku, i to je pravedno: čak i kada bismo svu vaseljenu pozvali da plače s nama, ne bismo imali dovoljno da otplatimo naše ogromne dugove. No, samo jedno tražimo, samo jedno molimo i preklinjemo: Da nas u jarosti svojoj ne okriviš, niti da nas u gnevu svom kazniš (Ps.6,2)! Za nas je dovoljno da se oslobodimo od velike Tvoje pretnje i tajnih muka koje se ne mogu imenovati. Tražiti potpuni oproštaj - ne usuđujemo se. Kako bismo i mogli da ga tražimo, kad ne održasmo svoje obećanje, već ga narušismo i pored toga što smo već osetili Tvoje čovekoljublje i dobili oproštaj za svoje grehe?!"

Tamo se moglo videti praktično ostvarenje Davidovih reči: mogli su se videti namučeni ljudi, savijeni do kraja svog života, koji po ceo dan idu tužni (up. Ps.37,7), sa usmrdelim i zagnojenim ranama po telu, za koje se i ne brinu; ljudi koji zaboravljaju da jedu hleb svoj, a vodu sa suzama piju pomešanu, te prah i pepeo umesto hleba jedu; ljudi kojima je koža prilepljena uz kost, isušeni kao seno (Ps.101,5; 10; 12).

Među njima se ništa drugo nije moglo čuti osim: "Jao, jao! Avaj, avaj! Pravo je, pravo! Poštedi, poštedi, Gospode!" Neki govorahu: "Smiluj se, smiluj!", a drugi još žalosnije: "Oprosti, Gospode, oprosti ako je moguće!" Među njima su se mogli videti jezici zapaljeni i isplaženi kao u pasa. Jedni su kažnjavali sebe vrućinom, a drugi hladnoćom. Neki bi okusili malo vode pa odmah prestajali da piju, tek da ne umru od žeđi; drugi bi okusili malo hleba, pa bi ga rukom bacali daleko od sebe, govoreći da su nedostojni ljudske hrane, pošto su činili stvari koje čine životinje.

Gde bi se kod njih mogao primetiti smeh, gde praznoslovlje, gde ljutina, gde gnev? (Oni nisu znali da gnev uopšte i postoji u ljudima, budući da je plač u njima potpuno uništio svako osećanje ljutnje). Gde se kod njih moglo primetiti odgovaranje, gde praznik, gde bestidan jezik, gde negovanje tela, gde makar trag slavoljublja, gde računanje na raskoš, gde pomisao na vino, gde kušanje voća, gde spremanje hrane, gde naslađivanje grla? Briga o svemu tome u sadašnjem životu iz njih je potpuno iščezla.

Gde bi se među njima moglo sresti staranje o bilo čemu zemaljskom, gde osuđivanje bilo kog čoveka? Nigde! Takve stalno bejahu njihove reči i vapaji Gospodu. Jedni se snažno lupahu u grudi, kao da stoje pred nebeskim dverima, i govorahu Bogu: "Otvori nam, Sudijo, otvori nam, jer smo ih gresima zatvorili pred sobom! Otvori nam!" A drugi govorahu: Pokaži nam lice svoje i bićemo spaseni (Ps.79,20). Drugi, opet: Pokaži se nesrećnima što sede u tami i senci smrti (Lk.1,79). Neki, pak: Neka nas što pre sustignu milosti Tvoje, Gospode, jer smo izgubljeni i očajni, i osirotesmo veoma (Ps.78,8).

Jedni govorahu: "Hoće li nam se uopšte Gospod pokazati?" A drugi: Da li pređe duša naša nemirnu vodu grehova (Ps. 123,5). Neki, opet: "Hoće li se Gospod najzad smilovati na nas? Hoćemo li ga čuti gde kaže nama koji smo sputani vezama nerazrešivim: "Iziđite!" - i onima u adu pokajanja: "Oprošteno vam je?!" Da li je jauk naš dospeo do ušiju Gospodnjih?" Svi su oni večito imali pred očima smrt, i govorili: "Šta će biti s nama? Kakva će biti presuda? Kakav će nam kraj biti? Hoće li nas pozvati natrag? Ima li oproštaja za mračne, jadne, osuđene? Da li je moljenje naše stiglo pred Gospoda, ili je, po pravdi, odbijeno, na naše poniženje i sramotu? Ako li je stiglo, koliko ga je blagonaklonim učinilo, s kakvim uspehom, s kolikom korišću, s kakvim dejstvom? Jer, ono od nečistih usta i telesa bi upućeno, i nema veliku vrednost. Da li je u potpunosti, ili samo delimično, umirilo Sudiju, makar za polovinu [našega duga]? Jer, zaista su velike te rane, i njihovo lečenje iziskuje mnogo znoja i truda. Da li nam se približiše čuvari naši [tj. anđeli], ili se još nalaze daleko od nas? Jer, dok nam se oni ne približe svaki je naš trud beskoristan i uzaludan. Molitva naša nema snage da se slobodno obrati Bogu, niti krila čistote na kojima bi uzletela ka Gospodu, sem ako se anđeli naši ne približe k nama, ne uzmu je i ne prinesu Gospodu". Ponavljajući često ove reči, govorili su sa nedoumicom jedan drugome: "Da li uopšte napredujemo, braćo, dobijamo li ono što tražimo, prima li nas Gospod, otvara li nam dveri milosrđa?" A drugi su na to odgovarali: "Ko zna (kao što rekoše braća naša Ninevljani), neće li se još predomisliti Gospod (Jona 3,9), i izbaviti nas makar od one najveće kazne! Mi ćemo, u svakom slučaju, učiniti što je do nas. I ako otvori - dobro je i lepo! Ako ne - neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavićemo da kucamo i dalje, do kraja života svog. Možda će nam otvoriti zbog velike naše drskosti".

Zato su i podstrekavali jedan drugoga, govoreći: "Potrčimo, braćo, potrčimo! Potrebno je da trčimo, jer zaostadosmo za lepim našim društvom. Trčimo ne štedeći ovo prljavo i slabo telo, nego ga umrtvimo kao što i ono nas ubi, kako su činili i oni blaženi krivci koji su pre nas bili ovde".

(772) Kod njih su se mogla videti kolena usahnula od mnogobrojnih metanija; oči zamagljene i upale negde u dubinu lobanje, bez trepavica; obrazi izranavljeni i upaljeni od obilnog prolivanja vrelih suza; lica uvenula i bleda, koja se ni po čemu ne razlikuju od mrtvaca; prsa bolna od udaraca u grudi. Gde tamo beše spremanje postelje, gde čišćenje ili krpljenje odeće? U svih je odeća bila pocepana i prljava, pokrivena vašima. Šta je prema tome stradanje besomučenih, šta patnja onih koji nad mrtvima plaču, šta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih što su osuđeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mučenje i kazna svih tih ljudi nije ništa prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika.

I nemojte pomisliti da pričamo bajke, molim vas, braćo! Često su molili onog velikog sudiju (mislim pastira, tog anđela među ljudima) i ubeđivali ga da im stavi gvožđe i okove na ruke i na vrat, a noge da im sapne u klade kao kažnjenim robovima, i da ih ne oslobodi sve dok ih grob ne primi. Uostalom, neki ni grob nisu hteli.

Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blaženih ljudi, i njihovu skrušenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih građana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se bliži kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu (tj. oca) da ga ne udostoji ljudskoga groba, već da ga kao mrcinu baci u reku ili u polje, zverima. Svetilnik rasuđivanja bi to često i uslišio, zapovedivši da ih iznesu bez ikakvog opela ili počasti.

No, kakav se strašan i žalostan prizor ukazivao pri njihovom poslednjem času! Jer, kada bi osuđenici osetili da se neko od njih pre ostalih sprema da umre, okruživali bi ga dok je još pri svesti, pa bi gorko plačući na najžalosniji način i tužnim glasom, klimajući glavom, zapitkivali umirućeg. Plamteći saosećanjem k njemu, govorahu: "Šta je, brate i saosuđeniče? Kako je? Šta kažeš? Čemu se nadaš? Šta misliš? Jesi li postigao ono što si sa mukom tražio, ili ne? Jesi li otvorio vrata milosrđa, ili si još kriv? Jesi li postigao cilj, ili ne? Da li si primio neku potvrdu o svome spasenju, ili ti je nada još nesigurna? Jesi li dobio slobodu, ili se tvoja misao još koleba i dvoumi? Da li si u srcu osetio neko prosvećenje, ili ti je srce još pokriveno mrakom i sramotom? Da li ti se javio neki glas, koji bi u tebi govorio: Eto, postao si zdrav (Jn.5,14), ili: Opraštaju ti se gresi tvoji (Mt.9,2), ili: Vera tvoja spasla te je (Lk.18,42); ili, pak, i dalje slušaš onaj glas koji govori: Neka se vrate grešnici u (773) ad (Ps.9,18), i: Svežite mu ruke i noge (Mt. 22,13), i: Neka se ukloni bezbožnik, da ne vidi slavu Gospodnju (Is. 26,1)? Šta kažeš, prosto, brate? Reci nam, preklinjemo te, da i mi znamo šta nas čeka! Jer, tvoje je vreme zaključeno, i drugoga već nećeš imati do veka".

Na to su neki od samrtnika odgovarali: Blagosloven Gospod koji ne odbi molitvu moju i milost svoju od mene. (Ps.65,20). A drugi, opet: Blagosloven Gospod koji nas ne dade kao plen zubima njihovim (Ps.123,6). A neki sa bolom govorahu: "Da li nam duša prođe uskolebanu vodu duhova u vazduhu?" A govorili su tako zato još nisu imali slobodu, nego su izdaleka gledali ono što se zbiva na tom suđenju. A drugi su s još više bola odgovarali i govorili: "Teško duši koja ne sačuva svoj zavet besprekornim. U ovaj, i samo ovaj čas ona će videti šta joj se sprema".

A ja, gledajući i slušajući sve to među njima, umalo da ne padoh u očajanje, poznajući svoju ravnodušnost i poredeći je sa njihovim stradanjem.

Pa, kakvo je još bilo uređenje samoga tog mesta, kakvi uslovi za stanovanje! Sve mračno, sve smradno, sve prljavo i zapušteno! To mesto je s pravom i nazvano Tamnicom i zatvorom za izdržavanje osude. Samim svojim izgledom, ono je najbolji učitelj pokajanja i plača. Ipak, ono što je za druge nezgodno i neprijatno, jeste zgodno i sasvim prihvatljivo za one koji su pali sa visina vrline i duhovnog bogatstva. Jer, kada se liši pređašnje smelosti pred Bogom, kad izgubi nadu da će postići bestrašće i slomije pečat nevinosti, kada dopusti da njena riznica blagodati bude opljačkana i kada se otuđi od božanske utehe, kad zakon Božiji naruši i ugasi lepi plamen duševnih suza - uznemiravana i bolno probadana sećanjem na sve, duša ne samo što se svim srcem predaje spomenutim mukama, nego se trudi da i samu sebe pobožno uništi podvigom, ukoliko se samo u njoj zadržao makar i trag od iskre ljubavi ili straha Gospodnjeg.

Zaista, takvi su bili ovi blaženi. Jer, razmišljajući o tome i sećajući se visine sa koje su pali, oni govorahu: Setimo se starih dana (Ps.142,5) i onog plamena naše revnosti! Drugi su dozivali Boga: Gde su milosti Tvoje negdašnje, Gospode, koje si pokazao duši našoj u istini Tvojoj? Obrati pažnju na poniženje i muku slugu Tvojih (Ps.88, 50, 51); i drugi: Ko će me načiniti onakvim kakav sam bio pre, kada me čuvaše Bog, kada je blistao svećnjak svetlosti Njegove nad glavom srca mog (Jov 29, 2)?

I kako bi im u sećanje dolazile njihove pređašnje vrline, tako bi počinjali plakati kao mala deca, (776) i govoriti: "Gde je čistota molitve, gde njena smelost, gde su slatke suze namesto gorkih, gde nada savršene nevinosti i očišćenja, gde očekivanje blaženog bestrašća, gde poverenje u pastira, gde blagotvorno dejstvo njegove molitve u nama? Sve to propade, i kao da nikad nije postojalo - iščeze; kao da ga nikad nije ni bilo - prođe i nestade!..." Govoreći tako i plačući, neki se moljahu da polude; drugi preklinjahu Gospoda da ih spopadne sveta bolest [tj. padavica]; neki su želeli da budu lišeni vida te da tako izazovu sažaljenje kod ljudi; a drugi, da postanu oduzeti, samo da ne budu podvrgnuti večnim mukama. A ja, o prijatelji moji, zaboravih na sebe gledajući njihov plač. Bio sam sav van sebe, ne mogući da se uzdržim.

No, da se vratimo na stvar!

Pošto sam, dakle, proveo u Tamnici oko trideset dana, i ne mogavši više da izdržim, vratih se u veliko opštežiće, velikome ocu. A on, svemudri, videvši da sam se sav promenio, kao da nisam pri sebi, oseti u čemu je razlog moje promene, i reče: "Šta je, oče Jovane? Jesi li video podvige tih jadnika?" A ja rekoh: "Video sam, oče, i zadivio sam se, pa sam odao priznanje palim i plačućima više nego onima koji nisu pali i ne plaču nad sobom. Jer, kroz svoj pad oni vaskrnuše takvim vaskrsenjem, da im nikakva opasnost više ne preti". A on reče: "Zaista je tako", pa mi nelažnim ustima svojim ispriča sledeće:

"Pre deset godina,- kaže,- imao sam ovde brata veoma revnosna i vredna, i to tako revnosna, da sam, videći ga kako gori duhom, drhtao u strahu od zavisti đavola, tj. da se u svome brzom napredovanju nekako ne spotakne o kamen, što se često događa onima koji žurno koračaju. Tako se i dogodilo. Kasno uveče, dolazi on k meni i pokazuje obnaženu ranu. Veoma uznemiren, tražeći lek, moli da mu se rana spali. Videći da lekar hoće da primeni ne sasvim oštar zahvat, jer beše dostojan samilosti, on se baci na zemlju, uhvati se za noge lekara, zali ih obilnim suzama i zatraži da bude osuđen na Tamnicu, koju si video: "Nemoguće mi je,- jaukaše on,- da ne odem tamo!" Najzad i uspeva da ubedi lekara da svoje milosrđe pretvori u strogost, što se od obolelih zaista retko može očekivati. On odmah hita ka tim pokajnicima i postaje njihov drug i sapatnik. Ranjen u srce tugom ljubavi Božije, kao mačem, osmog dana ode ka Gospodu, tražeći da ga ne sahranjuju. No, ja ga prenesoh ovamo i sahranih ga sa ocima kao dostojnog takve počasti. Jer, pošto je izdržao nedelju dana kao rob, on je osmog dana bio razrešen kao slobodan. A neko je tačno doznao da se on od prljavih i bednih mojih nogu nije podigao pre no što je Boga umilostivio. Nije ni čudo: primivši u srce veru one bludnice (up. Lk.7,36 i d.), on sa istim takvim pouzdanjem obli (777) suzama moje smirene noge. Sve je moguće onome koji veruje, rekao je Gospod (Mk.9,23). Ja sam video nečiste duše koje su prosto pomahnitale od telesnih požuda; pokajavši se, one su svoju nečistu ljubav pretvorile u strasnu ljubav prema Gospodu, i ne mareći više ni za kakav strah, nenasito se predale ljubavi Božijoj. Zbog toga i Gospod ne kaže da se celomudrena bludnica plašila, već da je volela mnogo (Lk.7,47), te da je zato i bila u stanju da ljubavlju lako odbije ljubav".

Znam, braćo moja divna, da će podvizi o kojima sam pripovedao jednima izgledati neverovatni, drugima takvi da prevazilaze nadu, trećima, opet, da bacaju u očajanje. No, hrabar čovek, kada čuje za takve podvige, dirnut u srce, ustaje i odlazi sa strelom plamene revnosti u duši. Onaj koji je slabiji od njega, upoznaje svoju nemoć, i prekorevajući samoga sebe odmah stiče smirenoumlje, te polazi za prvim, samo ne znam da li ga može i stići. A čovek len neka se i ne dotiče toga što je ovde izneto, da ne bi pao u očajanje i upropastio i ono što čini. Jer, tada bi se na njemu ispunila jevanđelska izreka: Od onoga koji nema revnosti, i što ima uzeće se od njega (Mt.25, 29).

Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne možemo izvući na drugi način do da se spustimo u dubinu pokajničke smirenosti. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griža savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blažena i bogata smirenost koja po dejstvu Božijem ulazi u savršene. Mi nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika često tiranski muči i one koji plaču zbog svojih grehova.

Nije ni čudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi se gresi događaju s nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom božanskom napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to pričao: kada nam se to desi po promislu Božijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeći pred nas za vreme molitve naše i podsećajući nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoće da nas odvrati od moljenja.

Nemoj se plašiti ni kada svaki dan padaš, i nemoj prestati da se moliš, već stoj hrabro. Anđeo koji te čuva, bez sumnje, odaće priznanje tvome trpljenju. Dok je još sveža i zapaljenja, rana se lako leči; no zastarele, nelečene i zapuštene rane se teško leče: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane s vremenom postaju i neizlečive. Ali, Bogu je sve moguće (up. Mt.19,26). Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da (780) je Bog čovekoljubiv. A pošto padnemo, oni ga predstavljaju prestrogim. Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreški: "Samo to i to nemoj ti da učiniš, a ovo - pa to nije ništa!" Često su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stišavali.

Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela.

Neka niko od onih što plaču ne očekuje da će u času svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da mi je oprošteno (Ps.38,14).

Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost - i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!

Oni koji žive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naročito ne onu prvu. Uostalom, oni koji čine milostinju će u času svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.

Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka.

Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan način, umorila, a ne usled čistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što čovek uvek smatra sebe dužnikom.

Nema ničeg ravnog Božijoj milosti. Nema ničega većeg od nje. Zato onaj koji očajava - vrši samoubistvo.

Znak prilježnog pokajanja je u tome što čovek smatra da zaslužuje svaku vidljivu i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa čak i nešto teže.

Pošto je video Boga u kupini, Mojsije se ponovo vratio u Egipat, tj. u sumrak, da pravi crep, možda duhovnog faraona. Ali, opet se vraća kupini, i ne samo kupini nego i Gori. Ko razume ovu pouku, nikada ne očajava zbog sebe. Veliki Jov pada u bedu, no zatim postaje dvostruko bogatiji nego pre.

Padovi lenjivih posle stupanja u monaštvo jesu vrlo teški, jer im oduzimaju nadu da će dostići bestrašće i usađuju u njih misao da je za blaženstvo dovoljno tek ustati iz jame. Pazi, mi se nikako ne vraćamo onim putem kojim smo zalutali, nego drugim, kraćim.

Video sam dvojicu monaha koji su na isti način i u isto vreme gredili ka Gospodu. Jedan je od njih bio star, i prednjačio u podvizima. Drugi je bio učenik. Pa ipak, učenik pretrča stazu brže od starca i stiže prvi do grobnice smirenja (Jn.20, 4).

Svi, a naročito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuče bolest bezbožnog Origena [3]. Njegovo pogano učenje o Božijem čovekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uživanja. U pouci mojoj, a najviše u pokajanju mome, razgoreva se oganj molitve, koji spaljuje šumu greha (Ps.38,4). Neka ti obeležje, obrazac, uzor i primer pokajanja budu gore spomenuti sveti osuđenici pa ti celoga života neće biti potrebna nikakva knjiga, dok te ne (781) obasja Hristos, Sin Božiji i Bog, u vaskrsenju istinskog pokajanja. Amin.



Na petu stepenicu popeo si se, pokajniče, jer si pokajanjem očistio pet čula. Preuzimanjem na sebe dobrovoljnih muka, izbegao si večne muke.

Pouka VI

O SEĆANjU NA SMRT

(793) Svakoj reči prethodi misao. A sećanje na smrt i na grehe prethodi plaču i ridanju. Stoga sećanje na smrt prema logičkom redu i stavljamo na ovo mesto.

Sećanje na smrt jeste svakodnevna smrt; sećanje na kraj života - neprestano uzdisanje.

Strah od smrti jeste svojstvo prirode, koje proizlazi od neposlušnosti, a drhtanje pred smrću jeste znak neokajanih grehova. Hristos se plaši smrti, ali ne drhti, da jasno ispolji svojstva dve prirode [1].

Kao što je hleb potrebniji od svake druge hrane, tako je i sećanje na smrt potrebnije od svakoga drugog podviga. Sećanje na smrt podstiče monahe koji žive u zajednici na trud i duboko razmišljanje, pa štaviše i na radosno podnošenje uvreda. A kod onih koji žive u bezmolviju, ono dovodi do prestanka brige o bilo čemu zemaljskom, do neprekidne molitve i čuvanja uma. Te vrline su i mati i kći sećanja na smrt.

Kao što se kalaj razlikuje od srebra, iako na izgled liči na njega [2], tako je i razlika između prirodnog i protivprirodnog straha od smrti jasna i očevidna za one koji umeju da rasuđuju.

Prvi znak da se čovek u dubini duše seća smrti, jeste hotimično nepristrašće prema svemu što je stvoreno, i svecelo odricanje od svoje volje. Iskusan je onaj koji svaki dan sa sigurnošću očekuje smrt, a svet je onaj koji je u svakom trenutku želi.

Nije svaka želja smrti dobra. Ima ljudi koje moć navike stalno navodi na greh, pa se mole za smrt po smirenju. A ima ih, dalje, koji više i ne žele da se pokaju (jer misle da im je to nemoguće), te dozivaju smrt iz očajanja. Neki se smrti ne boje zato što u svojoj nadmenosti misle da su postali bestrasni. A ima i takvih ljudi (ukoliko se danas uopšte mogu naći), koji po dejstvu Duha Svetog čeznu za svojom smrću.

Neki istražuju i postavljaju pitanje, zašto je Bog sakrio od nas trenutak smrti - kada je pomisao na smrt toliko blagotvorna za nas? Oni, međutim, ne znaju da Bog upravo kroz to na čudesan način izvodi naše spasenje. Jer, (796) nijedan čovek kome bi čas smrti za dugo unapred bio poznat, ne bi žurio da primi krštenje ili da se posveti monaškom životu; čitav svoj život provodio bi u bezakonjima, a krštenju i pokajanju bi pristupio tek na samrti.

Kad plačeš, nemoj nikada verovati onom psu koji ti šapuće da je Bog čovekoljubiv (jer je njegov cilj da iščupa iz tebe plač i strah neplašljivi), osim kad vidiš da se rušiš u dubinu očajanja.

Onaj koji hoće stalno da u sebi drži pomisao na smrt i na Sud Božiji, a predaje se brigama i poslovima zemaljskim, liči na čoveka koji bi hteo da pliva a da i ne pokreće ruke.

Delatno sećanje na smrt preseca neuzdržanje u hrani. Ukoliko je ono presečno sa smirenjem, zajedno s njim se odsecaju i druge strasti. Neosetljivost srca oslepljuje um, a velika količina hrane presušuje izvore suza. Žeđ i bdenje pritiskaju srce. Kada je srce potišteno, čitave reke suza naviru iz nas. To što kažem, neprijatno je za proždrljivce, a neverovatno za lenjivce. No, čovek od dela usrdno će to ispitati. Onaj koji je to otkrio na svome ličnom iskustvu, imaće radost. A onaj koji još traži, biće još nesrećniji.

Kao što oci tvrde da savršena ljubav ne može pasti, tako i ja mislim da je savršeno osećanje smrti slobodno od straha.

Mnoge su dejstva delatnog uma: misao ljubavi prema Bogu, sećanje na smrt, sećanje na Boga, sećanje na Carstvo nebesko, na revnost svetih mučenika, sećanje na svudaprisutnost samoga Boga (prema onome: Videh Gospoda pred sobom - Ps.15,8), sećanje na odlazak iz tela, na suđenje, na muke, na presudu. (Počesmo od velikih stvari, a završismo sa onima koje nas sprečavaju da padnemo u greh).

Neki egipatski monah mi je jednom prilikom pričao sledeće: "Kad se sećanje na smrt učvrstilo u osećanju moga srca, hteo sam jednom, osetivši potrebu, da dam izvesnu utehu ovome blatu. Međutim, sećanje na smrt mi je, kao neki sudija, zabranilo da to učinim. I, što je još čudnije, iako sam hteo - nisam ga mogao oterati od sebe!"

Neki drugi monah, koji je stanovao blizu nas na mestu zvanom Tolo, često je od te pomisli dospevao u stanje ekstaze, te su ga braća koja bi se tu zadesila odnosila skoro potpuno obamrlog, kao da je sasvim oduzet ili oboren padavicom.

Neću propustiti da ti saopštim i povest o jednom bezmolvniku sa gore Horiv[3]. On je ranije stalno živeo u potpunom nehatu, ne brinući se nimalo za dušu svoju. Najzad se razbole, i beše kao mrtav u toku jednoga sata. Došavši k sebi, zamoli sve nas da se odmah udaljimo od njega. I zazidavši vrata na svojoj keliji, provede unutra dvanaest godina, ne progovorivši uopšte ni sa kim ni malu ni veliku (797) reč, i ne okusivši ništa drugo do hleba i vode. Samo je sedeo i sa užasom razmišljao o onome što vide u svojoj ekstazi, ne menjajući uopšte svoj način života pred Gospodom. Stalno je bio kao van sebe, ne prestajući da tiho proliva vrele suze. A kada je trebalo da skonča, mi razvalismo vrata i uđosmo u njegovu keliju. Na mnoge naše molbe, čuli smo od njega samo to, i ništa više: "Oprostite! Nijedan čovek koji je stekao sećanje na smrt, nikada neće biti u stanju da zgreši". A mi se zadivismo, znajući kako je ranije bio nemaran prema svome spasenju, i videći kakav je neočekivani i blaženi preobražaj doživeo. Pošto smo ga sa svima počastima sahranili u groblju koje se nalazi blizu Kastra, potražismo posle izvesnog vremena njegove svete mošti, i ne nađosmo, jer Gospod i time htede da posvedoči njegovo usrdno i pohvalno pokajanje, i da nas pouči da On prima i sve one koji i posle dugotrajnog nemara hoće da se poprave.

Kao što neki zamišljaju bezdan beskonačnim (već na osnovu samog naziva), tako i pomisao na smrt čini da naša čistota i podvig postanu besmrtni. To potvrđuje i prepodobni o kome smo sad govorili. Takvi ljudi neprestano dodaju strah na strah, i ne prestaju s tim sve dok i samim kostima ne ponestane snage.

Treba da znamo da je i sećanje na smrt, kao i svako drugo dobro, dar Božiji. Mi često ostajemo bez suza, opori, čak i kada se nalazimo kraj samih grobova, a veoma često se raznežimo i onda kad nemamo pred sobom takav primer.

Smrti se seća samo onaj koji je umro za sve što je zemaljsko. A onaj kome je do nečega još stalo, ne može ni da se navikne na misao da mu predstoji smrt, jer svojim željama samoga sebe sputava.

Nemoj hteti da svakog čoveka rečima uveriš u svoju ljubav prema njemu, već bolje traži od Boga da mu On otkrije tvoju ljubav bez reči. Inače, nećeš imati dovoljno vremena i za izjavljivanje ljubavi i za pokajanje.

Ne varaj se, nerazumni podvižniče, misleći da ćeš lako nadoknaditi izgubljeno vreme: ni čitav jedan dan nije ti dovoljan da otplatiš Gospodu ono što si mu samo tog dana zgrešio.

Čoveku je nemoguće, rekao je neko, da pobožno provede današnji dan, ako ne bude mislio da je to poslednji dan njegova života. Zaista je čudno, da su i Jelini izrekli nešto slično, budući da su filosofiju odredili kao razmišljanje o smrti [4].



(800) Šesti stupanj: onaj koji se popeo, nikada više neće zgrešiti. Sećaj se poslednjih trenutaka svojih, i nećeš nikada sagrešiti (Sir.7,36).

Pouka VII

O PLAČU KOJI DONOSI RADOST

(801) Plač po Bogu jeste tugovanje duše i raspoloženje u kome bolno srce mahnito traži ono za čime žudi. Ne nalazeći to što traži, ono sa patnjom luta i zbog toga gorko plače. Drugim rečima, plač je za dušu zlatni žalac, koji je stalno opominje i oslobađa od svake privrženosti i strasti, zaboden u srce svetom tugom.

Umilenje je neprestano mučenje savesti, koje unutrašnjim (804) ispovedanjem rashlaćuje vatru srca. Ispovest je samozaborav prirode, kao što neko zaboravi da jede hleb svoj (up. Ps.101, 5). Pokajanje je lako odricanje od svakog telesnog zadovoljstva.

Svojstvo onih koji u blaženom plaču još napreduju jeste uzdržanje i ćutanje usta; onih koji su već napredovali - bezgnevlje i nepamćenje zla; a savršenih - smirenoumlje, žeđ za ponižavanjem, dobrovoljna glad za nevoljnim mukama, neosuđivanje onih koji greše, natprirodna samilost. Dok se prvima mora dati odobrenje, drugi su za svaku pohvalu. Oni, pak, koji su gladni muka i žedni poniženja jesu blaženi, jer će se nasititi hranom koje nikada nije dosta.

Ako si dostigao plač, potrudi se svom snagom da ga sačuvaš. On se vrlo lako gubi pre nego što se u potpunosti ne usvoji. Kao što se vosak topi na plamenu, tako i njega lako upropašćuju nemir, telesne brige i razuzdanost, a naročito mnogogovorljivost i smehotvorstvo.

Izvor suza posle krštenja veći je i od krštenja, ma koliko ove reči, donekle, izgledale i drske. Krštenje nas čisti od onih grehova koji su se dogodili pre krštenja, a suze nas čiste od onoga što smo posle krštenja učinili. Ono smo primili kao deca, i svi smo ga oskrnavili. A suzama i samo krštenje ponovo čistimo. I da čovekoljublje Božije nije ljudima darovalo suze, stvarno bi bili retki, i teško da bi se i mogli naći, oni koji se spasavaju.

Uzdasi i tuga vapiju pred Bogom. Suze koje proizlaze iz straha zauzimaju se za nas. A one suze koje proističu iz presvete ljubavi, javljaju nam da je molitva naša primljena.

Ako smirenoumlju ništa ne odgovara tako kao plač, onda mu bez sumnje ništa nije tako suprotno kao smeh.

Čuvaj, pažljivo čuvaj blaženu radosnu tugu svetog umilenja. I nemoj prestati da je neguješ u sebi, doklegod te ne podigne odavde i čistoga ne privede Hristu.

Nemoj prestati da zamišljaš i da istražuješ bezdan tamnoga ognja, i nežalostive sluge, neosetljivog i neumoljivog Sudiju, beskrajni haos podzemne vatre, i strašno mesto pod zemljom, i silazak u tesne ponore, i uopšte sve tome slično, da bi pohotljivost koja se u našoj duši nalazi bila potisnuta velikim strahom, i da bi se duša sjedinila sa neprolaznom čistotom i primila u sebe sjaj neveštastvene svetlosti koja blista jače od bilo kakvog plamena.

Na molitvi stoj sa trepetom, kao okrivljenik pred sudijom, da i spoljašnjim izgledom i unutrašnjim nastrojenjem ugasiš gnev pravednoga Sudije. On neće prezreti dušuudovicu, koja stoji pred njim u dubokoj tuzi i svojim molbama zamara Onoga koji se zamoriti ne može.

Za onoga koji je stekao duševne suze, svako je mesto zgodno za plač. A ko plače samo telesnim suzama, nikada neće prestati da pravi razliku između mesta i mesta. Skrivena riznica je mnogo manje izložena opasnosti da bude opljačkana, nego ona koja leži na sred trga. Slično treba razumeti i ovo što je napred rečeno.

Ne budi kao oni što sahranjuju mrtvace - koji čas plaču za njima, a čas se opijaju zbog njih. Budi kao oni koji su osuđeni da rade u rudnicima, koje njihovi čuvari svaki čas tuku. Onaj koji ponekad plače, a ponekad zbija šale i živi (805) razuzdano, liči na čoveka koji psa slastoljublja gađa hlebom umesto kamenom, pošto ga samo na izgled goni a u stvari ga privlači k sebi. Budi duboko zabrinut u svome srcu, ali [svoju zabrinutost] nemoj ispoljavati. Demoni se plaše od takve zabrinutosti kao lopovi od psa.

Dragi moji, nismo mi, ne, nikako nismo pozvani ovamo na svadbu. Onaj koji nas je ovamo pozvao, prizvao nas je, zaista, da plačemo nad samima sobom.

Poneki, kad plaču, bez potrebe sebe prisiljavaju da u tim blaženim trenucima uopšte ni na šta misle, ne shvatajući da je prolivanje suza bez ikakve misli svojstveno beslovesnim, a ne slovesnim bićima. Suza je porod misli. A otac misli je slovesni um.

Neka ti ležanje tvoje u postelji dočarava polaganje u grob, pa ćeš manje spavati. Neka te sedenje za stolom podseća na jezivu trpezu večnih crva, pa ćeš manje uživati u jelu. I ne zaboravljaj na žeđ u onom večnom ognju dok piješ vodu, pa ćeš svakako pobediti svoju prirodu.

Kada smo podvrgnuti dragocenom ponižavanju, zlostavljanju i kaznama, zamislimo strašnu presudu večnog Sudije, pa ćemo zacelo, krotošću i trpljenjem, kao mačem sa dve oštrice, odseći besmislenu tugu i gorčinu, koji su posejani u nas.

S vremenom presušuje i more, veli Jov (Jov 14,11). Tokom vremena, i uz pomoć trpljenja, malo po malo silaze u nas i usavršavaju se u nama i sve spomenute vrline.

Pomisao na večni oganj neka te svako veče prati u san, i zajedno s tobom neka se budi, pa lenost nikad neće ovladati tobom za vreme opšte molitve.

Neka te na podvig plača pobuđuje i sama odeća tvoja: svi koji oplakuju mrtve oblače se u crno.

Ako ne plačeš, plači zbog toga [što ne može da plačeš]. A ako plačeš, plači još više, zbog toga što si samog sebe, gresima svojim, svrgnuo sa takvoga visokog položaja u takvu bedu.

Dobri i pravedni naš Sudija, kao i kod svih ostalih stvari, vodi i kod suza računa o našim prirodnim mogućnostima. Video sam kako neko sa mukom isteruje male kapljice, kao kapljice krvi. Video sam i druge, koji bez muke prolivaju čitave potoke suza. Čak sam i ja cenio ove trudbenike više po trudu nego li po suzama, pa mislim da pogotovu Bog tako čini.

Onima koji plaču ne priliči bavljenje teologijom, jer se time upropašćuje njihov plač. Onaj koji se bavi teologijom izgleda kao čovek koji sedi za učiteljskom katedrom, a onaj koji plače - kao neko ko živi na đubrištu, odeven u vreću (up. Jov 2, 8). Mislim da je to razlog zbog čega je i David [1], iako učen i mudar čovek, odgovorio onima koji su ga ispitivali kada je jednom prilikom plakao: Kako da zapevam pesmu Gospodnju u zemlji tuđoj (Ps.136,4), tj. obuzet strašću.

Kako u stvarnoj prirodi, tako i umilenju, postoji nešto što se pokreće nekim drugim, spoljnim uzrokom. Kada je duša, i bez našeg staranja i nastojanja, sklona suzama i nežna - požurimo! To znači, naime, da je Gospod i bez našeg (808) poziva došao i dao nam sunđer bogoljubive tuge i svežu vodu blagočestivih suza za brisanje hartije naših grehova. Čuvaj taj plač kao zenicu oka, dokle god te on sam neosetno ne napusti, jer je velika njegova moć, veća od moći onoga plača koji je plod naše sopstvene brige i želje.

Savršenstvo plača nije dostigao onaj koji plače kad hoće, nego onaj koji plače o čemu hoće. Pa čak ni taj koji plače o čemu hoće, nego onaj koji plače o čemu Bog hoće.

S plačem po Bogu često se meša najgnusnija suza, suza sujete. A to ćemo opitno i pobožno osetiti kad vidimo sebe gde plačemo, a u isto vreme činimo zlo.

Pravo je umilenje duševni jad bez ikakve gordosti, bol duše koja ni u čemu ne ugađa sebi, nego u svakom trenutku zamišlja svoju smrt, i od Boga, koji teši smirene monahe, očekuje utehu kao žedan hladnu vodu.

Oni koji plaču iz dubine duše, omrznuli su i sam život svoj, a od tela se svoga okreću kao od neprijatelja.

Kada kod onih koji misle da plaču po Bogu vidimo gnev i oholost, njihove suze treba smatrati nepravilnim. Jer, kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom (2.Kor.6,14)? Plod lažnog umilenja je uobraženost, a plod pravoga - uteha.

Kao što vatra proždire slamu, tako i čista suza sagoreva svaku prljavštinu, vidljivu i nevidljivu.

Mnogi oci smatraju da je poreklo suza nejasno i nerazumljivo, naročito kod početnika, jer suze mogu biti posledica mnogih i različitih uzroka: prirode, Boga, nepravilne tuge kao god i tuge pohvalne, taštine, bluda, ljubavi, sećanja na smrt i mnogog drugog.

Ispitavši uz pomoć straha Božijeg sve ove pobude plača, postarajmo se da dobijemo čiste i neobmanjive suze koje se rađaju u razmišljanju o našem odvajanju od tela, budući da u njima nema ni krađe, ni oholosti. Naprotiv, one dovode do očišćenja i napretka u ljubavi prema Bogu, do okajanja grehova i oslobođenja od strasti.

Nije neobično da se plač počne sa dobrim a završi sa lošim suzama, ali je pohvalno kada se od nepravilnih ili od prirodnih pređe na suze duhovne. To pitanje razumeju oni koji su skloni slavoljublju.

Ne veruj suzama pre nego što se potpuno očistiš, jer ne treba imati poverenja u vino koje se sipa u čašu neposredno iz kace u kojoj se pravilo.

Niko ne poriče da su sve naše suze po Bogu korisne. No, u čemu se zapravo sastoji ta korist, videćemo u času svoje smrti.

Ko stalno plače po Bogu, svaki dan ima duhovni praznik, a onoga ko ne prestaje da praznuje telesno očekuje plač večni.

Nema radosti za osuđenike u tamnici. Nema praznika na zemlji ni za prave monahe. Zbog toga možda i reče sa uzdahom onaj koji je toliko voleo da plače: Izvedi iz tamnice dušu moju (Ps.141,8), da se obraduje na neizrecivoj svetlosti Tvojoj.

Budi kao car u srcu svom, posađen na uzvišeni presto (809) smirenja, koji zapoveda smehu: "Idi", i ide - i plaču slatkome: "Dođi", i dolazi - i telu, robu i tiraninu našem: "Uradi to", i radi (up. Mt.8,9).

Čovek koji se obukao u blaženi i blagodatni plač kao u svadbenu haljinu, stiče poznanje duhovnog smeha duše.

Postoji li monah koji bi celo svoje vreme u monaštvu proveo tako pobožno, da ni dana, ni časa, ni jednog jedinog trenutka nikad ne izgubi, nego da sve svoje vreme posveti Gospodu, imajući na umu da se u ovom životu ne može doživeti dva puta jedan te isti dan?

Blažen je monah koji je u stanju da očima duše jasno gleda umne sile [tj. anđele]. Ali, od pada je zaista sačuvan samo onaj monah koji, razmišljajući o smrti i gresima, stalno rosi svoje obraze živim suzama svojih telesnih očiju.

Teško bih mogao poverovati da prvi stupanj može nastupiti bez drugog. Viđao sam molioce i drske prosjake, kako izvesnim duhovitim rečima odmah osvajaju srce i samih careva, izazivajući njihovu samilost. A viđao sam i ljude uboge i sirote u vrlinama, kako nekim, ne duhovitim, već naprotiv smirenim, nejasnim i smetenim rečima iz dubine očajnoga srca bez srama, uporno vapiju ka nebeskom Caru, i time kao da prisiljavaju na milost Onoga čija se priroda ne može prisiliti.

Ko se u duši ponosi svojim suzama i u sebi osuđuje ljude koji ne plaču, liči na čoveka koji od cara izmoli oružje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv samoga sebe.

Bogu nije potrebno, niti On želi, braćo, da čovek plače od bola svoga srca. Naprotiv, On želi da se od ljubavi prema Njemu radujemo duševnim veseljem. Oduzmi greh, pa će očima tvojim biti suvišne suze bola: kada nema rane, nije ni zavoj potreban. U Adama, pre pada, nije bilo suza, kao što ih više neće biti ni posle vaskrsenja, kad greh nestane. Jer, tada će pobeći i bol, i tuga i uzdah.

Video sam kod nekih ljudi plač, i video sam kod drugih da plaču zbog toga što nemaju plača: mada ga u stvari imaju, misle da ga nemaju, i u dobrom neznanju ostaju bezbedni od prevare. To su upravo oni za koje je rečeno: Gospod vodi slepe(Ps.145,8).

Često se dešava da površne ljude čak i suze njihove ponesu. Zato se nekima one i ne daju. Takvi ljudi, starajući se da ih zasluže, samima sebi zadaju bol, sami sebe osuđuju i muče uzdasima, patnjom i jadom duševnim, dubokom setom i žalošću. I to im na jedan bezopasan način zamenjuje suze, premda oni smatraju da od toga uopšte nemaju koristi.

Ako dobro pogledamo, videćemo da demoni često teraju šegu s nama: kad se najedemo, izazivaju u nama umilenje; kada postimo, čine nas okorelim. Oni to čine da bismo se, (812) prevareni lažnim suzama, predali majci svih strasti - obilnoj hrani. Njima se zato ne treba pokoravati, nego činiti upravo ono što je suprotno tome.

Razmišljajući, pak, o samome svojstvu umilenja, ja se čudim tome da plač i takozvana tuga u sebi, kao i saće med - sadrže radost i veselje! Čemu nas to uči? Tome, da je takvo umilenje zaista dar Gospodnji. Nema tad u duši varljivih slasti, pošto Bog na tajanstveni način teši skrušene u srcu [pravom, a ne prividnom utehom].

Da bismo pokazali šta je pravi plač i kakva je korist od takve patnje, čujmo jednu za dušu veoma korisnu i dirljivu povest.

Beše ovde neki Stefan, koji je voleo pustinjački i bezmolvni život, i proveo mnogo godina u monaškim podvizima, bogato ukrašen mnogim dobrim odlikama, a naročito postom i suzama. On je ranije imao keliju na jednom obronku one svete planine na kojoj je nekada bio i sveti bogovidac Ilija [2]. U nameri da se posveti najdelatnijem, najsurovijem i najstrožem podvigu pokajanja, ovaj slavni čovek se preseli na jedno mesto gde su se obično nastanjivali otšelnici, zvano Sidin, i tamo u najstrožem i najsurovijem podvigu provede nekoliko godina (pošto to mesto beše bez ikakve udobnosti, sasvim nepristupačno, udaljeno oko sedamdeset milja od Kastra). Pred kraj svog života, starac se vratio u svoju keliju na svetome vrhu. Imađaše tamo i dva učenika Palestinca, veoma pobožna, koji su i čuvali keliju starčevu za vreme njegovog odsustva. Samo nekoliko dana kasnije, starac se razboli i od te bolesti umre. Dan uoči svoje smrti, on pade u ekstazu, i osvrtaše se otvorenih očiju čas desno čas levo od postelje. I kao da ga neko muči, govoraše on s vremena na vreme, pred svima koji su tu bili okupljeni: "Da, stvarno, istina! Ali sam zato zbog toga toliko godina postio!" Onda opet: "Ne, stvarno lažete! To ne učinih!" I opet: "Da, zaista je tako, da! Ali sam plakao zbog toga, i služio braći". I ponovo: "Ne, sve je to kleveta!" A ponekad je odgovarao: "Da, zaista, da! Ne znam šta bih na to rekao!... Ali, u Boga je milost!"

Beše to zaista grozan i strašan prizor: to nevidljivo suđenje na kome nema milosti. Što je još strašnije, okrivljavali su ga i za ono što nije učinio. Avaj! jedan takav bezmolvnik i otšelnik govoraše o nekim od svojih grehova: "Ne znam šta bih na to rekao!" A proveo je u monaštvu oko četrdest godina i imao dar suza! Teško meni! Teško meni! Gde beše tad glas Jezekiljev, da im kaže: Sudiću ti za ono što nađem u tebi, reče Bog (up. Jez. 33,13)? Ništa slično tome on ne mogade reći. Zbog čega? Slava Jedinome koji zna! A neki su mi kao pred Gospodom pričali da je Stefan i leoparda hranio iz svoje ruke u pustinji. I umre u toku ovog suđenja, i ostade nepoznato kakva je bila odluka, kakav završetak, kakva presuda i kakav kraj suda...

(813) Udovica koja je izgubila muža a ima jedinca sina, jedinu utehu, posle Gospoda, ima u svome jedincu. Tako i duši koja je zgrešila nema druge utehe u času izlaska iz tela, osim surovog posta i suza.

Takvi pokajnici nikada neće pribeći tužnim pesmama ili naricanju nad sobom, budući da tužblice zaustavljaju plač. Ako tim sredstvima pokušavaš da ga dozoveš, znači da je još daleko od tebe. Plač je navikom ukorenjeni bol vatrene duše.

Kod mnogih je plač preteča blaženog bestrašća, koji mete i ukrašava unapred dušu i odstranjuje iz nje smeće greha.

Jedan iskusan trudbenik ove vrline kaže: "Često bi me, kada bih osetio da me nešto vuče u gordost, ili u gnev, ili u pretovarivanje stomaka, pomisao na plač iznutra opominjala i govorila: "Ne budi sujetan, inače ću te napustiti!" Slično je činila i u vezi sa drugim strastima. A ja sam joj govorio: "Nikada ti neću biti neposlušan, sve dok me ne dovedeš pred Hrista!""

U dubini plača nalazi se uteha, i čisto srce prima ozarenje. A ozarenje je neiskazano dejstvo Božije, koje se saznaje nesaznajno i vidi nevidljivo. Uteha je osveženje bolne duše, koja, kao neko maleno dete, u isto vreme plače i počinje vedro da se smeši. Podrška je obnovljenje duše koja je utonula u tugu, koje na čudesan način pretvara suze bola u suze radosti.

Suze nastale pri pomisli na smrt, rađaju strah. Kada taj strah rodi pouzdanje [u Boga], zablista radost. A kada radost koja ne prestaje dođe do vrhunca, niče cvet svete ljubavi.

Rukom smirenja odbijaj od sebe radost, kao da si je nedostojan, da ne bi, prevaren, primio vuka umesto pastira [3].

Nemoj težiti sagledavanju u vreme koje nije za sagledavanje. Bolje neka ti ono samo priđe, privučeno lepotom tvoje smirenosti, i neka te zagrli i sjedini se s tobom u prečistom braku zanavek.

Od samog početka, kada upozna svog oca, malo detence se čitavo ispunjuje radošću. A kada ovaj na izvesno vreme namerno ode, pa se ponovo vrati, dete se ispunjava i radošću i tugom: radošću, što vidi oca za kojim je čeznulo, a tugom, što toliko vremena nije moglo videti dragi očinski lik. Mati se takođe krije ponekad od deteta, i vesela je kad vidi kako je ono tužno traži: tako ga navikava da bude stalno uz nju, i razvija njegovu ljubav prema majci. Ko ima uši da čuje, neka čuje, kaže Gospod (Lk.14,35; Mt.13,9).

Čovek koji je osuđen na smrt, više ne misli na uređenje pozorišta. Tako i onaj koji odista plače, više ne obraća pažnju niti na čulna uživanja, niti na slavu, niti na gnev i ljutinu.

Plač je bol, ukorenjen u duši koja se kaje, u duši koja svaki dan dodaje bol na bol kao žena koja u mukama rađa.

Pravedan i svet je Gospod: onima koji razumno žive u bezmolviju, On daruje umilenje; onima koji razumno služe u (816) zajednici, svaki dan daruje radost. A ko ni jednim ni drugim putem ne ide kako treba, oprostio se od plača.

Oteraj psa koji dolazi u trenucima najdubljeg plača i koji ti govori da je Bog nemilosrdan i bezosećajan. Jer, ako dobro pogledaš, videćeš da isti taj pas pre našega greha govori da je Bog čovekoljubiv, sažaljiv i milostiv.

Vežba rađa naviku, a navika se pretvara u osećanje. Ono, pak, što se čini po osećanju, teško se može izgubiti. Ako u životu svom nemamo bolećivo srce, svi naši podvizi biće lažni i bljutavi, ma koliko inače veliki bili. Jer, oni koji su se posle umivanja, da tako kažem, ponovo isprljali, zaista treba da očiste svoje ruke jakim plamenom srca i uljem Božijim. Video sam kod nekih ljudi krajnju granicu plača, jer su na usta izbacivali krv iz bolnog i ranjenog srca. Videći to, podsetih se na onoga koji reče: Pokošen bih kao trava, i osuši se srce moje (Ps.101,5).

Suze straha same u sebi sadrže trepet i pažnju, dok suze ljubavi pre savršene ljubavi kod nekih, izgleda, lako nestaju, ukoliko samo onaj veliki oganj, koga se uvek treba sećati, ne zapali srce u času kad treba delati. I čudno je to da ono što manje vredi ispadne čvršće u svoje vreme!

Ima veštastava koja presušuju izvore naših suza, a ima i drugih veštastava koja u njima proizvode mulj i gamad. Zahvaljujući prvima, Lot je protivzakonito opštio sa kćerima; zahvaljujući drugima, đavo je pao s neba [4].

Velika je zloba naših neprijatelja, koji od majki vrlina prave matere zla, i sredstva za dostizanje smirenosti pretvaraju u izvor gordosti. Često i samo mesto gde živimo, i spoljašnji izgled njegov, poziva um naš na umilenje. Možda nam kao dokaz može poslužiti primer Isusa [5], Ilije i Jovana, koji su se molili nasamo [6] No, video sam da i onima koji žive po gradovima, u njihovom metežu često naviru suze na oči, da bismo pomislili kako nam gradska vreva ne može nauditi, te da bismo se približili svetu. A to i jeste cilj lukavih demona.

Često je jedna reč bila dovoljna da zaustavi plač. No, bilo bi čudo, kada bi nas jedna reč, isto tako, vraćala plaču.

Nećemo biti okrivljeni, braćo, nećemo u času smrti biti okrivljeni zbog toga što nismo činili čuda, što se nismo bavili teologijom, što nismo postali sagledatelji - ali ćemo svakako morati da odgovaramo pred Bogom zbog toga što nismo neprestano plakali.



(817) Sedmi stupanj: onaj koji se udostojio da ga dostigne, neka i meni pomogne. Jer, njemu je samom već data pomoć. Na sedmom stupnju, sa njega su sprane sve prljavštine ovoga sveta.

Pouka VIII

O BEZGNEVLjU I KROTOSTI

(823) Kao što voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog plača gasi svaki plamen gneva i plahovitosti. Stoga sad i prelazimo na bezgnevlje, po logičnom redu.

Bezgnevlje je čežnja za ponižavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih ljudi nenasita težnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.

Krotost je nepokretno stanje duše, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniženja ili da sluša pohvale.

Početak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuđeno. Sredina je, ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac, nepokolebljivi mir i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.

Gnev je izraz potajne mržnje, tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorčenje je neprijatno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenljivo stanje naravi i rugoba duše.

Kao što tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorčinu i jarost. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lečenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono što je rečeno: Težina ga srdžbe njegove obara (Sir.1,22).

(829) Brzo kretanje jednoga vodeničnog kamena može u jednom magnovenju da satre i uništi žito duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za čitav dan. Zato i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.

Prijatelji, ne bismo ni ovo smeli zaboraviti: lukavi demoni ponekad, u trenucima gneva, brzo odlaze od nas, da bismo prestali da vodimo računa o velikim strastima, kao da su male, te da bolest naša na kraju postane neizlečiva.

Kao što tvrd i neravan kamen, kada se tare i udara o drugo kamenje, gubi sve svoje neravnine, sve nepravilne i grube oblike svoje, i postaje gladak i okrugao, tako i duša plahovita i gruba, opšteći i živeći sa drugima, isto tako grubim ljudima, postiže jedno od dvoga: ili trpljenjem izleči svoju bolest, ili se povlači, i tako na pouzdan način saznaje svoju nemoć, koja će joj se, kao u ogledalu, pokazati u njenom malodušnom bekstvu.

Srdit je čovek dobrovoljni padavičar, kome padavica prelazi u naviku. A navika ga tada i protiv njegove volje rastrže i zlostavlja.

Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.

Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva sačuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, rečima i pokretima, svađamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.

Poznate su nam vrlo mnogobrojne i rđave posledice gneva. Mećutim, samo jedna nehotična posledica njegova, mada posredna, može nam biti i od koristi.

Znao sam ljude koji su se u nastupu mahnite jarosti oslobodili davnašnjeg zlopamćenja, koje se u njima krilo, pa su se tako pomoću strasti izbavili od strasti, dobivši od onoga koji ih je uvredio izvinjenje ili objašnjenje u vezi sa onim što ih je dugo mučilo. Viđao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plaštom ćutanja, skrivali u sebi zlopamćenje. I došao sam do zaključka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali.

Treba veliku pažnju da obratimo na ovu zmiju, zato što i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaže sama priroda. Viđao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorčenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdržanjem samo dodavali otrov na otrov. A viđao sam i druge ljude, koji su svoju srdžbu koristili kao zgodan povod da se predaju žderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor. Ali sam i druge, (832) pametne ljude viđao, koji su kao dobri lekari združili obe krajnosti, od umerenog negovanja tela imajući najviše koristi.

Kada je umereno, pojanje ponekad odlično umiruje srdžbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo će nam sredstvo koristiti samo ako vodimo računa o trenutku.

Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, čuh kako se od ogorčenja i besa sami u svojoj keliji svađaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne žive usamljeno, kako se od ljudi ne bi načinili demonima. Viđao sam, opet, ljude sladostrasna i proždrljiva srca, koji su, međutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom životu, kao leku protiv sladostrašća i proždrljivosti, da ne bi od slovesnih bića na najžalosniji način postali beslovesne životinje. A pošto mi neki tužno govorahu da su veoma podložni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da žive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im s vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj način života, pokoravajući se ipak glavnome nastojatelju u svemu.

Slastoljubac škodi jedino samome sebi, i možda još jednome, svome drugaru u telesnim zadovoljstvima. A gnevljivi, kao vuk, često uznemirava čitavo stado i mnoge smirene duše unižava i vređa. Opasno je uznemiravati oko našega srca jarošću, kao što je rečeno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Još je teže izražavati rečima uzrujanost duše. A ako se ona izražava i rukama, onda se već čini nešto što je sasvim suprotno i tuđe monaškom, tj. anđelskom i božanskom životu.

Ako hoćeš, pa si čak i rešio da izvadiš trun iz oka drugoga čoveka, nemoj da umesto lekarskog instrumenta upotrebiš gredu. Greda - to je teška reč i nedolično ponašanje, a lekarski instrument - blaga pouka i prijateljsko prekorevanje. Pokaraj, kaže apostol, zapreti, uteši (2.Tim.4,2), a ne i "tuci"! A ako i to bude potrebno, onda retko, i to ne tvojom rukom!

Obratimo pažnju, pa ćemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vežbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom plača i pokajanja podmeće stvari koje pothranjuju njihovu strast.

Ako je jedan vuk, kao što smo već rekli, u stanju da uzbuni celo stado (uz pomoć demona), onda bez sumnje i jedan veoma mudar brat (uz pomoć anđela) može, kao dobra mešina puna ulja, stišati valove i umiriti lađu [1]. I koliko tešku osudu zaslužuje prvi, toliko veliku nagradu zaslužuje od Boga drugi, služeći svima za primer.

Prvi stupanj blažene trpeljivosti jeste u tome što se poniženje podnosi, makar i sa gorčinom i bolom u duši. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu. Neka se raduje (833) prvi, drugi neka srećan bude, a treći neka se veseli, blažen u Gospodu!

Zapazio sam kod gnevljivih ljudi jednu žalosnu pojavu, koja u njima nastaje kao posledica potajne gordosti: pošto se već jednom rasrde, oni bi ponovo padali u jarost zbog svoga poraza. Zaprepastio sam se, gledajući kako se jedan pad nadovezuje na drugi. I ne mogadoh gledati bez sažaljenja kako se oni samima sebi grehom svete za greh. Užasnuvši se nad ogromnim lukavstvom demona, umalo ne počeh očajavati za svoju večnu sudbinu.

Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobeđuju, pa reši da na njih izvuče mač krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opštežiteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopšte hoće da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, ponižavanju i dosađivanju od strane braće, te duhovno, a ponekad i telesno, tučen i ugnjetavan, gažen i mučen, očisti haljinu duše svoje od prljavštine. A da je zlostavljanje u stvari spiranje duševnih strasti, neka te uveri i jedna narodna izreka. Izvesni ljudi u svetu, kada nekom u lice bace uvredu, obično kažu, hvališući se pred drugima: "Dobro sam ga izribao!" A tako i jeste u stvari.

Jedna je stvar, bezgnevlje kod početnika koje proističe iz plača, a drugo je potpuno spokojstvo kod savršenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrašćem kao zmija mačem.

Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je oćutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ožalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treći, zamislivši štetu koju je tako bližnji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podvižnik straha, nagrade i ljubavi.

Kao što telesna groznica, sama po sebi uvek ista, ima mnoge a ne samo jedan izvor svog nastanka, tako i buktanje i pojava gneva i ostalih naših strasti ima mnoge i različite uzroke. Zato nije ni moguće odrediti protiv ovih strasti jedan te isti lek. Takav, pak, savet dajem najviše radi toga da bi svaki bolesnik brižljivim ispitivanjem pronašao odgovarajuće sredstvo za svoje lečenje. Prvi je uslov lečenja - saznati uzrok svog oboljenja, da bi se, kada on bude pronađen, mogao primiti i odgovarajući lek od promisla Božijeg i duhovnih lekara.

Uđite, kao u slici, vi koji u Gospodu hoćete da zajedno sa nama učestvujete u ovom duhovnom suđenju, pa ćemo na izvestan, razume se, nedovoljno jasan način ispitati pomenute strasti i njihove uzroke.

I tako, neka gnev, kao neki tiranin, bude okovan krotošću. Tučen, zatim, strpljenjem i vučen svetom ljubavlju na ovaj sud razuma, neka bude podvrgnut saslušanju.

"Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te rodila, a takođe i imena tvojih (836) poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju".

A gnev, odgovarajući nam, reče: "Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: taština, srebroljublje, stomakougađanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kćeri: zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drže okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje. A čije je ono dete, pitajte u zgodnom trenutku njega samog".



Na osmom stupnju leži venac bezgnevlja. No, onaj koji ga nosi po samoj prirodi, možda uopšte i nema nikakvog drugog. A onaj koji ga je sopstvenim znojem zadobio, bez sumnje je pobedio svih osam strasti ujedno.