Tema: Sveti Jovan Lestvicnik

Pouka IX

O ZLOPAMĆENjU

(841) Svete vrline liče na Jakovljevu lestvicu, a grešne strasti na okove koji su spali sa Petra, vrhovnog apostola. Jer, svete vrline, povezane jedna s drugom, uznose do neba onoga koji na nebo želi da dospe, a strasti, potiskujući jedna drugu, sve zajedno vuku u propast. Zato i kaže nerazumni gnev, da je zlopamćenje jedno od njegove rođene dece. Zbog toga ćemo, pošto je ono sad na redu, i govoriti o njemu.

Zlopamćenje je posledica gneva. Ono je čuvar grehova, mržnja na pravednost, propast vrlina, otrov za dušu, crv uma, posramljenje molitve [1], presečenje moljenja, otuđenje ljubavi, trn zaboden u dušu, neprijatno osećanje u kome se sa gorkom nasladom uživa, greh koji ne prestaje, večito budan prestup zakona Božijeg, trajna zloba. Ova mračna i mrska strast, strast zlopamćenja, jeste jedna od onih koje su posledica drugih strasti a da same, sa svoje strane, ne prouzrokuju (a možda i prouzrokuju?) nijednu drugu strast. Stoga i ne nameravamo mnogo govoriti o njoj.

Onaj koji je savladao gnev, uništio je i zlopamćenje: dokle god je živ otac, dotle se i deca rađaju.

Onome koji je stekao ljubav postalo je tuđe da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji neprijateljska osećanja sam sebi zadaje nepotrebne muke.

Trpeza ljubavi razara mržnju, a iskren poklon umekšava dušu. Trpeza bez uzdržljivosti jeste majka drskosti, i kroz vratanca ljubavi uskače stomakougađanje.

Video sam kako mržnja raskida dugotrajnu vezu bluda, i zlopamćenje koje im onda na neobičan način nije dopuštalo da se ponovo združe. Čudna stvar: demon demona izgoni! (A možda to i nije delo demona, već promisla Božijeg?)

Veoma dalekom od čvrste i prave ljubavi, zlopamćenju se lako približava blud, i to tako neprimetno, kao što ponekad otkrivamo vaši u golubova [2].

Ako već hoćeš da budeš zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoćeš da budeš nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu se više ugađa, više nam zla nanosi.

Zlopamćenje se predstavlja kao učitelj Svetog Pisma: reči Svetoga Duha tumači na svoj način. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne možemo izgovarati ako smo zlopamtljivi.

Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja iščupaš iz srca svoga ovaj kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na rečima, da bi, zastidevši se svog dugotrajnog licemerstva pred njim i mučen savešću kao ognjem, mogao savršeno da ga zavoliš.

Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleži ne kada se pomoliš za onoga koji te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi na trpezu, već kad se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastužiš i zaplačeš zbog njega kao zbog sebe samog.

Zlopamtljivi bezmolvnik je aspida što leži u svojoj rupi, puna smrtonosnog otrova.

Uspomena na Isusova stradanja leči zlopamćenje, koje se izlaže silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivošću.

U drvetu, iznutra trulom, stvaraju se crvi. A u onima koji su samo prividno krotki i bezmolvni, krije se trajna srdžba.

Ko izbacuje gnev iz sebe, nalazi oproštaj. A onaj koji se privija uz njega, lišava se milosrđa Božijeg. Da bi zaslužili oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim (844) podvizima. Ali, čovek koji ne pamti zla stiže pre njih na cilj: Opraštajte ono malo što su vam ljudi dužni, i oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lk.6,37).

Nepamćenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli da se kaje, liči na čoveka kome se u snu pričinjava da trči.

Viđao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se, zastidevši se svojih sopstvenih reči, oslobodili i svoje strasti.

Neka niko ne misli da je ova mračna strast beznačajna. Ona se često uvlači i u srca duhovnih ljudi.



Deveti stupanj: onaj koji ga je dostigao, neka smelo traži od Spasitelja Isusa razrešenje od grehova.

Pouka X

O OGOVARANjU

(845) Niko pametan, mislim, neće sporiti da mržnja i zlopamćenje rađaju ogovaranje. Zato ga u svome izlaganju i stavljam na ovo mesto, odmah iz njegovih roditelja.

Ogovaranje je porod mržnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi. Ogovaranje je licemerstvo ljubavi, uzročnik oskvrnjenja i opterećenja savesti, uništenje čistote.

Neke devojke greše javno i bez srama, a druge potajno i sa više stida čine još gore stvari nego prve. Tako se nešto može videti i kod sramnih strasti. Mnogo je tajno, iznutra pokvarenih devojaka [tj. strasti]: licemerstvo, lukavstvo, grešna tuga, zlopamćenje, ogovaranje u srcu. Vidljivo, one predstavljaju jedno, ali unutra gledaju na drugo.

Kada sam jednom prilikom čuo neke ljude kako ogovaraju, ja im zapretih. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako čine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bližnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bližnjega kako kažeš, pomoli se tajno, a ne da ismevaš čoveka. To je način koji je ugodan Gospodu. A i ovo neka ti ne ostane nepoznato, pa ćeš se čuvati da ne osudiš ljude koji se spotaknu: dok je Juda bio učenik Hristov, razbojnik je pripadao ubicama; i čudo, kako da se u jednom magnovenju zbi sa njima takva promena!...

Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naročito ne želi da greši protiv Boga, mada niko od nas ne greši prinudno.

Znao sam čoveka koji je javno zgrešio, a tajno se pokajao. (848) I onaj koga sam osudio kao bludnika, beše već pred Bogom nevin, umilostivivši ga iskrenim obraćenjem.

Nikada se nemoj ustručavati pred onim koji u tvome prisustvu ogovara bližnjega, nego štaviše reci: "Stani, brate! Ja svaki dan padam i u teže grehe. Pa, kako mogu da ga osuđujem?" Tako ćeš jednim zamahom načiniti dva dobra: jednim lekom izlečićeš i sebe i bližnjega.

Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuđivati. Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37). Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuđivanje strano onome koji hoće da se pokaje.

Nemoj osuđivati čak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud Božiji ljudima nije poznat. Neki su javno činili velike grehove, ali su još i veće vrline činili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.

Čujte me, čujte, svi vi koji strogo sudite tuđim delima: ako je tačno (a tačno je) da će nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bližnjega.

Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od navedene strasti zato što nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tačno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o čemu se drugom od ovozemaljkih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plač neće imati dovoljno vremena, makar i sto godina živeo, i makar video kako iz očiju njegovih ističe i čitava reka suza, velika kao Jordan.

Ispitivao sam plač, i ne nađoh u njemu ni traga od ogovaranja i osuđivanja.

Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuđujemo one koji greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo.

Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mržnje, lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svog bližnjeg. Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta činili najteže grehe. Međutim, smatrajući se čistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.

Suditi, znači bestidno svojatati Božije pravo, a osuđivati, znači upropašćivati svoju dušu. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje samo po sebi može savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 i d.).

Dobar baštovan bere samo zrele jagode, a nezrele ne. Pametan i razborit um, isto tako, primećuje samo vrline i (849) samo o njima govori. A bezumni čovek pronalazi samo krivice i nedostatke. O njemu je i rečeno: Istražiše bezakonje, iščezoše oni koji su istražili istragu (Ps.63,7).

Nemoj osuđivati ni onda kada svojim očima vidiš da neko greši: često se i oči varaju.



Stepenica deseta. Ko ju je savladao, postao je delatelj ljubavi ili plača.

Pouka XI

O MNOGOGOVORLjIVOSTI I ĆUTANjU

(852) U prethodnim redovima ukazali smo ukratko na to, koliko je opasno i štetno suditi, bolje reći - biti suđen i osuđen od strane sopstvenog jezika. A to se dešava i sa ljudima koji su na izgled duhovni. Zbog toga sada, po redu, treba preći na istraživanje uzroka i vrata kroz koja ovaj porok u nas ulazi, ili tačnije - kroz koja izlazi iz nas.

Mnogogovrljivost je presto taštine, na kome se ona rado pojavljuje u svom blesku svome. Mnogogovorljivost je znak neznanja, kapija ogovaranja, rukovoditelj šaljenja, sluga laži, razrešenje smirenja, dozivač uninija, preteča sna, rasejanje misli, gubitak opreznosti, hlađenje topline, zamračenje molitve.

Razborito ćutanje je majka molitve, oslobođenje od ropstva, čuvanje ognja, stražar pomisli, izviditelj neprijatelja, stan plača, prijatelj suza, delatelj sećanja na smrt, živopisac muka, obuzetost predstavom Poslednjeg suda, pomoćnik spasonosne po-tištenosti, neprijatelj drskosti, saputnik bezmolvija, protivnik težnji da druge učiš, umnožavanje znanja, tvorac viđenja, neosetno napredovanje, skriveno penjanje.

Onaj koji je upoznao svoje grehe, zagospodario je i svojim jezikom. A onaj koji mnogo priča, još ne poznaje sebe onako kao što bi trebalo da se poznaje.

Prijatelj ćutanja se približava k Bogu, i razgovarajući s Njim tajno, biva Njime prosvećen.

Isusovo ćutanje posramilo je Pilata (up. Mt.27,14 i d.), a ćutanje pobožnog čoveka uništava taštinu. Izgovorivši reč, Petar je plakao gorko (up. Mt.26,75), jer je zaboravio na onoga koji je rekao: Rekoh - paziću na puteve svoje, da ne zgrešim jezikom svojim (Ps.38,1), i na onoga drugoga koji je kazao: Bolje je na zemlju pasti s visine, nego s jezika [Sir.20,18 - navedeno u originalu po sećanju].

No, ja o tom ne želim da pišem mnogo, mada me lukavstva strasti podstiču.

Uostalom, jednom prilikom sam čuo zanimljive stvari od nekog čoveka koji je razgovarao sa mnom o ćutljivosti. On mi je rekao da se mnogogovorljivost, uopšte uzevši, rađa od bilo koga među sledećim uzrocima: ili od jednog rđavog i neobuzdanog života i navika (jer jezik, kao prirodni organ tela, po navici traži ono što je naučio); ili, opet, najviše kod podvižnika, od taštine, a ponekad i od proždrljivosti. Stoga često mnogi koji obuzdavaju stomak nekom silom i slabošću, ujedno obuzdavaju i jezik i mnogorečitost.

Ko misli na smrt, presekao je pričanje. I onaj koji je stekao duševni plač, beži od mnogogovorljivosti kao od vatre.

Onaj koji je zavoleo bezmolvije, zatvorio je usta. A onoga koji voli da luta, iz kelije izgoni strast.

Ko je osetio miris višnjega ognja, izbegava skupove ljudi kao što pčele beže od dima. Jer, kao što dim odgoni pčelu, tako i on ne trpi veliki skup ljudi.

(853) Malo je njih koji mogu da zaustave vodu bez brane. Još manje je onih koji mogu da ukrote neobuzdana usta.



Onaj koji je stigao do jedanaestog stupnja, jednim zamahom odsekao je mnoga zla.

Pouka XII

O LAŽI

(853) Proizvod gvožđa i kamena je vatra. Proizvod mnogogovorljivosti i šale je laž.

Laž je iščeznuće ljubavi. Krivokletstvo je poricanje Boga.

(856) Nijedan pametan čovek ne bi trebalo da misli da je laž mali greh, jer nema greha protiv koga bi Presveti Duh izrekao tako strašnu presudu kao protiv laži. Ako će Bog pogubiti sve koji govore laž, kao što David kaže (Ps.5,7), šta tek zaslužuju oni koji laž spajaju sa zakletvom.

Viđao sam ljude koji se hvale svojom lažju, i koji duhovitošću i šupljim frazama izazivaju smeh, te kod slušalaca žalosno iskorenjuju plač.

Kada nas vide kako u samom početku pokušavamo da slušanje nepristojnih priča opasnog predavača izbegnemo kao kužnu bolest, demoni pokušavaju da nas obmanu pomoću dve pomisli: "Nemoj da vređaš pripovedača", šapću nam, ili: "Nemoj se prikazivati pobožniji od ostalih". Odskoči, ne oklevaj! Inače će te smešne misli uznemiravati za vreme molitve. I nemoj samo da izbegavaš, nego i pobožno rasturaj takvo rđavo društvance, bacajući pred njih na sredinu pomisao na smrt i Poslednji sud. Bolje ti je da se pri tome poprskaš malo i slavoljubljem, samo da budeš uzročnik opšte koristi.

Licemerstvo je majka laži, a često i njen neposredni povod. Neki tvrde da licemerstvo nije ništa drugo do vežbanje u laži i tvorac laži, sa kojom je pomešano krivokletstvo, dostojno najteže kazne.

Onome koji je stekao strah Gospodnji, laž postaje tuđa, jer za nepodmitljivog sudiju ima svoju savest.

Kao i u svim strastima, tako i u laži vidimo različitu štetu: drukčiji je sud onome koji laže u strahu od muka, a drukčiji onome koji laže bez ikakve stvarne opasnosti. Jedan laže radi uveseljavanja, drugi - radi slastoljublja; jedan, da prisutnima priredi veselje, a drugi, da bližnjem splete mrežu i nanese zlo.

Vlasti progone laž pod pretnjom teških kazni, ali je mnogo suza potpuno uništava.

Ko laže, izgovara se često okolnostima, i ono što je propast za dušu smatra dobrim delom. Lažljiv čovek se izdaje za podražavaoca Raave (up. Is.Nav.2,1 i d.), i govori da sopstvenom propašću druge spasava.

Laž ćemo moći upotrebiti tek kada se potpuno budemo očistili od nje, premda ni tada ne bez straha Božijeg i ne bez krupnog razloga.

Malo dete ne zna za laž. Ne zna za nju ni duša koja više u sebi nema lukavstva.

Onaj koji se razveselio vinom, i protiv svoje volje u svemu govori istinu. I onaj koji se opio umilenjem, nije u stanju da slaže.



Dvanaesti stupanj: onaj koji se popeo, stekao je koren vrlina.

Pouka XIII

O UNINIJU

(857) Jedan od čestih izdanaka mnogogovorljivosti (kao što smo napred već rekli), i to jedan od prvih, jeset izdanak (860) uninija [tj. čamotinje]. Stoga mu i dajemo odgovarajuće mesto u lancu strasti.

Uninije je raslabljenje duše i nemoć uma, zanemarivanje podviga, mržnja na monaški zavet, hvalitelj svetovnjaka, klevetnik Boga - kao da je nemilostiv i nečovekoljubiv. Ono je klonulost u bogosluženju, nemoć u molitvi, ono je u službi gvozdeno, u telesnom radu vredno, u poslušnosti neiskusno.

Poslušan čovek ne zna za uninije, vršeći kroz vidljivi rad svoj osnovni, duhovni zadatak.

Opštežiće je protivnik uninija. Čoveku, pak, bezmolvniku, ono je večni pratilac: do same smrti se ne povlači i sve do skončanja njegova ne prestaje da se bori protiv njega. Videvši keliju otšelnika, ono se osmehuje, i približivši mu se, nastanjuje se kraj njega.

Lekar bolesnika posećuje izjutra, a uninije podvižnike usred dana.

Gostoprimstvo je podloga uninija, i podstiče na to da se radom sopstvenih ruku čini milostinja. Usrdno pobuđuje na posećivanje bolesnika, podsećajući na onoga koji kaže: Bolestan bejah, i posetiste me (Mt.25,36). Savetuje da se odlazi k ožalošćenim i klonulim ljudima i, samo budući malodušno - predlaže da tešimo malodušne.

One koji su stali na molitvu, ovaj bezumni duh podseća na nužne poslove, i upotrebljava svako sredstvo kako bi nas pod nekim zgodnim izgovorom otrgnuo od moljenja. Za vreme služenja prvog, trećeg i šestog časa, demon uninija u nama izaziva jezu, glavobolju, a ponajpre grčeve u trbuhu. Kad nastane deveti čas, malo podiže glavu. A kada je već i trpeza postavljena za obed, skače sa postelje. I kada posle ponovo dođe vreme za molitvu, ono ponovo telo čini teškim. Onoga koji je stao na molitvu, pogružava u san, i nepriličnim zevanjem iz usta otima stihove.

Svaku ostalu strast potiskuje po jedna suprotna vrlina. No, uninije je za monaha sveobuhvatna smrt. Hrabra duša vaskrsava umrli um, a uninije i tromost duše rasturaju celokupno bogatstvo našeg duha.

Kako je ovaj duh jedan od osam prednjaka zla [1], i to najgori od svih, postupićemo i s njim isto onako kao i sa drugima. Dodaćemo, međutim, sledeće: kada nema bogosluženja, nema ni uninija, i čim se kanon završi - oči se otvaraju.

Pravi podvižnici se poznaju za vreme uninija. Monahu ništa toliko ne donosi venac kao borba s uninijem. Razmisli, i naći ćeš da se uninije bori s onima koji su na nogama; one koji sede savetuje da legnu, ili da pogledaju kroz prozor kelije, ili da lupaju i trupkaju nogama.

Onaj koji plače nad sobom, ne zna za uninije.

Neka i ovaj tiranin bude svezan sećanjem na grehe naše, i udaran telesnim radom. Neka ga dovuče po zemlji pomisao na buduća dobra. Kad stane pred nas, upitajmo ga: "Reci, dakle, ti, raspušteni i odrešeni, ko je taj koji te je tako nakazno rodio? Koji su ti potomci? Koji su to koji vojuju s tobom? Ko je tvoj ubica?" A on, tiranin, odgovara: "Kod onih koji su pravi poslušnici, ja nemam gde ni glavu da naslonim; a imam kod onih koji se nalaze u bezmolviju, (861) te živim s njima. Roditeljke moje su mnogobrojne: ponekad neosetljivost duše, ponekad zaborav onoga što je gore na nebu, a može da bude i prekomeran rad. Moji su potomci: meni urođena manija seljakanja s jednog mesta na drugo, neposlušnost prema duhovnom ocu, zaborav Strašnog suda, a ponekad i napuštanje zaveta. Moji protivnici (koji me sada drže vezana) jesu: bogosluženje sa telesnim radom. Moj neprijatelj, pomisao na smrt. A ono što me ubija, jeste molitva sa čvrstom nadom da će se dobiti blaženstva. Ko je rodio molitvu - pitajte nju samu!"



Trinaesta pobeda. Onaj koji ju je stvarno u svemu odneo, oproban je za sve.

Pouka XIV

O STOMAKU, RĐAVOM GOSPODARU KOGA IPAK SVI VOLE

(864) Više nego na bilo kome drugom mestu, govoreći ovde o stomaku - govorim u stvari protiv samoga sebe. Čudilo bi me kada bi se neko oslobodio od ove strasti pre nego što legne u grob.

Ugađanje stomaku je licemerstvo trbuha: iako sit, on viče da mu je malo, i mada pun i pretovaren, zapomaže da je gladan. Ugađanje stomaku je pronalazač poslastica, nepresušni izvor slasti: otkineš li mu jednu žilu, ono pusti drugu, a ako i tu prerežeš, nicanjem nove doživećeš poraz. Ugađanje stomaku je obmana očiju: ono nas podstrekava da odjednom progutamo sve ono što bi trebalo jesti u odmerenim zalogajima.

Prejedanje je majka bluda, a morenje trbuha - vinovnik čistote. Onaj koji mazi lava, često uspeva i da ga pripitomi. A ko ugađa telu, čini samo da ono još više podivlja.

Jevrejin se raduje suboti i prazniku, a monah koji ugađa stomaku - suboti i nedelji. On računa koliko još dana ostaje do Uskrsa (Pashe), te danima pre praznika priprema jela. Sluga trbuha računa s kakvim će jelima dočekati praznik [1], a sluga Božiji - kakvim će se blagodatnim darovima obogatiti.

Kad naiđe gost, slugu stomaka stomakougađanje sveg pokreće na ljubav. On misli da gostoprimstvo, koje treba da ukaže bratu, razrešuje i njega samog. Dolazak izvesnih ljudi on smatra za priliku koja i njemu dopušta da pije vino. I misleći da skriva vrlinu, on postaje rob strasti.

Slavoljublje se često odnosi neprijateljski prema stomakougađanju. Ove dve strasti se bore oko nesrećnog monaha kao oko nekog skupog roba. Stomakougađanje navodi na razrešenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaže sopstvena vrlina. Mudar monah uspeva da izbegne i jednu i (865) drugu opasnost, odbijajući jednu drugom u odgovarajuće vreme.

Kada se telo uspali, u svako vreme i na svakom mestu treba da ga mučimo. A kada se ono umiri (što, uostalom, ne očekujem pre smrti), već možemo skrivati svoju vrlinu pred drugima.

Znao sam stare sveštenike koji su demonima postali predmet ismevanja usled toga što su mladim monasima, koji se ne nalažahu pod njihovim rukovodstvom, s blagoslovom odobravali na gozbama da piju vino i sve ostalo. Ako imaju dobro svedočanstvo u Gospodu, onda to u izvesnoj meri i možemo sebi dopustiti; no, ako su radi o nebrizi, ne treba uopšte da obraćamo pažnju na njihov blagoslov, naročito kada se nalazimo u borbi sa vatrom telesne požude.

Bogoprotivni Evagrije [2] je uobrazio da je pametniji od svih mudrih ljudi, kako po rečitosti tako i po misaonosti. Međutim, prevario se, jadnik, pokazavši se luđim od ludaka, kako u mnogim svojim mišljenjima, tako i u sledećem. On kaže: "Kada duša želi različita jela, treba je mučiti hlebom i vodom". Takav propis izgleda kao kad bi se detetu reklo da u jednom skoku dospe na vrh lestvice. Stoga ćemo, pobijajući ovo njegovo pravilo, reći: "Želeći različita jela, duša traži ono što je svojstveno prirodi. Zato pribegnimo lukavstvu protiv svelukavoga. Inače nastaje najteži rat, ili se priprema pad".

Prekinimo, pre svega, sa hranom koja goji, onda sa hranom koja raspaljuje telo, i najzad sa slatkišima. Ako je moguće, daj stomaku svome zasitljive i lako svarljive hrane, da bismo sitošću od sebe odvratili njegovu nenasitu želju, a brzim varenjem se izbavili od razbuktavanja požude kao od biča. Pogledajmo dobro, pa ćemo naći da mnoga jela koja nadimaju u isto vreme izazivaju i pohotne osećaje.

Nasmej se demonu koji te posle večere nagovara da ubuduće večeraš kasnije. Jer, kad sutradan nastupi deveti čas, pravilo prethodnog dana biće narušeno [3].

Jedna vrsta uzdržanja odgovara onima koji su samostalni, a druga onima koji se nalaze pod nečijim rukovodstvom. Prvima pohotni osećaji služe kao znak, a drugi ostaju sa njima sve do smrti, do kraja života svog, bez utehe i odmora. Prvi hoće da stalno održavaju ravnotežu duha, a drugi umilostivljavaju Boga time što duševno tuguju i venu.

Časovi veselja i utehe za savršena čoveka znače bezbrižnost u svemu. Za podvižnika, to je vreme borbe. Za obuzetog strastima, to je praznik nad praznicima i svetkovina nad svetkovinama.

Proždrljivac sanja o jelu i piću, a onaj koji plače - o mukama i Sudu

Budi gospodar stomaka, pre nego što on zagospodari tobom. A tada ćeš biti prisiljen da se sa stidom uzdržavaš. To što kažem razumeju odlično oni koji su na neobjašnjiv način pali u jamu. Ljudi koji su postali evnusi Carstva radi nebeskog nisu to iskusili.

Ukrotimo stomak predstavom večnog ognja. Neki su ljudi, pokoravajući se stomaku, na kraju odrezali svoj polni ud, i umrli dvostrukom smrću.

Ispitajmo, i svakako ćemo naći da je ugađanje stomaku jedini uzrok svih naših brodoloma.

(868) Um isposnika moli se bodro, a um neuzdržljivca prepun je nečistih sanjarija.

Sitost stomaka znači presušivanje izvora našeg plača. A kada se stomak osuši, čitavi potoci suza liju iz nas.

Ko služi sopstvenom stomaku a hoće da pobedi duha bluda, liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar.

Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola.

Ispituj sebe oko podne i oko poslednjeg sata pre jela, i shvatićeš korist posta. Misao izjutra skita, dotičući se svega po malo; kada nastupi šesti čas, ona se donekle stiša; a kada sunce zađe, konačno se smiri.

Stešnjavaj stomak, pa ćeš i usta zatvoriti, jer jezik dobija slobodu od velike količine hrane. Bori se protiv stomaka i budi veoma oprezan. Jer, čim se ti malo potrudiš, odmah će i Gospod priteći u pomoć.

Razmekšane mešine se šire i primaju u sebe više tečnosti, a zapuštene i suhe ne primaju ni onoliko koliko su ranije primale. Onaj koji opterećuje svoj stomak, širi creva, a ko se bori protiv stomaka, sužava i creva. A kada se ona suze, neće više primati mnogo hrane. Tada ćemo već biti isposnici po prirodi.

Žeđ se često gasi pomoću žeđi. No, utoliti glad glađu, teško je i nemoguće. Kada te pobedi, ukroti je trudom. Ako ti je to nemoguće zbog [telesne] slabosti, bori se bdenjem. Kada ti očni kapci otežaju, prihvati se telesnoga rada. No, kada te san ne napada, nemoj se telesnoga rada prihvatati, jer je nemoguće posvećivati duh i Bogu i mamonu, tj. i Bogu i telesnom radu.

Znaj da demon često sedi uz želudac i ne da čoveku da oseti sitost, makar i čitav Misir pojeo i reku Nil popio.

Pošto smo se najeli, taj nečisti duh odlazi i šalje nam duha bluda, izveštavajući ga o tome šta se sa nama zbilo: "Hajde,- kaže,- uznemiri ga! Pošto mu je stomak prepun, savladaćeš ga lako". A ovaj dolazi, smeši se, i svezavši nam pomoću sna ruke i noge, čini sa nama što mu je volja, prljajući dušu nečistim sanjarijama i telo istečenjem.

Čudnovata stvar: bestelesni um prlja se i tamni dejstvom tela. A s druge strane, neveštastveno biće očišćuje se i usavršava dejstvom blata!

Ako si obećao Hristu da ćeš ići uzanim i tesnim putem, sužavaj stomak. Jer, ako ga hraniš i širiš, nećeš moći da ispuniš obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: Široka su vrata i širok put stomaka, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodi u život čistote, i malo ih je koji ga nalaze (up. Mt.7,13-14)!

Knez demona je pali svetlonosac, [tj. Lucifer]. Knez strasti je proždrljivost.

Sedajući za sto na kome je iznet ručak, duhovno stavi na sredinu sećanje na smrt i na Sud. Pa i tako ćeš jedva malo ukrotiti ovu strast. Kad piješ piće, nemoj prestajati da (869) misliš na ocat i žuč Gospoda tvog, i ti ćeš se svakako uzdržati, ili ćeš uzdahnuti, ili ćeš misao načiniti smirenijom.

Ne varaj se: ti se nećeš osloboditi od faraona, niti ćeš ugledati nebesku Pashu, ako ne budeš uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje znači: napor i trud posta. A beskvasni hleb: misao bez nadmenosti.

Neka se sa disanjem tvojim sjedini reč onoga koji kaže: A ja, kada me demoni uznemiravahu, obukoh se u vreću i smirih postom dušu svoju; i molitva moje duše imađaše odjeka (Ps.34,13).

Post je nasilje nad prirodom i lišavanje grla naslade na koju je naviklo, gašenje plamena telesne požude, odstranjenje rđavih misli, oslobođenje od snoviđenja, očišćenje molitve, svetilnik duše, stražar uma, spas od ogrubelosti, dveri umilenja, smireno uzdisanje, vedra skrušenost, odmaranje mnogogovorljivosti, osnov bezmolvija, čuvar poslušnosti, olakšica sna, zdravlje tela, vinovnik bestrašća, otpuštenje grehova, vrata i blaženstvo raja.

Upitajmo i ovoga našeg neprijatelja, glavnoga među svim strašnim neprijateljima našim (jer on je kapija strasti, on je Adamov pad, Isavova propast, pogibija Izrailjaca, obnaženje Nojevo, izdajstvo gomorsko, rodoskvrnjenje Lotovo, pogubljenje sinova Ilije sveštenika, rukovodilac svake poganštine): odakle se rađa, i koji su mu potomci, ko je taj koji ga satire, ko je onaj koji ga konačno uništava? "Reci nam, o tiranine svih smrtnika, koji si sve kupio zlatom nenasite gladi, kako ulaziš u nas? Šta izazivaš u nama? Kako izlaziš iz nas?"

A on, razdražen našim upornim pitanjima, odgovori tiranski razgoropađen i besan: "Što me obasipate pogrdama, kada ste mi potčinjeni? I kako možete pokušavati da se razdvojite od mene? Ja sam prirodom vezan s vama. Moja vrata je priroda same hrane. Uzrok moje nenasitosti jeste navika. A osnova moje strasti jeste dugotrajna navika, bezosećajnost duše, i zaboravljanje smrti. I kako tražite da vam kažem imena mojih potomaka? Izbrojaću ih, i biće ih kao peska na obali morskoj. No, ipak, čujte koji su prvenci i ljubimci moji.

Prvenac sin mi je duh bluda. Drugi za njim je - okamenjenost srca. Treći je - san, ta pučina nečistih pomisli, sa svojim prljavim valovima. Dubina neznanih i neiskazanih nečistota iz mene proizlazi. Moje su kćeri: lenost, mnogogovorljivost, drskost, smehotvorstvo, šaljivost, raspravljanje, tvrdoglavost, neposlušnost, neosetljivost, ropstvo duha, hvalisanje, bezobraznost, naklonost prema gizdanju, na koju se nadovezuje nečista molitva i tumaranje misli, a često i događaji nenadani i neočekivani, za kojima ide očajanje, opasnije od svega.

Protiv mene vojuje, ali me ne pobeđuje, sećanje na vlastite grehe. Dosledni mi je neprijatelj pomisao na smrt. Ali, u (972) čoveku nema ničega što bi me moglo potpuno uništiti. Ko je primio Utešitelja, moli mu se protiv mene, i On, umoljen, ne dozvoljava da dejstvujem strasno. Oni koji nisu Njega okusili, traže svakako da uživaju u mojim slastima".



Junačka pobeda! Očevidno je da onaj koji se pokazao jačim od ove strasti, hita ka bestrašću i najvećim visinama celomudrenosti.

Pouka XV

O NETLjENOJ ČEDNOSTI I CELOMUDRENOSTI,
KOJE TRULEŽNI POSTIŽU TRUDOM I ZNOJEM

(880) Čednost [tj. čistota] je usvajanje bestelesne prirode. Čednost je željeni dom Hristov, i zemno nebo srca. Čednost je posve neobično natprirodno poricanje prirode, i zaista čudesno nadmetanje smrtnog i prolaznog tela sa bestelesnim bićima. Čedan je onaj čovek koji je ljubav potisnuo ljubavlju, i koji je ognjem neveštastvenim ugasio plamen svojih strasti.

Celomudrenost je sveopšti naziv svih vrlina. Celomudrenost je čistota duše i tela. Celomudren je čovek koji ni u samome snu u svome telu nema nikakvih strasnih pokreta. Celomudren je čovek koji je za svagda (881) stekao savršenu neosetljivost za razlike u polu. Merilo i vrhunac savršene i potpune čistote jeste u tome da se ima isti isti odnos prema živim bićima kao i prema neživim stvarima, prema ljudima kao i prema životinjama.

Niko od onih koji su se naučili čistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom, budući da naša priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa pred većim.

Početak je čistote u neslaganju sa nečistom pomisli, i u istečenjima koja se s vremena na vreme dogode bez ikakvih nečistih slika. Sredina je čistote, kada od obilne hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih maštarija i bez istečenja. A kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli.

Zaista je blažen čovek koji je stekao potpunu ravnodušnost prema svakome telu, boji i lepoti.

Čist nije onaj čovek koji je ovo svoje blato [tj. telo] sačuvao neuprljanim, već onaj koji je njegove udove savršeno potčinio duši. Veliki je onaj čovek koji ostaje bez ikakve strasti pri dodiru tela, netaknut, nadvladavši pohotljivi pogled razmišljanjem o nebeskoj lepoti.

Onaj koji psa sladostrašća molitvom tera od sebe, liči na čoveka koji se bori sa lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, liči na čoveka koji je svog neprijatelja već naterao u bekstvo; a čovek koji je već potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz groba iako se još nalazi u ovom životu. Ako je dokaz istinske čistote da se bude bez pohotljivih osećaja pri nečistim snovima, onda je svakako krajnji stupanj bluda - imati istečenje u budnom stanju od samih pomisli.

Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, liči na čoveka koji je neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se s njim bori uzdržanjem i bdenjem - na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se s tim protivnikom bori smirenoumljem, bezgnevljem i žeđu - na čoveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u pesak (up. Izl.2,12). Pod peskom podrazumevaj smirenje. Iz njega ne niče hrana za strasti, jer je prah i pepeo.

Jedan savlađuje ovog mučitelja podvizima, drugi smirenjem, a treći - božanskim otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treći - kao svetlo sunce. No, svima je zajedno življenje na nebesima. I kao što se sa zorom javlja svetlost, a za njom se rađa sunce, tako i to što smo rekli treba razumeti i videti kako izgleda na delu.

Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to čini da prevari pticu, a demon - da nam upropasti dušu.

Čitavog svog života ne veruj ovome blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretneš sa Hristom. Nemoj držati za sigurno da će te uzdržanje sačuvati od pada: i neko ko baš ništa okusio nije, s neba je bio zbačen [2].

Neki mudri ljudi su dobro označili odricanje, odredivši ga kao neprijateljstvo s telom i borba s trbuhom. Početnici padaju u blud obično zbog hrane. Srednji, osim iz istog uzroka, još i zbog gordosti. A oni koji se približavaju savršenstvu, padaju isključivo zbog osuđivanja bližnjeg, i ni od čega drugog.

(884) Neki uškopljenike smatraju po prirodi srećnima, kao ljude koji su se izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem.

Viđao sam ljude koji su protiv svoje volje pali. Viđao sam i one koji su dragovoljno želeli da padnu, ali im ne polažaše za rukom. I ja sam ove druge smatrao nesrećnijim od onih koji svaki dan padaju. Jer, iako nesposobni da greše, oni žele da osete smrad greha.

Jadan je onaj koji pada. Jadniji je, pak, onaj koji i drugoga povlači za sobom, zbog toga što će poneti težinu greha, i teret naslade drugog čoveka.

Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potučeš demona bluda, jer on uvek može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori s nama. Ko hoće da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muči. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duše, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi (up. Ps. 126,1-2). Priznaj pred Gospodom nemoć svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ćeš neosetno dobiti dar celomudrenosti.

U sladostrasnim ljudima (kao što mi je jedan od njih pričao na osnovu sopstvenog iskustva, pošto se otreznio) postoji osećanje nekog neodoljivog nagona za telima i duh bestidni i surovi, prikriven na dnu srca, koji čini da čovek koji je napadnut oseća telesni bol u srcu kao da se peče na užarenoj peći, duh koji se Boga ne boji, koji sećanje na večne muke ne smatra ni za šta, koji se gadi molitve. I za vreme dok čini greh, on i na kosti mrtvaca gleda kao na bezdušno kamenje. To je duh koji čoveka (podvrgnuta njegovom dejstvu) čini kao bezumnim, kao van sebe, opijenim večitim nagonom slovesnih i beslovesnih bića. I kada se dani kušanja ne bi skratili, ne bi se spasla ni jedna duša odevena u ovo blato rastvoreno krvlju i prljavom tečnošću.

Zašto to? Zato što sve stvoreno nenasito teži ka sebi srodnome: krv krvi, crv crvu, blato blatu. Zašto onda ne bi i telo čeznulo za telom? Ipak, mi koji savlađujemo prirodu i čeznemo sa Carstvom nebeskim, pokušavamo da raznim lukavstvima prevarimo tog varalicu.

(885) Blaženi su ljudi koji nisu iskusili tu borbu. Molimo se Bogu da nas zanavek izbavi o takvih iskušenja. Jer, oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrožem postu proliju mnogo znoja.

Pogledajmo, da možda i naši duhovni neprijatelji (kao što to inače biva u zemaljskom ratu), u svome nastupanju protiv nas nemaju svaki svoj posebni borbeni zadatak - jedna čudna stvar koju sam primetio kod ljudi kada se nalaze u iskušenju. I video sam grehe, jedan od drugog teže. Ko ima um da čuje, neka čuje!

Demon često ima običaj (naročito kod podvižnika i kod onih što vode monaški život) da upotrebi svu svoju snagu, i brigu, i lukavstvo, i veštinu, i prepredenost, kako bi nas naveo na protivprirodne grehe, a ne na grehe koji su u skladu sa ljudskom prirodom. Stoga često, živeći zajedno sa ženama i ne budući uopšte kušani pohotom niti nečistim mislima, izvesni ljudi samima sebi odaju priznanje, a ne znaju, jadni, da nema potrebe za manjom pogibijom tamo gde preti veća.

Mislim da ovi najnesrećiji krvnici upropašćuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz dva razloga: prvo, zbog toga što mi u samima sebi svuda nosimo mogućnost takvog pada, i drugo, što takvi gresi navlače na nas veću kaznu. Toga je postao svestan onaj koji je prvo vodio divlje magarce, a posle na najžalosniji način bio i sam vođen i ismejan od strane paklenih magaraca [3]. I onaj koji se hranio nebeskim hlebom, potom je bio lišen velikog dara. Najčudnije je to, što je i posle njegovog pokajanja nastavnik naš, Antonije, sa velikim bolom rekao: "Veliki stub je srušen". (Međutim, način pada mudri Antonije je sakrio. Znao je, naime, da postoji telesni blud i bez drugoga tela).

Postoji u nama neka smrt i opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, naročito u mladosti. Nisam se ni usudio da o tome nešto više stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao: Jer je sramotno i govoriti o onome što neki tajno čine (Ef.5,12), a i pisati, i slušati! Ovoga mog (i nemog) neprijatelja (ali i prijatelja!), telo, Pavle je nazvao smrću, jer kaže: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24)? A drugi jedan bogoslov naziva ga strasnim, ropskim i noćnim [4].

Zbog čega, hteo bih da znam, zbog čega su svi sveti ljudi upotrebili za telo takve nazive? Ako je telo - smrt, onda onaj koji ga pobedi, svakako, više ne umire. I koje onda čovek koji će živeti a neće videti smrti (Ps.88,49) svog prljavog tela.

(888) Od sveg srca molim da se ispita ko je veći: onaj koji je umro i vaskrsnuo, ili onaj koji uopšte nije umro. Onaj koji daje prednost drugome - vara se: Hristos je i umro i vaskrsnuo. A onaj koji daje prednost prvome, samim tim uči ljude koji umiru, tj. padaju, da se ne predaju očajanju.

Naš nečovečni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog čovekoljubiv i da ovoj strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprašta. No, ako ispitamo mamac demona, videćemo da posle učinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u očajanje. Kada se tuga i očajanje uvuku u nas, mi više nismo ni spremni da se opet podamo istom grehu. A kada se očajanje ugasi, ponovo nam tiranin naš govori o čovekoljublju Božijem.

Kao prečist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i čistoti našeg tela. Demoni se, kako neki vele, ničemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela.

Čistota je bogousvojenje i upodobljenje Bogu koliko je to moguće čoveku. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka čistote - bezmolvije sa poslušnošću. Bestrašće tela stečeno podvigom bezmolvija, zbog čestog odlaženja u svet ne ostaje nepokolebljivo. Bestrašće, pak, koje dolazi od poslušnosti, svuda je pouzdano i nepokolebljivo.

Videh kako gordost može da bude uzročnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad često postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.

Ko hoće da proždrljivošću i prejedanjem pobedi demona bluda, liči na čoveka koji požar gasi uljem. Ko pokušava da ovu borbu stiša uzdržanjem, i ničim drugim osim uzdržanjem, liči na čoveka koji misli da se sa otvorene pučine spase plivajući samo jednom rukom. Spoji sa uzdržanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi.

Ko primeti da ga neka strast sve više osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo na nju obori, naročito ako je u pitanju urođeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne savlada, ništa nam neće koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po glavi (up. Izl.2,11), svakako ćemo i mi u dubini smirenosti videti Boga.

Prilikom jednog iskušenja, osetio sam da ovaj vuk hoće da me prevari, izazivajući u mojoj duši bezraložnu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, mišljah da se radi o plodu, a ne gubitku.

Ako je svaki greh koji čovek učini osim tela, dok onaj koji (889) bludniči greši svome sopstvenom telu (svakako usled toga što se istečenjem prlja sama priroda tela, što se ne može dogoditi kod bilo kakvog drugog greha - up. 1.Kor.6,18) - pitam se zašto imamo običaj da povodom svakog greha koji obori čoveka kažemo samo: "On je zgrešio", a kada čujemo da je neko izvršio blud, s bolom kažemo: "Taj i taj je pao"? [5]

Riba beži od udice što brže može. Tako i slastoljubiva duša beži od bezmolvija.

Kad hoće da sveže dva lica sramnom vezom, đavo isprobava i jednu i drugu stranu, pa tek onda počinje da raspaljuje plamen strasti.

Oni koji su skloni sladostrašću, često su saosećajni i milostivi, sposobni da plaču sa tužnima, a i da laskaju. A oni koji vode računa o čistoti, obično nemaju takvih osobina.

Jedan mudar čovek mi je postavio strašno pitanje, rekavši: "Koji je greh, izuzev ubistva i otpadništva od vere, teži od svih?" A ja odgovorih: "Pasti u jeres". "Pa kako,- kaže,- Saborna Crkva prima jeretike kad iskreno anatemišu svoju jeres, i oglašava ih dostojne Tajne Pričešća, a onoga koji je izvršio blud, čak i kada se ispovedi i okane svog greha, prima s tim što ga za izvesno vreme, prema odredbama apostolskih kanona, odlučuje od Prečistih Tajni?" [6]. Kada sam čuo ovaj odgovor, dospeh u veliku nedoumicu, te ovo teško pitanje ostade za mene nerazjašnjeno i nerešeno.

Treba da ispitujemo, procenjujemo i pazimo, kada nam ono uživanje koje osećamo prilikom pojanja na bogosluženju dolazi od demona bluda, a kada od reči Duha i blagodati i sile koji su sadržani u njima.

Ne zaboravljaj se, mladiću! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca molili za one što su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleći da odužuju dug uspomene i zakona ljubavi.

Može doći do telesnog oskvrnjenja i usled samog telesnog dodira. Ništa nije opasnije od ovog čula, [tj. čula pipanja]. Sećaj se onoga koji je ruku svoju zavio u terisrtij da bi preneo svoju prestarelu majku [7], pa se uzdrži i ne dotiči se rukom ni otkrivenih ni pokrivenih delova svog ili tuđeg tela.

Mislim da se niko ne može nazvati potpuno svetim ako prethodno ovu zemlju ne pretvori u svetinju, ukoliko je takav preobražaj u ovom životu moguć.

Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje naš izdajnik. Neka sećanje na smrt uvek spava i ustaje s tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu ništa drugo ne može pomoći kao to.

Neki misle da do ove borbe i do istečenja dolazi jedino usled hrane. No, ja sam video i ljude koji su bili teško bolesni i koji su najstrože postili, kako su često prljani istečenjem. Jednom prilikom, upitao sam jednog od veoma iskusnih (892) i pametnih monaha, da mi kaže nešto o tome. Taj slavni podvižnik odgovori sasvim jasno: "Istečenja u snu,- kaže on,- mogu nastati usled uzimanja velikih količina hrane i usled preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga što izvesno vreme nismo imali istečenja; najzad, ona mogu biti posledica osuđivanja bližnjih. Iz ova dva poslednja razloga, - veli, - istečenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam - i iz sva tri razloga. A ko dođe do zaključka da kod njega nije posredi nijedan od spomenutih uzroka - blažen je, trudbenik bestrašća, jer on samo zbog pakosti demona trpi tako nešto, s vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomoću jedne bezgrešne nezgode stekao najveću smirenost".

Niko ne bi trebalo da u toku dana mašta o onome što je sanjao. I to je plan demona - da nas onim što smo sanjali prljaju u budnom stanju.

Da čujemo nešto i o jednom drugom lukavstvu naših neprijatelja. Hrana, škodljiva za naše telo, izaziva u nama bolest tek posle izvesnog vremena ili dan kasnije. Tako vrlo često biva i sa uzrocima koji prljaju dušu. Video sam ljude koji se naslađuju, ali ne bivaju smesta napadnuti. A video sam i ljude koji su zajedno sa ženama jeli i sa ženama stajali, bez ikakve prljave misli u odnosu na njih. No, kada su se malo oslobodili i postali samouvereni, pomišljajući da već imaju mir i sigurnost, iznenada ih je zadesila nesreća u njihovoj sopstvenoj keliji.

A kakva je to nesreća koja se čoveku može dogoditi, telesno ili duševno, kada je potpuno sam, zna onaj koji je to iskusio. Ko nije iskusio - ne treba ni da zna. U to vreme nam mogu dobro poslužiti: kostret, pepeo, svenoćno stajanje, glad i žeđ koja pali jezik, gašena samo po nekom kapi vode, posećivanje grobova, a pre svega smirenje srca, i - ako je mogućno - otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju da nam pomognu. Smatrao bih za čudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj burnoj pučini.

Jedan te isti greh zaslužuje stostruko težu osudu kada ga učini jedna osoba nego kada ga izvrši druga, što zavisi od okolnosti, mesta, duhovnog stupnja na kome se čovek nalazi, kao i mnogih drugih činilaca.

Neko mi je pričao o neobičnoj i najuzvišenijoj čistoti: "Jedan čovek,- veli,- ugleda neku veoma lepu ženu i od sve duše proslavi Tvorca zbog nje. Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj čovek, obuzet ljubavlju Božijom, prolije bujicu suza. I bilo je čudno videti, kako tom čoveku donosi venac nebeske slave upravo ono što bi drugoga survalo u propast!" [8]. Ako takav čovek doživljava isto osećanje i isto se (893) tako ponaša u svim takvim slučajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv još pre sveopšteg vaskrsenja.

Istoga merila treba da se pridržavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li slušaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i guše u suzama. Kod slastoljubivih je obratno.

Kao što smo već rekli, neke ljude đavoli mnogo više napadaju na pustim mestima. Nije ni čudo: demoni najradije borave tamo. Jer, Gospod ih je, na spasenje naše, proterao u pustinje i u bezdan. Demoni bluda strašno napadaju bezmolvnika, kako bi ga iz pustinje prognali u svet, ubedivši ga da mu boravak u pustinji ništa nije koristio. A kad se nalazimo u svetu, demoni nas napuštaju, kako bismo stekli uverenje da nas [van pustinje] neće napadati i, sa tim uverenjem, ostali sa svetovnjacima.

Gde nas neprijatelj napada, tamo se bez sumnje i mi žestoko borimo. Onaj među nama koji nije napadan, javlja se i sam kao prijatelj neprijatelja.

Ruka Gospodnja nas čuva kada se nalazimo u svetu po nekoj potrebi, možda često i po molitvi duhovnog oca, da se zbog nas ne bi hulilo na Gospoda. Ponekad je to zbog naše neosetljivosti, ili zbog toga što smo prethodno već mnogo iskusili i zasitili se onoga što vidimo i čujemo, ili zbog toga što demoni namerno odlaze od nas, ostavljajući nam demona gordosti, koji sam sobom zamenjuje sve ostale demone.

Svi koji hoćete da se naučite čistoti, čujte za još jedno lukavstvo i prepredenost ovog obmanjivača, i čuvajte se!

Pričao mi je jedan koji je bio u tome iskušenju, da demon tela često prikriva svoje prisustvo u čoveku, pobuđujući u monahu krajnju pobožnost, praveći u njemu, možda, čak i bujicu suza dok sedi ili razgovara sa ženama, nagovarajući ga da ih uči sećanju na smrt i Sud, i da im govori o celomudrenosti, kako bi one, jadnice, zavedene njegovim rečima i prividnom pobožnošću, pritekle vuku kao pastiru. A on, još jadniji, oslobodivši se druženjem sa ženama, na kraju i pada s njima.

Bežimo, bežimo, kako ne bismo gledali, ni slušali o plodu o kome obećasmo: "Nećemo ga okusiti"!

Jer, čudim se kako bismo mi mogli smatrati sebe jačim od proroka Davida [9]. To je nemoguće!

Slava čistote je toliko uzvišena i velika, da su se neki oci usudili da je nazovu bestrašćem. Neki kažu da je nemoguće nazvati se čistim pošto se već jednom okusi telesni greh. A ja, pobijajući to mišljenje, rekoh da je onome koji samo hoće moguće i zgodno od jedne divlje masline načiniti pitomu. I da su nešto ključevi Carstva nebeskog povereni devstveniku po telu, možda bi ono mišljenje i bilo ispravno. (896) Ali, neka njegove pobornike posrami onaj koji je imao taštu a postao čist i poneo ključeve Carstva [10].

Zmija sladostrašća se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput probaju, pa da prekinu; a one koji su to već iskusili, taj bednik navodi da se sećaju svog greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi među prvima ostaju mirni zahvaljujući svom neznanju. Među drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga što su okusili od ove gadosti. Uostalom, dešava se i suprotno.

Ukoliko se probudimo čisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih anđela, naročito ako smo zaspali sa velikom molitom i trezvoumljem. A ponekad ustajemo nemirni, posle nečistih snova. Videh bezbožnika kako se pravi važan i velik, koji podrhtava i besni protiv mene kao kedar livanski, i prođoh mimo njega uzdržanjem. I gle, ne beše jarost njegova kao pre. I potražih ga smirivši svoje misli, i ne nađe mu se u meni mesta, nitraga (up. Ps.36,35-36).

Ko je pobedio telo, pobedio je prirodu. A ko je prirodu pobedio, postao je, bez sumnje, natprirodan. Takav čovek je samo nešto malo - da ne kažem ni malo - manji od anđela (Ps.8,6). Nije čudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Čudo je, međutim, pravo čudo, što jedno telesno biće, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem, pobeđuje u stvari bestelesne neprijatelje [11].

Blagi Gospod i u tome pokazuje svoju veliku brigu za nas što besramnost ženskog pola obuzdava stidom, kao nekom uzdom. Jer, kada bi žene same išle muškarcima, nijedan se čovek ne bi spasao.

Prema objašnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje, pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u duši. Blaženi oci određuju pristupanje kao prostu reč, ili sliku bilo čega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce. Spajanje znači, razgovaranje sa onim što se pojavilo, bez obzira da li sa strašću ili bestrasno. Pristanak je saglasnost duše sa onim što se javilo, sjedinjena sa uživanjem. Porobljenje je nasilno i nevoljno zavođenje srca ili trajno opštenje sa predmetom, koje razara naše dobro duševno zdravlje. Borbu oni određuju kao ravnotežu snaga između onoga koji (897) napada i onog koji se brani, gde poslednji pobeđuje, ili biva pobeđen isključivo po svojoj volji. Strašću nazivaju porok koji se tokom dužeg vremena strasno ugnezdio u duši, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da duša već sama, hotimično, hrli k njemu.

Od svega toga, prvo je bezgrešno. Drugo - ne sasvim. Treće - već prema stanju u kome se podvižnik nalazi. Borba je uzrok pobedničkih venaca ili osude, a porobljenje se drukčije ceni ako je vreme molitve, a drukčije u neko drugo vreme, drukčije prema eznačajnim stvarima, a drukčije u odnosu na rđave misli.

Strast podleže kod svih ljudi ili budućem pokajanju ili budućoj muci. Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve potonje.

Najoštroumniji učeni oci primetili su još jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, pošto bez trajanja i bez reči i slike, trenutno izaziva strast u podvižniku. Među duhovima koji kušaju telo, nema nijednog tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao što je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi, bez zadržavanja, bez trajanja i bez reči, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u duši.

Ko je, dakle, uspeo da plačem postigne takvu istančanost razuma, može da nas nauči, kako to duša strasno bludniči samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i slušanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli.

Neki vele da strast obuzima telo zahvaljujući pomislima srca. A neki, naprotiv, tvrde da telesni osećaji rađaju nečiste misli. Prvi još kažu: kada um ne bi vodio, ne bi ni telo išlo za njim. A drugi navode u svoju odbranu zlo dejstvo telesnih strasti, govoreći: "Često prljave misli ulaze u srce kroz nežan pogled, ili dodirom ruke, ili preko prijatnog mirisa, ili slušanjem prijatnog glasa".

Ko je sposoban u Gospodu, neka nas nauči da rešimo ovo pitanje. Jer, sve je to potrebno i korisno onima koji svesno vode podvižnički život. Takvo objašnjenje uopšte nije potrebno onim trudbenicima koji provode život u prostoti srca. Niti je za svakoga znanje, niti je za svakoga blažena jednostavnost, taj oklop koji čoveka štiti od svih iskušenja zlih duhova.

Neke strasti iz duše prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se dešava sa ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monaštvu, pošto nemaju prilike za drugo. Što se mene tiče, ja bih o tome rekao ovo: Tražićeš kod zlih pameti, i nećeš naći (Prič.14,6)!

(900) Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da nas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama. Tome su najviše podložni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju taštinom čim primete da u njihovom srcu više nema bludnih misli.

A da to što kažemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pažljivo ispitaju sebe, pošto već dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno će pronaći u dubini svog srca jednu pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u đubretu, a koja im našaptava da čistotu srca, postignutu u izvesnoj meri, pripišu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na one reči: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7) bilo od Boga, bilo uz pomoć drugih ljudi i njihove molitve.

Stoga, neka obrate pažnju na sebe i neka se svim silama postaraju da velikim smirenoumljem umrtve i izbace iz svog srca spomenutu zmiju, kako bi, oslobođeni od nje, i oni mogli jednom svući kožne haljine (up. Post.3,21) i zapevati Gospodu pobednu himnu čistote, kao što to jednom prilikom učiniše nevina [tj. jerusalimska] deca. Tek kada svuku sa sebe haljine zla, pokazaće se sva bezazlenost i sva smirenost njihove prirode.

Ovaj demon, mnogo više od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najviše i pokušava da nam nametne borbu. Onima koji još nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj. širenje ruku, udaranje u prsa, upućivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, često padanje na kolena. Sve to, međutim, oni često ne mogu činiti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokušavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, budući nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podležu, možda i protiv svoje volje, svojim napadačima.

U tim slučajevima, ako možeš, smesta se udalji na neko skrovito mesto i, ako ti je moguće, pogledaj gore duševnim okom. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, držeći nepomično ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te spase, i to ne odabranim rečima, već smirenim šaputanjem, počinjući najpre sa: Pomiluj me, nemoćan sam (Ps.6,3)! Tada ćeš na sopstvenom iskustvu osetiti silu Višnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv način oterati nevidljive neprijatelje. Čovek koji je navikao da se tako bori, brzo će početi i samom mišlju da od sebe goni svoje neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagrađuje podvižnike za njihov prvi podvig. I pravo je!

(901) Našavši se na jednom molitvenom skupu, primetio sam da su jednoga časnog brata spopale nečiste misli. Ne našavši zgodnog mesta za skrivenu molitvu, on ode u nužnik kao radi prirodne potrebe, i tamo se usrdno pomoli Bogu protiv napadača. I kad sam mu ja zamerio zbog nepristojnoga mesta na kome se molio, on mi odgovori: "Za prognanje nečistih pomisli ja se i pomolih na nečistome mestu, da se očistim od nečisti".

Svi demoni se trude da pomrače um, kako bi zatim u našu dušu mogli da ubace što im je drago. Jer, ako um ne zaklopi oči, riznica ne može biti poharana. A demon bluda čini to mnogo više od svih ostalih. Zaplenivši um kao vodeću sposobnost čovekovu, on nas često navodi i podgovara da i u prisustvu drugih činimo ono što čine samo ljudi koji nisu pri čistoj svesti. I kada se posle izvesnog vremena um otrezni, mi se zbog svojih beščasnih dela i reči, ili postupaka, stidimo ne samo od onih koji su nas gledali nego i od nas samih, užasavajući se nad svojim pređašnjim slepilom. Usled toga su neki, razmišljajući o tome, često i prestajali da čine takve stvari.

Beži od ovog napadača kada te posle izvršenja takvog rđavog dela sprečava da se moliš, da ispoljavaš pobožnost, da bdiš. Seti se onoga koji je kazao: "Zbog toga što mi duša pati, mučena grehom kao nekim tiraninom, osvetiću se neprijateljima njenim" (up. Lk.18,5).

Ko je pobedio telo? Onaj koji je skrušio srce. A ko je skrušio srce? Onaj koji se odrekao sebe. Jer, kako da ne bude skrušen čovek u kome je umrla sopstvena volja?!

Među strasnim ljudima, jedai je strasniji od drugog. Ima i takvih koji i same svoje prljavštine ispovedaju sa sladostrašćem i uživanjem.

Nečiste i sramne misli u srcu rađaju se obično od obmanjivača srca, od demona bluda. Njih leči uzdržanje i savršeno nipodaštavanje.

Na koji način i pomoću kojeg sredstva da vežem ovoga svog prijatelja [tj. telo], i kako da mu sudim po ugledu na ostale strasti, ja ne znam. Pre nego što ga vežem, ono se odvezuje. I pre no što počnem da mu sudim, mirim se s njim. I pre no što počnem da ga mučim, sažalim se na njega. Kako da mrzim ono što po prirodi volim? Kako da se izbavim od onoga s čime sam vezan za navek? Kako da ubijem ono što sa mnom treba da vaskrsne? Kako da načinim nepropadljivim ono što je dobilo propadljivu prirodu? Kakav razlog da navedem onome koj" mi može uzvratiti tolikim prirodnim razlozima?

Ako ga svežem postom - kad osudim bližnjeg ja mu se ponovo predajem. Ako ga pobedim na taj način što sam prestao da osuđujem, kada se pogordim u srcu - ono me ponovo obara. Ono mi je i saradnik i protivnik, i pomoćnik i suparnik, i stražar i uhoda. Kada ga mazim, ono me napada. Ako ga iscrpljujem - ono klone. Ako ga odmaram - ono se razuzda. Ako ga opteretim - ne podnosi. Ako ga zlostavljam - i sam se izlažem opasnosti. Ako ga upropastim - nemam (904) s kime da stičem vrline. Gadim ga se - i grlim ga. Kakva je to tajna sa mnom? Kakav je smisao ovakvog mog ustrojstva? Kako sam ja samome sebi postao i neprijatelj i prijatelj?!

Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo moja! Nikoga drugog neću da pitam o onome što je u vezi s tobom. Kako da ostanem nepovređen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obećao Hristu da ću voditi rat s tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno rešio da te silom savladam?

A telo, odgovarajući svojoj duši, reče: "Neću ti reći ništa što i ti sama ne znaš, već samo ono što znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljašnjeg raspaljivanja leži u negovanju tela, i uopšte u odmaranju, a uzrok unutrašnjih strasnih osećaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na počinjena sladostrasna dela. Začeta, rađam grehove. Rođeni, oni sa svoje strane rađaju smrt kroz očajanje. Ako upoznaš moju i tvoju očevidnu i duboku nemoć, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje mučiš postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koračati. Ako svemu tome dodaš i poslušnost, oslobodio si se od mene. Ako stekneš smirenje, odsekao si mi glavu".



Petnaesta pobeda: onaj koji je u telu, pa ju je zadobio - umro je i vaskrsnuo, i već ovde naslutio buduću besmrtnost.

Pouka XVI

O SREBROLjUBLjU I O NESTICANjU

(924) Većina mudrih učitelja obično iza opisanog tiranina stavlja ovog stoglavog demona srebroljublja. Da mi, tako neuki, ne bismo menjali red mudrih, ići ćemo po njihovom rasporedu i pravilu. Stoga ćemo, ako je po volji, razmotriti samu bolest, a zatim u nekoliko reči i način njenog lečenja.

Srebroljublje je obožavanje idola (v. Kol.3,5), kćer neverja, izvinjenje slabosti, vesnik starosti, predskazivač gladi, prorok suše.

Srebroljubac ismeva Jevanđelje [1]. On je svesni prestupnik.

Ko je stekao ljubav, rasipa novac. A ko kaže da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe.

Ko sebe oplakuje, odriče se i tela svog, te u slučaju potrebe ne štedi ni njega.

Nemoj reći da skupljaš blago radi siromaha. Carstvo se nebesko moglo kupiti i za samo dve lepte (up. Lk.21,1-4).

Jednoga dana, sretoše se gostoljubiv i srebroljubiv čovek. I drugi nazva prvog nerazboritim.

Ko je pobedio ovu strast, oslobodio se od briga. A ko je njom sputan, nikada se neće moliti čisto.

(925) Srebroljublje počinje pod izgovorom milostinje, a završava se kao mržnja prema siromasima. Dok ne zgomila novac, srebroljubac je milosrdan; čim do novca dođe, on stisne ruke.

Viđao sam ljude, siromašne novcem, kako u društvu sa siromašnima duhom obogatiše svoj duh i zaboraviše na svoju pređašnju bedu.

Monahu koji voli novac, tuđe je uninije. On se svaki čas seća apostolovih reči: Neradnik neka i nejede (2.Sol.Z,10), i: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužšie ove ruke moje (Dap.20,34).

(928) Nesticanje [tj. dobrovoljno sirotovanje] jeste odbacivanje zemaljskih briga, bezbrižan život, neometano putovanje, vera u zapovesti Božije, odstranjenje tuge. Monah koji dobrovoljno sirotuje jeste gospodar sveta, koji je poverio Bogu svu brigu o sebi, i pomoću vere sve načinio svojim slugama. On nikome neće govoriti o svojim potrebama, a ono što mu dolazi, prima kao iz ruke Gospodnje. Podvižnik koji dobrovoljno sirotuje jeste sin bespristrašća, koji sve što ima smatra kao da nema. Napuštajući svet, on sve drži za đubre. Ako mu je, pak, nečega još žao, nije još ni postao siromaštvoljubac.

Čovek koji dobrovoljno sirotuje ima čistu molitvu, a lakom čovek se moli misleći na zemaljske stvari.

Onima koji žive u poslušnosti, tuđe je srebroljublje. Jer, kada su i telo svoje predali, šta još da smatraju svojim? Takvi ljudi su time samo u jednome "oštećeni": što sad lako i spremno mogu prelaziti sa mesta na mesto. Primetio sam da svojina nad izvesnim stvarima može vezati monaha za jedno mesto. Ali, ja sam ipak došao do zaključka da su blaženiji od njih oni monasi koji skitaju radi Gospoda.

Ko je okusio nebesko, lako prezire zemaljsko. A ko nije okusio nebesko, raduje se sticanju zemaljskih stvari.

Nerazborito siromašan monah trpi dvostruku štetu: rastaje se od sadašnjih dobara, a lišava se i budućih.

O, monasi, ne budimo u veri slabiji od ptica: one ne brinu ni za šta i ne sabiraju u žitnice (Mt.6,26).

Veliki je onaj čovek koji se pobožno odriče svoje imovine, a svet je onaj čovek koji se odriče sopstvene volje. Prvi (929) će stostruko primiti, bilo u imanju, bilo u blagodatnim darovima, a drugi će naslediti živOt večni.

Kao što na moru uvek ima valova, tako i srebroljupca ne napuštaju gnev i tuga.

Ko je prezreo veštastvena dobra, izbavio se od parničenja i raspravljanja. A lakom čovek se i za iglu pregoni do smrti.

Nepokolebljiva vera čini kraj brigama; a sećanje na smrt dovodi do toga da se i tela svoga odreknemo.

U Jovu ne beše ni traga od srebroljublja: zbog toga on ostade spokojan i kada se svega lišio (up. Jov,1,22).

Srebroljublje se naziva, i jeste, koren svih zala (up. 1.Tim. 6,10). Ono dovodi do mržnje, do krađe i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstva, do sukoba i zlopamćenja, do okrutnosti i ubistva.

Neki su malim plamenom uspevali da zapale veliku šumu. I pomoću male vrline, mnogi su uspevali da izbegnu sve ove do sada spomenute strasti. Ova vrlina naziva se bespristrašće, a nju rađa opitno bogopoznanje, i briga o tome šta ćemo reći u svoju odbranu u času odlaska u drugi svet.

Ko je s pažnjom pročitao celu pouku o majci zla (stomakougađanju), zna da je kao drugo dete u njenom groznom i prokletom potomstvu, naveden kamen neosetljivosti. No, mnogoglava zmija idolopoklonstva (srebroljublja) sprečila me je da tome kamenu dam odgovarajuće mesto po redu. Ne znam kako, tek, srebroljublju su mudri oci dali treće mesto u lancu osam strasti. Te sad, pošto smo završili srazmerno izlaganje o srebroljublju, namera nam je da govorimo o neosetljivosti, strasti po redu trećoj, a po poreklu drugoj. Posle toga ćemo govoriti i o snu i bdenju. Ne samo to, nego ćemo kazati nekoliko reči i o detinjastoj i kukavičkoj strašljivosti. Sve su to bolesti početnika.



Još jedan stupanj: ko je dobio ovu bitku, putuje svojim duhom ka nebu, rasterećen od svega veštastvenog.

Šesnaesta bitka: ko u njoj pobedi, ili je stekao ljubav, ili se oslobodio briga.

Pouka XVII

O NEOSETLjIVOSTI,
TJ. UMRTVLjENjU DUŠE I SMRTI UMA PRE SMRTI TELA

(932) Neosetljivost, bez obzira da li telesna ili duhovna, jeste umrtvljeno osećanje, koje je, usled dugotrajne bolesti i nehata, dospelo do stanja potpune otupljenosti. Bezosećajnost je nehat koji je prešao u naviku i uspavao razum. To je porod loše navike, zamka za revnost, omča za hrabrost, nepoznavanje umilenja, vrata očajanja, majka zaborava (koji, sa svoje strane, ponovo rađa svoju sopstvenu majku), isključenje straha Božijeg.

Bezosećajni monah je bezumni filosof, učitelj koji samoga sebe svojim učenjem osuđuje, advokat koji zastupa protivnu straku, slepac koji uči gledanju. On govori o lečenju rane, a ne prestaje da je češe; govori protiv strasti, a ne prestaje da jede škodljivu hranu; moli se protiv svoje strasti, a hita da je zadovolji; kad je zadovolji, ljuti se na samoga sebe, i ne stidi se svojih reči, bednik! "Ne radim dobro", viče, i usrdno nastavlja isti greh; ustima se moli protiv greha, a telom se za njega bori; mudruje o smrti, a živi kao da nikada neće umreti; uzdiše zbog rastanka sa ovim svetom, a drema kao da je večan; raspravlja o uzdržanju, a misli samo na to kako da ugodi stomaku; čita o Strašnom sudu, a počinje da se smeje; o taštini, a samim čitanjem hrani svoju taštinu; naširoko priča o bdenju, a sam odmah tone u san; hvali molitvu, a sam beži od nje kao od biča; smatra poslušnost blaženom, a sam je prvi neposlušan; pohvaljuje one kojima nije stalo ni do čega zemaljskog, a sam se ne stidi da se svađa i sveti zbog jedne prnje. Kada se naljuti, postaje ogorčen, pa se zbog toga ogorčenja ponovo ljuti, i dodajući porazu poraz - i ne oseća šta radi. Kada se najede, kaje se, a malo kasnije, opet jede; proslavlja ćutanje, ali ga hvali mnogogovorljivošću; uči o krotosti, a u samome tom učenju često se gnevi, pa se onda ponovo gnevi - na svoje ogorčenje; otrezni se, uzdahne, klimne glavom i - opet se podaje strasti. Smeh kudi, a o plaču govori - smejuljeći se; žali se pred ljudima na svoje slavoljublje, a samim tim prekorevanjem želi da stekne slavu; strasno gleda u žensko (933) lice, a priča o celomudrenosti; hvali bezmolvnike - živeći u svetu, i ne opaža da time samoga sebe bruka; slavi milostive ljude, a vređa prosjake. I sve što čini, čini sebi na osudu, a neće - da ne kažem ne može - da dođe k sebi.

Video sam mnogo takvih ljudi koji su plakali, slušajući o smrti i Strašnom sudu. Međutim, dok im se suze još nisu osušile, oni trčahu hitro za trpezu. Začudio sam se, kako je ta gospodarica - sramna strast - učvršćena dugom bezosećajnošću, mogla da pobedi i plač.

Prema svojim slabim silama, ja sam razgolitio lukavstva i ožiljke ove kamene i žestoke, goropadne i lude strasti. Ne nameravam, naime, mnogo raspredati o njoj. Ko ima sposobnost u Gospodu da na osnovu svog ličnog iskustva stavi na ranu odgovarajući lek, neka se ne ustručava da to učini. Ja se ne stidim da priznam svoju nemoć u vezi s tim, pošto sam i sam snažno obuzet tom strašću. Svojim sopstvenim snagama, ja ne mogadoh ni shvatiti njene smicalice i lukavstva, da je, ne stigavši je, silom ne zadržah i, bacivši je na muke, ne prinudih da ispovedi sve što smo gore rekli, bičujući je prutom straha Gospodnjeg i neprekidne molitve. Stoga i reče ova tiranka i zlotvorka: "Ljudi koji su sa mnom sklopili ugovor, gledaju mrtve i - smeju se. Na molitvi su potpuno skamenjeni, hladni, smračeni. Pred svetom trpezom stoje bez osećanja, i pričešćuju se [Prečasnim] Darom tako kao da jedu običan hleb. Ja se rugam ljudima koji se skrušeno kaju. Od oca koji me je rodio, naučila sam da ubijam sve dobro što se rađa od hrabrosti i bogočežnje. Ja sam majka smeha, ja sam hranitelj sna, ja sam prijatelj sitosti, ja sam povezana sa lažnom pobožnošću i ne osećam nikakav bol kada me kore".

A ja, jadan, užasnut rečima ove goropadne strasti, u želji da doznam nešto više o njenom poreklu, upitah za ime njenog roditelja. A ona: "Rođenje mi nije samo jedno. Začeće je moje nekako izmešano i nejasno. Sitost mi daje snage, vreme mi omogućava nicanje, loša navika me učvršćuje. Ko ima tu naviku, nikada se od mene neće osloboditi. Budi istrajan u razmišljanju o Večnom sudu, u dugome bdenju: možda ću te tada ostaviti malo na miru. Pazi na uzrok moga nastanka u tebi, i bori se protiv njega, jer mi nije jedan uzrok kod svih ljudi. Moli se često kraj grobova, naslikavši neizbrisivo njihovu sliku u svome srcu. Jer, ako pisaljkom posta to ne naslikaš, nećeš me pobediti nikada.

Pouka XVIII

O SNU, O MOLITVI I SABORNOM BOGOSLUŽENjU

(937) San je izvesna osobina prirode, slika smrti, nerad čula. San je jedinstvena pojava, no ima mnogobrojne uzroke, kao što je slučaj i sa pohotom. To su: priroda, hrana, demoni, a možda i preterani i dugotrajni post, jer postom iscrpljeno telo hoće da se uteši snom.

Pijanstvo se stvara navikom. Isto tako i mnogo spavanje. Zato treba da se borimo protiv te loše navike, naročito u početku podviga poslušnosti. Dugotrajnu naviku je teško izlečiti.

Obratimo pažnju, i videćemo da se nevidljivi neprijatelji okupljaju onda kada se na znak duhovne trube [1] počnu skupljati braća. Zbog toga neki demoni prilaze k postelji tek što smo ustali, nagovarajući nas da ponovo legnemo u nju, govoreći: "Pričekaj dok se ne završe uvodne pesme, pa ćeš onda u crkvu". Drugi demoni pogružavaju u san one koji su na molitvi, ili podstrekavaju na razgovaranje u crkvi, ili odvlače um na sramne pomisli, ili nas naslanjaju uza zid, kao klonule, ili nas ponekad i čestim zevanjem spopadnu. Neki demoni često za vreme molitve izazivaju smeh, da bi kroz to na nas rasrdili Boga. Drugi nas prisiljavaju da od lenosti žurimo, a neki nas podstiču da pevamo sporije, iz uživanja, dok ponekad čuče kraj usta i zaključavaju ih tako da ih jedva možemo otvoriti.

No, ko u dubini duše oseća da stoji pred Bogom, biće na molitvi kao nepomični stub, i ništa od ovoga što smo sad spomenuli neće da ga izvrgne podsmehu. Pravi poslušnik, kad stane na molitvu, često postaje sav ozaren i radostan. Iskreno služenje je podvižnika pripremilo i osposobilo za to.

Svi se mogu moliti u crkvi zajedno sa ostalima. Ali, mnogima više odgovara da se mole samo sa jednim bratom srodna duha. Sasvim je malo onih koji se mogu potpuno usamljeno moliti. Pevajući zajedno sa ostalima, nećeš biti u stanju da se pomoliš duhovno, bez ikakve pomisli na zemaljsko.

Neka ti je um za vreme bogosluženja zauzet razmišljanjem o slušanim rečima ili, pak, određenom molitvom u očekivanju sledećeg stiha. Za vreme molitve ne treba raditi ništa drugo, bez obzira da li je u pitanju jedan od glavnih ili neki od sporednih poslova. To je jasna pouka anđela koji je bio došao velikome Antoniju [2].

Kvalitet zlata ispituje se u vatri, a revnost i ljubav monaha prema Bogu poznaje se po tome kako stoji na molitvi.



(940) Ko je stekao pohvalnu vrlinu molitve, približava se Bogu i sve više se odmiče od demona.