Tema: Sveti Jovan Lestvicnik

Pouka XIX

O TELESNOM BDENjU I O TOME KAKO GA TREBA UPRAŽNjAVATI

(940) Pred zemaljske vladare ljudi izlaze ili nenaoružani i bez uniforme, ili sa žezlom, sa štitom ili sa mačem. Velika je i neuporediva razlika između prvih i poslednjih: prvi su uglavnom srodnici i prijatelji carevi.

Tako je kod zemaljskih vladara.

Hajde da i mi pogledamo, kako se pojavljujemo pred Bogom i Carem nebeskim u večernjim, dnevnim i noćnim službama i molitvama.

Neki na večernjem bdenju pružaju ruke na molitvu, kao ljudi duhovni i slobodni od svake brige zemaljske. Drugi izlaze tada pre Boga sa pojanjem. Neki se više trude u čitanju. A drugi se, po nemoći, junački bore sa snom pomoću ručnog rada. Neki, najzad, razmišljajući neprestano o smrti, hoće da steknu umiljenje.

Od svih tih podvižnika, samo je bdenje prvih i poslednjih u punom smislu reči bogoljubivo. Drugi čine ono što je monasima uopšte propisano. Ostali idu najgorim putem, premda Bog prima i ceni darove prema raspoloženju i sposobnosti čoveka koji daje.

Budno oko očišćuje um, a predugo spavanje otupljuje dušu. Budan monah je neprijatelj bluda, a pospan - drug toga demona. Bdenje je slabljenje pohote, izbavljenje od nečistih snova, oči pune suza, razneženo srce, čuvar pomisli, topionica hrane, ukro-tilište zlih duhova, mučilište jezika, progonstvo prljavih maštarija. Budan monah je lovac pomisli, jer u noćnoj tišini može bez muke da ih opazi i uhvati. (941) Kada se oglasi truba za molitvu, bogoljubivi monah veli: "Divno! Hvala Bogu!", a lenjivi zakuka: "Uh! Jao!"

Postavljanje trpeze otkriva poklonike stomaka, a podvig molitve - bogoljupce. Prvi skače od radosti kada ugleda trpezu, a drugi postaje tužan.

Uzrok zaborava je dugo spavanje, a bdenje održava sećanje.

Bogatstvo zemljoradnika skuplja se na gumnu i toči iz kace; bogatstvo bogopoznanja monasi skupljaju na večernjim i noćnim službama i podvizima uma.

Dugo spavanje je rđav drug: lenim ljudima ono otima pola života, ako ne i više.

Rđav monah je budan kada se razgovara, a kada nastupi vreme za molitvu - oči mu se same sklapaju.

Len monah je dobar u mnogogovorljivosti, a kad na njega dođe red da čita, ne može od sna ni oka da otvori.

Kada zatrubi poslednja truba, vaskrsavaju mrtvi, a kada počne praznoslovlje, rasanjuju se pospani.

Tiranin spavanja je rđav prijatelj: kada smo siti, on odlazi od nas, a kada smo gladni i žedni od posta, on nas silno napada, i za vreme molitve nas podbada da se prihvatimo ručnog rada. On drukčije nije u stanju da uništi molitvu onih koji bde.

Ovaj demon se prvi prikrada početnicima u borbi, da ih u samom početku podviga načini lenim, ili da ih pripremi za dolazak demona bluda.

Sve dok se ne oslobodimo od toga, ne treba da se klonimo molitava u crkvi. Mi često i zbog stida ne dremamo. Pas je neprijatelj zeca, a demon slavoljublja - sna.

Prodavac izračunava svoju dobit kad se završi dan, a podvižnik - kada se završi bogosluženje.

Budi oprezan posle molitve, i videćeš pobeđene gomile demona kako pokušavaju da nas upravo u tome trenutku probodu nepristojnim maštarijama. Zato sedi i pazi, pa ćeš videti one koji su uobičajili da otimaju duševne prvine.

Dešava se da slušamo i u snu reči Psalama, usled navike da stalno mislimo u duhu Psaltira. Ali, događa se i da te stihove demoni ubacuju u našu maštu, kako bi nas načinili gordima. Da govorim o trećem stanju - nisam želeo, ali neko me je primorao: duša koja danju neprestano razmišlja o reči Gospodnjoj (up. Ps.1,2) obično i u snu radi isto. Ovo drugo je nagrada za ono prvo, radi odgnanja zlih duhova i nečistih sanjarija.



Devetnaesti stupanj: ko je do njega dospeo, primio je svetlost u svoje srce.

Pouka HH

O DETINjASTOJ STRAŠLjIVOSTI

(945) Ako podvig vrline provodiš u opštežiću ili u zajednici, strašljivost te neće mnogo napadati. A ako se podvizavaš na pustim mestima, pazi da tobom ne ovlada taj potomak taštine i kćer neverja.

Strašljivost je detinjasta narav u sujetom ostareloj duši. Strašljivost je odsustvo vere u očekivanju iznenadne nesreće. Strah je opasnost na koju se misli još pre no što je nastala. Ili, opet: strah je trepetno osećanje srca, koje drhti i tuguje zbog neizvesnih a mogućih događaja.

Strah je lišenje čvrstog pouzdanja u Boga. Ohola duša je rob strašljivosti, jer se uzda u samu sebe: ona se plaši od svakog šuma, od svake senke.

Oni koji plaču i pate zbog svojih grehova, nisu strašljivi. Strašljivi često dolaze van sebe od straha, što je sasvim prirodno: Gospod pravedno ostavlja gorde na cedilu, da bismo se i mi ostali naučili da ne budemo gordi.

Svi strašljivi ljudi su sujetni. Ali, ni svi hrabri ljudi nisu smirenoumni, jer se dešava da ni razbojnici, ni grobokradice nisu plašljivi.

Ne oklevaj da se u gluvo doba noći pojavljuješ upravo na mestima na kojima te obično hvata strah. Ako makar i malo popustiš toj detinjastoj i smešnoj strasti, i ostarićeš s njom. Kad kreneš, naouružaj se molitvom. Kad stigneš, raširi ruke. Isusovim imenom bičuj protivnike: ni na nebu ni na zemlji nema jačeg oružja. A kad se oslobodiš od te bolesti, zahvali od sveg srca Izbavitelju. Ako mu budeš zahvalan, štitiće te do veka.

Stomak ne možeš napuniti odjedanput. Isto tako ni strašljivost nije moguće pobediti odjedanput. Po meri u kojoj plač postaje sve jači u nama, i strašljivost od nas odlazi. Sa slabljenjem plača, i mi postajemo plašljivi. Nakostrešiše mi se dlake i koža moja, reče Elifaz, objašnjavajući prepredenost demona (Jov,4,15).

Ponekad se uplaši prvo duša, a ponekad telo. Onaj koji se prvi uplaši, prenosi strah na drugoga. Ako se telo uplaši, a u dušu nije ušao neosnovani strah, blizu je izbavljenje od bolesti.

Kada se stvarno oslobodimo od strašljivosti, mračna i pusta mesta neće ohrabriti demone da napadnu na nas, već samo neplodnost duše naše. A to može biti i po promislu Božijem.

Ko je postao sluga Gospodnji, boji se samo svog Gospodara, a ko se Gospoda još ne boji, često se plaši i od svoje sopstvene senke.

Kad prilazi nevidljivi duh demona, plaši se telo, a kad prilazi anđeo, smireno se veseli duša. Kada po tome dejstvu prepoznamo dolazak anđela, skočimo hitro na molitvu, jer dobri naš čuvar dođe da se pomoli zajedno s nama.



Ko je pobedio plašljivost svakako je Bogu predao život svoj i dušu svoju.

Pouka XXI

O MNOGOLIKOJ TAŠTINI

(948) Neki imaju običaj da o taštini [tj. sujeti] pišu u posebnoj glavi, odvojeno od gordosti. Zbog toga i kažu da osnovnih i (949) glavnih grehovnih pomisli ima osam. Međutim, Grigorije Bogoslov i drugi nabrajaju sedam [1]. S njima se i ja više slažem, jer - ko može biti obuzet gordošću ako uspe da savlada taštinu? Razlika između ovih strasti je samo tolika kolika je po prirodi razlika između deteta i odraslog čoveka, između pšenice i hleba. Taština je početak, a gordost - kraj.

Stoga ćemo sada ukratko reći nešto o nečasnoj uobraženosti, početku i punoći strasti. Jer, onaj koji bi o tome hteo da filosofira na dugačko, liči na čoveka koji uzalud nastoji da odredi mere vetra.

Po izgledu svome, slavoljublje je promena prirode, i izvrtanje naravi, svesno previđanje ukora. Po kvalitetu, ono je rasturač truda, uništitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva, preteča gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majušan, raznosi sav trud i plod). Mrav čeka vršidbu pšenice, a taština - da se zgomila bogatstvo. Prvi se raduje što će krasti, a ono - što će rasipati. Duh očajanja se raduje kad vidi kako se nagomilava zlo, a slavoljublje kad vidi kako se uvećava vrlina. Jer, vrata prvog su mnoge duhovne rane, a vrata drugog - izobilje truda.

Pazi, i videćeš da se grozno slavoljublje sve do groba kiti haljinama, mirisima, pratnjom, aromatima i drugim.

Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se taština. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razrešavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdržanje, opet sam sujetan - jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kada se obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u dronje - i tada sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li - opet me ona pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj tribolum [trorožac], jedan vrh ostaje uperen gore.

Sujetan čovek je Hrišćanin koji obožava idole. On misli da obožava Boga, a u stvari hoće da ugodi ljudima a ne Bogu.

Sujetan je svaki čovek koji voli da se hvališe. Post sujetnog čoveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo čini radi pohvale ljudske.

Slavoljubivi podvižnik sebi nanosi dvostruku štetu: prvo, što iznurava telo, a drugo, što ne prima nagradu.

Ko da se ne nasmeje sujetnome podvižniku, koga strast za vreme bogosluženja pokreće - ponekad da se smeje, a ponekad da pred svima plače?

Gospod od očiju naših često skriva i one vrline koje smo stekli. A čovek koji nas hvali (bolje reći - kvari), svojom pohvalom otvara naše oči. No, čim se oči otvore - isčezava iz nas bogatstvo naše. Laskavac je služitelj demona, vodič gordosti, is-trebljivač umilenja, rušilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12).

(952) Uzvišenim ljudima je svojstveno da plemenito i radosno podnose uvrede, a svetim i prepodobnim - da pohvalu primaju bez štete.

Viđao sam kako su ljudi koji imađahu plač, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao na vašaru trampili jednu strast za drugu.

Niko ne zna šta je u čoveku, osim duha čovekovog (up. 1.Kor.2,11). Zato, neka se postide i zaneme oni koji bi hteli da nas hvale u lice.

Kad čuješ da je bližnji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nešto loše u tvome odsustvu, pokaži koliko ga voliš - i pohvaliga!

Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Još veća je stvar, otresti se pohvale demonske.

Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rđavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), već onaj koji od drugoga čoveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu.

Primetio sam da demon taštine ubacuje pomisli jednome bratu, pa ih otkriva drugome, podstrekavajući ga da prvome kaže šta mu je na srcu, kako bi ga proslavio kao prozorljivca.

Dešava se da se ovaj zlikovac dotiče i telesnih udova, proizvodeći u njima drhtanje.

Ne obraćaj pažnju na njega kad u tebi izaziva želju da postaneš episkop, ili iguman, ili učitelj. Teško je oterati psa od tezge na kojoj se prodaje meso.

Kad vidi izvesne ljude da su došli do nekog malog spokojstva, on ih smesta navodi da pređu iz pustinje u svet, govoreći: "Idi da spaseš ljude koji propadaju".

Drukčije izgleda živi Etiopljanin, a drukčije kip njegov. Drukčije je slavoljublje onih koji žive u opštežiću, nego onih koji su po pustinjama.

Sujeta pobuđuje lakomislene monahe da očekuju posetu svetskih ljudi, te da izađu u susret onima koji dolaze; uči ih da padaju ničice pred njihove noge, i da se, prepuna gordosti, odeva u smirenost; podešava držanje i glas, i gleda u ruke posetilaca - ne bi li dobila nešto od njih; naziva ih gospodarima i zaštitnicima koji im, posle Boga, život daju.

Dok sede za trpezom, ona ih pobuđuje da se uzdržavaju a da prema potčinjenima budu osioni; na bogosluženju lene čini revnosnim; one koji nemaju glasa, dobrim pevačima; pospane, bodrima; ulaguje se kanonarhu, nazivajući ga ocem i učiteljem, ali samo dok gosti ne odu.

Taština cenjene monahe čini gordima, a ponižavane zlopamtljivima.

Slavoljublje često biva uzrokom sramote umesto časti. Jer, ono svojim razjarenim učenicima nanosi veliku sramotu.

Taština pred ljudima čini gnevljive krotkima. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima često obara svoje okajane sluge.

Videh jednog demona kako vređa i (953) proganja svog brata. Kada se, tako, jednom prilikom brat naljutio, naiđoše neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva pređe na slavoljublje. jer ne mogaše robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti.

Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki život: spolja - monaški, a u duši i mislima - svetski.

Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako ćemo i od nebeske slave okusiti. A onaj koji oseti tu slavu, preziraće svaku zemaljsku slavu. Čudio bih se, naime, kada bi neko prezreo drugu pre nego što okusi prvu.

Pokradeni od taštine, mi se često okrećemo i vešto krademo nju samu. Viđao sam ljude koji su iz taštine počinjali duhovni podvig. I premda im je početak bio poročan, kraj ispade pohvalan, zbog toga što se duh u njima izmenio.

Ko se hvali prirodnim darovima (npr. oštroumljem, bistrinom, [naklonošću za] čitanje, rečitošću, i svim sličnim što dobismo bez truda), nikada neće dobiti natprirodna dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tašt (up. Lk.16,10).

Da bi postigli krajnje bestrašće i bogatstvo darova, silu čudotvorstva i moć predviđanja, neki ljudi uzalud iznuravaju svoje telo. Jadnici! Oni ne znaju da majka tih dobara nije trud, već više od svega - smirenje. Ko traži darove za svoj trud, polaže opasan temelj, a ko sebe smatra dužnikom, primiće neočekivano i nenadano bogatstvo.

Nemoj slušati ovog vejača, koji ti savetuje da objaviš svoje vrline radi koristi slušalaca. Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt.16,26)? Ništa tako nije u stanju da pouči one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponašanje i reč. Jer, to će i drugima poslužiti kao primer kako se ničim ne treba ponositi. A šta može biti korisnije od toga?

Jedan prozorljivac mi je ispričao šta je jednom prilikom video: "Dok sam sa ostalom braćom sedeo u manastirskoj zbornici, dođoše demon taštine i demon gordosti, i sedoše kraj mene, jedan s desne a drugi s leve strane. I prvi me poče bockati u rebra svojim slavoljubivim prstom, nagovarajući me da kažem nešto o izvesnim viđenjima i podvizima koje sam imao u pustinji. No, tek što sam ga se otresao, rekavši: Neka se odvrate i zastide oni koji mi smišljaju zlo (Ps.39,15) - demon koji je sedeo s leve strane mi reče na uho: "Bravo! Odlično si uradio! Postao si velik, jer si pobedio moju bezobraznu majku". Tada se ja okrenuh i k njemu, i izgovorih reči sledećeg stiha: Neka se smesta vrate posramljeni oni koji mi govore: "Odlično! Odlično" si uradio!"

Na moje pitanje, kako je taština majka gordosti, on mi odgovori:

(956) "Pohvale uznose i nadimaju dušu. A kada se duša ponese, tada je obuzima gordost, koja uznosi do neba i nizvodi do ada. Ima slave koja od Gospoda dolazi: Proslaviću one koji mene proslavljaju, kaže (1.Car.2,30). A ima slave koja je posledica đavolje prepredenosti: Teško vama, veli, kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama (Lk.6,26)! Prvu ćeš jasno prepoznati kada na slavu ljudsku budeš gledao kao na nešto što škodi, kada se kloniš svakoga njenog lukavstva i kriješ svoj bogougodni način života kud god krenuo. Drugu ćeš prepoznati, kada i svaku sitnicu činiš da te vide ljudi (Mt.6,5). Ta prljava taština uči nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeći nam reči: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela (Mt. 5,16).

Gospod često preobražava slavoljubive u neslavoljubive pomoću neke sramote koja ih zadesi. Početak neslavoljublja je ćutanje i rado primanje uvreda; sredina - odstranjivanje svih misli koje su prožete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopšte ima kraja) - trud da pred ljudima činiš bez ustručavanja ono što nam nanosi štetu, a da te pri tome nije ni najmanje stid.

Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivaš sablazan. (Uostalom, možda ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi).

Kada tražimo slavu, i kada nam se ona (netraženo) ukazuje od strane drugih ljudi, ili kada se iz slavoljublja prihvatimo nekih podviga, setimo se svog plača i pomislimo odmah na onaj strah i trepet sa kojim smo stajali pred Bogom u našoj usamljenoj molitvi. Tako ćemo bez sumnje oterati bestidnu taštinu, tim pre ako se staramo da postignemo istinsku molitvu. A ako ni to ne pomogne, podsetimo se odmah na svoju smrt. U slučaju da ni to ne možemo, onda se bar uplašimo od sramote koja prati taštinu: Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se (Lk.14,11), svakako i ovde, još pre budućeg veka.

Kada hvalitelji (bolje reći kvaritelji) počnu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnoštva svojih bezakonja, pa ćemo videti da smo nedostojni onoga što se govori o nama ili čini za nas.

Među slavoljubivim ljudima svakako ima i takvih kojima bi Bog inače uslišio neke molbe. Međutim, njihove molitve i umoljavanja Bog obično sprečava, kako ne bi zbog uslišene molitve svoje postali još više uobraženi.

Prostodušniji ljudi obično nisu mnogo podložni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta isključuje prostodušnost i pretpostavlja licemeran život.

Često se dešava da crv, dostignuvši određeni uzrast, dobija krila i uzleće u visinu. Tako i taština, kada se potpuno razvije, rađa gordost, taj početak i kraj svih zala.

(957) Ko je bez ove bolesti, nalazi se blizu spasenja, a ko nije bez nje, još je daleko od slave svetih.



Stupanj dvadeset prvi. Onaj koga taština nije ulovila, neđe upasti u bezglavu gordost, toliko mrsku Bogu.

Pouka XXII

O BEZGLAVOJ GORDOSTI

(965) Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi [1], majka osuđivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije, preteča ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije [2], izvor gneva, vrata licemerstva, podupirač demona, čuvar grehova, uzročnik nemilosrđa, neznanje za samilost, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule.

Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.

Svi koji hoćemo da izbegnemo pad u ovu jamu, čujmo: ova strast se često i rado hrani blagodarnošću. (Ona nas ispočetka i ne navodi sasvim otvoreno da odbacimo Boga). Video sam ljude koji su na rečima zahvaljivali Bogu, a u mislima veličali sami sebe. To jasno svedoči onaj farisej, rekavši: Bože, hvala ti (Lk. 18,11)!

Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.

Od jednog časnog starca čuo sam sledeće: "Pretpostavimo da ima dvanaest bestidnih strasti. I jedna od njih, tj. gordost, ako je zavoliš svesno, u stanju je da zauzme mesto svih ostalih jedanaest strasti".

Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji način.

Kiparis se ne savija i ne vuče po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne može steći poslušnost.

Čovek gordoga srca želi da vlada. Zna se: on drukčije i ne može - bolje reći i ne želi - konačno da propadne. Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, (968) može pomilovati? Nečist je pred Gospodom svaki čovek ohola srca (Priče,16,5). Ko, onda, takvoga može da očisti?

Gordome je čoveku pouka povod za pad, a podstrekač - demon, dok [duhovna] izvansebnost dovodi do ostavljenosti od Boga. U prva dva slučaja, ljude su često opet ljudi uspevali da izleče. Međutim, poslednje - čovek ne može da izleči.

Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima - oslobađa se od lanaca kojima je bio okovan.

Ako je neko pao s neba bez ikakve druge strasti, isključivo usled gordosti, treba ispitati: nije li mogućno smirenjem, bez svake druge vrline, uzići na nebo.

Gordost označava gubitak celokupnog duhovnog bogatstva, svega onog što se sa toliko znoja postiglo. Zavapiše - i ne beše spasioca (svakako zbog toga što su zavapili sa gordošću); zavapiše ka Gospodu, i ne uslšii ih (bez sumnje zbog toga što nisu odsecali uzroke onoga protiv čega se moljahu) (Ps. 17,42).

Jedan starac, veoma posvećen u tajne duhovnog života, savetovaše oholog brata. A ovaj, zaslepljen, reče: "Oprosti, oče: ja nisam gord!" A svemudri starac će na to reći: "Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pružiti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time što kažeš: "Ja nisam gord"?" Takvima veoma odgovara potčinjavanje, što suroviji i neugledniji način života i čitanje o natprirodnim podvizima svetih otaca. Možda u tome ima izvesne male nade da će se ovi bolesnici spasti.

Sramota je kititi se tuđim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Božijim darovima. Ponosi se isključivo onim vrlinama koje bi izvršio pre svog rođenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rođenja, darovao ti je Bog, kao što ti je darovao i samo rođenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvršio pre no što si došao do svesti: Bog ti je, međutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja već Božija tvorevina.

Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je već sedeo za svadbenom trpezom. Ne budi ohol zemljani stvore! Mnogi su svrgnuti s neba, mada bejahu sveti i bestelesni.

Kada čvrsto zasedne u svojim služiteljima, demon gordosti im (u snu ili na javi u vidu svetlog anđela ili nekog mučenika) otkriva izvesne tajne ili daje prividnu blagodat, kako bi se ti bednici prevarili i potpuno izgubili pamet.

Kada bismo hiljade smrti podneli za Hrista, ni tada ne bismo odužili svoj dug. Drugo je krv Boga, a drugo krv robova (po vrednosti, a ne po suštini).

Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i upoređujemo sebe (969) sa ocima i svetilnicima koji su živeli pre nas. Tako ćemo naći da još nismo ni kročili na put pravog podvižništva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da još živimo svetski.

Pravi monah je onaj čovek koji ima nenadmeno oko duše i nepokretno telesno čulo. Monah je onaj koji svoje nevidljive neprijatelje doziva i draži kao zveri, čak i kada beže od njega. Monah je neprestano ushićenje i živonosna tuga. Monah je čovek koji izvršuje vrline onako kako drugi zadovoljavaju svoje strasti. Monah je neprestana svetlost u oku srca. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha.

Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik smirenoumlja.

Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomračenju misli da je bogata. Ta pogana strast ne samo što nam ne dopušta da napredujemo, nego nas i sa postignute visine ruši. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.

Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i neprijatelj.

Tama je tuđa svetlosti. Tako je i gordeljivac tuđ svakoj vrlini.

U gordim srcima rađaju se bogohulne reči, a u smirenim dušama - nebeska viđenja.

Lopov mrzi sunce, a gordeljivac nipodaštava krotke.

Većina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.

Čoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.

Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na ramenima svoje matere. Svezavši i jednu i drugu užetom poslušnosti i izudaravši ih bičem skromnosti, pritisnuh ih da mi kažu kako su ušle u mene. Najzad, pod udarcima, progovoriše: "Mi nemamo ni početka, ni rođenja, jer smo same i početak i roditelj svih strasti. Skrušenost srca koja se rađa u potčinjavanju - ne malo ratuje s nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga što smo i tamo htele da vladamo. Ukratko rečeno, mi smo roditelj svega onoga što se protivi smirenoumlju; sve što smirenoumlju pomaže - nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegneš od nas? Mi često idemo iza trpljenja uvrede, iza poslušnosti i bezgnevlja, iza nepamćenja zla i predanog služenja. Naše potomstvo čine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reći ćemo ti šta je to, jer nas tvoji udarci strašno bole: ako pred Gospodom iskreno okriviš sebe, smatraćeš nas za paučinu".

Kao što vidiš, konj na kome jaši gordost jeste taština. Prepodobno smirenje i samoosuđivanje, međutim, nasmejaće (972) se konju i jahaču njegovu, pevajući sa oduševljenjem pobedničku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahača bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.



Dvadeset drugi stupanj: onaj koji se popeo, ako je uopšte bio u stanju da se popne, obelodanio je ogromnu snagu.

Pouka XXIII

O NEOPISIVIM HULNIM POMISLIMA

(976) Gore smo čuli da od zlog korena i zle majke proizlazi još gori plod: od pogane gordosti rađa se neopisiva hula. Stoga je i nju potrebno izneti na videlo, budući da nije nešto sitno. Ona je jedan neprijatelj i protivnik, koji je mnogo opasniji od svih drugih. Što je još gore, mi nismo u stanju da pomisli hule bez teškoća kažemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i žigošemo. Zato su mnogi često padali u očajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.

Ovaj sveokaljani demon često voli da i na samoj liturgiji, i u sami čas osvećenja Tajni, huli na Gospoda i na Svete Darove koji se prinose. To nam najjasnije i pokazuje da te bezakone, nepojmljive i neizrecive reči, u stvari, u nama ne izgovara naša duša, već bogomrzac demon, koji je zbačen sa neba zbog toga što je i tamo pokušao da huli na Gospoda. Jer, da su te nepristojne i nedolične reči zaista moje, kako se onda, primivši Dar, klanjam? Kako bih mogao u isto vreme da psujem i da blagosiljam?

Mnoge je ljude ovaj obmanjivač i upropastitelj duša dovodio često i do ludila. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako teško kao ova. Zato ona često sa mnogima dočeka i starost. A demonima i hulnim pomislima ništa tako ne daje snage u napadima na nas, kao to što ih neispoveđene gajimo i skrivamo u srcu.

Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reči nisu naše, već neprijatelja naših.

Pijanstvo je uzrok spoticanja, a gordost je uzrok nedostojnih pomisli. I mada onaj koji se spotaknuo nije kriv za samo spoticanje, za pijanstvo će svakako biti kažnjen.

Kad stanemo na molitvu, te nečiste i neizrecive (977) pomisli ustaju na nas. Kad se molitva završi, one odmah odlaze. One se nerado upuštaju u borbu sa onima koji i ne obraćaju pažnju na njih.

Taj bezbožni duh ne samo što huli na Božanstvo i na sve što je Božije, već u nama izgovara i nepristojne i najsramnije reči, kako bismo ostavili molitvu ili pali u očajanje. Jer, ovaj zli i surovi tiranin mnoge ljude odvuče od molitve, mnoge od Svetih Tajni odvoji, nekima telo iznuri tugom, a druge postom izmuči, ne dajući im ni časa odmora. On to čini ne samo sa svetovnjacima, nego i sa ljudima koji vode monaški život, govoreći im stalno da im uopšte nema spasenja i da su bedniji od svih nevernika i mnogobošca.

Čovek koji hoće da se izbavi od duha hule koji ga uznemirava, neka dobro zna da za hulne pomisli nije kriva njegova duša, već sam nečisti demon, koji je rekao Gospodu: Sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se (Mt.4,9). Zato i mi, prezirući ga i ne pridajući nikakav značaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: "Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom ću se klanjati i Njemu jedinome služiti (Mt.4,10). A muka tvoja i reč tvoja vratiće se na glavu tvoju, i na teme tvoje pašće hula tvoja u sadašnjem i u budućem veku (up. Ps.7,17)".

Ko bi na neki drugi način hteo da pobedi demona hule, liči na čoveka koji bi pokušao da rukama svojim uhvati munju. Jer, kako da uhvati, kako da se raspravlja i bori sa onim koji odjednom, kao vetar uleće u srce, u magnovenju izgovara reč i odmah nestaje? Svi drugi protivnici stoje, prihvataju borbu, oklevaju i daju vremena onome koji hoće da ih napadne. A ovaj - ne! Naprotiv, tek što se pojavi, odstupa; tek što progovori, odlazi.

Taj demon često ima običaj da se vrti oko najprostodušnijih i najbezazlenijih po umu. Jer, oni se time uznemiravaju i zbunjuju mnogo više nego drugi ljudi. U njima se sve to zbiva, može se reći, ne po gordosti, nego po zavisti demona.

Prestanimo suditi i osuđivati bližnjega pa se nećemo plašiti hulnih pomisli. Prvo je uzrok i koren drugoga.

Kao što čovek, zaključan u kući, čuje reči onih koji napolju prolaze, mada sam s njima ne govori, tako i duša, boraveći u sebi i slušajući hule demona, oseća uznemirenje zbog onoga što govori onaj koji prolazi kroz nju.

Ko prezre ovog demona, oslobađa se i od strasti, a ko misli da vodi borbu s njim na neki drugi način, podleći će (980) mu konačno. Jer, ko hoće rečima da savlada duhove, liči na čoveka koji hoće da zaključa vetrove.

Jedan revnosni monah, zlostavljan od strane ovog demona, oko dvadeset godina iscrpljivaše svoje telo postom i bdenjem. No, pošto ne oseti nikakve koristi, napisa na hartiju svoju strast, te ode jednom svetom čoveku i dade mu je da pročita, bacivši se licem na zemlju tako da ni pogledati nije smeo u svetoga. A kada starac pročita to što je na hartiji bilo napisano, osmehnu se, podiže brata i reče: "Stavi ruku svoju, čedo, na moj vrat!" Pošto je brat to učinio, veliki mu reče: "Neka taj greh bude na mome vratu, brate, bez obzira na to koliko je godina bio u tebi i koliko će još biti. Samo ti njemu nemoj pridavati nikakav značaj!" Taj monah je posle tvrdio, da još nije bio ni izašao iz kelije starčeve, a strast je već bila isčezla. To mi je, sa zahvalnošću Hristu, ispričao upravo monah koji se nalazio u iskušenju.



Ko je odneo pobedu nad ovom strašću, proterao je gordost.

Pouka XXIV

O KROTOSTI, PROSTOTI I BEZAZLENOSTI, KOJI SE NEMAJU PO PRIRODI NEGO SE STIČU, I O ZLOĆI

(980) Izlasku sunca prethodi svetlost zore. Tako je i krotost preteča smirenoumlja. Čujmo, stoga, samu Svetlost, kojim redom govori o tim vrlinama: Naučite se od mene, veli, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29). Prema tome, da bismo jasno mogli pogledati u sunce koje se rađa, prirodno je da moramo najpre biti osvetljeni izvesnom slabijom svetlošću. Nemoguće je, nemoguće je videti sunce, pre no što se pojavi svetlost zore, kao što pokazuje samo svojstvo pomenutih vrlina.

Krotost je nepromenljivo stanje duha, istovetno u poniženju kao i u počasti. Krotost se sastoji u tome, da se bez uzbuđenja, iskreno molimo za bližnjega, čak i kad nas vređa. Krotost je stena koja se uzdiže iznad mora jarosti. O nju se razbijaju svi valovi što naleću: sama ostaje nepokolebljiva. Krotost je podupirač trpljenja, vrata, ili bolje - majka ljubavi, podloga rasuđivanja: Naučiće (981) Gospod krotke putevima svojim (Ps.24,9). Ona je posrednik oproštaja, smelost u molitvi, obitalište Duha Svetog. Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog i tihog (Is.66,2)?

Krotost je pomoćnik poslušvosti, vodič monaškog bratstva, uzda za jarosne ljude, presečenje srditosti, darodavac radosti, podražavanje Hrista, svojstvo anđela, okov za demone i štit od ogorčenja. U srcima krotkih ljudi počiva Gospod, dok je nemirna duša sedište đavola. Krotki... će naslediti zemlju (Mt. 5,5). Štaviše, oni će zavladati zemljom. Ljudi, pak, koji se stalno ljute, biće istrebljeni iz zemlje svoje.

Krotka duša je presto prostote, a gnevljiv um - tvorac zloće.

Blaga duša razume reči mudrosti: Gospod će voditi krotke na sud (Ps.24,9), ili bolje - na rasuđivanje.

Prava duša je drug smirenosti, a lukava - robinja gordosti.

Duše krotkih ljudi ispuniće se znanjem, a gnevljiv um je ukućanin mraka i neznanja.

Jednom se sretoše gnevljivac i pretvorica: u razgovoru njihovu ne beše mogućno naći ni jedne jedine prave reči. Otvoriš li srce prvome, naći ćeš besnilo; ispitaš li dušu drugoga, ugledaćeš zloću.

Prostota je jednoobrazno stanje duše, u kome se ne može pokrenuti nikakvim zloumljem.

Bezazlenost je vedro raspoloženje duše, slobodno od svake lukave misli.

Prvo svojstvo dečjeg uzrasta jeste prosta jednostavnost. Dok ju je Adam imao, dotle ni nagotu duše svoje niti rugobu tela svog nije video.

Lepa je i blažena i prostota koju neki imaju po prirodi, ali ne kao ona koja je uz veliki trud nastala pretvaranjem od lukavstva. Prva nas čuva od velike prepredenosti i mnogih strasti, a druga postaje uzrok najuzvišenijeg smirenoumlja i krotosti. Zbog toga i nagrada za prvu nije velika, dok je za drugu preslavna [1].

Svi mi koji bismo hteli da privučemo Gospoda k sebi, priđimo mu prirodno, kao učenici Učitelju, prosto i neizveštačeno, jednostavno i iskreno. Budući prost i nesložen, On hoće da i duše koje mu prilaze budu proste i neiskvarene.

Nigde se ne može sresti jednostavnost u kojoj ne bi bilo smirenja. Lukav čovek je lažni prorok, koji uobražava da po rečima može zaključiti o mislima, i po spoljašnjim postupcima o onome što je u srcu.

Poznavao sam pravedne ljude koji su se od lukavih naučili lukavstvu, te se zaprepastih kako su mogli tako brzo izgubiti svoje prirodno svojstvo i prvenstvo.

Koliko lako iskreni ljudi postaju lukavi, toliko teško lukavi ljudi mogu postati iskreni. Istinsko tuđinovanje, poslušnost i ćutanje, često su ispoljavali veliku moć, te preko očekivanja isceljivali i ono što je neizlečivo.

Ako znanje nadima mnoge (1.Kor.8,1), onda, naprotiv, neznanje i neukost u izvesnoj meri smiravaju. Postoje i slučajevi, mada retko, da se neki nadimaju iz neznanja.

Triblaženi Pavle Prosti jeste očigledan primer, pravilo i uzor blažene prostote: niko i nigde ne vide, niti ču, niti može bilo kad videti takav napredak u tako kratkom roku [2].

Prostodušni monah, poslušan poput neke stvari obdarene svešću, potpuno prebacuje svoje breme na pleća svog duhovnog oca. Životinja ne protivreči onome koji je vezuje: ni prava duša ne protivreči svome nastavniku. Ona ide za onime koji je vodi kuda on hoće, i ne ume da protivreči ni kada bi je poveli na klanje.

Čovek bez lukavstva je čista duša, onakva kakva je stvorena. Njegova duša se iskreno ophodi sa svima.

Iskrenost je neizveštačena misao, iskreno ponašanje i prirodna, nepripremljena reč.

Bog se naziva kako ljubavlju, tako i pravičnošću. Zato premudri Solomon u Pesmi nad pesmama kaže čistome srcu: Pravičnost te zavole (Pes.n.pes.1,3). A i otac njegov [kaže]: Blag je i pravičan Gospod (Ps.24,8). 0 onima, pak, što nose isto ime kao On, [prorok] kaže da se spasavaju, jer, veli: Onoga koji spasava pravične srcem (Ps.7,11); i opet: Lice Njegovo vide i poseti pravičnost duša ljudskih (Ps.10,7).

Lukavstvo je nešto suprotno iskrenosti. To je obmanuta misao, samozavaravanje promislom Božijim, lažno zaklinjanje, dvosmisleno izražavanje, prikrivanje stvarnih osećanja, bezdan prevare, sračunata laž, gordost koja je postala sastavni deo prirode, protivnik smirenosti, glumljenje pokajanja, bežanje od plača, neprijatelj ispovedanja, uporna svojeglavost, vinovnik padova, prepreka podizanju, pritvorni smeh pri podnošenju uvreda, nerazumna seta, pritvorna pobožnost, demonski život. Lukav čovek je đavolov imenjak i sagovornik. Stoga nas je Gospod i naučio da nazivamo đavola lukavim, kad govorimo: Izbavi nas od lukavoga (Mt.6,13).

Zloća je demonska znanost (bolje reći - nakaznost) [3]. Ona je izgubila istinu, premda to pokušava da sakrije od mnogih.

Licemerstvo je protivrečno stanje tela i duše, isprepleteno svakojakim mislima.

Pobegnimo sa litice licemerstva i od jame pokvarenosti, slušajući onoga koji kaže da će se lukavi istrebiti (984) i da će kao poljsko cveće uvenuti (Ps.36,9.2). Takvi ljudi su idealna paša za demone.

Teško je bogatima ući u Carstvo (Mt.19,23). Teško će i bezumni mudraci ući u prostotu.

Pad je često popravljao lukave, darujući im i protiv njihove volje spasenje i bezazlenost.

Učini sve kako bi izigrao svoju pamet [4]. Čineći tako, naći ćeš spasenje i pravičnost u Hristu Isusu, Gospodu našem. Amin.



(988) Ko se domogao ovog stupnja, neka bude spokojan: postavši podražavalac Učitelja Hrista, našao je spasenje.

Pouka HHV

O UPROPASTITELjU STRASTI, UZVIŠENOM SMIRENOUMLjU,
KOJE SE RAZVIJA U NEVIDLjIVOM OSEĆANjU

Onaj ko bi običnim jezikom hteo da, na potpuno odgovarajući način, objasni osećanje i dejstvo ljubavi Gospodnje; smirenoumlja - onako kako to smirenoumlju dolikuje; blažene čistote - istinito; božanskog ozarenja - sasvim jasno; straha Božijeg - očigledno, te ko misli jedino pričanjem da prosveti one koji i sami nisu okusili od navedenih vrlina - čini nešto slično čoveku koji bi rečima i primerima hteo da objasni šta je slast meda onima koji med nikada ni probali nisu. I, kao što drugi uzalud drži predavanje (da ne kažem - mlati praznu slamu), tako i prvi ni sam ne poznaje ono o čemu govori ili, pak, trpi žestoko izrugivanje od taštine.

Ova pouka stavlja pred vas riznicu, načinjenu u zemljanim sasudima, ili bolje - u telima, koja po svojoj kakvoći ostaje tajna za svaki razum. Jedan jedini natpis ima ova riznica, natpis nepojmljiv, koji odozgo dolazi. Oni koji se staraju da ga protumače rečima - preuzimaju na sebe trud velikog i beskonačnog ispitivanja. Taj natpis jeste: SVETO SMIRENjE.

Oni koje Duh Božiji vodi, neka uđu s nama u ovo misleno i svemudro saborište, noseći u mislenim rukama bogopisane tablice bogopoznanja.

I sabrasmo se, i zajedno istražismo i ispitasmo silu ovoga časnoga natpisa.

Jedan reče da je smirenost potpuni zaborav svojih vrlina; drugi - smatrati sebe poslednjim i grešnijim od svih; treći - poznavanje sopstvenih slabosti i nemoći; četvrti - preduhitriti bližnjega u slučaju da se naljuti, i prvi prekinuti svađu; peti, opet - saznanje Božije blagodati i samilosti; šesti - osećanje skrušene duše i odricanje sopstvene volje.

Pošto sam sve ovo čuo, razmotrio i brižljivo ispitao u sebi, ja ipak nisam bio u stanju da osetim šta je blažena smirenost. I zato, poslednji od svih, skupivši kao pas mrve koje su padale sa stola mudrih i blaženih otaca, pokušah da odredim smirenost na ovaj način:

(989) Smirenoumlje je bezimena blagodat duše. Njeno ime poznato je samo onima koji su je upoznali na sopstvenom iskustvu. To je neiskazano bogatstvo, Božiji naziv i Božiji dar. Naučite se, veli, ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjiga, nego od mene, tj. od moga useljenja, ozarenja i delanja među vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i umom, i razumom, i naći ćete pokoj dušama svojim od rata i olakšanje u borbi sa pomislima (Mt.11 29).

Drukčije izgleda ovaj sveti vrt dok je još zima strasti, drukčije u proleće, koje tek obećava plod, a drukčije u leto vrlina. A sve to vodi u stvari k jednome: veselju berbe. Zbog toga i svako godišnje doba u pojedinim plodovima ima svoj simvol. Kada, dakle, u nama počne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah ćemo (mada s mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavši iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost. ta carica vrlina, počne da napreduje u duši duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela nećemo smatrati ni u šta. Štaviše, držaćemo ih za gadost, budući da ćemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvećavamo svoje breme. Uz to ćemo se plašiti da će nam izobilje blagodatnih darova, koje stalno dobijamo od Boga a kojih smo nedostojni, samo umnožiti večne muke. Um tada ostaje bezbedan od krađe, jer je samoga sebe zaključao u kovčeg umerenosti. On čuje oko sebe bat koraka i razuzdanu igru demonskih lopova, ali ga nijedan od njih ne može navesti na iskušenje. Jer, umerenost je riznica u koju lopovi ne mogu da se uvuku.

Mi smo se, eto, usudili da u nekoliko reči filosofiramo o cvetanju i prvom sazrevanju ploda koji nikad ne prestaje da cveta. A kakva je konačna nagrada za tu svetu vrlinu, pitajte Gospoda, prijatelji Gospodnji! Jer, o meri ove vrline nije moguće govoriti; o kakvoći - još manje. Pa ipak, mi ćemo pokušati da bar o svojstvu njenom nešto kažemo, prema umnim sposobnostima s kojima raspolažemo.

Između pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), plača (očišćenog od svake nečistote) i sveprepodobnog smirenja početnika, postoji razlika i deoba slična razlici između kvasca, brašna i hleba. Pravim pokajanjem duša se satire i mršavi, i nekako spaja i tako reći meša sa Bogom, uz pomoć vode iskrenog plača. A kada se od njega [tj. plača] raspali oganj Gospodnji, nastaje i dobija se beskvasan i nenarastao hleb blažene smirenosti. Stoga i taj sveprepodobni i trostruki lanac (bolje reći duga), koji se svodi (992) na jednu silu i dejstvo, ima svoje posebne delatnosti i svojstva. I ako ukažeš na bilo koji znak jednoga, videćeš da si, u isto vreme, obeležio i drugo.

Zato ćemo pokušati da ono što smo rekli ukratko potvrdimo i dokazima.

Prvo i isključivo svojstvo ove divne i čudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnošenje ponižavanja. Naime, duša ga prima raširenih ruku i grli kao lek koji leči i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste uništenje svake ljutine, a sa tim - umerenost. A treći, i najlepši stepen, jeste iskreno nepoverenje u sopstvena dobra dela, i žudnja za neprestanim učenjem.

Hristos je završetak zakona i proroka, za opravdanje svakom koji veruje (Rim.10,4). Kraj, pak, nečistih strasti je taština i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju košutu čuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova [1]. Jer, gde bi se u smirenoumlju mogao pojaviti otrov licemerstva, gde - otrov klevete, gde - guja u pećini skrivena? Zar ono, štaviše, ne izvlači tu guju iz dubine svog srca, da bi je ubilo i uništilo.

U tome sjedinjenju nema ni traga od mržnje, ni senke raspravljanja, ni najmanje projave nepokornosti, osim kada je reč o veri. Ko je sa smirenošću sklopio brak, postao je blag, prijatan, nežan, saosetljiv, a iznad svega tih, vedar, spreman da posluša, netužan, budan, vredan i (zar je potrebno mnogo govoriti?) bestrasan. Jer, u smirenju našem seti nas se Gospod, i izbavi nas od neprijatelja, od strasti i od prljavština naših (Ps. 135,23-24).

Smirenoumni monah nije previše radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobraženi hoće da ispituje i tajne Suda Božijeg.

Jednome vrlo mudrom bratu javiše se demoni vidljivo, i počeše da ga hvale. No, svemudri podvižnik im reče: "Kada biste prestali da me u duši mojoj hvalite i kada biste otišli, ja bih zaključio da sam veliki čovek. Međutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja ću iz same pohvale poznati koliko sam nečist. Jer, nečist je pred Gospodom svaki gord čovek (Prič.16,5). Prema tome, ili odlazite - da bih bio nešto veliko, ili me hvalite - da pomoću vas dođem do smirenosti". Zbunjeni ovom doskočicom, demoni odmah isčeznuše.

Neka ti duša ne bude izvor životvorne reke smirenosti iz kojeg će smirenje ponekad obilno da ističe, a ponekad, opet, da presuši pod uticajem slave i gordosti. Naprotiv, neka ona bude izvor bestrašća, izvor iz koga stalno ističe reka siromaštva [duha]. Znaj, dragi, da se jaruge pune žitom (up. Ps.64,14) i duhovnim plodom. Jaruga je smirena duša, koja posred planina - muka i vrlina - ostaje nenadmena i nepomična. Nisam postio, nisam bdio, nisam ležao na zemlji, nego sam se smirio, i odmah me spase Gospod (Ps.114,6). (993) Pokajanje vaskrsava palog, a plač kuca u nebeske dveri. Prepodobna smirenost ih, međutim, otvara. A ja ispovedam i obožavam trojicu u jedinici, i jedinicu u trojici.

Sve što je vidljivo, osvetljeno je suncem. Sve što se čini po duhovnom razumu, utvrđuje smirenost. Nema svetlosti - sve je u mraku! Nema smirenoumlja - sve naše vene!

Na celom stvorenom svetu postoji samo jedno mesto na kome je sunce viđeno samo jedanput [2]; i jedna je pomisao često dovoljna da se rodi smirenje. Jednog jedinog dana se sav kozmos obradovao [3]; i smirenost je jedina vrlina koju demoni ne mogu podražavati.

Jedna je stvar - uznositi se, a druga - ne uznositi se; nešto treće je - smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuđuje; a treći, mada nevin, uvek osuđuje samoga sebe.

Jedna je stvar biti smirenouman; druga - boriti se da postaneš smirenouman; a treća - hvaliti smirenoumna čoveka. Prvo je savršeno; drugo je svojstveno poslušnicima; a treće svima vernima.

Onoga ko se u sebi smirio, usta ne mogu pokrasti: čega nema u riznici, ne iznose na vrata.

Konju koji je upregnut sam, često se čini da trči dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.

Početak duhovnog zdravlja prepoznaje se u tome što se pomisao naša više ne hvali prirodnim darovima. A dokle god se oseća smrad sujete, dotle ni prijatan miris mira ne može da se oseti.

Prepodobna smirenost reče: "Ljubitelj moj neće nikog povrediti, neće nikoga osuđivati, neće ni nad kim da vlada, niće se praviti mnogo pametnim, sve dok se ne sjedini sa mnom. A posle sjedinjenja sa mnom, na njega se više nikakav zakon ne odnosi" (up. 1.Tim.1,9).

Jednome podvižniku, koji se naročito trudio da stekne tu blaženu vrlinu, zli dusi tajno posejaše u srce pohvalu. Međutim, on je, po božanskom nadahnuću, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagočestivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvišenijih vrlina - savršene ljubavi, anđelskog smirenoumlja, čiste molitve, netljene [tj. neuprljane] čistote i slično. I kad su ga pomisli započele hvaliti, on reče: "Hajd'mo na sud!" Došavši pred zid, čitao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: "Kad budeš i sve ove vrline stekao, znaj da si još daleko od Boga!"

U čemu se, zapravo, sastoji sila i suština ovog sunca - mi nismo sposobni reći. Ipak, po njegovim dejstvima i svojstvima možemo unekoliko shvatiti njegovu unutarnju suštinu.

Smirenoumlje je božanski zaklon od koga ne vidimo svoja dobra dela. Smirenoumlje je bezdan samoprezira, zaštićen od svih mogućih lopova. Smirenoumlje je tvrda kula koja može odoleti svakom neprijatelju (Ps.60,4). Ništa mu neće moći neprijatelj, ni sin, tj. pomisao bezakonja neće ništa više moći da mu nahudi (Ps.88,23-24). Saseći će pred njim neprijatelje njegove, i one koji ga mrze pobediće.

Osim ovih navedenih svojstava, koja su sva, osim jednog, (996) njegova vidljiva obeležja, postoje i druga, koja veliki sopstvenik ovog bogatstva može uočiti u svojoj duši. Ti ćeš znati (i nećeš se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome što ćeš sav biti ispunjen neopisivom svetlošću i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tuđe grehe. Preteča ove vrline je mržnja prema svim oblicima slavoljublja, o kome je već bilo reči.

Ko je upoznao sebe u svakom osećanju duše, seje u dobru zemlju. Smirenoumlje ne može procvetati ako se zaseje na drugi način.

Ko je upoznao sebe, shvatio je i šta je strah Božiji. Živeći u njemu, on stiže pred vrata ljubavi.

Smirenost je kapija Carstva, koja u njega uvodi one koji su mu se približili. Mislim da o onome koji kroz tu kapiju ulazi govori Gospod, kad kaže: Ući će, i izići će iz života bez straha, i pašu će naći i cveće u raju. Svi koji uđoše kroz druga vrata u monaštvo, lopovi su i razbojnici svoje sopstvene duše (up. Jn. 10,9).

Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bližnji bolji od nas, znači da je milost Božija blizu.

Nemoguće je da iz snega proizađe plamen; još je manje moguće da u jeretiku ima smirenoumlja. To je vrlina koja pripada samo vernim i pobožnim ljudima, i to samo onima koji su se već očistili.

Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a možda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.

Ko hita tihome pristaništu smirenoumlja, neka ne prestaje da čini sve što može, neka se prisiljava na razne načine - rečima, mislima, zaključcima, ispitivanjem i istraživanjem, celokupnim podvigom i radom, tvoreći molbe i molitve, razmišljajući i premišljajući - sve dok se uz Božiju pomoć, i sa najnižim i najprezrenijim podvizima, lađica njegove duše ne izbavi od večno burnoga mora gordosti. Ko se izbavi od gordosti, lako se opravdava za sve ostale grehe, kao što pokazuje primer jevanđelskog carinika (Lk.18,9-14).

Neki ljudi, radi smirenoumlja, do same smrti drže pred očima svoje nekadašnje grehe, iako su za njih dobili oproštaj, šamarajući tom uspomenom sujetnu uobraženost. Drugi, pak, razmišljajući o stradanju Hristovom, smatraju sebe večnim dužnicima. Neki, opet, preziru sebe zbog svakodnevnih nedostataka. A drugi, po iskušenjima, bolestima i padovima koji im se dogode, usvojiše majku darova [tj. smirenoumlje]. Ima i takvih (da li ih i sada ima, ne znam reći), koji se utoliko više smiravaju ukoliko ih Bog više dariva, smatrajući sebe nedostojnima svakoga bogatstva. Oni ostaju u uverenju kao da svakoga dana samo (997) uvećavaju svoj dug pred Bogom. To je smirenje, to je blaženstvo, to je savršena nagrada za pobedu! Kad nekoga vidiš, ili za nekoga čuješ, da je za svega nekoliko godina dostigao najviši stupanj bestrašća, shvati da nije išao drugim do ovim blaženim i kratkim putem.

Sveti dvopreg: ljubav i smirenje. Ljubav uzdiže do neba, a smirenost one koji su se uzdigli pridržava da ne padnu.

Skrušenost, samopoznanje i smirenost su tri različite stvari. Skrušenost je porod grehova: onaj koji pada, skrušava se, i mada bez smelosti, s pohvalnom bestidnošću stoji na molitvi, oslanjajući se, sav razbijen, na štap nade, kojim odgoni od sebe psa očajanja. Samopoznanje je tačno razumevanje svojih sposobnosti i trajno pamćenje i svojih najsitnijih grehova. Smirenost je duhovna pouka samoga Hrista, koju oni koji se udostojiše da je prime misleno čuvaju u riznici svoje duše, i koja se običnim rečima ne da izraziti.

Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki značaj rečima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je! Ne nama Gospode, ne nama - čuo sam nekoga gde kaže u dubini svoje duše - već samo imenu Tvome daj slavu (Ps.113,9). Čovek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne može da joj ne naškodi. Od Tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu.

Ako je vrhunac, suština i obrazac krajnje gordosti u tome, da se radi slave glume i nepostojeće vrline, zar nije onda znak najdubljeg smirenoumlja u tome, što neki ljudi radi uniženja svog uzimaju na sebe i nepostojeće krivice? Tako je uradio onaj prepodobni koji je uzeo u ruke hleb i sir [4]. Tako je postupio i onaj podvižnik čistote, koji je svukao sa sebe svu odeću i bestrasno prošao kroz grad [5]. Takvi se više ne brinu da li će sablazniti ljude, budući da poseduju moć da nevidljivo, putem molitve, svakome otkriju spasonosni smisao svog postupka. Ko se brine o prvome, samim tim pokazuje da mu nedostaje drugo. Jer, tamo gde je Bog spreman da ispuni naše zahteve, mi sve možemo učiniti.

Bolje ti je da ožalostiš ljude nego Boga. On se raduje kad nas vidi da se spremno izlažemo ponižavanju da bismo potisnuli, povredili i ubili svoju sujetu.

Do takvih darova dovodi potpuno tuđinovanje. Zaista, samo veliki ljudi mogu podnositi ruganje od strane svoje okoline. Nemoj se užasavati nad ovim što rekoh: niko nikada nije mogao da se jednim korakom vine na vrh lestvice.

Svi će poznati da smo Božiji učenici ukoliko su imena naša zapisana (1000) ne nebu smirenosti, a ne ukoliko bi nam se demoni pokoravali (up. Lk. 10,20; Jn.13,55).

Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pružaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znači da će uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume šta hoću da kažem.

Na svome usponu ka Bogu, ova vrlina prolazi kroz tri stupnja: trideseti, šezdeseti i stoti. Na stotom su bestrasni; na srednjem, junačni; a prvi stupanj mogu svi postići.

Ko je upoznao sebe, nikada ne seže za onim što ne može da dohvati, nego korača sigurno ovom blaženom stazom.

Ptice se boje i slike jastreba, a podvižnici smirenja - i najmanjeg prizvuka prepirke.

Mnogi su se spasli i bez proricanja i ozarenja, bez znamenja i čudesa. Ali, bez smirenosti niko neće ući na nebesku svadbu. Jer, čuvar darova je smirenost. No, površni ljudi zbog tih darova često i smirenost gube.

Da bi nas smirio i onda kada nismo voljni, Gospod je uredio i ovo: niko ne može sam tako dobro videti svoje rane kao što može bližnji. Stoga smo i obavezni da ne pripisujemo sebi svoje isceljenje, već bližnjem, i da Bogu zahvaljujemo za to.

Smirenouman čovek se uvek gnuša svoje volje, kao grešne. U svojim prozbama Gospodu, s nesumnjivom verom on uči da prima ono što izražava Njegovu volju. On uopšte ne obraća pažnju na to kako njegovi učitelji žive, već prepušta svu brigu Bogu, koji je i preko magarice naučio Valaama šta treba da radi (up. Broj. 22,28). I mada sve čini, misli i govori po Bogu, podvižnik smirenoumlja ipak nema poverenja prema sebi samom.

Žalac i teret za smirenog monaha jeste samopouzdanje, kao što je za gordog - da usvaja mišljenja drugih ljudi.

Meni se čini da samo anđelu ne može da se potkrade nikakav greh, budući da čujem zemaljskog anđela da kaže: Jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali zato nisam opravdan; a onaj koji me sudi jeste Gospod (1.Kor.4,4). Stoga smo dužni da neprestano osuđujmo sebe i da budemo nezadovoljni sa sobom, da bismo se dobrovoljnim samonipodaštavanjem opravdali za nehotične grehe. Inače, u času smrti ćemo svakako morati da položimo računa o njima, i to u teškim mukama.

Ko traži od Boga manje nego što zaslužuje, svakako će dobiti više nego što traži. To svedoči carinik: tražio je oproštaj, a dobio - opravdanje (up. Lk. 17,9-14). Razbojnik je tražio da bude samo spomenut u Carstvu, a nasledio je čitav raj, i to - prvi (up. Lk.23,43)!

Kao što se ni u čemu stvorenom ne može videti ni mali ni veliki oganj kao samostalni elemenat, tako i u nepatvorenom smirenoumlju ne ostaje ni trunke strasti. I dokle god mi grešimo hotimično, dotle u nama nema smirenosti. U nama se može raspoznati prisustvo smirenosti po tome što više ne grešimo hotimično.

Znajući da se vrlina duše saobražava spoljašnjem ponašanju, Vladika uze ubrus i pokaza nam put kojim se dolazi (1001) do smirenosti (up. Jn.13,4). Duša se, naime, upodobljava dejstvima [tela], saobražavajući se i saglašavajući se sa njima.

Vlast postade jednome od anđela uzrok gordoumlja, mada mu radi toga nije bila data. Drugo raspoloženje ima čovek koji sedi na prestolu, a drugo onaj koji sedi na đubrištu. Možda je zbog toga onaj veliki pravednik [tj. Jov] i sedeo na đubrištu van grada. Stekavši savršeno smirenoumlje, on reče sa svom iskrenošću: Prezreh samoga sebe i uvenuh od tuge. Smatram se prahom i pepelom (Jov,2,8; 42,6).

Nalazim da je Manasija zgrešio kao niko drugi, oskvrnivši hram Božiji i čitavo bogosluženje idolima (up.4.Car.20-24; 1.Dn.Z,13; 2.Dn.32-33; Mt.1,10), tako da ni post čitavog sveta ne bi bio u stanju da ga potpuno iskupi. Ali, smirenost se pokazala sposobnom da u njemu izleči i ono što je neizlečivo. Jer, da si hteo žrtvu [6], dao bih, kaže David Bogu; svepaljenice, tj. telo iscrpljeno postom, ne voliš. Žrtva je Bogu (Ps.50,18) itd., kao što svi znaju [7]. Sagreših Gospodu, zavapi jednom blaženo smirenje k Bogu, povodom preljube i ubistva. I odmah ču: Gospod oprosti greh tvoj (2. Car. 12,13).

Nezaboravni oci tvrde da put ka smirenosti i njen osnov čine telesni napori. Ja, pak, mislim da su to poslušnost i pravičnost srca, koji se po samoj prirodi suprotstavljaju gordosti. Ako je gordost neke anđele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost može od demona načiti anđele. Stoga, neka se ohrabre pali!

Postarajmo se svim silama da se popnemo na vrh smirenoumlja. Ako i nemamo snage, ipak se potrudimo: možda će nas sama smirenost izneti na svojim ramenima. Ako i pokleknemo, bar nemojmo ispasti iz njenog zagrljaja. Čudio bih se, naime, da neko ko otpadne od nje dobije bilo kakav večni dar.

Nervi i putevi smirenosti (ali još ne i jasni znaci) jesu: nesticanje, neprimetno stranstvovanje, prikrivanje duhovne mudrosti, jednostavno izražavanje, iskanje milostinje, skrivanje plemenitog porekla, izgnanje drskosti, odstranjenje mnogogovorljivosti.

Ništa tako nije u stanju da smiri dušu, kao sirotovanje i ishrana samo onim što se isprosi. Jer, kao mudroljupci i bogoljupci se pokazujemo tek tada kada imamo razloga da budemo gordi - a bežimo od gordosti glavom bez obzira.

Ako se spremaš za borbu protiv neke strasti, uzmi u (1004) pomoć smirenoumlje: Na aspidu i zmijskog cara nagaziće, tj. na greh i na očajanje; lava i zmaja pogaziće, tj. đavola i svoje telo (up. Ps.90,13).

Smirenoumlje je nebeski vodoskok, koji je u stanju da dušu iz ambisa grehova uzdigne do neba.

Jednom prilikom je neko u srcu svome primetio lepotu ove vrline. Obuzet divljenjem, on je upita za njenog roditelja. A ona, smešeći mu se vedro i blago, reče: "Kako možeš želeti da znaš ime Onoga koji me rodio, kada On nema imena? Neću ti ga reći, sve dok ne primiš Boga! Njemu slava kroza sve vekove. Amin".



Bezdan je majka izvora. A izvor rasuđivanja je smirenje.

Pouka XXVI

O RASUĐIVANjU



a) O pomislima, strastima i vrlinama

(1013) Rasuđivanje kod početnika predstavlja tačno poznavanje samoga sebe. Kod onih što su dospeli do sredine, rasuđivanje je duhovno čulo kojim se nepogrešivo razlikuje pravo dobro od prirodnog dobra i od onog što je dobru suprotno. Kod savršenih, rasuđivanje je znanje, koje u njih dolazi putem božanskog ozarenja i koje je sposobno da svojim svetilnikom osvetli i ono što je u dušama drugih ljudi tamno. Uopšte, smatra se da je rasuđivanje tačno shvatanje Božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca, čista tela i čistih usana.

Ko je pobožno svrgnuo prve tri strasti, svrgnuo je ujedno i ostalih pet [1], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast neće pobediti.

Rasuđivanje je neuprljana savest i čisto osećanje.

Niko ne sme da u neznanju svome padne u nevericu, kada u monaškom životu vidi ili čuje za nešto natprirodno. Jer, tamo gde se javlja Bog, koji je iznad prirode, dešavaju se i mnoge natprirodne stvari.

Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz našeg nehata, ili iz naše gordosti, ili iz zavisti demona. Bedan je prvi; svebedan drugi; a treći - tri puta blažen! U svim slučajevima treba da se rukovodimo svojom savešću po Bogu, da bismo, doznavši odakle vetar duva, na odgovarajući način i jedra razvili.

U svim našim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da spreče izvršenje našeg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokušaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono što se čini ne bude učinjeno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promaše, tiho nam se prikradu i hvale nas u duši našoj kao ljude koji u svemu žive po Božijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmišljanje o smrti; drugome - poslušnost i samonipodaštavanje; trećem - neprestano prekorevanje samoga sebe.

To je trud pred nama, dok ne uđe u svetilište naše (Ps.72, 15-16) oganj Božiji: tada već neće biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog naš je oganj koji spaljuje (Pon.Zak.4,24; Jev.12, 29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku lošu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o nečem unutrašnjem ili spoljašnjem, vidljivom ili nevidljivom.

Demoni, opet, čine suprotno onome što smo sad rekli. Kad oni pobede dušu, i svetlost uma pomrače, u nama, jadnima, nema više ni trezvoumlja, ni rasuđivanja, ni saznanja, ni obzira, već samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost.

Sve što smo rekli vrlo dobro znaju oni koji su se otreznili od bluda, ili oni koji su se umerili u svojoj (1016) prevelikoj slobodi, ili pak ljudi koji su od bestidnih postali stidljivi. Oni dobro znaju kako su se posle sticanja trezvoumlja i izbavljenja od duhovnog slepila (bolje reći, od osakaćenja uma), stideli samih sebe pred sobom zbog onoga što su pre toga govorili i činili, živeći u slepilu.

Lopovi se neće usuditi da kradu, niti će se odvažiti na ubistvo, niti će pogubiti dušu našu, pre no što u njoj padne mrak. Krađa je neosetno zarobljavanje duše. Ubistvo duše jeste usmrćenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duše jeste očajanje posle izvršenog bezakonja.

Kada se radi o izvršenju jevanđelskih zapovesti, niko ne treba da se izvinjava svojom nesposobnošću. Ima duša koje su učinile i više od onoga što traži zapovest. Neka te u to uveri onaj koji je zavoleo bližnjeg više od samoga sebe i za njega dao dušu, premda i nije dobio naredbu od Gospoda [2]. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreže se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali: zvezde, lekari, svetila, krmanoši, učeći ljude svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajući svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.

Ako ima nekih koje tiranišu ranije stečene navike, a sposobni su da uče druge makar i prostom rečju - neka uče. Možda će se jednom makar i svojih reči zastideti, i početi da ih sprovode u delo. (Samo da uz to nemaju i neki položaj vlasti). I zbiće se na njima ono što sam već jednom prilikom video da se dešava nekim ljudima koji se valjaju po blatu: onako iskaljani, oni su prolaznicima, radi njihovog spasa, objašnjavali kako su upali u glib, upozoravajući ih da i oni ne krenu istim putem. Radi spasenja drugih, Svemoćni je i njih izbavio od blata grehova. Ukoliko se, pak, oni koji pate od strasti hotimično predaju uživanjima, onda neka ćutanjem pokažu svoju mudrost. Radi njih, naime, poče Isus i tvoriti i učiti (Dap.1,1).

Burno, zaista burno more prelazimo, o, moji smireni monasi, prepuno mnogih vetrova i stena, virova i pirata, vrtloga i ponora, čudovišta i valova. Pod stenom u duši treba podrazumevati divlji i nagli gnev; vir je beznadežnost koja obuzima um i vuče ga u dubinu očajanja; ponor je neznanje, u kome se zlo uzima za dobro; čudovište je ovo dosadno i divlje telo; pirati - najopasniji službenici slavoljublja [3], koji pljačkaju naše blago i trud vrlina; val je naduven i pretovaren trbuh, koji nas svojom (1017) požudom predaje onoj nemani; a vrtlog je gordost, svrgnuta s neba, koja nas do neba uznosi i do pakla obara.

Oni koji izučavaju nauke znaju kakvo učenje odgovara početnicima, kakvo srednjima, a kakvo samim učiteljima. Obratimo svu svoju pažnju i [utvrdimo] nismo li još u redu početnika, iako već dugo vremena učimo. Svi smatraju da je sramota videti starca da ide u osnovnu školu.


Najbolja azbuka [4] za sve je sledeća:

poslušnost

post

kostret

pepeo

suze

ispovedanje

ćutanje

smirenje

bdenje

hrabrost

mraz

rad

muka

poniženja

skrušenost

nepamćenje zla

bratoljublje

blagost

prosta i neljubopitljiva vera

nemarenje za svet

nemrzeća mržnja prema roditeljima

bespristrašće

prostodušnost sa bezazlenošću

dobrovoljna skromnost


Domet i plod naprednih:

odsustvo taštine

bezgnevlje

nada

bezmolvije

rasuđivanje

trajno sećanje na Božiji Sud

milosrđe

gostoljublje

umereno poučavanje

bestrasna molitva

nesrebroljublje


Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji još u ploti dostižu savršenstvo:

nezarobljeno srce

savršena ljubav

izvor smirenoumlja

ushićenje uma

useljenje Hrista

neukradljivost svetlosti i molitve

izobilje ozarenja Božijeg

čežnja za smrću

mržnja prema životu

bežanje od tela

zastupnik sveta

prinuditelj Boga

saslužitelj anđela

bezdan znanja

dom tajni

čuvar neizrecivih otkrivenja

spasilac ljudi

bog demona

gospodar strasti

vladar tela

upravitelj prirode

tuđin grehu

dom bestrašća

podražavalac Gospoda uz pomoć samog Gospoda.



Kad telo boluje, potrebno nam je veliko trezvoumlje. Ugledavši nas kako ležimo na zemlji, nesposobni da se odupremo telesnim podvigom, demoni pokušavaju da nas upravo tada napadnu s naročitom žestinom. Na one koji žive u svetu, za vreme bolesti napada demon gneva, a ponekad i demon hule. One koji žive van sveta, ukoliko imaju svega dovoljno, u to vreme muče demoni stomakougađanja i bluda. A ako žive na mestima neudobnim i podvižničkim, na njih juriša demon uninija i nezahvalnosti.

Primetio sam da kurjak bluda povećava muke bolesnim ljudima, proizvodeći i u samim bolovima pohotljive osećaje i istečenja. Beše užasno videti kako se telo usred žestokih bolova nadražuje i besni. Onda sam se okrenuo na drugu stranu, i video ljude koji leže bolesni, i koje u samoj bolesničkoj postelji teši božansko dejstvo i umilenje. Tom utehom oni su i bolove stišavali. I bili su tako raspoloženi, da uopšte nisu više ni želeli da se izleče od svoje bolesti. Potom se osvrnuh, i videh teške paćenike, koji su se bolešću, kao nekom epitimijom, izbavili od (1020) duševne strasti. I proslavih Onoga koji blatom čisti od blata.

Sav duhovan po svojoj suštini, um poseduje i osobito duhovno čulo. Takva priroda ljudskog uma svakog čoveka nagoni da traga za tim čulom u sebi, bez obzira da li ga već ima ili ne. Jer, kada se to duhovno čulo pokaže u nama, prestaje uobičajeno dejstvo telesnih čula. I to je upravo ono što jedan mudrac, poznavajući stvar, reče: "I naći ćeš božansko čulo" [5].

U pogledu delatnosti i reči, misli i doživljaja duše, monaški život treba da teče u osećanju srca. Inače, on nije monaški, da i ne govorim - anđelski!

Drugo je promisao Božiji, a drugo - pomoć, drugo - zaštita, a drugo - milost Božija, i drugo - uteha. Promisao se odnosi na svu prirodu; pomoć se daje vernima, i samo njima; zaštita se pruža takođe vernima, ali onima koji su pravi vernici; milost Božija ukazuje se samo onima koji mu služe, a uteha - onima koji ga vole.

Ono što je za jednoga lek, za drugoga je otrov. A ponekad jedna ista stvar jednom te istom čoveku, kada se daje u prikladno vreme, služi kao lek, a kada se daje u neodgovarajuće vreme, deluje kao otrov. Video sam jednog neveštog lekara, koji je ponizio jednog slabog bolesnika, i time mu ništa drugo nije učinio osim što ga je bacio u očajanje. A videh i jednog darovitog lekara, koji je posredstvom poniženja izvršio operaciju nadmenog srca i iz njega izvukao sav gnoj. Video sam jednog istog bolesnika, kako jednom prilikom radi očišćenja nečistote pije lek poslušnosti, kreće se, hoda, ne spava; a drugom prilikom, imajući bolesno oka duše, prebiva nepokretan, u bezmolviju i ćutanju. Ko ima uši da čuje, neka čuje!

Izvesni ljudi, ne znam zbog čega (jer nisam naučio da radoznalo istražujem svojom glavom ono što je Božiji dar), jesu tako reći po prirodi skloni uzdržanju, ili bezmolviju, ili čistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih čine. Iako s vremena na vreme dožive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak više pohvaljujem nego prve.

Ne hvali se mnogo, čoveče, bogatstvom koje si bez muke stekao. Predvidevši tvoju veliku štetu, tvoju nemoć i tvoju propast, Darodavac je hteo da te svojim darovima, koje nisi zaslužio, nekako spase.

Pouke i navike, i čitavo vaspitanje koje smo dobili u detinjstvu, kad odrastemo mogu da nam pomažu ili da nas, pak, ometaju u postizanju vrlina u monaškom životu.

Monasima su svetlost anđeli, a svetlost svima ljudima - monaški život. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pružaju dobar primer, ne dajući ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome što rade, tako i (1021) u onome što govore. Jer, ako svetlost postane tama, koliko će tek biti mračna tama koja već jeste mrak, tj. oni koji žive u svetu (up. Mt.5,14-16; 6,22-23)?!

Ako me, dakle, već slušate, onda, vi koji hoćete da slušate, znajte: bolje je za nas da ne otežavamo život samima sebi, da ne rastržemo svoju jadnu dušu boreći se s hiljadama hiljada i s milionima miliona neprijatelja, jer nećemo stići ni da upoznamo, niti uopšte da primetimo sva lukavstva njihova.

Uz pomoć Svete Trojice, naoružajmo se za borbu protiv tri strasti - trima vrlinama [6]. Inače ćemo navući na sebe velike muke.

Stvarno, ako i u nama bude Onaj koji pretvara more u kopno, bez sumnje će i naš Izrailj, tj. um koji gleda Boga, preći bez bure more strasti i videti Misirce gde se dave u vodi suza. Ne bude li On sa nama, ko će izdržati bes valova strasti u telu ovome?!

Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela naša, iščeznuće neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje približimo Njemu, pobeći će oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas.

Postarajmo se da učinimo božanske stvari više svojim sopstvenim znojem nego golim rečima. U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.

Čuvši da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nađu. Ono što u tome traženju nađu oni s mukom čuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo.

Teško je pobediti svoje rđave navike bez velikog napora. Oni, pak, koji tim navikama ne prestaju dodavati nove - ili su pali u očajanje nad sobom, ili nikakvu korist nisu imali od svog monaškog života. Uostalom, znam da Bog sve može, jer Njemu ništa nije nemoguće (up. Jov 42,2).

Neki su mi postavili teško pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne nađoh ni u jednoj knjizi koja je došla do mene: "Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?", ili: "Koja od tri glavne strasti rađa koju od ostalih pet?" A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: "Majka bluda je stomakougađanje, uninija - slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje".

Pošto mi ti čuveni oci pružiše objašnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauče koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovoriše ljubazno da među strastima nema ni reda ni smisla - sve je tu nered i zbrka. Potvrđujući svoju misao uverljivim dokazima, blaženi oci govorahu navodeći mnoge i verodostojne primere, od kojih neke stavljamo u ovu pouku, da bismo pomoću njih i ostalo učinili jasnijim.

Na primer: neumesni smeh rađa se ponekad od demona (1024) bluda, ponekad od demona taštine - kad čovek samoga sebe u sebi nečasno hvali, a ponekad i od uživanja u jelu. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta - kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili čak i od prirode. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugađanja stomaku, a ponekad od taštine. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Božijeg. Hula je upravo plod gordosti, a često dolazi i kao posledica toga što smo bližnjega osuđivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona? Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrašća. To pristrašće dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugađanja stomaku ili od taštine, ili od mnogih drugih strasti. Zloba proističe iz uobraženosti i gneva. Licemerstvo - od samozadovoljstva i svojeglavosti. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima rađaju se od suprotnih roditelja.

I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinačno), reći ću samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.

Roditelji svakoga zla su čulno uživanje i lukavstvo. Čovek koji je obuzet ovim strastima, neće videti Gospoda. Udaljenje od prvog, bez udaljenja od drugog, međutim, ne donosi nam nikakvu korist.

Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluži kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom. Ništa ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim što je njima suprotno.

Strašno se iskvarilo naše pokoljenje: sve je puno gordosti i licemerstva. Telesne podvige, po ugledu na drevne oce naše, možda je još i moguće kod nas sresti, ali se blagodatnih darova njihovih naše pokolenje ne udostojava, iako ljudskoj prirodi, čini mi se, nikada nisu bili toliko potrebni kao sada. Pravedno smo i kažnjeni: Bog se ne pokazuje u podvizima, već u prostodušnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoći pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod neće stati na put smirenoumnome podvižniku.

Kad vidimo nekoga od naših podvižnika gde pati od neke telesne bolesti, ne bi trebalo da sa zlobom pitamo za uzrok njegove boljke. Bolje bi bilo da ga primimo sa prostodušnom i iskrenom ljubavlju, kao da je deo našega tela, i kao vojnika ranjenog u borbi. Ima bolesti koje se dobijaju radi očišćenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju naš ponos. Kad vidi da je neko veoma len prema podvigu, naš dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu očišćuje od rđavih pomisli i strasti.

(1025) Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, može se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbuđenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kažnjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treći je primio kaznu s velikom radošću. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaže počast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih što prolaze putem života; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje dužnosti i slično.

Neka monasi brižljivo ispitaju šta upravo hoće da postignu svojim podvigom, kao što ljudi koji dođu na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju žabu. Jer, i onda kada dobra dela činimo, mi često vršimo i ono zlo što se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se prepliće stomakougađanje, sa ljubavlju blud, sa rasuđivanjem podmuklost, sa mudrošću prepredenost, sa krotošću podmuklost, mlitavost, lenost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoća za osnovani prekor, kao što se i sa ćutanjem prepliće uobražena poza učiteljstva, sa radošću ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osuđivanje, sa bezmolvijem uninije i lenost, sa čistotom ogorčenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reći - otrov, lepi se taština.

Ne budimo tužni ako naše molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslišene. Gospod hoće da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni. Oni koji nešto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju uslišeni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga što pre vremena traže, ili zbog toga što traže nedostojno i iz sujete, ili zbog toga što bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju traženo.

Strasti napuštaju ne samo vernike, već i neke nevernike, te odlaze sve - osim jedne [7] koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako štetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.

Mislim da niko ne sumnja u to da demoni i strasti napuštaju dušu, bilo za izvesno vreme ili za stalno. No, malo njih zna usled kojih nas razloga oni ostavljaju na miru. Gorivo strasti troši se, sagorevano božanskim ognjem [8], koji je iskorenjuje iz duše. Po meri toga kako se veštastvo iskorenjuje, duša se čisti i strasti odlaze, izuzev ako ih sam čovek veštastvenoljubivim životom i nemarom opet ne privuče. Demoni se planski povlače, da bi nas načinili neobazrivima, te da bi iznenada ugrabili bednu dušu.

Znam i za jedno drugo povlačenje zveri: do njega dolazi kada se duša konačno navikne na greh. To je nešto slično kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste.

(1028) Znam još i za peto bestrašće u duši, koje nastaje usled velike prostodušnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno šalje svoju pomoć Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao što i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku.

U čoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naročito jasne: milosrđe - jer i pagani imaju samilosti; ljubav - jer i životinje često zasuze kada ih razdvajaju; vera - jer nju sami od sebe rađamo; nada - zato što i mi uzamljujemo, i trgujemo, i sejemo - nadajući se da ćemo se obogatiti.

Ako je ljubav, kao što smo pokazali, vrlina koju možemo imati po samoj prirodi - a ona je sveza i punota zakona (Kol.Z, 14; Rim.13,10) - znači da vrline uopšte nisu daleko od naše prirode. Neka se, zato, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da čine dobro.

Međutim, ima i natprirodnih vrlina: čistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih naučili su nas ljudi, drugima - anđeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Učitelj i Darodavac [9].

Kad biramo između dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, često nas braća posete baš onda kada se molimo. Ili - ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivši ga da ode a da mu nismo rekli ni reči. Ljubav je veća od molitve: molitva je delimična vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina.

Jednom prilikom, dok sam još bio mlad, dođoh u neki grad, i tamo me, dok sam sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadoše dve pomisli: pomisao stomakougađanja i pomisao slavoljublja. Bojeći se posledica popuštanja besnilu stomaka, dozvolio sam pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja često pobeđuje demona stomakougađanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha - ugađanje stomaku.

Bog po svome promislu često u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgrešnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, čime stiču nepropadljivo blago smirenoumlja.

Početnik ne može postići smirenje ako ne živi u poslušnosti. Svaki samouk čovek, naime, koji je bez ičije pomoći savladao kakvu veštinu, sebe smatra izuzetnim.

Oci s pravom tvrde da se delatni [života monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslušnosti. Post (1029) istrebljuje telesne požude, a poslušnost, razvijajući smirenoumlje, utvrđuje uspeh postignut pomoću prve vrline. Stoga i plač ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.

Pobožnim ljudima je svojstveno da daju svakome koji traži; pobožnijim, da daju i onome koji ne traži; ne tražiti, pak, nazad ništa od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogućnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je isključivo bestrasnicima.

Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u početku, u sredini ili na kraju.

Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske. Blaženi su poslednji, svebedni srednji, a prvi - do kraja nepotrebni.

Postoji izvesno osećanje, ili možda navika, koja se zove izdržljivost u mukama. Obuzet ovim osećanjem, čovek se više nikada neće uplašiti ili pobeći od muka. Duše mučenika, prožete tim slavnim osećanjem, s lakoćom su prkosile i najstrašnijim mukama.

Drugo je čuvanje pomisli, a drugo - stražarenje nad umom. Koliko je istok daleko od zapada, toliko je drugo uzvišenije od prvog, premda i teže.

Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivrečiti im; sasvim nešto treće je nipodaštavati ih i prezirati. O prvome svedoči onaj koji je rekao: Bože, dođi mi u pomoć, i ostalo (Ps.69,2); o drugome - onaj koji reče: Odgovoriću onima koji me vređaju, reč suprotnu (Ps. 118,42), i opet: Stavio si nas kao predmet raspre susedima našim (Ps.38,10); svedok, pak, trećega je onaj koji je pevao: Zanemeh, i ne otvorih usta svoja (Ps. 38,2), i: Postavih stražu pred ustima svojim, kad ustade grešnik protiv mene, i opet: Gordi prestupiše zakon preko svake mere; ali od gledanja u Tebe ne odustadoh (Ps.118,51). Srednji se često služi prvim načinom, zbog svoje nespremnosti; prvi još nije u stanju da odbija neprijatelja drugim načinom; a treći pljuje na demone.

Po prirodi stvari, nemoguće je da se nešto bestelesno ograničava telom. Ali, sve je moguće Bogu Tvorcu.

Kao što oni koji imaju zdravo čulo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i čista duša u drugima prepoznaje kako miomir što ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od kojeg se sama savršeno oslobodila, premda drugi to i ne osećaju.

Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.

Neka ne ovladaju tobom oni tuđinci, demoni, koji hoće da se upustiš u ispitivanje neshvatljivih tajni Božijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno našaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, očigledno, porod gordosti.

Postoji demon srebroljublja koji često glumi smirenost, (1032) a postoji i demon slavoljublja koji podstiče na davanje milostinje, isto onako kako to čini i demon slastoljublja. Ako budemo čisti od poslednja dva demona, nemojmo prestati da na svakom mestu činimo dela milosrđa.

Neki rekoše da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni složno misle o našoj propasti.

Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita težnja, uz Božije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi. Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisijast (Ekl.3,1 i d.). To se odnosi i na ono što sačinjava naš sveti monaški život. Stoga ćemo, ako hoćete, ispitati koje delatnosti kome vremenu najviše odgovaraju.

Bez sumnje, za podvižnike postoji i vreme odmora (mislim na one podvižnike koji tek počinju borbu); postoji vreme suza i vreme zaleđenosti srca; vreme za pokoravanje i vreme zapovedanja; vreme za post i vreme za jelo; vreme za borbu protiv neprijateljske čulnosti i vreme kada čulnost miruje; vreme duševne oluje i vreme tišine uma; vreme za tugu srca i vreme radosti duhovne; vreme za pričanje i vreme za slušanje; vreme za prljanje (možda zbog gordosti) i vreme očišćenja (zbog smirenosti); vreme za rat i vreme sigurnog mira; vreme za bezmolvije i vreme za neometano zanimanje; vreme za neprestanu molitvu i vreme za svesrdno vršenje drugih dužnosti.

Ne tražimo, dakle, pre vremena ono što će doći u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnošću. Ne tražimo leta u zimu, ni žetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za žetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo računa, nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada.

Po neshvatljivom promislu Božijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no što su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po završenom trudu; a neki, najzad, u času smrti. Treba ispitati, ko je među njima smireniji od ostalih.

Postoji jedna vrsta očajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterećenja savesti i nesnosne tuge, u kome duša, pod teretom velikog broja rana, tone i davi se u dubini beznađa. A postoji i jedna druga vrsta očajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zaslužili takvo poniženje.

Ko pažljivo ispita i jednu i drugu vrstu očajanja, naći će da između njih postoje izvesne razlike: u prvom slučaju, čovek se predaje ravnodušnosti; u drugom, on očajava, ali nastavlja sa podvigom, premda se jedno sa drugim ne može (1033) uskladiti. Prvu vrstu očajanja obično leče uzdržanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i još - nikoga ne osuđivati.

Ne bi trebalo da se čudimo ili sablažnjavamo videći kako neki ljudi govore dobro, a čine zlo. I onu zmiju u raju, ponela je i uništila gordost.

Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslušanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitaš] da li ih zaista preduzimaš po Bogu.

Ukoliko kao početnici započnemo neki podvig (bilo mali ili veliki), pa primetimo da se u našoj duši ne povećava do tada već stečena smirenost, izgleda mi da ga ne činimo po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono što činimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste baš ta smirenost; kod srednjih već možda i obustavljanje unutrašnje borbe; a kod savršenih - povećanje i obilje božanske svetlosti.

Male stvari za velike ljude možda i nisu male, a ono što je za male ljude veliko, nipošto ne mora biti savršeno.

Kada se vazduh očisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I duša koja se udostojila oproštaja grehova, nesumnjivo vidi božansku svetlost.

Drugo je greh, drugo - izostavljanje dobra, drugo - nehat, a drugo - strast, i drugo - pad. Ko je u Gospodu sposoban da ovo ispita, neka sve sa tačnošću razmotri [10].

Neki iznad svega cene čudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i slobodni od pada.

Ko se savršeno očistio, vidi čak i dušu bližnjega (premda ne dušu kao takvu), upravo stanje u kome se duša bližnjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu očišćenja, o stanju duše svog bližnjeg zaključuje samo na osnovu spoljnih dejstava.

Mala vatra ponekad zbriše čitavu šumu, kao što se i čitav trud može izgubiti kroz malu pukotinu.

Ponekad odmor tela (koje je neprijatelj duši) oživljava silu uma umesto da raspiri oganj pohote. Ponekad, naprotiv, iznuravanje tela dovodi do oživljavanja pohote, da se ne bismo uzdali u sebe nego u Onoga koji na nepoznat način umrtvljuje požudu našega uvek živog tela.

Videći da nas izvesni ljudi vole ljubavlju Božijom, u njihovom prisustvu treba naročito da pazimo na svoje ponašanje. Ništa tako ne razara ljubav, i ništa toliko ne izaziva mržnju, kao prevelika sloboda u ophođenju.

Oko ljudske duše je nešto tako duhovno i prekrasno, da, izuzev onoga što poseduju bestelesna bića, nadmaša sve što se može zamisliti. Stoga i oni koji su obuzeti strašću često mogu pogoditi misli u dušama drugih ljudi, zahvaljujući svojoj velikoj ljubavi prema njima, naročito ako sami nisu ogrezli u telesne prljavštine. Onome što je neveštastveno ništa nije tako suprotno kao ono što je veštastveno! Neka čitalac odatle sam izvede zaključak.

Gatanje [11] se kod onih što žive u svetu protivi veri u Božiji promisao, a kod nas [tj. monaha] - duhovnoj mudrosti. Duševno nemoćni ljudi u telesnim (1036) tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savršeni će to videti u dolasku Duha i umnožavanju blagodatnih darova.

Postoji demon koji nam prilazi čim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i nečistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoružavši se protiv njih molitvom, zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove.

Postoji jedan duh, zvani "preteča", koji nas prima odmah po buđenju, i prlja naše prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan će pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odličan podvižnik saopštio mi je misao koja zaslužuje da se spomene: "Po ranome jutru ja već unapred znam kako će mi čitav dan proteći".

Mnogo je puteva pobožnosti, kao što je i mnogo puteva propasti. Zato se često dešava da onaj put koji je za jednog čoveka dobar, drugome ne odgovara, premda je namera i jednog i drugog ugodna Gospodu.

Kada se nađemo u iskušenju, demoni se bore da kažemo ili učinimo nešto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dušu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu (up. Lk.18,11).

Ljudi koji misle na ono što je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dušom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono što je dole, dole i odlaze. Za duše koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko treće, srednje mesto.

Samo je jedna tvorevina Božija [tj. duša] dobila biće u nečemu drugome, a ne u sebi samoj. Čudno je, onda, kako ona može da postoji van onoga u čemu je dobilo biće?

Pobožne kćeri se rađaju od pobožnih majki. A otac samih majki je Gospod. Ne bi bilo neosnovano primeniti isto načelo i na ono što je suprotno rečenome.

Kukavica neka i ne ulazi u borbu - naređuje Mojsije (ili tačnije - Bog, up. Pon.Zak.20,8; Sud.7,3) - da ne bi poslednja prelest duše bila gora od prvoga pada tela. I pravo je!

Svetlost za sve udove tela su telesne oči. A mislena svetlost za sve božanske vrline jeste rasuđivanje.

Pouka XXVI

O RASUĐIVANjU

b) O prevashodnom rasuđivanju


(1056) Kao što žedan jelen žudi za izvorima šumskim (Ps.41,2), tako i monasi žude za razumevanjem svete volje Božije. Osim toga, oni žele da znaju i kada se sa tom voljom meša naša sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Božijoj.

Pred nama je zadatak da pišemo opširno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako rešiti: koje smo podvige (1057) dužni izvršiti bez ikakvog oklevanja i opomene (prema onome koji reče: "Teško onome koji odlaže iz dana u dan i od vremena do vremena!"), a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje (kao što savetuje onaj što je rekao: Ratovaćeš savetujući se /Prič.,24,6/, i još: Sve neka biva blagoobrazno i uredno /1.Kor. 14,40/).

Jer, ne mogu svi, ponavljam, ne mogu svi brzo i zdravo prosuditi ova teška pitanja. To često ispoljava čak i onaj bogonosac, kroz koga je Duh govorio, moleći se ponekad: Nauči me da vršim volju Tvoju, jer si Ti Bog moj (Ps.142,10), a ponekad opet: Vodi me ka istini Tvojoj (Ps.24,5), i opet: Pokaži mi, Gospode, put kojim ću ići, jer Tebi predajem dušu svoju (Ps.142,8) od svake ovozemaljske brige i svake strasti.

Svi koji hoće da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodušnošću, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili braću, i da njihove savete prime kao da dolaze iz usta Božijih, čak i ako je ono što oni kažu suprotno njihovom rasuđivanju, pa čak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare duše koje su se sa verom i bezazlenošću podvrgle savetu i sudu bližnjega, čak ako bi i nerazumni bili oni kojima su se obratili s pitanjem. Kroz njih bi u tome slučaju govorio sam neveštastveni i nevidljivi Bog.

Puni su velikog smirenoumlja ljudi koji se bez dvoumljenja pridržavaju gore spomenutog pravila. Neko je došao čak do toga do svoju muku poveri strunama psaltira (up. Ps.48,5). Zamisli, međutim, kolika je razlika između slovesnog uma i mislene duše, s jedne strane, i bezdušnih zvukova jednog muzičkog instrumenta, s druge strane!

Mnogi ljudi koji, u nameri da samostalno dođu do poznanja volje Božije, nisu postigli gore navedeno dobro tako savršeno i lako (budući da su pokušali da sami po sebi i sami u sebi shvate šta je ugodno Gospodu), saopštili su nam vrlo mnoga i različita mišljenja o tome pitanju. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Božiju, odvraćahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duše (hoću da kažem: i prema onome koji pobuđuje na određeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnažen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko određenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako što je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako što je iz duše savršeno iščezavala pomisao na jednu od onih mogućnosti opredeljenja. Drugi su zaključili da je delo koje čine Božije po mukama i teškoćama na koje bi naišli pošto bi ga se prihvatili, saglasno rečima apostola: Htedosmo doći k vama - bar ja Pavle nekoliko puta - i (1060) spreči nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neočekivanoj pomoći Božijoj u izvršenju [određenog] dela osećali njegovu bogougodnost, sećajući se reči: Svakome koji reši da čini dobro, pomaže Bog (up. Rim.8,28).

Ko je prosvećenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Božije na drugi način (tj. molitvom), kako u onim slučajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakašnjenja.

Kolebati se pri donošenju odluke, i ostati dugo neodlučan, jeste znak neprosvećene i slavoljubive duše.

Nije Bog nepravedan, pa da zaključa dveri milosrđa pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih.

U svim našim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje našu nameru. Sve što je čisto od pristrašća i svake prljavštine, i čini se isključivo radi Gospoda, a ne radi bilo čega drugoga - uračunaće nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro. Ispitivanje, pak, onoga što je iznad nas nije bezopasno. Sud Gospodnji o nama je neshvatljiv.

Gospod često promisliteljski hoće da sakrije svoju volju od nas, znajući da bismo se oglušili o nju kada bismo je razumeli, i time samima sebi naneli još veću štetu.

Pravo srce je slobodno od šarenila stvari, i bezopasno plovi na brodu bezazlenosti.

Ima junačkih duša koje se prihvataju podviga što prevazilaze njihovu moć, pokrenute ljubavlju i smirenošću srca. A ima i gordih srca, koja čine isto. Često baš naši neprijatelji hoće da preduzimamo ono što je iznad naših moći, kako bismo, ne postignuvši nikakvog uspeha, ostavili čak i ona dela koja odgovaraju našim sposobnostima, i tako se načinili predmetom njihovog izrugivanja.

Video sam i ljude, nemoćne dušom i telom, koji se zbog mnoštva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdržavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.

Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad - druženje sa rđavim ljudima. No, često je za propast duše dovoljna njena sopstvena posunovraćenost. Ko živi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a možda i od trećeg zla. Ko je podložan trećem zlu, rđav je na svakom mestu, budući da nema sigurnijeg mesta od neba.

Kada nas neverni ili krivoverni ljudi zlonamerno napadnu, opomenimo ih jedanput, dvaput, pa prekinimo. A kada se radi o ljudima koji hoće da nauče šta je istina, ne smemo se ni do veka umoriti izlazeći u susret njihovoj želji. Uostalom, i u jednom i u drugom slučaju treba da postupimo prema čvrstini našeg srca.

Veoma je nerazuman čovek koji diže ruke od sebe slušajući o natprirodnim vrlinama svetih. Naprotiv, one te kroz trisveto smirenje najbolje uče kako da još bolje upoznaš samoga sebe, i kako da u sebi otkriješ svoje slabosti.

Ima nečistih koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, već nam savetuju (1061) da i druge uvučemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teža.

Znao sam jednog čoveka koji je svoju rđavu naviku preneo na drugoga. Potom je došao k sebi, počeo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov đak u zlu nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.

Veliko je, zaista veliko i teško lukavstvo demona, i malo je ljudi koji ga mogu videti. Mislim, čak, da ga ni to malo ljudi ne vidi u potpunosti. Zašto da baš onda kada smo siti i presiti - bdimo trezvoumno, a kada postimo i mučimo se - san nas na najžalosniji način savlađuje? Zašto da budemo tako hladni kada se odajemo bezmolviju, a da se ispunjavamo umilenjem - kada živimo sa drugima? Zašto da budemo kušani u snu upravo onda kada gladujemo, a kada se nasitimo - ostajemo bez iskušenja? Zašto da u oskudici budemo tako smračeni i bez umilenja, a kada pijemo vino - veseli i ganutljivi?

Ko je u stanju, neka to u Gospodu objasni neprosvećenima. Mi ništa od svega toga ne razumemo. Možemo reći samo to, da ova promena ne dolazi uvek od demona, već i od sjedinjenja duše sa prljavom i lakomom debljinom [tj. telom], koja nam je data i sa kojom smo (ne znam kako) spojeni.

Pomolimo se Gospodu iskreno i smireno da bismo razumeli sve pomenute nepojmljive obrte. Pa ako i posle molitve još dugo vremena budemo osećali u sebi isto dejstvo, znaćemo da se ne radi o dejstvu demona, već o samoj prirodi. A često i Božanski promisao hoće da nam učini dobro upravo kroz ono što je protivno našim težnjama, lomeći svim sredstvima naš ponos.

Opasno je zalaziti u dubinu Suda Božijeg. Takvi radoznalci plove na brodu gordosti.

Neko je jednoga čoveka koji je imao dar posmatranja upitao zašto je Bog izvesne ljude ukrasio blagodatnim darovima i čudesima iako unapred zna za njihov greh? A on reče: "Da bi i ostale duhovne ljude učvrstio, da bi pokazao slobodu volje čoveka, kao i da bi one koji i pored tolikih darova padnu načinio neodbranjivim na svome Strašnom sudu".

Još nesavršeni zakon kaže: Pazi na sebe (Pon.Zak.15,9). A Gospod nam, kao više nego savršen, preporučuje da vodimo računa i o popravci brata rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, i tako dalje (Mt.18,15). Ako je ukor tvoj čist i smiren, ako se, bolje reći, radi o dobronamernoj opomeni, onda ne izbegavaj da činiš što Gospod zapoveda, naročito prema onima koji hoće da te poslušaju. Ako, pak, još nisi dostigao taj stupanj, ispunjavaj bar starozavetni zakon.

Ne čudi se ako ti i prijatelji postanu neprijatelji zbog toga što ih opominješ. Površni ljudi su oruđe demona, naročito protiv onih koji se demonima suprotstavljaju.

(1064) Mnogo me čudi jedna stvar u nama: zašto se mi lakše i brže priklanjamo strastima, iako nam u ostvarivanju vrlina pomaže i Bog svemogući, i anđeli, i sveti, a u suprotnom isključivo lukavi demon! O tome nisam u stanju, niti želim da govorim podrobno.

Ako sve što je stvoreno ostaje onakvim kakvim je stvoreno, kako ja onda mogu biti (kako veli veliki Grigorije) i obraz Božiji i pomešan s blatom [12]?! Stvoreno biće, pak, koje je postalo drukčije nego što je bilo stvoreno, svakako će žudeti za svojim prvobitnim stanjem. Stoga svaki čovek treba da upotrebi sva sredstva kako bi ovaj prah uzdigao i tako reći ustoličio na prestolu božanskom.

Niko, dakle, ne sme da se odriče od ovog penjanja: put je slobodan i vrata su otvorena. Slušanje o vrlinama duhovnih otaca podstiče um i dušu na revnost. A slušanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih. Čovek koji ima dar rasuđivanja, našao je zdravlje i uništio bolest.

Čovek se [obično] sitnim, beznačajnim stvarima divi iz dva razloga: ili usled krajnjeg neznanja, ili radi smirenoumlja, veličajući i hvaleći ono što bližnji radi.

Treba da se borimo ne samo braneći se od demona nego i napadajući ih. Ko se samo brani, ponekad pobedi, a ponekad i sam bude pobeđen. A ko napada, uvek progoni neprijatelja.

Ko je pobedio strasti, ubio je demone: pretvarajući se da ima strasti koje u stvari nema, on svoje neprijatelje dovodi u zabludu i ostaje spokojan.

Pretrpevši uvredu, jedan brat ostade potpuno miran u srcu, i pomoli se u sebi; potom ipak započe plakati zbog toga što su ga uvredili, skrivajući svoje bestrašće prividnom strašću. Drugi jedan brat se pravio da žudi za prvenstvom, iako ga uopšte nije želeo. Kako da ti predstavim čistotu čoveka koji u javnu kuću uđe tobož radi greha, a bludnicu privede podvižništvu [13]? Jednome bezmolvniku, neko rano izjutra donese grozd. Po odlasku posetioca on navali na njega i pojede ga bez ikakvog apetita, pretvarajući se pred demonima da pati od ugađanja stomaku. Drugi monah se, opet, izgubivši nekoliko grančica za pletenje korpi, celog dana pravio tužnim zbog gubitka. Takvim podvižnicima potrebno je veliko trezvoumlje, kako ne bi, u nameri da se narugaju demonima, i sami bili izloženi njihovom podsmehu. To su zaista ljudi za koje neko reče: Kao varalice i kao istiniti (2.Kor.6,8).

(1065) Ko želi da Gospodu predstavi čisto telo i čisto srce, treba da se drži bezgnevlja i uzdržanja. Bez ove dve vrline, sav naš trud je uzaludan.

Kao što oči različitih ljudi različito vide boje, tako su i ozarenja mislenog Sunca [tj. Boga] u duši mnogobrojna i različita. Jedno dolazi od telesnih suza, a drugo od suza duševnih, jedno preko telesnih očiju, a drugo preko očiju umnih, jedno od slušanja reči, a drugo u radosti koja nastaje u duši, jedno od bezmolvija, a drugo od poslušnosti. Uza sve to, postoji i ozarenje koje na neizreciv i neopisiv način um u svetlosti predstavlja Hristu.

Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit čovek se najviše trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uči takvim vrlinama, dok su učitelji onih vrlina koje se od njih rađaju mnogobrojni.

Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da učine samo bezumni, kao i u suprotnom slučaju. Viđao sam odvažne podvižnike koji su po nekoj nuždi morali malo popustiti stomaku, ali su zato odmah svenoćnim stajanjem mučili svoje bedno telo. Na taj način su ga naučili da se s radošću kloni žderanja.

Demon srebroljublja se žestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja. Ne uspevši da ih savlada, on im ukazuje na tužan život sirotinje, kako bi ih naveo da od ravnodušnih za tvarna dobra ponovo postanu veštastvoljubivi.

Kada klonemo duhom, ne treba da prestanemo da se podsećamo na zapovest koju je Gospod dao Petru, tj. da se grenišku prašta sedamdeset puta sedam (up. Mt.18,21-22). Ko je drugome dao takvu zapovest, bez sumnje će i sam nesravnjeno više učiniti. Kada se, pak, počnemo ponositi, ne treba da prestanemo da razmišljamo o onome što je rečeno: Koji sav duhovni zakon održi a sagreši u jednome (tj. strašću gordoumlja), kriv je za sve (Jak. 2,10).

Postoje i takvi zli i zavidljivi duhovi, koji sa umišljajem napuštaju svete podvižnike da bi ih lišili prilike da se bore i pobede, i time onemogućili da zasluže pobednički venac.

Blaženi mirotvorci (Mt.5,9). To niko ne spori. No, ja sam video i blažene ratotvorce. Između neke dve osobe postojala je bludna veza. A jedan vrlo mudar i veoma iskusan čovek posvađa ih među sobom, oklevetavši svakoga od njih pred drugim kako ga navodno javno vređa pred ljudima. Tako je ovaj mudar čovek ljudskom dosetljivošću uspeo da suzbije zlobu demona i izazove mržnju, koja je raskinula bludnu vezu.

Može se jedna zapovest narušiti da bi se druga izvršila. Jer, videh mlade ljude koji behu predani jedan drugome po Bogu. Da, međutim, ne bi sablaznili druge i povredili savest njihovu, oni se dogovoriše da se za izvesno vreme odvoje jedan od drugoga.

Kao što je svadba suprotna pogrebu, tako se ne mogu složti ni gordost i očajanje. No, ipak je, usled lukave delatnosti demona, moguće u istom čoveku u isto vreme videti i jedno i drugo.

Postoje izvesni nečisti demoni, koji nam, dok smo još (1068) početnici, tumače Sveto Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli u jeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.

Sve što je stvoreno, od Tvorca je primilo red i početak. Izvesna stvorenja su primila još i završetak. No, vrlina ima bezgraničnu granicu. Jer, psalmopevac kaže: Videh kraj svemu konačnom, ali je Tvoja zapovest, Bože neizmerno široka i bezgranična (Ps.118,96). Ako neki dobri delatelji polaze od sile delanja ka sili sagledavanja, i ako ljubav nikada ne prestaje (Ps.120,8; 1.Kor. 13,8), ako Gospod čuva ulazak straha tvog i izlazak ljubavi tvoje (Ps.120,8), onda je jasno da ljubav nema granica i da mi nikada nećemo prestati da rastemo u njoj, i u sadašnjem i u budućem životu, primajući u svetlosti Božijoj svetlost bogopoznanja. To što kažemo mnogim ljudima može izgledati čudno. Međutim, to ipak logički proizlazi iz svega što smo do sada, blaženi oče, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bića ne doživljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje.

Nemoj se čuditi što demoni često i dobre misli ubacuju u nas, da bi im se potom sami suprotstavili. Cilj je naših neprijatelja da nas ubede kako su im poznate i naše najskrivenije misli.

Nemoj biti odviše strog sudija ljudima koji na rečima propovedaju velike stvari, dok su na delu leni. Korist koju donose njihove reči često nadoknađuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na rečima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na rečima.

Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj duši prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duše pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za rađanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev - ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bližnjega. U nama je revnost - da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo. Prirodno je da duša žudi za slavom, ali za onom na nebu. Prirodno je i ponositi se, ali u odnosu na demone. Isto tako je prirodno i radovati se, ali Gospodu i sreći svog bližnjeg. Dobili smo po prirodi čak i zlopamćenje, ali samo prema neprijteljima duše. Dobili smo i želju za hranom, ali to ne znači da treba biti oblaporan.

(1069) Odvažna duša izaziva demone: više borbe - više nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave neće biti uvenčan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, anđeli će pohvaliti kao pravog ratnika.

Odležavši u zemlji tri noći, neko ustade na svagda. Ni čovek koji ostane pobednik u tri različita časa [14], neće umreti. Ako po promislu Božijem, posle izlaska u nama, sunce pozna zalazak svoj, bez sumnje će ostaviti tamu i nastaće noć. U tu noć doći će k nama divlje zveri koje su nas pre toga bile ostavile, kao i šumske zveri (trnovitih strasti), ričući, da u bi u nama zgrabile nadu, tražeći od Boga hranu svoju, tj. da jedu od naših strasti bilo kroz pomisli ili kroz delo. Kada se, međutim, u nama ponovo, iz tamne dubine smirenja, rodi Sunce, zveri će se povući u svoju šumu i skriti u svoja legla, tj. u slastoljubiva srca, a ne u nas [15]. Tada će demoni reći jedan drugome: Gospod je baš zapeo da im opet učini milost! A mi ćemo im reći: Veliku stvar nam učini Gospod: veseli smo zbog toga (Ps.125,2; 3).

A vi, proganjani čujte: Gle, Gospod sedi na oblaku laku (tj. na oblaku duše koja se uzdigla iznad svake zemne želje), i doći će u Egipat (u srce koje je već gresima zamračeno), i uzdrmaće se idoli rukom načinjeni (nečiste pomisli uma) (Is.19,1).

Premda svemoguć, Hristos telesno beži od Iroda: neka se nauče, dakle, nagli ljudi da se bez potrebe ne bacaju u iskušenja. Jer, kaže, ne daj da ti se noga oklizne - pa ni anđeo koji te čuva neće zadremati (Ps. 120,3). Sa junaštvom se prepliće oholost, kao sa kiparisom takozvani smilaks [16].

Naša stalna dužnost mora da bude da ni na časak ne pomislimo da posedujemo bilo kakvu vrlinu. Naprotiv, brižljivo ispitujući svojstvo vrline, treba da razmotrimo da li je stvarno imamo. Tada ćemo bez sumnje doći do zaključka da te vrline u nama i nema. Neprestano ispituj i obeležja strasti, pa ćeš shvatiti da si ih pun. Nalazeći se u bolesti, mi ih ne možemo raspoznati, bilo zbog nemoći naše, ili zbog toga što se grešna navika u nama duboko ukorenila.

Bog ceni čoveka prema njegovoj nameri. Ali, kada se radi o onome što smo u stanju učiniti, On čovekoljubivo traži i dela. Veliki je onaj čovek koji ne propušta da učini štogod je u njegovoj moći. Veći je onaj čovek koji se u smirenosti svojoj prihvata i onoga što prevazilazi njegove moći.

Demoni nas često sprečavaju da činimo ono što je lakše (1072) i što je za nas najbolje, a podstiču nas da preduzimamo ono što je teže.

Nalazim da se Josif proslavlja zbog toga što je pobegao od greha, a ne zbog toga što je ispoljio bestrašće (up. Post.39,6-20). Mi, pak, treba da ispitamo u kojim i kakvim okolnostima bežanje od greha donosi čoveku venac. Druga je stvar bežati od senke; bolje je trčati u susret suncu.

Kada padne mrak, ljudi se spotiču. Spotaći se, znači pasti. Pasti, znači umreti.

Opijeni vinom često se trezne vodom. Opijeni strastima, trezne se suzama.

Druga je stvar uznemirenje, druga - rasejanost, a druga - slepilo. Prvu leči uzdržanje, drugu bezmolvije, a treću poslušnost i Bog koji je postao poslušan (up. Fil.2,8).

Dva mesta u kojima se čiste zemaljske stvari, mogu nam poslužiti kao odličan primer onoga što čisti one koji misle na nebesko. Vunovlačara je [slika] opštežića po Gospodu, koje skida sa duše svaku prljavštinu, neravninu i nakaznost. Otšelništvo je, pak, neka vrsta bojadžinice za one koji su se očistili od pohote, zlopamćenja i gneva, pa onda prešli u bezmolvije.

Neki vele da je padanje u isti greh posledica nedostatka odgovarajućeg i srazmernog pokajanja. No, treba ispitati: da li se svaki čovek koji ne pada u iste grehe samim tim već i dostojno pokajao? Neki padaju u iste grehe zbog toga što su svoje ranije padove predali dubokom zaboravu, ili zbog toga što u svome slastoljublju zamišljaju Boga čovekoljubivim [čak i kada se radi o odnosu prema grehu i zlu], ili zbog toga što su digli ruke od svoga spasenja. Ne znam, neće li me neko prekoriti ako kažem da oni više nisu ni sposobni da svežu neprijatelja svog, budući da je velika moć navike koja ih tiraniše.

Trebalo bi još ispitati zašto duša, budući bestelesna, ne može da vidi duhove koji joj se javljaju onakvi kakvi su po svojoj prirodi, premda su isto tako bestelesni kao ona. Nije li to, možda, posledica sprezanja duše s telom, sprezanja koje razume samo Onaj koji je dušu s telom vezao?

Kao da je hteo nečemu od mene da se nauči, jedan mudar čovek me jednom prilikom upita: "Reci, molim te, reci, koji duhovi kroz grehe smiruju, a koji uznose um?" Pošto nisam znao šta da odgovorim, i pošto sam zakletvom potvrdio svoje neznanje, onaj koji je od mene hteo da se nauči reče, poučavajući me: "U nekoliko reči ću ti dati kvasac za rasuđivanje, a onda ti prepuštam da sam ispitaš s trudom. Zli dusi bluda, gneva, proždrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podižu nos našeg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju običaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osuđivanja je sličan poslednjim dusima".

Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka s njima bude pogođen strelom žalosti (umesto da se raduje što se izvukao iz klopke), doživeo je da bude ismejan ili od strane taštine ili od bluda. (1073) Pre svega treba da ispitamo odakle vetar duva, da ne bismo razvili jedra u suprotnom smeru.

Sa ljubavlju pazi na stare podvižnike, koji su izmoždili telo svoje podvigom, pružajući im mogućnost da se malo i odmore. Mlade ljude koji su dušu svoju izmoždili gresima, nateraj da se uzdržavaju, učeći ih da misle na večne muke.

Kao što sam na drugom mestu već rekao, nemoguća je stvar da se u samom početku podviga odjedanput očistimo od stomakougađanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv slavoljublja boriti - proždrljivošću: kod početnika pobeda nad stomakougađanjem rađa taštinu. Naprotiv, protiv stomakougađanja se valja boriti postom. Jer, dolazi čas, a za one koji hoće već je i nastao, da Gospod i tu strast pokori pod noge naše.

Mlade i stare koji stupaju u opštežiće, ne napadaju iste strasti. Jer, oni često imaju sasvim suprotne bolesti. Zbog toga blažena smirenost i jeste blažena, jer i kod mladih i kod starih pokajanje čini čvrstim i moćnim.

Neka te ne zbuni ovo što ću ti sad reći: retke su, mada postoje, duše pravedne i iskrene, slobodne od zla, licemerstva i podmuklosti, duše kojima je sasvim neprijatno da žive zajedno s ljudima, koje iz bezmolvija, sa svojim duhovnim vođom, kao iz tihog pristaništa mogu uzaći na nebo, i kojima nije potrebno da iskuse nemir i sablazni opštežića.

Bludnike mogu izlečiti ljudi, pokvarene - anđeli, a gorde - samo Bog.

Prepustiti bližnjem koji dođe kod nas da čini sve što hoće i pri svem tom pokazati ljubazno lice često predstavlja izraz ljubavi.

Treba ispitati: kako, i dokle, i kada, i da li kajanje zbog dobra uništava samo dobro isto onako kao što kajanje zbog zla uništava zlo.

Potrebno nam je veliko rasuđivanje [da bismo znali] kada, u kojim slučajevima i dokle smo dužni da odolevamo i da se borimo sa onim što sačinjava strasti. Može se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi došlo do konačne pogibije. Pogledajmo dobro i pazimo (možda ćemo u svoje vreme, jednom, moći i gorčinom da istrebimo žuč) [da bismo saznali] koji demoni izazivaju gordost, a koji nas smiruju, koji nas čine hladnima, a koji nas teše, koji sa sobom donose mrak, a koji samo prividno svetlost, koji nas čine tromim, a koji prepredenim, koji nas prave tužnim, a koji radosnima.

Ne treba se mnogo čuditi kad vidimo da smo na početku monaškog života mnogo više podložni strastima nego kada smo živeli u svetu. Potrebno je da se najpre ispolje svi uzroci naše bolesti, pa da tek onda postanemo zdravi. Možda su te zveri bila sakrivene negde u nama, a da ih mi nismo ni primetili.

Kada se dogodi da oni koji se približavaju savršenstvu pretrpe poraz od demona ma u čemu sitnome, treba smesta da preduzmu sve mere kako bi neprijateljima svojim stostruko naplatili za poraz.

Kada je tiho vreme, vetrovi pokreću samo površinu mora, a drugi put - i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osećanje srca, a kod onih što su već napredovali - (1076) samo površinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobičajenu tišinu svoju, budući da je unutrašnjost njihova ostala netaknuta.

Jedino savršeni mogu uvek u svojoj duši raspoznati koje su misli od savesti, koje od Boga, a koje od demona. Jer, demoni nam spočetka ne podmeću samo protivne stvari. Zbog toga ovaj problem i jeste nejasan.

Telesnim očima gleda telo, a mislenim i nevidljivim gleda srce.

Pouka XXVII

a) O SVEŠTENOM BEZMOLVIJU TELA I DUŠE

(1096) Kao neki večiti robovi i ugovorom vezane sluge nečistih strasti, mi donekle i poznajemo obmane, metode, zapovesti i lukavstva zlih duhova koji vladaju našom bednom dušom. A ima i takvih monaha koji, izbavljeni od ovih tirana, prosvećujućim dejstvom Duha Svetoga, odlično poznaju njihove spletke. Jedna je stvar, naslućivati o spokojstvu zdravlja - po mukama u bolesti, a druga - shvatiti i zaključivati kakve su tegobe bolesti - na osnovu radosti zdravlja.

Mi se, ovako nemoćni, plašimo da vam u ovoj pouci govorimo o pristaništu bezmolvija, jer znamo da uz trpezu dobrog bratstva večito čuči po neki pas, koji pokušava da sa nje ugrabi hleb (tj. dušu), i da pobegne, noseći ga u svojim čeljustima, kako bi ga na miru (1097) (tj. u bezmolviju) prožderao. Da svojom poukom ne bismo napravili povod onima koji traže bezmolvije [a nisu zreli za njega], smatramo da sada nije trenutak raspravljati o miru - sa odvažnim ratnicima Cara našeg, koji se nalaze u ratu. Reći ćemo samo to, da su venci mira i tišine spremljeni onima koji se junački bore.

Uostalom, ako je po volji, reći ćemo sad nešto o bezmolviju, koliko je potrebno za rasuđivanje, da nekome ne bi bilo krivo, što, govoreći o drugim pitanjima, ovo pitanje mimoilazimo bez i jedne reči.

Bezmolvije tela je poznavanje i uređenje naravi i čula, a bezmolvije duše - poznavanje pomisli i neukradljiva misao. Ljubitelj bezmolvija poseduje nekakvu junačku i strogu pomisao, koja budno stoji na vratima srca, i misli što navaljuju sa strane - ubija ili odbija. Ko bezmolstvuje [molitveno tihuje] u osećanju srca, razume što smo rekli, a ko je još nedorastao - nije okusio i ne poznaje [ono o čemu govorimo]. Mudar bezmolvnik nema potrebe za poukama: njega sama dela uče.

Početak bezmolvija se sastoji u odbijanju od sebe svih onih misli koje uznemiravaju maštu. Vrhunac, pak, bezmolvija jeste - ne plašiti se vreve demonske, pa čak ni pažnju ne obraćati na nju. Bezmolvnik koji iz kelije izlazi telom, ali ne i duhom, postaje krotak i sav je - dom ljubavi. Ko dobro razmisli pre nego što progovori, nikada se neće podati gnevu. Ono što je suprotno, jasno je samo po sebi.

Bezmolvnik je čovek koji se, i pored sve neobičnosti pokušaja, trudi da u telu vodi jednu vrstu bestelesnog života.

Mačka vreba miša. Tako i mislenog miša[1] vreba misao bezmolvnika. Neka ti ovo poređenje ne bude za odbacivanje. U suprotnom, još nisi saznao šta je bezmolvije.

Biti potpuno usamljeni monah nije isto što i živeti sa drugim monahom. Usamljenik ima potrebe za velikim trezvoumljem i pribranim umom. Drugome često pomogne njegov sažitelj, a prvome pomaže anđeo. Umne sile [tj. anđeli] služe i rado pre-bivaju sa onim koji svom dušom bezmolstvuje. O onome što je tome suprotno, neću ti ništa reći.

Ponorna je dubina dogmata. Um bezmolvnika se ne može bez opasnosti spuštati u taj ponor. Nije bezbedno plivati u odelu, kao što nije bezopasno ni da se onaj koji je još obuzet strastima prihvata teologije.

Kelija bezmolvnika je ograda tela u kojoj se nalazi kuća znanja.

Ko boluje od duševne strasti, a upušta se u podvig bezmolvija, liči na čoveka koji je na sred pučine skočio sa broda, i misli da na jednoj jedinoj daski bez opasnosti dospe na kopno.

Onima koji se bore sa blatom [tj. telom], u svoje vreme odgovara podvig bezmolvija, ukoliko samo budu imali dobrog duhovnog vođu. Jer, usamljeni život zahteva anđelsku snagu. (Razume se, ja govorim o pravim bezmolvnicima, tj. o bezmolvnicima i telom i duhom).

Kada se olenji, bezmolvnik počinje da izmišlja laži, podstičući ljude izvesnim zagonetnim izjavama da ga nagovore da napusti podvig bezmolvija. Pa kada napusti keliju, okrivljuje demone, a nije svestan da je samome sebi bio demon.

Poznavao sam bezmolvnike koji su bezmolvijem nenasito (1100) zadovoljavali svoju plamenu bogožudnju, i rađali u ognju svome oganj, u čežnji čežnju.

Bezmolvnik je slika zemaljskog anđela, koji je na hartiji bogočežnje slovima revnosti oslobodio svoju molitvu od lenosti i nemara. Bezmolvnik je onaj koji iz dubine srca svom snagom vapije: Spremno je srce moje, Bože (Ps.56,8)! Bezmolvnik je onaj koji je rekao: Ja spavam, a srce moje bdi (Pes.n.pes.5,2).

Zaključaj vrata kelije za telo, vrata jezika za reči, i unutrašnje dveri srca za zle duhove.

Neočekivana tišina na moru i podnevna pripeka ispoljavaju trpljenje moreplovca [2], a nedostatak životnih namirnica otkriva postojanost bezmolvnika. Kad prvi izgubi strpljenje, skače u vodu, a kada drugoga obuzme uninije, vraća se među ljude.

Ne boj se kad zatutnje i zaigraju demoni. Plač ne zna za strah niti se plaši.

Ljudi čiji je um naučio da se istinski moli, razgovaraju s Gospodom lice u lice, kao na uho s carem. Oni koji se mole ustima, pripadaju mu kao pred celim senatom. Oni koji žive u svetu, prilikom molitve, izgledaju kao ljudi koji se sa molbom obraćaju caru usred ustalasane mase naroda. Ako si dobro savladao veštinu molitve, neće ti biti nepoznato ni ovo što sam sada rekao.

Kad sediš na visini, pazi (ako uopšte znaš kako) i videćeš kada i odakle, koliki i kakvi sve lopovi hoće da uđu i da pokradu tvoj vinograd. Zamorivši se, stražar ustaje i moli se, pa opet sedne i hrabro nastavlja da vrši svoju dužnost.

Jedan čovek [3], kome je sve to poznato iz iskustva, naumi da o tome govori podrobno i opširno. Međutim, on se uplaši da time kod podvižnika u opštežiću ne izazove nemar i da škripanjem svojih reči ne rastera one koji bi hteli da se posvete podvigu bezmolvija.

Ko o bezmolviju raspravlja podrobno i znalački, protiv sebe izaziva demone, jer niko drugi nije u stanju da otkrije njihove bestidnosti.

Ko je shvatio bezmolvije, ušao je u dubinu božanskih tajni. No, on ne bi ni zašao u te dubine, da pre toga nije video i čuo, a možda i na svojoj koži osetio besnilo demonskih talasa i urlik demonskog vetra. To potvrđuje Pavle. Jer, da nije bio uznet u raj, kao u bezmolvije, on ne bi ni mogao čuti neiskazane reči (2.Kor.12,1 i d.). Uho bezmolvnika čuće od Boga izvanredne stvari. Zbog toga premudro bezmolvije reče i u knjizi o Jovu: Neće li čuti uho moje goleme stvari od Njega (Jov 4,12)?

Bezmolvnik je onaj čovek koji, ne želeći da se liši sladosti Božije, beži od ljudi (iako ih ne mrzi) onako kako drugi trče u svet.

Odlazeći iz sveta, razdaj sve što imaš odmah (jer reč "prodaj" zahteva izvesno vreme), i podaj siromasima (Mt.19,21), da bi ti pomogli svojom molitvom da (1101) kreneš na podvig bezmolvija (up. Lk.16,9). Uzmi krst svoj, noseći ga poslušnošću, i teret odsecanja svoje volje podnoseći snažno. Pa hajde za mnom (Mt.19,21), da se sjediniš sa blaženim bezmolvijem. Ono će te naučiti vidljivom delanju i življenju umnih sila [tj. anđela]. Neće se one vavek veka zasititi slaveći Tvorca; neće se ni onaj koji se popeo na nebo bezmolvija zasititi pevajući Sazdatelju.

Neveštastvena bića se ne brinu o veštastvenom, niti se oni koji u telu žive kao bez tela - mogu brinuti o hrani. Prvi ne osećaju potrebu za hranom, a ni drugima nije potrebno da se oko hrane bave. Oni prvi se ne brinu o novcu i imanju, a ovi o pakostima što im demoni čine. Nebeska bića ne žude ni za čim zemaljskim, niti pak u onima koji žive na zemlji žudeći za nebeskim postoji želja da gledaju što telesno; oni nikada neće prestati da napreduju u ljubavi, a ni ovi neće prestati da se svakodnevno utrkuju s njima; onima nije nepoznato bogatstvo njihova napretka, a ni ovima nije nepoznata ljubav prema usponu; oni se neće zaustaviti dokle god ne dostignu serafime, a ni ovi neće prestati da se probijaju napred, sve dok ne postanu anđeli.

Blažen je onaj koji se nada; tri puta je blažen onaj koji se približava; a koji je dostigao - postaje kao anđeo.





b) O RAZLIČITIM OBLICIMA BEZMOLVIJA





(1105) Svima je poznato da u svim naučnim oblastima postoje razlike u mišljenjima i zaključcima. Ne može sve u svih biti savršeno, bilo zbog nedovoljnog izučavanja, ili zbog nedostatka sposobnosti. Ima ljudi koji u pristanište bezmolvija (bolje reći, na tu pučinu, ili pak - okean) ulaze zbog slabosti jezika ili zbog rđave navike. Drugi, neodoljivo skloni gnevu, ne mogu među ljudima savladati jarost, te zato, jadnici, odlaze u pustinju. Neki [odlaze] zbog toga što u svojoj uobraženosti smatraju da je za njih bolje da plove potpuno samostalno, nego pod nečijim rukovodstvom; drugi, opet, zato što po sred tvari ne mogu se udalje od tvari; neki, pak, u želji da kroz osamu postanu revnosni; drugi, da u tajnosti sebe kažnjavaju za grehe; a neki želeći da time pribave sebi ljudsku slavu. Ima, najzad, i takvih (ukoliko ih, uostalom, Sin Čovečiji nađe kad dođe na zemlju), koji se odaju bezmolviju da bi utolili glad i ugasili žeđ za svetom ljubavlju Božijom, privučeni njenim slastima. Međutim, ni oni to nisu učinili pre no što su dali razvodnu knjigu svakom uniniju. Jer, spajanje s uninijem, u odnosu na bezmolvije, ravno je bludu.

Na osnovu sitnog znanja koje mi je dato, ja sam, kao nevešt arhitekt, sagradio lestvicu duhovnog uzlaženja. Neka svaki čitalac sam proceni na kome se stupnju nalazi: da li bezmolvije traži po samovolji, radi slave ljudske, zbog slabosti jezika, zbog nesavladljivog gneva, zbog ogromnog pristrašća, ili da podnese muke za greh, da postane revnosan, ili da oganj doda ognju. I biće poslednji prvi, a prvi poslednji (Mt. 19,30).

Sedam sadašnjih delanja predstavljaju sedam dana sedmice: jedna su Bogu prijatna a druga neprijatna; a osmi vid bezmolvija, bez sumnje, nosi na sebi žig budućeg života.

Pazi na vreme kad zveri izlaze iz svojih legala, o usamljeni monaše! Inače, nećeš moći da postaviš odgovarajuće klopke. Ako je uninije, dobivši otpusnicu, konačno odstupilo od tebe, ručni rad bi bio suvišan. Ako te ono još napada, ne vidim kako ćeš živeti u bezmolviju.

Zašto kod prepodobnih tavenisioćana nije bilo toliko svetilnika kao kod skićana[4]? Ko razume, neka razume, jer ja o tome nisam u stanju, ili tačnije - ne želim da govorim [5].

Među bezmolvnicima jedni umanjuju strasti, drugi poju Psalme i veći deo vremena provode u molitvi, a neki, pak, žive u trajnom sagledavanju. Problem treba da bude rešen po metodu lestvice. Ko shvata, neka u Gospodu shvati!

U opštežiću se nađu i leni ljudi. U njemu oni nalaze hranu za svoju lenost i dolaze do konačne propasti. No, ima i takvih koji se, podsticani primerom svoje sabraće, (1108) izleče od sopstvene lenosti. Uostalom, to se ne dešava samo sa nemarnijim monasima, već i sa onima koji su revnosni. Isto pravilo može se primeniti i na bezmolvije: pustinja je primila mnoge ljude kao iskusne, a potom ih odbacila kao neiskusne, izobličivši ih za samočinstvo i slastoljubivost. Druge je, opet, primila kao ne sasvim iskusne, pa ih je načinila revnosnim i vatrenim, ulivši im strah i brigu o osudi za grehe kojima su opteretili svoju savest.

Nijedan čovek koji je podložan gnevu i gordosti, licemerstvu i zlopamćenju, ne treba da se usudi da vidi ni traga od bezmolvija, jer ga ne čeka ništa drugo do silazak s uma. Ko je čist od ovih strasti, sam će poznati šta je korisno. No, mislim da ni on to ne može dostići sam po sebi.

Znaci, obeležja i oznake onih koji razumno prohode podvig bezmolvija jesu: neuskolebljivi um, očišćena misao, otimanje ka Gospodu, zamišljanje večnih muka, iščekivanje bliske smrti, nenasita molitva, budno stražarenje nad sobom, umrtvljenje bluda, nepoznavanje pristrašća, umrtvljenost za svet, potpuno odsustvo stomakougađanja, podloga teologije, izvor rasuđivanja, dar suza, uništenje mnogogovorljivosti i sve ostalo slično tome, što se protivi prebivanju u velikom skupu ljudi. A obeležja onih što bezmolvije sprovode nerazumno, jesu: potpuno siromaštvo u gore pobrojanim dobrima, povećanje gneva, nagomilavanje zlopamćenja, smanjenje ljubavi, povećanje nadmenosti, a da već ne govorim o drugome [6].

Pošto smo završili svoje izlaganje o bezmolviju, potrebno je da izložimo i svojstva onih što žive u poslušnosti, tim pre što je moja knjiga najviše njima i namenjena.

Po učenju bogonosnih otaca, obeležja onih što su se zakonito, nepreljubno i čedno venčali sa ovom prekrasnom i bogolepnom vrlinom, obeležja od kojih svako u svoje vreme dolazi do izražaja (ukoliko samo svaki dan duhovno napredujemo) jesu: porast početničkog smirenja, smanjivanje gneva (kako i da ne dođe do toga, kada u čoveku nestaje žuči!), odsustvo pomračenja, dodavanje ljubavi, otuđenje strasti, oslobođenje od mržnje, slabljenje pohote zahvaljujući prekorevanju, nepoznavanje uninija, dodavanje revnosti, ljubav prema samilosti, uklonjenje od gordosti. Eto vrlina koje svi treba da traže, mada ih mali broj nalazi. Izvor u kome nema vode teško da se može nazvati izvorom. Ostalo će razumeti oni koji imaju uma [7].

Nevesta koja ne sačuva čistotu bračne postelje - isprlja telo. Tako i duša koja ne sačuva zavet - isprlja duh. Za prvim ide: prekor, mržnja, tuča, razvod (kao najžalosnije od svega), a za drugim: oskvrnjenja, zaboravljanje smrti, nesitost trbuha, neuzdržljivost očiju, podvizavanje iz sujete, nenasitost spavanja, okamenjenost srca, neosetljivost, slaganje nečistih pomisli u duši i sve češća saglasnost sa njima, porobljenje srca, opšta uznemirenost, svađa, pristrašće, neverje, nesigurnost, mnogogovorljivost, drskost (od svega najgore), i najžalosnije od svega - srce u kome nema umilenja, (1109) kod nepažljivih praćeno potpunom bezosećajnošću, majkom grehova.

Od osam glavnih duhova, pet ih se rve sa bezmolvnicima, a tri sa onima što žive u zajednici [8]. Bezmolvnik i onaj što se bori sa uninijem - često trpi štetu, jer vreme molitve i sagledavanja troši na borbu s raznim njegovim lukavstvima. Jednom prilikom, ranije, dok sam sedeo u svojoj keliji, obuzme me takva tromost, da sam već skoro pomislio da je napustim. U taj čas dođoše neki ljudi, i nahvališe me kao navodnog bezmolvnika. I potisnuta sujetom, pomisao lenosti me odmah napusti. I začudih se kako se ovaj trorogi demon suprotstavlja svim ostalim zlim dusima.

Neprestano pazi na pirenja i raspirivanja, na zatezanja i obrtanja tvog saputnika [tj. uninija], i gledaj kako i kuda te gura na taj način? Ko je Duhom Svetim stekao spokojstvo, neće biti nesposoban da izvuče pravilnu pouku.

Prvo delanje bezmolvija sastoji se u tome da se ne vodi briga ni o čemu zemaljskom, dozvoljenom ili nedozvoljenom. Jer, ko otvara vrata dozvoljenim zemaljskim delima, neminovno će pasti i u nedozvoljena. Drugo njegovo delo je revnosna molitva, a treće - neukradljiva delatnost srca. Prirodno je da čovek koji nije naučio slova ne može ni knjige da čita; još manje je moguće da oni koji nisu savladali prvi zadatak, izvršavaju s razumom ostala dva.

Izvršavajući srednji zadatak [9], nađoh se među posrednicima [tj. anđelima]. I (mene) žednog, osvetli (anđeo). I gle, ponovo bejah u tome. Knez (anđelski), naime, nije bio u stanju da mi pokaže kakav beše Načalnik [tj. Gospod] pre no što uze na sebe vidljivo obličje ljudsko. Ne bi mu, naime, dozvoljeno. Ja ga, pak, zamolih da mi kaže kako sada Gospod izgleda. "On ima isti [bogočovečanski] oblik, - reče, - ali ne ovaj [propadljivi]". A ja ću tek reći: "Kakvo je to stajanje i sedenje s desne strane Prauzroka?" A on odgovori: "Nemoguće je običnim rečima objasiti ove tajne". Zamolih ga, onda, da me odvede onamo kuda me goni čežnja, misleći da je već došlo vreme za to. No, on mi reče da to vreme još nije došlo, pošto je Još nedovoljno u tebi ognja nepropadljivosti". Da li se sve to sa mnom dogodilo u telu ili bez tela - ne znam. Ne, uopšte ne umem da kažem kako je to bilo [10].

Teško je otresti se podnevnog dremeža, naročito u letnje doba. Tada (i samo tada) možda nije za odbacivanje kakav ručni rad.

Doznao sam da demon uninija prethodi demonu bluda i priprema mu put, da bi mu, jako izmoždivši telo i bacivši ga u san, pružio mogućnost da bezmolvnika dovede do oskvrnjenja. Ako im se snažno suprotstaviš, oni će te neizostavno svim snagama napasti, da bi prekinuo sa podvizima, jer ti, navodno, nimalo ne koriste. No, ništa tako nije u stanju da pokaže poraz demona, kao ti strašni napadi na nas.

Kad si na putu, čuvaj ono što si u svojoj keliji sabrao. Kada su na krletki vrata otvorena, ptice izleću: a tada već nećemo imati nikakvu korist od bezmolvija.

Mala dlačica uznemirava oko, i mala briga upropašćuje bezmolvije. Bezmolvije je odbacivanje svih misli (1112) [na zemaljsko] i odricanje čak i od briga koje su same po sebi prirodne. Ko je odista postigao bezmolvije, ne misli više ni na sopstveno telo. Jer, Onaj koji je obećao da će se pobrinuti o njemu - ne [zna za] laž (up. Mt.6,25). Ko hoće da ima čist um pred Bogom, a uznemirava sebe raznim brigama, liči na čoveka koji je na svoje noge stavio teške okove, a pokušava da brzo hoda.

Retki su ljudi koji su svetsku filosofiju izučili u najvišem stepenu. A ja kažem: još manje je ljudi koji po Bogu savršeno poznaju filosofiju pravog bezmolvija.

Ko još nije poznao Boga, nesposoban je za bezmolvije. On je na tome putu izložen velikim opasnostima. Bezmolvije zadavljuje neiskusne: ne osetivši sladosti Božije, oni gube vreme u robovanju raznim strastima, stalno potkradani od đavola, obuzeti uninijem, lutajući duhom tamo-amo. A ko je doživeo lepotu molitve, bežaće od ljudi kao divlja zver. Jer, šta ga drugo čini sličnim divljoj životinji, koja izbegava svaki dodir s ljudima, ako ne molitva? Ko je obuzet strastima, i u pustinji živi s njima, kao što mi reče i nauči me sveti starac Georgije Arsilait [11], koga i tvoja prečasnost vrlo dobro poznaje. Učeći jednom prilikom moju nepotrebnu dušu osnovnim načelima tog podviga, i vodeći me ka bezmolviju, on reče:

"Primetio sam da izjutra obično dolaze k nama demoni sujete i pohote; u podne, demoni uninija, tuge i gneva; u veče, smradoljubivi demoni koji tiranišu stomak.

Više vredi siromašan poslušnik od rasejanog bezmolvnika. Onaj ko je razumno stupio na put bezmolvija, a iz dana u dan ne oseća sve više koristi od njega - ili ne sprovodi bezmolvije kako treba, ili ga potkrada gordost. Bezmolvije je neprestana služba Bogu i stajanje pred Njim. Isusova molitva neka se sjedini s disanjem tvojim, pa ćeš videti kakva je korist od bezmolvija.

Za poslušnika je pad - sopstvena volja, a za bezmolvnika - napuštanje molitve. Ako se raduješ posetama u keliji, znaj da si predan isključivo uniniju, a ne Bogu. Neka ti za primer molitve posluži udovica, kojoj je činio nepravdu suparnik njen (up. Lk.18,3-6). A obrazac bezmolvija neka ti bude veliki i ravnoanđelni bezmolvnik Arsenije [12]. Seti se u svojoj usamljenosti kako je živeo taj ravnoanđelni čovek, i zapazi kako je on često vraćao i one što su mu dolazili u posetu, samo da ne izgubi ono što je veće.

Primetio sam da demoni uče izvesne nerazborite monahe-skitnice da počešće posećuju prave bezmolvnike, kako bi preko njih makar malo zasmetali podvižnicima. Zapazi ih, dragi moj, i ne ustručavaj se da (1113) na blagočestiv način uvrediš lene. Možda će, zahvaljujući toj uvredi, prestati i da skitaju. No, pazi, da u dobroj nameri nepromišljeno ne uvrediš žednu dušu koja je došla da kod tebe natoči vode. U svemu ti je, uostalom, potreban svetilnik [tj. rasuđivanje].

Bezmolvnici, a naročito potpuni usamljenici, treba da žive po savesti i osećanju. Ko razumno ide ovim putem, treba sva svoja dela, izjave, misli, korake, i sve svoje kretnje da čini po Gospodu i za Gospoda, u osećanju duše, kao pred licem Gospodnjim. Ako je i u tome potkradan, on još ne živi vrlinski. Sa zvucima psaltira, kaže neko, izneću muku svoju (Ps.48,5) i želju moju, pošto mi je rasuđivanje još nesavršeno. A ja ću poveriti svoju dobru volju molitvi, i tako steći osvedočenje [o uslišenosti].

Vera je krilo molitve. Nema li tog krila, molitva će se moja ponovo u nedra moja vratiti (Ps.34,13). Vera je stanje duše u kome nema dvoumljenja, koju nikakva teškoća ne može zbuniti. Veru poseduje čovek koji veruje da će sve postići uz Božiju pomoć, a ne onaj koji misli da Bog sve može. Verom se postiže i ono čemu se čovek nikada ne bi nadao, kao što nam pokazuje primer razbojnika na Golgoti (up. Lk.23,42). Majka vere je trud i pravo srce: trud je čini nedvoumljivom, a pravo srce je gradi. Majka bezmolvnika je vera: ako nemaš vere - kako ćeš uopšte biti bezmolvnik!

Ko leži u tamnici, plaši se mučitelja. Ko samuje u keliji, rodio je u sebi strah Gospodnji. Prvi se ne plaši toliko suda ljudskog koliko drugi Suda Božijeg. U bezmolviju ti je potreban veliki strah od Boga, dragi moj oče: ništa tako nije u stanju da odagna uninije, kao strah Božiji. Osuđenik neprestano iščekuje kada će sudija stići u tamnicu, a pravi podvižnik - kada će doći neodložna smrt. Prvoga pritišće breme straha, a drugi stalno proliva bujicu suza.

Čim primiš štap trpljenja, psi odmah prestaju biti tako bezočni pred tobom. Trpljenje je nesalomljiv bol duše, koju nikakve nezgode, ma koliko bile teške, ne mogu uzdrmati. Trpeljiv je čovek nepadajući podvižnik, koji i kroz pad odnosi pobedu. Trpljenje je svakodnevno očekivanje muka. Trpljenje je odsecanje izgovora, i motrenje na sebe. Podvižniku bezmolvija nije toliko potrebna hrana koliko mu treba trpljenja: kroz trpljenje prima on venac slave, a kroz hranu propast. Trpeljiv čovek umro je pre smrti, načinivši sebi grobnicu od kelije. Nada i plač rađaju trpljenje. Ko je bez obe ove vrline, rob je uninija.

Borac Hristov treba da zna koje neprijatelje da goni (1116) od sebe još izdaleka, a s kojima da se upusti u borbu. Ponekad upuštanje u tu borbu donosi pobednički venac, a njeno izbegavanje nas čini sasvim bednim. No, to nije moguće naučiti samo rečima, jer nemamo svi iste sposobnosti, niti svi sve u istoj meri.

Na jednog zlog duha obrati izuzetnu pažnju, budući da te napada bez prestanka, bilo da stojiš ili hodaš, bilo da sediš ili da se krećeš, bilo da ležiš, ili da se moliš, ili da spavaš" [13].

Neki od onih koji se nalaze na putu bezmolvija, stalno ponavljaju u sebi stih: Gledao sam Gospoda stalno pred sobom (Ps. 15,8). Nisu svi hlebovi, načinjeni od nebeske pšenice ovog duhovnog podviga, istog oblika. Druga govore: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19); neki: Bdite, i molite se (Mt.26,41); drugi: Pripremi za smrt dela svoja (Prič.24,27); neki: Smirih se, i spase me (Ps.114,6); neki, opet: Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Drugi, pak, stalno razmišljaju o rečima: Da kako ne ugrabi i ne bude izbavitelja (Ps.49,22). Trče svi, a jedan dobija nagradu (1.Kor.9,24).

Onaj koji je već napredovao u bezmolviju, upražnjava podvig bez napora ne samo u budnom stanju nego i dok spava. Stoga se neki i u samom snu rugaju demonima, i raskalašnim ženama što im dolaze u snu - drže pouku o celomudrenosti.

Nemoj očekivati posetu niti se za nju spremati unapred. Uređenje bezmolvija treba da bude sasvim prosto i nenamešteno.

Čovek koji namerava da sagradi kulu i keliju bezmolvija, ništa ne preduzima dok najpre ne sedne, ne proračuna i molitvom ne ispita, da li ima svega što mu je potrebno za svršavanje zamišljenog posla, da ne bi, postavivši temelj i ne mogavši da završi zgradu, postao predmet poruge za svoje neprijatelje, a za ostale duhovne trudbenike kamen spoticanja.

Razmotri sladost koja ti dolazi u srce: da je možda nisu spravili nadrilekari, podmukle ubice duša ljudskih!

Veći deo noći posveti molitvi, a manji deo pojanju Psaltira. Danju, pak, prikupljaj snagu za svoju borbu.

Čitanje Svetog Pisma može mnogo prosvetiti i sabrati um, jer - reči Svetog Pisma su reči Duha Svetoga. One neizostavno utiču povoljno na duhovno sređivanje čitaoca. Pošto si podvižnik, treba da pretvoriš u delo ono što čitaš. Jer, opitno ostvarivanje Svetog Pisma čini suvišnim čitanje ostalih knjiga. Trudi se da rasvetliš reči zdravlja više sopstvenim delima nego tuđim knjigama. Pre no što primiš silu Duha Svetoga, nemoj čitati knjige koje ne izlažu pravu veru: njihove mračne misli pomračuju nemoćne.

Često je jedna čaša dovoljna da se oseti ukus vina. Tako i jedna jedina reč može sposobnim ljudima otkriti sav unutrašnji podvig i stanje bezmolvnika.

Ne skidaj duševnog oka sa gordosti: među svim lopovima duhovnim nema opasnijeg od ove strasti. Štedi reči kad izađeš među ljude. Jezik je u stanju da u jedan mah rasturi ono što se sa mnogo napora steklo. Vežbaj se da budeš neljubopitljiv: ljubopitljivost, kao ništa drugo, može da umrtvi bezmolvije.

Onima koji ti dođu u posetu, podaj šta treba za telo (1117) ili za duh. Ako se pokažu mudrijim od nas, ispoljimo svoje mudroljublje ćutanjem. Ako su nam, pak, po duhovnom uzrastu jednaki, možemo srazmerno i otvarati usta. (Uostalom, bolje je smatrati da su svi ljudi mudriji od nas.)

Kada sam onima što su još nedorasli hteo da sasvim zabranim telesni rad za vreme bogosluženja, zadrža me onaj koji je po svu noć nosio pesak u svojoj kabanici [14]. Kao što postoji suprotnost između dogmatske nauke o Svetoj, Nesazdanoj i Obožavanoj Trojici i dogmata o domostroju spasenja ovaploćenjem Jednoga od sveopevane Jedinice (jer ono što je u [Trojici] u množini, u [Hristu] je u jednini, i ono što je u Njoj u jednini, u Njemu je u množini [15]) - tako i između podviga bezmolvija i podviga opštežiteljne poslušnosti postoji izvesna protivnost.

Božanski apostol kaže: Ko pozna um Gospodnji (Rim.11,34)? A ja kažem: Ko pozna um čoveka, koji je postao bezmolvnik i telom i duhom?



Moć cara sastoji se u bogatstvu i velikom broju podanika. Moć bezmolvnika sastoji se u izobilju molitve.