Vaskrsnji obicaji kod Srba


PROTOĐAKON LjUBOMIR RANKOVIĆ
VERSKI OBIČAJI


Teodorova subota U subotu prve nedelje Časnog posta, pada praznik svetog Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva. Naime, u vreme rimskog cara Julijana Apostate 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane. Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja. Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste koji toga dana dođu u kuću.

Lazareva subota - Vrbica Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek ulistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote.

Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Velika nedelja Ova nedelja se zove još i Strasna sedmica, u kojoj se slavi uspomena na izdaju, hvatanje (hapšenje) i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Ove sedmice se u našim hramovima vrše posebna bogosluženja, i poželjno je da vernici u njima redovno učestvuju. U ovoj nedelji su najvažniji praznici - Veliki četvrtak i Veliki petak. Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog, i toga dana je Gospod ustanovio svetu tajnu pričešća, zato je dobro toga dana primiti pričešće. Na taj dan uveče, čitaju se dvanaest jevanđelja o stradanju Hristovom, i dok se čitaju jevanđelja narod u crkvi kleči.

Na Veliki petak, kada se slavi uspomena na Hristovo raspeće, u našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa. Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena

Ove nedelje crkva zapoveda najstroži post bez ribe i ulja. Na Veliki petak poželjno je ništa ne jesti.

Vaskrs Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svima ljudima od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darovao večni život. Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs. Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pak ne pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.

Za Vaskrs su, takođe, vezani lepi običaji u našem narodu. U celom hrišćanskom svetu, pa i kod nas Srba, za ovaj praznik je vezan običaj darivanja jajima.

Jaje je simvol obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Farbanje vaskršnjih jaja Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji (farba) na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu.



Kako se farbaju jaja? Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice - vaskršnje ili bogojavljenske. Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena, a deca obigravaju oko matere, i broje sveže ofarbana jaja, čiji broj raste svakoga časa. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove "čuvarkuća".

Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta. Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

Simvolika farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosica (to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse". Crvena boja simvoliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.



Vaskršnje slavlje Kada svane dan Vaskrsenja Hristova, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova, dugo, zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika. Domaćin sa svojom čeljadi odlazi u crkvu na svetu vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana.

Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću. Ukoliko se ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve koje se znaju napamet, ili se čitaju iz molitvenika. Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Tucanje jajima Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače. To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, - "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.

Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

U nekim našim krajevima, sačuvan je dirljiv običaj, da se farbana vaskršnja jaja nose na grobove preminulih predaka. To svedoči o narodnoj veri, da su svi ljudi pred Bogom živi, i da umrli naši preci treba da osete vaskršnju radost i slavlje.


Pobusani ponedeljak Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom. U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vasršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedaljak je dan posvećen mrtvima.


Đurđevdan Đurđevdan je dan proleća, dan preobražaja prirode, rađanja novog života, praznik cveća i zelenila. Do Đurđevdana su sva polja zasejana usevima i đurđevske kiše oblagorođuju zemlju da bi donela stostruki rod i hleb naš nasušni. Da bi Bog blagoslovio useve, voćnjake i vinograde, i dao rodnu i plodnu godinu, naš narod na Đurđevdan pravi drvene krstove i njima zakršćava njive i polja, da moć i blagodat Časnoga Krsta čuva useve od svake nepogode i štete. Obično se odseče leskova grana - prut, na sredini se oštrim vrhom noža rascepi, i u taj rascep stavlja prečka od drveta dužine 20 santimetara, i tako se pravi krst. To se zabada u njivu zasejanu pšenicom ili kukuruzom, stavlja se u baštu, na kuću, obično se zakači iznad vrata, ili za rog od krova.

Negde se ovaj običaj obavlja na Spasovdan.

Duhovi (Trojice) Na ovaj praznik silaska Svetog Duha na apostole, u naše hramove, unosi se sveža zelena trava i cveće. Posle svete liturgije služi se večernje, na kome se kleči i pletu venci od trave i cveća. Ti venci se nose kući i stavljaju pored ikone i kandila na zid.

Ivanjdan Na ovaj dan se od ivanjskog i drugog livadskog cveća pletu venci. Njima se kite hrišćanski domovi, zgrade i obori. Ovi venci se stavljaju na zgrade pored đurđevdanskih krstova. Venac cveća simvolizuje lepotu prirode koju je Bog stvorio i čoveku darovao na uživanje i korišćenje. Cveće u vencu podseća hrišćanina da njegov život treba da bude ukrašen vrlinama i dobrim delima i da na kraju svoga života zasluži večni venac u Carstvu nebeskom.

Petrovdan Uoči ovog velikog praznika posvećenog svetim apostolima Petru i Pavlu, u našem narodu postoji lep običaj paljenja lile. Lila je mlada kora koja se skida sa divlje trešnje ili breze, niže se na sirov drveni štap i suši na suncu. Uoči Petrovdana, kada padne mrak, izađe se na mesto gde se narod obično okuplja, trgove, raskršća, seoska uzvišenja i pali se lila. To je običaj u kome učestvuje omladina. Na tim mestima se mogu ložiti vatre i od drugog materijala, drveta, gume i sl. Naravno, treba voditi računa, da ne dođe do požara, zato treba lilu paliti daleko od stogova slame, sena i žita.

Paljenje lile i petrovdanske vatre podsećaju hrišćane na vreme gonjenja hrišćana u apostolsko doba. U vreme apostola Petra i Pavla, hrišćane su rimski carevi vezivali za drvene stubove, natapali smolom i palili. Njihova su tela gorela kao buktinje i osvetljavala gradske trgove i parkove u Rimu.


Izvor;svetosavlje