Tema: Sveti Jovan Lestvicnik

Pouka XXVI

O RASUĐIVANjU


v) Kratko vozglavljenje prethodnih pouka



(1084) Čvrsta vera je majka odricanja. Šta je suprotno, jasno je!

Nepokolebljiva nada predstavlja vrata kroz koja u čoveka ulazi bespristrasnost. Šta je suprotno, jasno je!

Ljubav Božija je uzrok tuđinovanja. Šta je suprotno, jasno je!

Potčinjavanje se rađa od samoosuđivanja i čežnje za duhovnim zdravljem.

Uzdržanje je majka zdravlja. Majka uzdržanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na žuč i ocat Gospoda i Boga.

Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude.

Protivnik rđavih i sramnih pomisli jeste skrušenost srca. Vera i tuđinovanje su smrt srebroljublja.

Samilost i ljubav predaje za bližnjeg i samo telo.

Usrdna molitva je propast za uninije.

Sećanje na Sud Božiji rađa revnost.

Lek od gneva je ljubav prema poniženju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno sirotovanje su zadavljenje tuge.

Bespristrasnost prema čulnome znači sagledavanje umnoga. (1085) Ćutanje i bezmolvije su neprijatelji taštine: no, ako živiš u zajednici, koristi poniženje.

Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.

Jelen je gospodar svih vidljivih zmija, a smirenje - svih mislenih.

Svaka pojava u prirodi može odlično da nas pouči duhovnome. Kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog čoveka, ukoliko ne prođemo tesnim i uzanim putem posta i poniženja.

Kao što odveć debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni čovek koji mazi telo ne može popeti na nebo [17].

Isušeno blato više ne godi svinjama. Ni uvenulo telo više ne privlači demone.

Kao što prevelika količina cepanica često zaguši i ugasi plamen, proizvodeći mnogo dima, tako i prekomerena tuga često dušu čini zadimljenom i mračnom, i presušuje izvore suza.

Slep strelac je nesposoban, a učenik koji voli da odgovara - propada.

Kao što prekaljeni čelik može da izoštri nekaljeno gvožđe, tako i revnosni brat često spasava lenog.

Kao što jaja, zagrevana pod krilima ptice, oživljuju, tako i neispoveđene pomisli prelaze u delo.

Kao što se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podstiču jedan drugoga na usavršavanje.

Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rđave misli pomračuju i pogubljuju um.

Kao što osuđeni na smrt koga vode na izvršenje kazne ne govori o pozorištu, tako ni onaj koji iskreno plače nikada neće ugađati stomaku.

Kao što siromasi koji vide carske riznice još više osećaju svoje siromaštvo, tako i duša koja čita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.

Kao što se gvožđe i protiv svoje volje pokorava magnetu, tako se i ljudi, ogrezli u zlu, pokoravaju svojim tiranskim navikama.

Kao što ulje stišava more i protiv njegove volje, tako i post gasi požude tela, čak i onda kada se one mimo naše volje raspale.

Kao što se pritešnjena voda penje u vis, tako često i (1088) duša, pritisnuta nesrećom, kroz pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se.

Kao što se čovek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po rečima i po smirenosti svojoj.

Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka razum.

Kao što čovek na osnovu samog slušanja baš mnogo ne želi da proba ono što nije i svojim očima video, tako i ljudi čistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olakšanje.

Kao što se lopovi ne usuđuju lako da dođu na mesto gde vide da leži carsko oružje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao stražu, postavio molitvu.

Kao što vatra ne proizvodi sneg, tako ni čovek koji ište zemaljsku slavu neće primiti nebesku.

Kao što jedna varnica često izazove veliki šumski požar, tako i jedno jedino dobro delo može da izgladi mnoštvo velikih grehova.

Kao što bez oružja nije moguće uništavati divlje zveri, tako se ni bez smirenja ne može steći bezgnevlje.

Kao što se, po prirodi, ne može živeti bez hrane, tako se čovek do kraja života ne sme ni na časak predati nehatu.

Kao što zrak sunca, koji kroz prozor uđe u kuću, sve osvetljava, tako da se može videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji uđe u srce, pokazuje sve njegove grehe.

Kao što se rakovi lako love zbog toga što se kreću čas napred čas nazad, tako i duša koja se čas smeje, čas plače, a čas naslađuje, ne može imati nikakve koristi.

Ljudi na spavanju mogu biti lako pokradeni: isto važi i za one koji se podvizavaju u blizini sveta.

Kao što čovek koji se bori sa lavom gine onog časa kad od njega odvoji pogled, tako i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada čim mu da odmora.

Kao što se oni koji se penju trulim lestvama izlažu opasnosti da padnu i da se slomiju, tako su i svaka čast, i slava, i vlast, suprotni smirenoumlju.

Kao što je nemoguće da gladan čovek ne misli na hleb, tako je nemoguće da se spase onaj koji ne pomišlja na smrt i Božiji Sud.

Kao što voda može izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.

Kao što slova, u nedostatku vode, brišemo i drugim sredstvima, tako i duše koje nemaju suza izglađuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.

Kao što mnogo đubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika količina hrane izaziva mnoge grehe, rđave misli i snove.

(1089) Kao što čovek kome su noge okovane ne može lako da hoda, tako se ni oni koji gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.

Kao god što se sveža rana lako da izlečiti, tako i zapuštene rane u duši teško zaceljuju, premda se i mogu izlečiti.

Kao što mrtvac ne može da hoda, tako ni očajnika nije moguće spasti.

Ko kaže da ima pravu veru, a u isto vreme greši, podseća na lice koje nema očiju.

Ko nema vere, a čini možda po neko dobro delo, liči na čoveka koji crpe vodu i sipa je u razbijeni sud.

Kao što brod koji ima dobrog krmanoša, uz Božiju pomoć, bezbedno stiže u luku, tako i duša koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije počinila.

Kao što čovek koji nema vodiča lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaškim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta.

Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga što mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.

Kao što čovek koji boluje od neke dugotrajne bolesti ne može u jednom trenutku postati zdrav, tako se ni strasti, pa čak ni samo jedna od njih, ne mogu odjedanput savladati.

Odmeravaj jačinu svake strasti i svake vrline u sebi, pa ćeš znati da li napreduješ.

Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se dešava i onima koji ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.

Mnogi su odmah primili oproštaj grehova. Ali, bestrašće niko nije stekao odmah. Za njega je neophodno i mnogo vremena, i mnogo truda, i milost Božija.

Ispitajmo koje nam zverke ili ptice nanose štetu u doba setve, koje u doba rašćenja, a koje u doba žetve, da bismo stavili i odgovarajuće klopke.

Kao što nema opravdanog razloga da čovek digne na sebe ruku samo zato što ima vrućicu, tako ni do poslednjeg izdisaja ne treba očajavati.

Kao što bi bilo nečasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaču zbog svojih grehova ne odgovara da traže od ljudi bilo kakvu čast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem životu.

Kao što se stanovi građana razlikuju od obitališta (1092) osuđenika, tako i život pokajnika treba da bude različit od života nevinih.

Kao što car ne otpušta iz vojske vojnika koji u ratu zadobije teške rane na licu, već ga, štaviše, unapređuje, tako i nebeski Car uvenčava slavom monaha koji trpi velike nevolje od demona.

Osećanje duše je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje.

To osećanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosećanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor našeg anđela čuvara, koji nam je još prilikom krštenja dodeljen. Zbog toga se nekršteni i ne muče toliko u svojoj duši zbog svojih zlih dela, već samo nekako slabo.

Umanjenje zla ima za posledicu uzdržavanje od zla. Uzdržavanje od zla je početak pokajanja. Početak pokajanja, pak, jeste početak spasenja. A početak spasenja je dobra volja.

Dobra volja rađa trud. A početak truda su vrline. Početak vrlina - cvat. Cvat vrline - delanje.

Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj duši je običaj. Od njega se rađa činjenje dobra. A činjenje dobra je majka straha Božijeg.

Strah Božiji rađa držanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Držanje zapovesti je znak ljubavi. A početak ljubavi je ogromna smirenost.

Ogromna smirenost je kćer bestrašća. A sticanje bestrašća je punoća ljubavi, ili konačno useljenje Boga u one koji su kroz bestrašće postali čisti srcem. Jer, oni će Boga videti (Mt.5,8). Njemu slava kroza sve vekove. Amin

Pouka XXVIII

O MAJCI VRLINA, SVETOJ I BLAŽENOJ MOLITVI,
I O DUHOVNOM I TELESNOM PONAŠANjU ZA VREME MOLITVE

(1129) Po svojoj kakvoći, molitva je sapostojanje i jedinstvo čoveka i Bogom. Po svome dejstvu, ona je održavanje kozmosa, pomirenje sa Bogom, majka suza - i njihova kćer u isti mah, umilostivljenje za grehe, most kojim se prelazi preko iskušenja, grudobran koji štiti od svake muke, razbijanje demonskih napada, služba anđela, hrana svih bestelesnih, buduće veselje, beskonačni podvig, izvor vrlina, uzročnik blagodatnih darova, nevidljivo napredovanje, hrana za dušu, ozarenje uma, sekira za očajanje, potvrda nade, oslobođenje od tuge, bogatstvo monaha, riznica bezmolvnika, smanjivanje gneva, ogledalo duhovnog napretka, pokazatelj duhovnih mera, otkrivač duhovnog stanja, predskazivač budućih dobara, predznak večne slave. Za onoga koji se istinski moli, molitva je sud Gospodnji, suđenje pred prestolom Njegovim pre Strašnog suda.

Ustanimo, i čujmo šta nam ova sveta carica vrlina govori visokim glasom: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe... i naći ćete pokoj dušama vašim, i iscelenje ranama vašim. Jer, jaram je moj blag i lekovit za velike grehe (Mt.11,28-30).

Mi koji želimo da se predstavimo Caru i Bogu, i da razgovaramo s Njim, ne smemo krenuti na put nepripremljeni, da On, ugledavši nas izdaleka bez propisanog oružja i dvorske odore, ne bi svojim slugama i pomoćnicima naredio da nas vežu i bace daleko od lica Njegova, a molbe naše da pocepaju i bace nam natrag u lice. Kad ideš pred Gospoda, neka ti riza duše tvoje bude sva izatkana nitima nezlopamćenja, inače ti molitva ništa neće koristiti.

Neka ti molitva bude sasvim jednostavna: carinik i bludni sin su se jednom rečju pomirili s Bogom (up. Lk.18,10; 15,11).

Stajanje na molitvi je na izgled uvek isto: u stvari ima tu velikih razlika i stupnjeva. Jedni prilaze Bogu kao prijatelju i gospodaru, i prinose mu pesmu i moljenje ne za sebe, nego u pomoć drugima. Drugi traže duhovno bogatstvo, i slavu, i veću smelost pred Bogom. Neki traže da ih Bog potpuno izbavi od njihovih suparnika. Neki, pak, umoljavaju za neko dostojanstvo. Drugi mole da im se potpuno oproste (1132) dugovi. Neki mole za puštanje iz tamnice, a drugi za oslobođenje od svake krivice.

Na hartiju naše molbe stavimo pre svega iskrenu zahvalnost. Na drugo mesto neka dođe ispovedanje i skrušenost u osećanju duše. Potom iznosimo pred Svecara naše iskanje. Ovaj način molitve je najbolji, kao što je Gospod preko anđela objavio jednome bratu.

Ako si bilo kada odgovarao pred zemaljskim sudijom, imaćeš primer kako da se držiš u svojoj molitvi. Ako, pak sam nisi nikada izlazio pred sud, niti si uopšte video kako izgleda sudsko ispitivanje, nauči se bar na primeru bolesnika koji svog lekara, koji se sprema da ih reže i peče, preklinju da ih poštedi.

U svojoj molitvi nemoj upotrebljavati previsprene reči: često je prosto i jednolično tepanje dece bilo najugodnije Ocu njihovom koji je na nebesima. Nemoj nastojati da govoriš mnogo, da ti se um ne rasturi u traženju reči. Jedna reč carinika umilostivila je Boga, i jedna reč, puna vere, spasla je rabojnika. Mnogogovorljivost u molitvi često razliva um i predaje ga maštanju. Nasuprot tome, skromnost u rečima najčešće je u stanju da sabere um.

Potrudi se da se zadržiš na reči molitve koja ti u duši izazove naročitu slast ili umilenje: tada se i naš anđeo čuvar moli zajedno s nama.

Ne budi previše slobodan u svojoj molitvi, makar i stekao čistotu. Naprotiv, pristupi Bogu s velikim smirenoumljem, pa ćeš doći i do veće slobode pred Njim. Moli se za oproštaj grehova čak i kada se popneš na vrh lestvice vrlina, slušajući šta Pavle govori o grešnicima: Od kojih sam prvi ja (1.Tim.1, 15).

Jelo se obično spravlja na ulju i začinjuje solju, a celomudrenost i suze molitvi daju krila. Ako se sav obučeš u krotost i bezgnevlje, nećeš se još mnogo pomučiti da svoj um oslobodiš iz ropstva. Dokle god ne steknemo pravu molitvu, mi ličimo na one koji decu uče hodanju [1].

Bori se da privežeš svoju misao uz reči molitve, ili bolje - da je zaključaš u njih. I ako se desi da se usled svoje detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu. Ali, Onaj koji sve može da učvrsti, može i um naš da načini postojanim. Ako se istrajno podvizavaš, doći će i k tebi Onaj koji određuje granice moru ljudskoga uma, i reći će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš dovde, i dalje nećeš preći (Jov 38,11). Duh je nemoguće vezati. Gde je, pak, Sazdatelj duha, sve ukazuje potčinjavanje.

Ako si ikad mogao gledati u sunce, moći ćeš i s [Bogom] razgovarati onako kako treba. Kako bi mogao upotrebiti pravu reč u razgovoru sa onim što nisi ni video?

Početak molitve sastoji se u tome da se pomisli koje pristupaju odbiju kratkim rečima istog trenutka kad se pojave. Sredina je u tome da razum bude samo u onome što se molitvom govori ili misli. Savršenstvo molitve je otimanje ka Gospodu.

Radost koju u molitvi doživi monah koji se nalazi u opštežiću jeste sasvim nešto različito od radosti onih što (1133) se mole u bezmolviju. Jer, u prvoj, možda, ima i malo ponosa. Druga je, međutim, prepuna smirenoumlja.

Ako stalno vežbaš svoj um da se ne udaljava, on će čak i za trpezom, dok jedeš, biti u tvojoj blizini, a ako nesmetano bludi, nikada neće biti s tobom.

Veliki podvižnik velike i savršene molitve kaže: Volim reći pet reči umom svojim, i tako dalje (1.Kor.14,19). No, to ne odgovara ljudima koji su u duhovnom pogledu na stupnju deteta. Zbog toga mi, kao nesavršeni, treba da obraćamo pažnju ne samo na sadržajnost molitve već i na to da bude što duža i što veća. Kroz ovo drugo se dolazi do prvoga. Jer, daje, veli, čistu molitvu onome koji se usrdno moli [2]makar se i nečisto, i s mukom molio.

Drugo je prljanje molitve, drugo - istrebljenje, drugo - potkradanje, a drugo - porok molitve. Prljanje se sastoji u tome što se čovek, stojeći pred Bogom, bavi odvratnim mislima; istrebljenje - u robovanju nepotrebnim brigama; potkradanje - u lutanju misli, koje on i ne oseća; porok - u prihvatanju nekog priloga [tj. pomisli], koji mu se približava baš za vreme molitve.

Ako za vreme molitve nismo sami, pomolimo se u sebi. Ako nisu prisutni služitelji pohvala, možemo se uz to moliti i vidnim načinom. Kod nesavršenih, um se najčešće prilagođava telesnim dejstvima.

Svi, a naročito oni koji dolaze da od Cara prime oproštaj duga, treba da imaju u sebi neiskazano veliku skrušenost. Dok se još nalazimo u tamnici strasti, slušajmo onoga koji je Petru rekao: "Opaši se ubrusom poslušnosti, svuci sa sebe želje svoje, i bez njih, nag, u molitvi svojoj pristupi Gospodu. Njegovu, i samo Njegovu volju prizivaj, pa ćeš primiti Boga, koji drži kormilo tvoje duše i tobom upravlja sigurno".

Ustavši od svetoljublja i slastoljublja, odbaci brige, svuci sa sebe misli, odreci se tela. Jer, molitva nije ništa drugo do otuđenje od vidljivog i nevidljivog sveta. Šta imam na nebu? Ništa! I šta, mimo Tebe, zaželeh na zemlji? Ništa, sem toga da se u molitvi nikad ne odvajam od Tebe! Jedni vole bogatstvo, drugi slavu, treći imanje. A ja žudim samo za tim da se priljubim uz Boga, i u Njega položim nadu bestrašća mog (Ps.72,25.28). Vera daje molitvi krila; bez vere, molitva ne može uzleteti na nebo.

Molimo se istrajno Gospodu, o, grešni ljudi! Svi bestrasnici, pre no što su dospeli do bestrašća, najpre behu strasni. Premda se ne boji Boga, sudija će ipak dušu, koja je obudovela kroz greh i otpad od Boga, odbraniti od njenog suparnika - tela, i od njenih zlotvora - zlih duhova, budući da se toliko trudi pred njim [3]. Kao neki dobar trgovac, Bog blagorazumne duše privlači k ljubavi svojoj brzim ispunjenjem njihove molitve. A nerazumne duše, [koje liče na] pse, On glađu i žeđu za ispunjenjem (1136) iskanog vaspitava da stalno budu kraj Njega u molitvi. Jer, nezahvalan pas, čim dobije komad hleba, odlazi od onoga koji mu ga je bacio.

Nemoj reći da nisi ništa stekao, ako u molitvi provodiš dosta vremena a ne vidiš nikakvog ploda. Dobitak je već to što se moliš. Kakvo bi ti veće blago i trebalo - nego da se pripijaš uz Gospoda i živiš neprestano u jedinstvu s Njim?

Osuđenik se toliko ne plaši izricanja svoje presude koliko se revnosni molitvenik boji onog trenutka kad treba da stane na molitvu. Ko je mudar i oštrouman, samom pomišlju na molitvu može suzbiti svaku pogrdu, i gnev, i brigu, i nemir, i muku, svako prejedanje, i iskušenje, i nečistu pomisao. Neprestanom molitvom u duši pripremaj se za stajanje na molitvi, pa ćeš brzo napredovati.

Video sam kako monasi, koji su zablistali kao zvezda u poslušnosti, i koji, prema svojim silama, nisu prestajali da misle na Boga - ovladavaju svojim umom i prolivaju pravu bujicu suza čim stanu na molitvu. Prepodobna ggoslušnost ih je pripremila za to.

Molitva u velikom skupu praćena je porobljenjem misli i rasejanošću. U usamljenosti nije tako. Ali, tu je molitva ometana uninijem, a tamo potpomognuta revnošću.

Tek u ratu se vidi koliko vojnik voli svog cara. A ljubav monaha prema Bogu otkriva se za vreme molitve i bogosluženja. Molitva tvoja otkriće ti stanje u kome se nalaziš. Teolozi upravo kažu da je molitva ogledalo monaha.

Ko nastavlja da radi posao i kada nastupi vreme za molitvu, izvrgava sebe ruganju od strane demona. Cilj ovih lopova je da nam neprekidno potkradaju vreme.

Ne odbijaj da se pomoliš za čoveka koji te zamoli za tu uslugu, bez obzira što još nisi stekao dar molitve. Vera onoga koji traži tvoju molitvu spasla je često i onoga koji se skrušeno pomolio za njega. Ne uznosi se ako ti molitva za druge bude uslišena: to je vera njihova učinila.

Učitelj od svakog đaka svakodnevno bez izuzetka traži odgovor o svemu što je do tada učio. I od svakog uma Bog u svakoj molitvi traži da pokaže silu koju je dobio od Njega. Zato treba paziti: čim počneš da se trezvoumno moliš, odmah će se u tebi javiti gnevljivost. To i jeste cilj naših neprijatelja.

Svaku vrlinu, a najviše molitvu, treba uvek da tvorimo sa velikim osećanjem. Duša se moli u osećanju kada se uzdigne iznad svakoga gneva.

Ono što je zadobijeno mnogim molitvama u toku mnogih godina, ostaje trajno.

Ko je Gospoda stekao, više se neće truditi da pronađe svoju reč za molitvu. Tada se Duh moli za njega u njemu uzdisajima neizrecivim (Rim.8,26).

(1137) Ne primaj nikakvu čulnu predstavu mašte za vreme molitve, da ne bi sišao s uma.

Osvedočenje o traženome obznanjuje se u molitvi. Osvedočenje jeste oslobođenje od sumnji. Osvedočenje je neosporivo uverenje o nepoznatom.

Trudeći se revnosno oko molitve, budi i milostiv [4]. Kroz to će monasi stostruko primiti ono što im sleduje u životu koji dolazi iza ovoga. Oganj ljubavi vaskrsava molitvu koja se uselila u naše srce. A kad ova vaskrsne, i uznese se na nebo, dolazi do silaska Ognja u odaju duše.

Neki kažu da je molitva bolja od sećanja na smrt. A ja slavim dve suštine u jednoj ipostasi.

Što duže trči, dobar konj se više zagreva i ubrzava trk. (Pod trkom podrazumevam pojanje svetih pesama, a pod konjem junačan um). Takav podvižnik još izdaleka oseti borbu i, kao spreman, ostaje nepobediv.

Strašno je otimati žednome vodu ispred samih usta. Još strašnije je dušu koja se sa umilnošću moli otrgnuti od toliko žuđene molitve pre nego je završi. Ne prekidaj molitvu sve dok ne vidiš da su te oganj i voda [tj. suze] po promislu Božijem napustili. Možda ti se celog tvog života neće pružiti takva prilika za oproštaj grehova.

Ko je okusio od prave molitve, često može uprljati um i jednom jedinom neprikladnom rečju. Stavši potom na molitvu, on više neće naći ono za čime žudi.

Jedna je stvar trajno nadgledati srce, a druga - biti episkop [tj. nadzornik] srca posredstvom uma, koji kao načalnik i arhijerej Hristu prinosi slovesnu žrtvu. Ulazeći u dušu prvih, sveti i nadnebesni oganj, kako veli jedan od onih što dobiše naziv Bogoslova [5], spaljuje svu nečistotu što je zaostala u njoj; a druge, opet, prosvećuje srazmerno postignutom savršenstvu. Isti oganj naziva se i ognjem koji spaljuje (Pon.Zak.4,24), i svetlošću koja obasjava (Jn.1,9). Stoga neki odlaze sa molitve kao da izlaze iz užarene peći, osećajući olakšanje od neke prljavštine i veštastva, a drugi, kao obasjani svetlošću i obučeni u dvostruku odeću smirenja i radosti. Oni koji odlaze sa molitve bez i jednoga od dva dejstva, molili su se u stvari telesno, da ne kažem - jevrejski, a nikako ne duhovno. Telo koje stupa u dodir sa drugim telom, trpi njegov uticaj, i menja se. Kako da se, onda, ne izmeni onaj koji se nevinim rukama dotiče Tela Božijeg?!

Kod našeg svedobrog Cara može se videti ponešto što se da videti i kod kakvog zemaljskog cara: On ponekad sam, ponekad preko prijatelja, ili preko sluge, a pokatkad i neznanim putem, daje nagradu svoju vojnicima svojim, saobrazno tome koliko je smirenja u nama.

Zemaljskom caru je mrzak onaj koji stoji pred njim i od njega okreće glavu, razgovarajući s neprijateljima gospodarevim (1140). Tako je i Gospodu mrzak onaj čovek koji stoji na molitvi, a prima nečiste pomisli. Tog psa koji ti prilazi oteraj oružjem molitve. Ma koliko bio drzak, ne uzmiči pred njim. Išti suzama, traži poslušnošću, kucaj dugotrpljenjem. Jer, koji tako ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,8).

Pazi da se nepromišljeno ne moliš za žene, da ne bi s desna bio pokradan.

Ne treba da ispovedaš telesne grehe onako kako su učinjeni, u pojedinostima, da ne bi sam sebe naveo na iskušenje.

Neka ti vreme molitve ne bude vreme za razmatranje ni nužnih, pa čak ni duhovnih stvari, inače ćeš izgubiti ono što je bolje.

Ko se neprestano oslanja na štap molitve, neće se spotaći. Ako bi mu se to i dogodilo, ipak neće sasvim pasti. Jer, molitva je pobožno tiranisanje Boga.

Korist od molitve prepoznaćemo po smetnjama koje nam demoni prave za vreme bogosluženja. Plod, pak, molitve poznaćemo u porazu neprijatelja. Po tome poznah da mi želiš dobra, što se neprijatelj moj, kad dođe čas za borbu, neće obradovati zbog mene (Ps.40,12). Povikah, kaže psalmopevac, iz sveg srca mog (Ps.118,145), tj. telom, i dušom, i duhom (up. 1.Sol.5,23). Jer, gde su dvoje poslednjih sakupljeni, tamo je Bog među njima (Mt.18,20).

Ni telesni ni duhovni darovi nisu jednaki kod svih ljudi: nekima više odgovara brzo, a drugima sporije pojanje; prvi se bore sa zaplenjivanjem misli, a drugi sa neznanjem.

Ako bez prekida dozivaš u pomoć Cara kadgod ti se neprijatelji tvoji približe, budi spokojan i nećeš se mnogo namučiti: oni će sami od sebe smesta odstupiti od tebe. Jer, ti nečisti dusi ne žele da vide kako putem molitve dobijaš pobednički venac za borbu s njima. Uz to, oni će morati da pobegnu i zato što ih molitva peče kao oganj. Budi uvek hrabar, i sam će te Bog učiti kako da se moliš.



Nemoguće je putem reči naučiti se gledanju. Jer, vid je prirodan dar. Tako se ni lepota molitve ne može shvatiti samo na osnovu onoga što nam drugi o njoj govore. Jer, ona u samoj sebi ima učitelja - Boga, koji uči čoveka znanju (Ps.93,10), koji daje molitvu onome koji se moli, i koji blagosilja godine pravednika (1.Car.2,9).

Pouka XXIX

O ZEMALjSKOM NEBU, O BOGOPODRAŽAVAJUĆEM BESTRAŠĆU I SAVRŠENSTVU, I VASKRSENjU DUŠE PRE SVEOPŠTEG VASKRSENjA

(1148) Eto, i mi koji ležimo na dnu najdublje jame neznanja, u tami strasti i senci smrti tela ovoga, po drskosti svojoj počinjemo filosofirati o nebu na zemlji.

Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrašća - vrline. Bestrašće, mislim, nije ništa drugo do nebo uma u njegovom srcu, pod kojim sva lukavstva demonska izgledaju kao šala. Bestrasnim se, dakle, u pravom smislu reči naziva, i jeste, čovek koji je telo načinio nepropadljivim, koji je um uzdigao iznad svega stvorenog, koji je sva čula pokorio umu a dušu svoju predstavio Gospodu, pružajući se večito k Njemu, i preko svojih moći.

Neki, opet, određuju bestrašće kao vaskrsenje duše pre vaskrsenja tela, a drugi, kao savršeno bogopoznanje, koje po svojoj vrednosti zaostaje samo za bogopoznanjem koje imaju anđeli. To savršeno savršenstvo savršenih, čijem usavršavanju nema kraja (kako mi reče jedan čovek koji ga je doživeo), tako osvećuje um i otrže ga iz veštastvenog sveta, da ga često, razume se - posle stizanja u ovo nebesko pristanište - odvaja od života u telu i podiže na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu i govori psalmopevac, koji je, možda, to i sam iskusio: Božiji moćnici sa zemlje se uznesoše veoma (Ps.46,10). Takav je bio i onaj Egipćanin, koji u molitvi nije mogao dugo pružati ruke k nebu, dokle god bi se molio u prisustvu drugih [1].

Ima bestrasnih ljudi, no ima i od bestrasnih bestrasnijih. Na primer, jedan čovek silno mrzi zlo; drugi se, međutim, nezasitno bogati u dobru.

I čistota se naziva bestrašćem, i to s pravom: ona je početak sveopšteg vaskrsenja i obesmrćenja smrtnih.

Bestrašće pokaza onaj koji reče: "Um Gospodnji imam" (up. 1.Kor.2,16). Bestrašće pokaza i onaj Egipćanin, rekavši: "Ne bojim se Gospoda" [2]. Bestrašće pokaza i onaj što je molio Boga da mu vrati strasti [3]. Ko se, pre buduće rajske svetlosti, udostojio takvog bestrašća kao onaj Sirijac? (1149) Ta, David, toliko čuveni prorok, kaže Gospodu: Popusti, da se odmorim (Ps.38,14)! A ovaj atlet Božiji kaže: "Prestani da me zapljuskuješ valovima blagodati Tvoje" [4].

Bestrašće ima ona duša koja se tako navikla na vrline, kao što su strasni ljudi navikli na uživanja.

Ako je krajnja granica stomakougađanja u tome da se silom jede i onda kada se ne želi jesti, onda je, svakako, krajnja granica uzdržanja u tome da se neposlušna priroda naša uzdržava i onda kada gladuje. Ako je vrhunac bluda u tome da se čovek pomami od pohote i prema životinjama i mrtvim stvarima, onda je vrhunac čistote - odnositi se svojim čulima prema svakom biću kao stvari bez života. Ako je granica srebroljublja, nikada ne prestajati sa gomilanjem para i nikada se ne zasititi, onda je vrhunac nesticanja - ne štedeti ni svoje sopstveno telo. Ako je granica uninija u tome da se čak ni u potpunom spokojstvu nema trpljenja, onda je vrhunac trpljenja kad čovek i posred najvećih nevolja smatra da ga ništa ne uznemirava. Ako je pučina gneva u tome da se čovek razjari i kada je potpuno sam, onda je dubina izdržljivosti kad čovek ostaje miran bez obzira da li su prisutni ili ne oni koji ga zlostavljaju. Ako je vrhunac taštine, da se čovek ponaša sujetno i onda kada nema nikoga ko bi ga pohvalio, onda je bez sumnje znak savršenog neslavoljublja kada se i prilikom posete stranih ljudi nikad ne potkrade ni najmanja sujetna pomisao. Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznačajnim delima, onda je spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha. I ako je obeležje svecelog ostrašćenja, da se čovek hitro pokorava skoro svemu što demoni tajno poseju u njegovu dušu, smatram da je obeležje svetog bestrašća kad čovek može iskreno reći s Davidom: Onoga lukavoga koji se sklonio od mene, ne poznah (Ps.100,4) ni kako, ni radi čega dođe, ni kako ode? Naprotiv, potpuno sam ravnodušan prema svemu tome, pošto jesam, i biću sav sjedinjen sa Bogom.

Ko se udostojio takvog duhovnog stanja, ima u sebi nastanjena, još za života u telu, samoga Boga koji ga uvek vodi u svim rečima, i delima, i mislima. Stoga takav čovek kroz unutrašnje ozarenje čuje u sebi kao neki glas koji mu otkriva volju Gospodnju, i postaje uzvišeniji u odnosu na svako ljudsko učenje. Kad ću doći i pokazati se licu Božijem (Ps.41,3)? Ne podnosim više plamen ove čežnje, već ištem besmrtnu lepotu, koju mi Ti, Gospode, dade pre no što sam pao u ovo blato!

No, zašto mnogo govoriti? Bestrasnik više ne živi sam, već u njemu živi Hristos, kao što veli onaj koji je srećno ratovao rat, završio trku i održao veru [pravoslavnu] (up. Gal.2,20; 2.Tim.4,7).

Carska kruna nije sastavljena samo iz jednog dragulja. Tako ni savršenog bestrašća nema ako smo makar i jednu jedinu vrlinu (bez obzira kako beznačajna izgledala) propustili da izvršimo.

Zamišljaj bestrašće kao nebeski dvorac nebeskog Cara: (1152) mnoge su obitelji unutar grada [5]; zid, pak, tog nebeskog Jerusalima jeste - oproštaj grehova. Brzo, braćo, da nađemo ulaz u bračnu sobu toga dvorca! Ako nas, (o, nesreće!) zadržava breme grešnih navika ili vreme koje smo proveli u grehu, onda se bar postarajmo da ne budemo lišeni kakve obitelji u blizini bračne sobe! Ako još hramljemo, ili smo posustali, potrudimo se na svaki način makar da se nađemo unutar zidova gradskih. Jer, ko ne uđe tamo pre no što nastupi kraj, bolje reći - ko ne pređe preko tog zida, moraće da se nastani u pustinji. Zbog toga se neko i molio, govoreći: Uz Božiju pomoć preći ću preko zida (Ps.17, 30). I drugi, kao od lica Božijeg, veli: Nisu li to gresi vaši, koji su se isprečili između vas i mene (Is.59,2)?

Razvalimo, prijatelji, bedem ove pregrade koji smo neposlušanjem na svoje zlo podigli. Uzmimo ovde razrešenje duga, jer, u adu nema nikoga ko bi nas mogao izlečiti. Ne bavimo se više ničim zemaljskim, braćo! Mi smo se upisali u ljude koji se ni o čemu zemaljskom ne brinu. Nema greha, nema vremena, nema bremena kojim bismo se mogli izgovoriti. Onima koji primiše Gospoda krštenjem ponovnog rođenja, Bog dade vlast da budu čeda Božija (Jn.1,12), rekavši: Počinite [od zemaljskih briga] i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11) i bestrašće! Njemu slava u sve vekove. Amin.



Blaženo bestrašće uznosi bedni um ljudski sa zemlje na nebo, i sa đubrišta strasti podiže ga, sirotog, a sveopevana ljubav čini da sedne sa načalnicima, svetim anđelima, sa načalnicima naroda Gospodnjeg.

Pouka HHH

O SVEZI DOBRODETELjNE TRIJADE VRLINA,
TJ. O LjUBAVI, NADI I VERI





(1153) A sad, posle svega što je rečeno, ostaje ovo troje, sveza (1156) koja sve povezuje i drži: vera, nada, ljubav. A najveća je ljubav (1.Kor.13,1Z), jer se njome imenuje Bog (up. 1.Jn.4,16). Po mome mišljenju, vera je zrak, nada svetlost, a ljubav krug sunčev. A sve čine jedan blesak i jedan sjaj.

Vera sve može da učini, sve da tvori. Nadu milost Božija ograđuje i čini je nepostidnom. A ljubav nikad ne pada, ne zaostaje i ne da mira onome koji je zanet njenim blaženim oduševljenjem.

Ko hoće da govori o ljubavi Božijoj, odvažuje se da govori o Bogu. A raspravljati o Bogu klizavo je i opasno za ljude koji ne paze mnogo. Istina ljubavi poznata je anđelima, pa i njima - po dejstvu ozarenja. Bog je ljubav (1.Jn.4,16). A ko hoće rečima da objasni šta je Bog, čini što i slepac koji bi seo na obalu okeana i hteo da izmeri koliko je peska na njegovom dnu.

Po svojoj kakvoći, ljubav je upodobljenje Bogu, u meri koja je dostupna smrtnicima. Po svome dejstvu, ona je izvor vere, bezdan dugotrpeljivosti, more smirenja.

Ljubav je, u pravom smislu reči, napuštanje bilo kakve neprijatne misli u odnosu na drugog čoveka. Jer, ljubav ne misli o zlu (1.Kor.13,5).

Ljubav, bestrašće i bogousinovljenje razlikuju se između sebe samo i jedino po nazivu. Svetlost, oganj i plamen se stiču u jednom dejstvu. Tako treba zamišljati i te tri vrline.

U srazmeri sa iščezavanjem ljubavi, u nama se javlja strah. Jer, čovek u kome nema straha - ili je pun ljubavi, ili je duševno već mrtav.

Nije ni najmanje neprilično porediti čežnju i strah, revnost i predanost, služenje i ljubav prema Bogu s onim što se kod ljudi obično da videti. Blažen je, dakle, čovek koji voli Boga kao što zanesen ljubavnik voli svoju draganu. Blažen je čovek koji se boji Boga, kao što se osuđenici plaše sudije. Blažen je čovek koji je postao usrdan u istinskoj predanosti Bogu, kao što su blagorazumne sluge usrdne prema svom gospodaru. Blažen je čovek koji je u vršenju vrlina postao revnostan onako kako su revnosni muževi koji, radi svojih supruga, sebe lišavaju i sna. Blažen je čovek koji u molitvi stoji pred Gospodom onako kako služitelji stoje pred carem. Blažen je ko se podvizava da neprestano ugađa Gospodu, kao što se neki trude da ugađaju ljudima.

Mati tako nije privržena svom odojčetu, kako je sin ljubavi svagda privržen Gospodu.

Onaj ko zaista voli, stalno zamišlja lik voljenoga, i sa uživanjem ga grli u duši svojoj. On od čežnje ni u snu nema odmora. I tada njegovo srce razgovara sa žuđenim. Tako je obično u telesnoj, ali i u bestelesnoj ljubavi. Ranjen tom ljubavlju, neko reče o samome sebi (a za mene je to oduvek bilo jedno čudo): Ja spavam, po prirodnoj nužnosti, a srce moje bdi, po velikoj ljubavi mojoj (Pes.n.pes.5,2).

Zapazi, o, dušo puna vere: kada kao jelen istrebi zveri [tj. strasti], duša [počinje da] žudi i gine za Gospodom, zahvaćena ognjem ljubavi kao otrovom.

(1157) Dejstvo gladi je nekako nejasno i neodređeno. Dejstvo žeđi je, naprotiv, određeno i jasno, jer je svako može osetiti po unutrašnjem žaru. Zato i veli bogočežnjivi pesnik: Žedna je duša moja Boga, Boga krepkoga, živoga (Ps.41,3)!

Prisustvo voljenog čoveka nas primetno menja i čini vedrim, radosnim i veselim. Kakvu li tek promenu neće izazvati prisustvo Gospoda Hrista, kada nevidljivo dođe u posetu čistoj duši?!

Kada se oseti u dubini duše, strah Božiji obično isteruje i proždire prljavštinu. Prikuj, kaže, telo moje za strah Tvoj (Ps. 118,120)! I sveta ljubav proždire neke duše, po onome koji reče: Progutao si mi srce, progutao si ga (Pes.n.pes.4,9), dok druge čini ozarenim i radosnim, po rečenome: Uzda se srce moje u Njega, i pomože mi, i procveta telo moje (Ps.27,7).

Kada je srce čovekovo veselo, i lice mu sija. Kada je sav čovek prožet ljubavlju Božijom, i spolja se, na telu njegovom, kao na nekom ogledalu, primećuje sjaj njegove duše. Tako se proslavio Mojsije, bogovidac (up. Izl.34,28-35). Oni koji su dostigli takav ravnoanđelski stupanj, često zaboravljaju na telesnu hranu. Ja mislim da oni najčešće ne osećaju ni potrebu za njom. Nije ni čudo: čak i ljudi koje telesna žudnja muči često odbijaju da jedu. Smatram da ni telo Ovih besmrtnika više nije podložno bolestima (protivno svim prirodnim zakonima). Jer, njihovo telo je očišćeno, i na izvestan način (dejstvom plamena čistote koji je u njima presekao plamen strasti), načinjeno netruležnim. Mislim, čak, da i ono što jedu, jedu bez ikakve naslade. Jer, kao što podzemna voda napaja koren biljke, tako i nebeski oganj hrani dušu ovih svetih ljudi.

Sa porastom straha Božijeg, u čoveku se javlja i ljubav. Vrhunac čistote je osnovni uslov znanja o Bogu. Sam Bog na tajanstveni način uvodi u svoje istine onoga ko je osećanja svoja savršeno sjedinio s Njim. Jer, doklegod ne dođe do sjedinjenja svih naših osećanja sa Bogom, teško se o Njemu može govoriti. Sjedinivši se s čovekom, Jednosušno Slovo usavršava čistotu, svojim dolaskom umrtvivši smrt. A kada smrt bude umrtvljena, učenik istinske teologije biva ozaren Bogom. Reč Gospodnja, reč koja od Gospoda dolazi, čista reč Njegova, prebiva va vek veka. Ko nije poznao Boga, govori o Njemu sa nagađanjem. Čistota, pak, svog učenika čini teologom, koji sam sobom objavljuje dogmate o Presvetoj Trojici.

Ko voli Gospoda, najpre je brata svog zavoleo. Drugo je dokaz prvoga. Ko voli bližnjega, nikada ne podnosi ljude koji se bave ogovaranjem. Štaviše, beži od njih kao od vatre. Ko kaže da voli Gospoda, a na brata se svog ljuti, liči na čoveka koji sanja da trči.

Moć ljubavi je u nadi. Nadom očekujemo nagradu za ljubav. Nada je obogaćenje nevidljivim blagom; nada je sigurna riznica pre riznice. Ona je odmor od muka, ona - kapija (1160) ljubavi, ona ubija očajanje, ona je slika budućih dobara. Nedostatak nade predstavlja iščezavanje ljubavi. Sa njom su vezane naše muke, na njoj se grade naši podvizi, nju milost Božija okružava. Monah koji je njome ispunjen, upotrebljava je kao nož kojim kolje uninije. Nadu rađa iskustvo darova Gospodnjih. Jer, ko darove Božije nije osetio, ne može a da ne sumnja. Nada pobeđuje gnev: ona ne postiđuje (Rim.5,5). A srdit čovek nije pristojan.

Ljubav je darodavac proroštva. Ljubav je izvor čudesa. Ljubav je bezdan ozarenja. Ljubav je izvor blagodatnog ognja: ukoliko više plamti, on utoliko više raspaljuje žeđ žednoga. Ljubav je život anđela. Ljubav je večito napredovanje.

Objavi nam, o, najlepša vrlino, gde napasaš ovce svoje, gde počivaš u podne (Pes.n.pes.1,6). Osvetli nas, napoji nas, vodi nas, rukovodi nas, jer, eto, želimo da dostignemo visine tvoje. Ti vladaš nad svima. Ranila si mi dušu, pa sad ne mogu više da izdržim silinu tvog plamtenja. Odakle da počnem s pesmom u tvoju čast? Ti vladaš silom morskom, talasanje valova morskih u buri Ti ukroćuješ i umrtvljuješ. Ti kao ranjena vojnika obaraš na tle gordu pomisao. Mišicom sile svoje razbila si neprijatelje tvoje i ljubitelje tvoje činiš nepobedivim (Ps.88,10-11).

Gorim od želje da doznam kako te je Jakov video učvršćenu na vrhu lestvice (up. Post.28,12)! Kako je, dakle, izgledao taj put u visine, reci mi, molim te? Kakav je način i smisao ređanja stupnjeva, onih stuba koje postavi u srcu svome ljubitelj tvoj (up. Ps.83,6)? Koliko ih je, želim da znam? I koliko je vremena potrebno da se svi oni pređu? Onaj što te je video i borio se s tobom, izvestio nas je samo o anđelima koji vode uz lestve. Ništa drugo nije hteo, ili tačnije - nije ni mogao da otkrije, ako baš treba sasvim tačno da kažem.

A ljubav, ta carica, javi mi se kao sa neba, i reče kao da govori na uho duše moje: "Dokle god se, ljubitelju moj, ne oslobodiš od debljine tela svog, nećeš biti u stanju da vidiš lepotu moju, onakvu kakva jeste. A lestve Jakovljeve neka te nauče da sastavljaš duhovnu lestvicu vrlina, na čijem sam vrhu ja učvršćena, kao što i veliki posvećenik moje tajne reče: Sad ostaje ovo troje: Vera, nada, ljubav... Ali od njih najveća je ljubav (1.Kor. 13,13)".





Kratka pouka koja u sebi sadrži sve što je u ovoj knjizi opširno rečeno



(1161) Penjite se, penjite, braćo! Hrabro postavljajte lestve u srce svoje, slušajući onoga koji je govorio: Hodite, popnimo se na goru Gospodnju i u dom Boga našega (Is.2,3), koji usavršava noge naše da budu kao u jelena, i koji stoji na visinama (Ps.17,34), da bismo postali pobednici na stazi Njegovoj! Trčite, molim vas sa onim koji je govorio: Potrudimo se, dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), koji je, krstivši se u tridesetoj godini vidljivog uzrasta, dostigao trideseti stupanj mislene lestvice. Jer, Bog je ljubav.



Njemu priliči pesma, Njemu vlast, Njemu sila, pošto jeste, i beše, i biće uzrok svakoga dobra u beskonačne vekove. Amin.

POUKA PASTIRU

(1165) U ovoj zemaljskoj knjizi, ja sam ti, uzvišeni oče, dao poslednje mesto. No, uveren sam da si ti u Božanskoj knjizi zapisan ispred svih nas. Istiniti je Onaj koji reče: Tako će poslednji po smirenosti, biti prvi po dostojanstvu (Mt.20,16).





Glava I



Pravi pastir je onaj koji izgubljene duhovne ovce može da pronađe i popravi pomoću nezlobivosti, sopstvene brige i molitve. Pravi krmanoš je onaj koji je od Boga i kroz sopstvene podvige primio duhovnu moć kojom je u stanju da brod izvuče ne samo iz morske bure nego i sa samoga dna okeana. Pravi lekar je onaj koji ima telo i dušu bez bolesti, i kome nikakav lek od drugih ljudi uopšte nije potreban. Pravi učitelj je onaj koji je neposredno od samog Boga primio duhovnu knjigu znanja, napisanu Njegovom rukom, tj. dejstvom ozarenja, i kome druge knjige nisu potrebne.

Učiteljima ne odgovara da predaju po tuđim spisima, kao što ni slikarima ne priliči da preslikavaju tuđe slike.

Učeći one koji su dole, uči ih [Mudrošću] koja je sviše. Od čulnoga ih uči duhovnome. Ne zaboravljaj šta je rekao onaj koji kaže da se nauci jevanđelskoj (1168) nije naučio ni od ljudi, ni preko ljudi. Zemaljsko ne može izlečiti zemne.

Dobri će krmanoš spasti brod, a dobar će pastir vratiti u život i izlečiti umne ovce. Ukoliko više ovce idu za svojim pastirom, napredujući bez zaustavljanja, utoliko više će i pastir za njih odgovarati Domaćinu. Rečju svojom kao kamenom neka gađa pastir ovce koje su iz lenosti ili proždrljivosti zaostale za stadom. Jer, i to je obeležje dobrog pastira: kada ovce počnu dremati od velike omorine, u stvari od plamena telesne požude, on najviše treba da pazi na njih, gledajući na nebo. Jer, u časovima takve žege one najlakše postaju plen vukova.

Uostalom, ako i ove [slovesne] ovce, po primeru pravih ovaca, za vreme velike vrućine saginju glavu duše svoje k zemlji, imajmo na umu reči: Srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti (Ps.50,19).

Kad tama i noć strasti obuzmu stado, odredi svog psa [tj. um] na nepomičnu noćnu stražu k Bogu. Nije nimalo neumesno da um svoj zamišljaš progoniteljem zveri.





Glava II



Prirodna je stvar da se bolesnik raduje kad vidi lekara, iako možda nikakve koristi od njega neće imati. I ti, o, divni oče, pribavi flaster, praškove, mast za oči, napitke, sunđere, lek protiv povraćanja, instrumente za puštanje krvi, kautere [tj. instrumente za spaljivanje rana], lekovite masti, sredstva za spavanje, nož, zavoje. (1169) Ako nam sva ta sredstva nedostaju, kako ćemo pokazati svoju lekarsku veštinu? Bilo bi to nemoguće. A nagrada se ne daje za reči, nego za dela.

Flaster je lek za vidljive strasti, tj. za strasti tela. Davanje leka je lečenje unutarnjih strasti i očišćenje od nevidljive prljavštine. Prašak je poniženje koje pogađa čoveka i leči od truleži gordosti. Mast za oči jeste očišćenje duševnog oka uma, natrunjenog uzbuđenjem gneva. Napitak je karanje koje izaziva ogorčenje, ali ubrzo za tim dovodi do isceljenja. Puštanje krvi jeste brzo čišćenje nevidljivog gnoja, tj. jedna hitna i odlučna operacija radi spasenja bolesnika. Sunđer je nega i osveženje bolesnika od strane lekara pomoću ljubaznih, krotkih i nežnih reči, posle puštanja krvi i operacije. Kauter je kazna i epitimija koji se za izvesno vreme čovekoljubivo određuju radi pokajanja. Lekovita mast je uteha koja se posle paljenja kauterom ukazuje bolesniku rečima ili malim odmorima tela. Sredstvo za spavanje označava uzimanje na sebe bremena poslušnika i putem pokornosti mu pružiti odmor, i san besani, i svetlo slepilo da ne vidi sopstvena dobra. Zavoji označavaju trpljenje do smrti kojim se učvršćuju i vezuju oni koji su onemoćali i koji su raslabljeni taštinom. Najzad, nož je nalog i odluka da se odseče duševno umrtvljeni i istruleli ud, da svoju zarazu ne bi preneo i na druge.

Ono što je za lekare blagotvorni lek protiv povraćanja, to je za nastojatelje bestrašće. Kao što se lekari bez ikakve odvratnosti smelo prihvataju lečenja svake gnojne rane, tako i nastojatelji mogu vaskrsnuti svaku umrlu dušu. Nastojatelj treba da se moli pored ostalog i za to, da saoseća svačijem bolu i da uđe u svačije raspoloženje prema tome kako ko zaslužuje, da ne bi i on, kao Jakov, naneo štete i svome ljubimcu i njegovoj sabraći. Predstojatelji to čine obično zbog toga što još nisu stekli duševna čula savršeno izvežbana za razlikovanje dobroga, zloga i onoga što nije ni dobro ni zlo.





Glava III



(1171) Velika je sramota, kada se nastojatelj moli da poslušniku bude darovano ono što ni sam pre toga još nije stekao. Ljudi koji su predstavljeni caru i kojima je car postao prijatelj, mogu ne samo sve njegove služitelje, već i nepoznate ljude, pa čak i neprijatelje, ako hoće, približiti svome gospodaru i načiniti ih učesnicima u njegovoj slavi. Isto misli i u vezi sa svetima: prijatelji se stide da odbiju svoje najbolje prijatelje u bilo čemu i čine im po volji možda i primorani od njih. Dobro je steći prijatelje, duhovne prijatelje [tj. svetitelje i anđele]; ništa nam drugo ne može tako pomoći u ostvarivanju vrline. Jedan bogoljubac mi je pričao da Bog svoje ugodnike nagrađuje darovima uvek, ali naročito u vezi sa godišnjim i Gospodnjim praznicima.





Glava IV



(1173) Lekar je dužan da sa sebe potpuno svuče i same strasti, kako bi u odgovarajućem trenutku mogao odglumiti neku od njih, naročito gnev. Ako od sebe nije potpuno odbacio strasti, neće mu biti moguće da ih bestrasno glumi.

Video sam kako konj, koji još nije bio sasvim dresiran, vođen uzdom mirno hoda. No, čim je gospodar njegov malo popustio dizgine, odmah ga je, iznenada, zbacio sa sebe. Ova se priča odnosi najviše na dva demona. Oni koji hoće da joj pronađu smisao, neka se malo pomuče.





Glava V



(1177) Lekar će mudrost datu mu od Boga prepoznati kada bude u stanju da izleči i one strasti koje mnogi nisu mogli izlečiti. Nije dostojan divljenja učitelj koji bistre đake čini učenicima, već onaj koji tupave i glupe umudri i osposobi. Veština vozara ispoljava se i hvali onda kad odnesu pobedu sa lošim konjima, a uz to ih još i sačuvaju.

Ako imaš od Boga oči da predvidiš buru, opomeni unapred jasno i glasno one koji se nalaze u lađi, inače ćeš biti kriv za brodolom. Jer, svi su tebi poklonili poverenje da bezbedno upravljaš krmom. Poznavao sam lekare koji svome bolesniku nisu skrenuli pažnju na uzrok oboljenja, te su i bolesnicima i samima sebi prouzrokovali veliki trud i satiranje.

Ukoliko više nastojatelj primeti da mu poslušnici i posetioci poklanjaju puno poverenje, utoliko više treba da budno pazi na sebe u svemu što tvori ili zbori, znajući da svi gledaju na njega kao na glavni obrazac, i da sve što od njega dolazi smatraju za pravilo i zakon. Istinskog pastira pokazaće ljubav: iz ljubavi se razape Pastir, Hristos.



Glava VI



Kad govoriš s braćom, usvajaj ono što vidiš u drugima. Tako ćeš izbeći suvišnu stidljivost.

Nanesi povremeno bol bolnome, da njegova bolest ne bi postala hronična, i da se ne bi rđavo završila zahvaljujući kobnom ćutanju. Mnogi su ćutanje krmanoša shvatili kao znak dobre plovidbe, sve dok se nisu nasukali na stene. Čujmo šta veliki Pavle piše Timoteju: Nastoj, veli, u vreme i nevreme (2.Tim. 4,2). U vreme (1180), po mome mišljenju, znači kad ukoreni rado podnose ukor, a u nevreme, kada ih ukor vređa. Voda ne prestaje teći iz izvora ni onda kada nema nijednoga žednoga.

Neki su nastojatelji tako reći po prirodi stidljivi, pa često ćute i onda kada ne bi smeli da ćute. U tom slučaju, neka se ne ustručavaju da pismeno izlože potrebna uputstva, kao što čine učitelji svojim učenicima.

Čujmo što božanski glas govori o nekima: Poseci je! Zašto i zemlju da slabi (Lk.13,7)? Izbacite zloga između vas (1.Kor.5, 13). Ne moli se za narod ovaj (Jer.7,16). Nešto slično je [rečeno] i o Saulu (up. 1.Car.16,1). Potrebno je, najzad, da pastir zna nad kime, kako i kada primenjivati takve mere. Jer, niko i ništa nije istinitije od Boga. Onome ko se ne zastidi ni kada ga koriš nasamo, javni ukor, učinjen u prisustvu mnogih, biće samo povod za još veću bestidnost, u kojoj će hotimično prezreti svoje spasenje.





Glava VII



(1181) Kod mnogih pametnih bolesnika sam zapazio: znajući svoju plašljivost i slabost, molili su lekare da ih vežu čak i kada lekari nisu imali takvu nameru, i da ih nasilno po njihovoj želji leče. Jer, duh im beše bodar zbog nade u budućnost, a telo slabo usled zastarelih rđavih navika (up. Mt.26,41). Videvši to, ja sam umolio lekare da ih poslušaju.

Duhovni putovođa nije dužan da svakome ko dođe u manastir govori da je put uzan i tesan (Mt.7,14), niti, pak, svakome - da je jaram blag i breme lako (Mt.11,29). Bolje je posmatrati svakoga posebno i svakome izabrati odgovarajući lek. Onima koji su opterećeni teškim gresima i, usled toga, skloni očajanju, odgovara jedan lek, a onima, opet, koji naginju gordoumlju i uobraženosti, više odgovara drugi lek.

U nameri da krenu na daleki put, izvesni ljudi upitaše one koji ga poznaju, i čuše da je sasvim bezbedan. Čuvši to, oni oduševljeni olako krenuše na put. Međutim, kada (1184) pređoše pola puta, neki pretrpeše nesreću, a drugi se vratiše, pokazavši se nespremnim za tegobe koje su ih na putu očekivale. Suprotno tome, mislim da nikakve strašne reči ne mogu izazvati strah tamo gde se ljubav božanska kosnula srca. Takođe, gde se pojavi strah od pakla, svakojaka muka se [spremno] podnosi. Gde se primeti nada na Carstvo nebesko, tamo je i prezir prema svemu zemaljskom.

Dobar vojskovođa treba jasno da zna položaj i mesto svakoga potčinjenog. Jer, možda u mnoštvu vojnika ima i takvih koji se bore nasamo i koji treba da se povuku u bezmolvije, kako bi zajedno sa vojskovođom pomagali saborcima. Sam krmanoš, bez saradnje mornara, ne može spasti brod. Ni lekar ne može izlečiti bolesnika, ako mu se prethodno on sam ne obrati sa punim poverenjem, pokazujući mu rane i moleći ga za lek. Oni koji su se stideli da lekaru pokažu svoje rane, doveli su ih do truljenja, a mnogi su, često, i umirali.





Glava VIII



Dok ovce pasu, pastir ne treba da prestane upotrebljavati sviralu pouke, a naročito kad krenu na spavanje. Kurjak se ničega toliko ne boji kao jeke pastirske frule.

Pastir ne treba uvek da se nerazumno smirava pred potčinjenim, niti da se uvek nerazborito uznosi. U oba slučaja treba da se ugleda na Pavla (up. 2.Kor.10,10; 12,10). Gospod često zatvara oči potčinjenima da ne vide mane nastojatelja. A kada im nastojatelj sam počne otkrivati svoje mane, u njima rađa nepoverenje. Znao sam nastojatelja koji se u najdubljem smirenju savetovao sa decom o izvesnim stvarima. Znao sam i jednoga drugog nastojatelja, koji je u svojoj uobraženosti uvek želeo da im pokaže svoju pamet, obraćajući im se s podsmešljivošću.

Video sam, mada retko, da u izvesnim okolnostima strasnici upravljaju bestrasnicima, te se malo po malo, zastidevši se svojih potčinjenih, oslobađaju i sopstvenih strasti. Mislim da je to njima u stvari nagrada za spasavanje potčinjenih. I tako im je upravljanje u strasnom stanju poslužilo kao osnov bestrašća.





Glava IX



Treba paziti, da ne izgubimo na pučini ono što smo skupili u luci. To će razumeti oni koji se otiskuju u vrevu sveta mada još nisu izvežbani. Zaista je velika stvar hrabro i junački podnositi žegu, tišinu i čamu bezmolvija, i ne tražiti ohrabrenja i utehe van broda svoje kelije - kao što čine malodušni mornari koji u trenucima nesnosne vrućine skaču u vodu. Nesravnjeno veća stvar jeste ne bojati se vreve, već posred buke ostati u srcu neustrašiv i nepomičan, prebivajući spolja s ljudima, a iznutra s Bogom.





Glava X



Neka ti, o, čudesni oče, poredak zemaljskih stvari posluži kao primer za nas. Neko dođe na ovaj naš zaista strahotni sud kao osuđenik; neko, pak, budući nevin, hita na delanje i službu Bogu. Dolazak jednih sasvim je različit od dolaska drugih, pa traži i sopstvena pravila: krivac treba, pre svega, da bude upitan (razume se, nasamo) koje grehe je učinio, tačno po njihovoj vrsti. To treba činiti sa dva razloga: prvo, da stalno podstican ispovešću ostane skroman u rečima; i drugo, da se seća s kakvim smo ga ranama primili, što će ga pobuđivati na ljubav prema nama. Ne treba da zaboraviš, časni oče (kao što ti nije nepoznato, Bože sačuvaj!), da Bog uzima u obzir mesta, uspone i navike [pokajanih] krivaca. U svemu tome ima mnogo nesličnosti i razlika. Često se onaj koji je nemoćniji, pokazuje kao smireniji srcem. Stoga su i duhovne sudije dužni da ga lakše kažnjavaju. U suprotnom slučaju, jasno je šta treba raditi.





Glava XI



Nije zgodno da lav čuva ovce, niti je bezbedno da onaj (1188) koji je još rob strasti upravlja strasnima. Jeziv je prizor: lisica među pilićima. A ništa jezivije od gnevljivog pastira. Lisica tamani piliće, a on unosi nemir među slovesne duše i upropašćuje ih.

Pazi da ne budeš strog islednik sitnica, inače nisi Božiji podražavalac.

I ti sam, sa svoje strane, imaj Boga za upravitelja i vođu svakome tvom unutarnjem i spoljnjem delanju, kao nekoga odličnog krmanoša. Bogom odsekavši sopstvenu volju, i ti ćeš postati kao neki bezumnik koga On svojim znacima vodi. Kao i svaki pastir, ti treba da ispitaš, ne čini li milost Božija takva čudesa preko nas zbog vere onih koji dolaze, a ne zbog naše čistote. Jer, i mnogi strasnici su na taj način počeli činiti čuda. Mnogi će mi, kaže Spasitelj, reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u ime tvoje prorokovali (Mt.7,22), itd. Stoga ni ovo što smo rekli nije neverovatno.

Onaj ko je zaista našao milost kod Boga, može neprimetno činiti dobra i namučenima, projavljujući dve najveće koristi: sebe štiteći od slave, kao od rđe, a pomilovane učeći da budu zahvalni samo Bogu.





Glava XII



(1189) Onima koji sa mladićkim oduševljenjem trče stazom duhovnog podviga, predlaži jaču i bolju hranu. Onima koji zaostaju po razumevanju ili po svome životu, podaj mleka, kao deci. Svaka hrana u svoje vreme. Često jedna te ista hrana jedne ljude čini usrdnim, a druge bezvoljnim. Prilikom sejanja duhovnog semena treba paziti na vreme i lice, na količinu i kakvoću.

Izvesni ljudi se nerazborito poduhvatju da budu pastiri duša ljudskih, ne pridajući nikakav značaj odgovornosti nastojateljstva. Imajući ranije veliko bogatstvo, oni iz ovog sveta otidoše praznih ruku zato što su ga nerazumno razdali drugima.

Postoje prava i zakonita deca [iz prvog braka], deca iz drugog braka, zatim nahočad, i najzad deca rođene od bludnica. Poznati su, isto tako, i mnogi vidovi duhovnog usvojenja, koji odgovaraju različitim vrstama dece. Postoji pravo duhovno usvojenje, predavanje duše za dušu bližnjega u svemu. Postoji duhovno usvojenje u kome pastir na sebe preuzima dotadašnje grehove usvojenika, i ništa više, ili samo one grehe koji se u međuvremenu učine, i samo toliko. Neki, pak, usled nedostatka duhovne snage i odsustva bestrašća, primaju na sebe samo teret sopstvenih naredaba. Pa i u samom savršenom duhovnom usvajanju, naša odgovornost je srazmerna odsecanju volje onoga koji se usvaja.

Pravi sin se poznaje u odsustvu oca.

Nastojatelj treba da razmotri i zapazi one koji mu se protive i odgovaraju u prisustvu drugih, te da ih pred izvesnim velikim podvižnicima kazni teškim epitimijama, kako bi time i druge zaplašio. To treba da učini čak i da ih one teško pogode: važnije je što će mnogi biti naučeni pameti, nego što će jedan biti uvređen u svojoj sujeti.

Ima ljudi koji, pokrenuti duhovnom ljubavlju, uzimaju na sebe bremena drugih i preko svojih moći, sećajući se Onoga koji reče: Od ove ljubavi niko nema veće (Jn.15,13), i tako dalje. A ima i drugih ljudi, koji su, možda, od Boga i dobili sposobnost da prime na sebe tuđe breme, ali se teško odlučuju da preuzmu na sebe teret spasenja bližnjega. Ove ja veoma žalim, kao ljude koji nisu stekli ljubav. A o prvima nađoh na jednom mestu: Ko odvaja dragoceno od rđavoga, biće kao usta moja (Jer.15,19); i: "Neka ti bude kako si uradio!"

Imaj u vidu i to, molim te, da je greh nastojatelja u mislima često pred Bogom teži od greha koji poslušnik učini na delu: pogreška vojnika je lakša od zloumišljaja vojvode.

Poučavaj poslušnike da telesne i bludne grehove ne ispovedaju po njihovom izgledu. A svih ostalih sagrešenja treba se sećati po izgledu, noću i danju.

Vežbaj ih da budu bez ikakavih zadnjih misli među sobom, (1192) a veoma obazrivi prema demonima. Od tebe ne sme biti sakriveno kakav cilj imaju tvoje ovce u svojim međusobnim odnosima. Jer, nevidljivi vuci se staraju da posredstvom lenih upropaste revnosne. Ne oklevaj da išteš i da se moliš i za potpuno nemarne i to ne da budu pomilovani (to je nemoguće ako i oni sami ne rade na tome), nego da ih Gospod podstakne na revnost.

Slabi u veri ne treba da jedu zajedno sa jereticima, kao što i kanoni propisuju (up. Rim.14,1). Jaki, pak, u veri neka idu, ako ih zamole neverni, samo u pravo vreme.

[Za grehe koje si učinio] ne izvinjava neznanje. Jer, ko u neznanju počini nešto što zaslužuje batine, biće bijen zato što nije naučio (up. Lk. 12,48).





Glava XIII



(1192) Sramota je da se pastir plaši smrti, budući da se i sama (1193) poslušnost određuje kao neznanje za strah od smrti. Raspituj se, blaženi, za vrlinu bez koje niko neće videti Gospoda, pa je pre svih ostalih pribavi svojoj deci, čuvajući ih na svaki način od lepih i ženolikih lica. Svi koji žive pod našim rukovodstvom u Gospodu, treba da imaju odgovarajuće zanimanje i boravište, prema svojim godinama. Nijednoga čoveka koji bi da se smiri u ovom pristaništu, ne bi trebalo odbijati pre nego što se dobro ispita. Jer, tako se čak i svetu čini.

Ruke ne stavljaj brzo ni na koga (up. 1.Tim.5,22). Jer, ima ovaca koje u neznanju dolaze k nama. Došavši do zrelosti i ne podnevši težinu i žegu manastirskih podviga, one prebegavaju u svet. Za njih će pred Bogom odgovarati oni koji su ih postrigli pre vremena.

Ima li domoupravitelja Božijeg, kome suze i trud ne bi više bili potrebni i koji bi ih nepoštedno upotrebljavao pred Bogom za očišćenje drugih? Naročito nemoj prestati da čistiš isprljane duše i tela, da bi smelo mogao zatražiti od dobroga Sudije pobedne vence ne samo za svoju dušu nego i za duše drugih.

Video sam bolesnika koji je verom izlečio bolest drugog bolesnika, pomolivši se za njega Bogu sa pohvalnom bestidnošću i u smirenju položivši dušu za dušu. Tako je sa isceljenjem bližnjega izlečio i samoga sebe. A videh i čoveka koji je nešto slično uradio iz gordosti i čuo reči prekora: Lekaru, izleči se sam (Lk.4,23)!

Može se jedno dobro ostaviti radi većega dobra, kao što je činio onaj koji je mučeništvo izbegavao radi koristi onih što su se pod njegovim rukovodstvom spasavali i prosvećivali, a ne iz straha [1]. Drugi će se čovek sam izložiti sramoti, da bi spasao čast ostalih. I dok ga mnogi drže sa slastoljupca, on se ipak ponaša kao varalica i kao istiniti (up. 2.Kor.6,8).

Ako neće ostati nekažnjen onaj koji može da kaže nešto korisno, a ne govori u dovoljnoj meri, koliko će tek, prijatelju dragi, biti odgovorni oni koji su bili u stanju da delima svojim pomognu zlopatnicima, a izbegavahu dobročinstvo? Izbavljaj braću, ti koji si od Boga izbavljen! Spasavaj, spaseni, one koje vode u smrt, i ne budi tvrdica kad treba iskupiti duše koje demon ubija. Jer, velika je nagrada Božija za svako živo biće, za svako delanje i sagledavanje ljudi i anđela. Onaj ko čistotom, datom mu od Boga, otire prljavštinu i sa drugih ljudi, i od poročnih Bogu prinosi neporočne darove, pokazuje da je saradnik bestelesnih i duhovnih sila. Jer, samo jedno je večiti podvig slugu Božijih: Svi koji ga okružuju, doneće mu poklone, tj. duše (Ps.75, 12).

Ni u čemu se drugom u tolikoj meri ne ispoljava čovekoljublje i dobrota našeg Sazdatelja prema nama, kao u tome što ostavlja devedeset devet ovaca, samo da nađe zalutalu (up. Mt.18, 12; Lk.15,4). Stoga pazi, mili moj, i svu svoju brigu i ljubav, toplinu, stajanje i moljenje Bogu uloži za one koji su daleko zalutali i koji su se u tome lutanju satrli. Jer, (1196) gde su velike bolesti i ozlede, tamo i lekar bez sumnje dobija veliku nagradu. Razmotrimo, pazimo i radimo!

Nastojatelj nije uvek dužan da se strogo pridržava pravila, jer mora da vodi računa i o ljudskoj slabosti. Video sam kako svemudri sudija raspravlja spor između dvojice braće: onoga koji nije bio u pravu opravda, jer beše slabijeg duha, a onoga koji je bio u pravu osudi, jer beše jačega duha i hrabriji. On je tako postupio da izricanjem pravde njihov sukob ne bi postao dublji. Uostalom, svakome je nasamo rekao ono što mu je trebalo reći, naročito onome čija duša beše bolesna.

Polje bogato travom koristi ovcama, a učenje o smrti i sećanje na smrt još više odgovara svim slovesnim ovcama i može da izleči svaku bolest. Obrati pažnju na hrabre, i ponižavaj ih bez razloga u prisustvu slabih, da lekom jednoga izlečiš bolest drugoga, i da natovarene i klonule naučiš kako se trpi.

Nikad se nije čulo da Bog otkriva ono što mu čovek ispovedi, jer bi inače odvratio čoveka od ispovesti, i bolest njegovu načinio neizlečivom. Stoga, makar imali i dar predznanja, nikada ne treba da preduhitrimo grešnike, otkrivajući im grehe. Naprotiv, treba da ih izvesnim zagonetnim izrazima podstičemo na samostalno ispovedanje. Jer, i za samo ispovedanje oni će zaslužiti veliki oproštaj. A posle ispovesti treba da ih udostojimo većeg staranja i veće slobode u odnosu prema nama nego ranije. Zahvaljujući tome, njihovo poverenje i ljubav prema nama će veoma brzo porasti. I dužni smo da im na samima sebi pokažemo primer krajnjeg smirenja, te da ih vaspitamo da imaju strahopoštovanje prema nama. Gledaj, samo, da suvišnim smirenjem ne navučeš na glavu dece svoje živu žeravicu (up. Rim.12, 20).

U svemu treba da budeš trpeljiv, osim kada se radi o neposlušnosti. Obrati pažnju da se u tvome voćnjaku ne nalazi drvo koje samo uzalud zauzima mesto, dok bi na drugom mestu, možda, moglo doneti ploda. Nikako se nemoj ustručavati da takvo drvo, uz ljubazno odvraćanje, savetom presadiš. Ponekad nastojatelj može bez opasnosti rukovoditi svoje bratstvo ka vrlini čak i na mestima koja nisu vrlo prijatna, tj. koja su puna povoda za slastoljublje ili veoma naseljena.

Prema tome, pastir treba da bude obazriv kod primanja [slovesnih ovaca]. Jer, Bog ne zabranjuje svako odbijanje i izbegavanje prijema. Ako ima velikog uspeha u podvigu duševnog bezmolvija, lekaru nije toliko ni potrebno da se stara o telesnom bezmolviju bolesnika. A ako nema prvoga, upotrebiće drugo. Nijedan naš dar Bogu ne može biti tako ugodan kao slovesne duše, koje mu se prinose na žrtvu kroz pokajanje. Sav kozmos ne vredi koliko jedna duša: kozmos prolazi a duša jeste i ostaje besmrtna.





Glava XIV



(1197) Zato, blaženi, nemoj slaviti one što Hristu žrtvuju imanje, već one koji mu prinose slovesne ovce. Svepaljenica treba da ti bude bez mane, inače ti ništa neće koristiti.

Kako treba razumeti reči: Sin Čovečiji ide kao što je pisano za njega, ali teško onome čoveku koji ga izda (Mt.26,24; Lk.22, 22), tako, izgleda, treba razumeti i obrnuto, tj. da mnogi koji hoće spasenje treba da se spasu, dok će se nagrada dati onima preko kojih su se, posle Gospoda, spasli.

Pre svega, časni oče, potrebna nam je duhovna sila da (1200) bismo mogli povesti za ruku kao decu i osloboditi od rulje pomisli one koje nastojimo uvesti u Svetinju nad svetinjama, i kojima pokušavamo pokazati Hrista, kako sedi za njihovom tajanstvenom i skrivenom trpezom dok se još nalaze u predvorju ulaza i dok ih rulja pritiska i davi u nameri da ih na svaki način spreči da uđu. A ako su neki uz to i sasvim nejaki ili slabi, treba ih podići na svoja ramena, i poneti, sve dok ne prođu kroz vrata ovoga zaista tesnog ulaza: tu je obično najveća gužva i tiskanje. Zbog toga i reče neko o tim vratima: Muke mi ove predstoje dok ne uđem u svetište Božije (Ps.72,16)!

Mi smo već govorili, oče otaca, kakav beše onaj otac nad ocima i učitelj nad učiteljima, sav obučen u nebesku mudrost, nelicemeran, darovit, vedar. I što je od svega čudesnije, monahe koji bi ispoljili veoma jaku želju da se spasu, on bi držao u velikoj stezi. One, pak, koje bi primetio da rade po svojoj volji, ili po pristrašću, on bi lišio baš onoga do čega im je najviše stalo, tako da su se, najzad, svi čuvali da izraze svoju volju u vezi sa onim što im je zapalo za oko. Slavni otac je večito govorio: "Bolje je nekoga i prognati iz manastira, nego dozvoliti da poslušnik radi što mu se prohte". Iguman koji izgoni, često izgnanog čini smirenijim i sposobnijim da se odrekne svoje volje, a iguman koji misli da prema svojevoljnim poslušnicima treba biti čovekoljubiv i snishodljiv, čini da ga oni u času svoje smrti kunu kao čoveka koji ih je u stvari obmanuo, i koji im ništa nije koristio.

Imalo se šta i videti kad veliki, po završetku večernjih molitava, sedne na stolicu svoju (na izgled - ispletenu od pruća, ali iznutra - ispletenu duhovnim darovima) kao car na presto, okružen divnim bratstvom kao rojem mudrih pčela, koje reči njegove sluša kao da su reči Božije, i od njega prima zapovesti.

Jednome bi naredio da pre spavanja pročita napamet pedeset Psalama, drugome - trideset, trećem - sto. Nekome bi naredio da učini toliko isto metanija, a drugome - da spava sedeći; jednome - da čita neko vreme, a drugome - da toliko i toliko stoji na mo-litvi. Postavio je uz to i dvojicu nadzornika nad braćom, koji su danju nadzirali i sprečavali sastanke i nerad, a noću bezvremena bdenja i ono o čemu nije red ni pisati.

I ne samo to. Veliki je svakome određivao posebno pravilo u pogledu hrane: nisu svi imali jednaku, ni sličnu hranu. Hrana se svakome određivala prema njegovom duhovnom stanju: dobri domoupravitelj je jednima određivao suhojedenje, a drugima ukusniju hranu. I čudno - naređenja su primana bez gunđanja, kao iz usta Božijih.

Slavnome igumanu beše potčinjena i Lavra [2], u koju je slao na bezmolvije iz manastira one koji bi za to bili sposobni.

Ne navikavaj, molim te, prostodušne monahe, da se bave (1201) zamršenim mislima, već (ako je moguće) bolje pretvaraj u prostodušne i one kod kojih je duhovni život složeniji, ma koliko ti to izgledalo čudnovato.

Ko je dostigao najviši stupanj čistote putem krajnjeg bestrašća, moći će kao božanski sudija da primenjuje i oštre mere. Jer, nedostatak bestrašća grize savest sudije i ne dopušta mu da kažnjava i otire zlo onako kako bi trebalo.

Pre svega drugog, ostavljaj svojim sinovima nasleđe bestrasne vere i pobožnih dogmata, kako bi ne samo sinove nego i unuke priveo Gospodu putem Pravoslavlja. Nemoj da ti bude žao da iscrpljuješ i ukroćuješ mladiće u punoj snazi, kako bi te proslavili u času smrti. Neka ti u tome, svemudri oče, bude uzor veliki Mojsije, koji nije bio u stanju da svoje poslušne sunarodnike (ma koliko ga oni spremno pratili) oslobodi od faraona dokle god nisu počeli jesti beskvasni hleb sa gorkim zeljem. (Beskvasni hleb je duša koja u sebi nema kvasca svoje volje: sopstvena volja nadima i uznosi dušu, a beskvasni hleb je smirava. Pod gorkim zeljem podrazumevamo ponekad onu gorčinu koja se oseti kada se izvršavaju zapovesti, a ponekad muku gorkog posta).

A ja, šaljući ovo pismo tebi, oče otaca, počinjem da se plašim, slušajući: Zar ti koji učiš druge, sebe ne učiš (Rim.2, 21)? Zato ću reći samo još dve reči, i time završiti.





Glava XV



Duši koja se pomoću čistote sjedinila s Bogom, nije potrebno da sluša drugoga kako bi se učila. Jer, ona, blažena, u sebi samoj nosi večno Slovo, Uvoditelja u božanske tajne, Vodiča i Prosvetitelja. Takva je, sećam se, tvoja najsvetija i svetla glava.

Poznata mi je ne samo po pričanju, nego i po samim delima, i iz sopstvenog iskustva, tvoja svečista duša, koja blista kao zvezda, naročito zveroubistvenom krotošću i smirenjem, slično onom velikom zakonodavcu [tj. Mojsiju], čijim stopama i ti, najtrpeljiviji, zaista ideš [3].

Penjući se uvek u visine, još malo pa da i njega prestigneš, mislim, u slavi čistote i trofeju celomudrenosti. Jer, tim se vrlinama, više no ičim drugim, možemo približiti Bogu svečistome, svakoga bestrašća Darodavcu i potpori, koji ljude što se još na zemlji nalaze - pomoću bestrašća sa zemlje prenosi na nebo. Na tim vrlinama, kao na nekim ognjenim kolima, popeo si se na nebo marljivim nogama podviga, dragi ljubitelju čistote, slično Iliji.

I ne samo da si Egipćanina ubio, i pobedni venac sakrio u pesak smirenja, nego si se i na Goru popeo; u trnovitom življenju svome na mestu do koga se i zveri teško mogu (1204) uspuzati, video si Boga i uživao u Njegovu glasu i zračenju Njegove svetlosti; odrešio si obuću, tj. sav mrtvački pokrov starog čoveka; uhvatio si za rep, tj. za kraj, onoga koji je od anđela postao aždaja, i bacio ga u njegovu sopstvenu pećinu i najdublju jamu, u Egipat krajnje tame; pobedio si faraona, gordog i divljeg; porazio si Egipćane i pobio njihove prvence - i to ti je i najveća pobeda.

Stoga ti je, kao nepokolebljivome, Gospod i poverio da vodiš braću, koju si ti, vođo nad vođama, bez straha izbavio od faraona i od prljavoga posla pravljenja cigle, tj. od tela. I od svega svog iskustva dao si im da vide oganj Božiji i oblak čistote koji gasi svaki plamen. I ne samo to: ti si i ovo plamteće Crveno more, na kome propadaju toliki ljudi, razdvojio palicom svojom pred njima. I svojom pastirskom veštinom načinio si ih trijumfalnim pobednicima, ukrašene trofejima, potopivši iza njih konačno sve koji su ih proganjali.

Ne samo to, nego si zatim širenjem ruku pobedio i Amalika gordosti (koji obično preseca put pobediocima posle pobede na moru), stojeći posred delanja i sagledavanja. Za narod tvoj koji ti je od Boga poveren i Bogom obasjavan, pobedio si tuđince. One koji su s tobom, izveo si na Goru bestrašća, postavivši sveštenika i zavevši obrezanje, bez čijeg očišćenja nije moguće videti Boga.

Uzašao si na visinu, uklonivši svaku maglu, mrak i vihor, tj. trimračnu tamu neznanja, i približio se ognju nesravnjeno časnijem, tajanstvenijem i uzvišenijem od onoga u kupini; udostojio si se glasa, udostojio viđenja i proroštva. Ti si, možda, još ovde video ono što je iza ovoga sveta, u budućem životu, tj. krajnje ozarenje saznanja do koga će doći tamo. Zato si čuo glas: Neće videti čovek [lica moga - Izl.33,20], zbog čega si, kao u najdublju dolinu smirenosti, sišao sa Horiva, sa bogoviđenja, noseći sa sobom i tablice znanja i uzlaženja, proslavljen na licu duše i tela.

No, kakvog li prizora: družina moja pravi zlatno tele! Kakvog li, samo, razbijanja tablica! Šta onda? Uzevši narod za ruku, proveo si ga kroz pustinju. I kad su počeli da pate od jare svog sopstvenog ognja, drvetom (raspećem tela sa strastima i željama) si iz njih izveo izvor vode suza.

Ti ratuješ sa narodima koji ti stoje na putu; istrebljuješ ih ognjem Gospodnjim; stižeš na Jordan (mene ništa ne sprečava da malo i odstupim od istorije); kao Isus [Navin] rečju razdeljuješ vodu, da prođe narod, i nizvodni tok reke šalješ u slano i mrtvo more, a uzvodni tok, tok ljubavi, šalješ na više, na oči tvojih duhovnih Izrailjaca.

(1205) Zatim zapovedaš da se ponesu dvanaest kamenova, simvolišući ili apostolski zbor ili nagoveštavajući pobedu nad osam naroda, tj. nad osam strasti, i uz to sticanje četiri glavne vrline [4]; potom ostavljaš za sobom mrtvo i besplodno more, i stižeš pred neprijateljski grad: trubiš molitvom, kružeći oko njega u sedmičnom krugu ljudskog života. Ti si razorio grad, ti si pobedio, tako da i ti možeš pevati neveštastvenom savezniku: Neprijatelju mome konačno nedostade oružja (Ps.9,7. Ti si razorio gradove mojih strasti!

Ako hoćeš, dotaći ću se onoga što je od svega važnije i vrednosnije: uzišao si do Jerusalima, tj. do viđenja savršenog duševnog mira. Hrista gledaš, Boga mira; zlopatiš se s Njim, kao dobar vojnik; raspinješ se s Njim telom, i strastima, i željama. I pravo je, jer i ti postade bog faraonu i svoj njegovoj bogoprotivnoj sili; ukopavaš se sa Hristom i silaziš s Njim u ad, tj. u dubinu teologije i tajni božanskih, i bivaš pomazan mirisima od srodnih i prijateljskih žena, tj. vrlina, i mirišeš. (Šta me sprečava da tako izrazim ono što mislim?).

Ti si na nebu; sediš s desne strane (o, kakvog uspeha!), pa ćeš i uskrsnuti u treći dan, posle pobede nad tri tiranina, ili da kažem jasnije - posle pobede nad telom, dušom i duhom; posle očišćenja sva tri dela duše (želateljnog, razdražajnog i slovesnog) ti dolaziš i na Maslinsku Goru. (Treba već i skratiti i ne mudrovati suviše u jednome pismu koje se upućuje onome koji je pun mudrosti i koji po znanju nadmašuje sve koji su iznad nas). O toj Gori, mislim, jedan divni putnik, dok se peo njenim obroncima, reče: Visoke gore su za jelene (Ps.103,18), tj. za duše koje istrebljuju mislene zveri. Trčeći s njim zajedno, ti si stigao na tu Goru i pogledao na nebo.

Ponovo se vraćam prenosnom načinu izražavanja: blagoslovio si nas, učenike svoje, i video postavljenu i utvrđenu lestvicu vrlina, kojoj si ti, po danoj ti blagodati Božijoj, kao mudri neimar položio temelj, tačnije - koju si sam i dovršio, mada si po smirenoumlju svome naterao i nas nedotupave da otvorimo svoja nečista usta na korist naroda tvog. Nije ni čudo: kako veli sveštena istorija, čak je i Mojsije nazvao sebe mucavim i lošim govornikom (up. Izl.4,10). Ali, on je sa sobom imao Arona, odličnog, darovitog i duhovitog govornika. A ti si se, posvećeni, ne znam zašto, obratio meni, bezvodnom izvoru, prepunom egipatskih žaba, ili pre - ugljenja.

No, kako ne bi bio red da ostavim svoje pero pre nego što završim povest o tvome životu, o, nebeski putniče, mi ćemo, pletući ponovo venac krasote tvoje, reći: (1208) Približio si se svetoj Gori, oči svoje si podigao k nebu, kročio si, potrčao i dospeo, uzdigao se i stigao do heruvimskih vrlina, uzleteo i uzneo se kličući, pobedivši neprijatelja, te si postao predvodnik i putovođa, koji još i sad vodi. I koračaš tako ispred sviju nas, ustrčavši na sam vrh svete lestvice, i sjedinivši se s ljubavlju.



A ljubav je Bog, kome priliči slava kroza sve vekove. Amin

Sveti Jovan Lestvičnik
LESTVICA


REČNIK

Nastojali smo da prilikom prevođenja izbegnemo stvaranje i upotrebu nelogizama. Ipak, negde je to bilo neophodno. U ovom Rečniku dato je značenje samo nekoliko najvažnijih izraza, koji bi, bez objašnjenja, čitaoca mogli dovesti u nedoumicu.



bezmolvije

tj. stanje molitvenog tihovanja. Radi se o mirovanju, svođenju telesnih kretnji na najmanju meru da bi se postigla i održala najveća usredsređenost duha. Pod bezmolvijem se, uopšte, podrazumeva jedan način, vid monaškog podviga, čije su osnovne crte: usamljenost, odvajanje i prekid skoro svih veza sa spoljašnjim svetom i drugim ljudima, i molitva (naročito tzv. umna molitva) kao glavna delatnost podvižnika. Monah koji sprovodi takav način života naziva se bezmolvnik; voditi takav način života kaže se bezmolstvovati



bespristrašće

nije nepristrasnost kao odsustvo subjektivnosti, pristrasnosti u suđenju i ocenjivanju, već odsustvo osećajne vezanosti za bilo koju stvar na zemlji, za svet u celini. To je u izvesnom smislu ravnodušnost prema svemu što je zemaljsko: čovek koji poseduje vrlinu bespristrašća može podneti svako lišavanje u svetu, jer mu nije ni do čega ovozemaljskog, već samo do duhovnog, nebeskog, večnog. Naravno, pristrašće je suprotan odnos prema svetu, po kome je čovek osećajno, strasno vezan za ovozemaljski život u svim njegovim projavama.



istečenje

reč koja ima strogo određeno značenje: to je isto što i polucija, izliv semena (sperme) u snu ili spontano u budnom stanju.



nesticanje - dobrovoljno sirotovanje

na ruskom - nestjažatelnost, tj. odnos prema veštastvenim vrednostima u kome se čovek dobrovoljno, svesno odriče svakog sticanja bilo kakvih tvarnih dobara i odlučuje da vodi život bez ikakva vlasništva nad stvarima, da sirotuje, da živi kao siromah bez ičega.



promisliteljski

po promislu, ili još tačnije - po planu Božijem, po brizi koju Bog pokazuje za svet i svakog čoveka posebno. Ikonomija je, prvobitno, uređenje, upravljanje kućom, domaćinstvom; otuda uopšte plan po kome se nešto uređuje, radi, organizuje.



sagledavanje

gledanje ili posmatranje, ali naročito pažljivo, usredsređeno posmatranje. Grčki izraz u asketskoj literaturi srednjeg veka ima sasvim određeno značenje naročito upornog, jasnog i neposrednog razmišljanja, koje prelazi iz sfere logičkog u oblast nadlogičkog, te dobija karakter jedne mističke očiglednosti. Sagledavanje je koliko logički, umni, toliko i nadlogički, nadumni akt duše. Onaj koji se nalazi u stanju sagledavanja naziva se sagledatelj, a glagol je sagledavati.



samosudan

koji samoga sebe podvrgava sudu svoje savesti, svog duhovnog razuma, svojih načela.



svetoljublje

orginalna grčka reč znači i sklonost ka gizdanju, ukrašavanju i kinđurenju, ali na mestu na kome je u Lestvici upotrebljena (Pouka XXVIII, sol. 1133) znači ljubav prema svetu, prema ovozemaljskim vrednostima.



smirenoumlje

izraz se svodi na pojam: misliti o samome sebi skromno, čak više nego skromno: nisko, krajnje rđavo; misliti o sebi kao o ličnosti koja - sama po sebi - ne poseduje nikakvu vrednost. Suproto tome je gordoumlje (visokoumlje) u kome čovek o sebi misli kao o nečemu veoma visokom, vrednosnom, vrlom, zaslužnom i pred Bogom i pred ljudima.



stomakougađanje

kovanica koju smo morali usvojiti zbog potrebe da se grčki izraz na nekim mestima prevede baš jednom rečju a ne sa dve reči (ugađanje stomaku). U stvari, ni ta kovanica ne izražava grčki pojam gastrimargije u potpunosti. Grčka reč označava ne samo ugađanje stomaku nego besnilo, ludilo, pomamu stomaka, stanje u kome stomak suvereno gospodari čovekovim bićem.



tuđinovanje

etimološki, grčka reč znači život u tuđini, van svoje otadžbine, odlaženje iz svog zavičaja, emigriranje u drugu zemlju. U asketici, ona znači i život van svog rodnog mesta i prebivališta radi monaškog podviga. Prenosno, najzad, to može da bude i život u jednoj sasvim drukčijoj duhovnoj sredini ili sferi nego što je bila dotadašnja. Od iste osnove izvedene su i reči: tuđinovanje i tuđinovatelj.



uninije

staroslovenski izraz koji i etimološki i po zvučnosti najbolje izražava smisao izvorne grčke reči. To je, naime, neka vrsta čamotinje, klonulosti, umora, tromosti i mrzovolje duha, pri čemu se duša pasivno prepušta jednoj sivoj, sumornoj bezvoljnosti; takvo stanje duše, u kojem je paralisana svaka voljna delatnost; bežanje od pravog, ozbiljnog života, koji traži savlađivanje onoga što nam je neprijatno, dakle aktivnu duhovnu borbu sa preprekama na putu ka ostvarenju ličnog duhovnog ideala.



celomudrenost

ovaj izraz ima dva značenja, šire i uže. U širem smislu, i etimološki, celomudrenost je stanje duhovnog zdravlja, zdravoumlje; stanje u kome se dve duševne sile i sposobnosti nalaze u skladu i prirodnom poretku, te su, na primer, niži biološki nagoni (nagon ishrane, polni nagon i dr.) potčinjeni zakonu uma, duha. U užem značenju, celomudrenost je stanje duševne čednosti, čedan odnos prema polnom nagonu. To ne mora obavezno biti i potpuno uzdržanje od polne veze (govori se i o celomudrenosti supruga), jer je celomudrenost i u ovom smislu pre svega pravilan odnos između duha i polnog nagona, odnos u kome duh vlada a nagon se pokorava duhu. Tu je nagon ograničen i regulisan duhom, savladan duhom. U Lestvici je ovaj izraz upotrebljen u oba značenja, no ipak više u ovom drugom, užem značenju polne vrline. Kod monaha se o celomudrenosti govori u značenju koje pokriva ne samo čistotu od bludnih radnji i pokreta, već i čistotu pomisli i želja.


Izvor; svetosavlje