Tema: Starac Sava Pskovo-Pecerski

Starac Sava Pskovo-Pecerski


STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

PREDGOVOR

"Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim,

i svom dušom svojom i svim umom svojim...

Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe".

Matej. 22, 37-39



"Ne može se grad sakriti kad na gori stoji."

Matej. 5, 14


27./14. jula 1980. godine u Pskovo-Pečerskom manastiru okončao je svoj životni put i monaški podvig shiiguman Sava, poznat mnogim pravoslavnim ljudima. Za ime shiigumana Save je vezan lik vernog, dobrog pastira Hristovog koji je tokom mnogih decenija verom, ljubavlju, blagodatnim darovima služio Crkvi Božjoj. On je bio primer čistote, dobrote, duhovne mudrosti. U revnosnom služenju Bogu i Crkvi može se uporediti s onima koji su poput apostola Pavla polagali dušu za svoju pastvu, bivali u porođajnim mukama da bi se u liku vernih čada nazreo lik Hristov.

I sada duhovna čada starca Save nastavljaju da razmenjuju svedočanstva o njegovom blagodatnom životu, o duhovnim darovima koje su zadobili od opštenja sa baćuškom, o snazi njegovih molitvi i posle smrti. Ta svedočenja su i sabrana u ovoj knjizi koja će se vremenom, nadamo se, sve više dopunjavati.

Služenje oca Save Crkvi Hristovoj i svojim duhovnim čadima se može kratko okarakterisati liturgijskim vozglasom: "Gore imajmo srca". Sav njegov život, od početka do kraja, bio je težnja ka gornjem svetu. Otac Sava je vraćao plamen u ohladnela srca, jačao onemoćale ruke, usađivao duh vere u Boga, bukvalno je "podizao" pale. "Od srca do srca" tako bi se moglo nazvati specifično njegovo podvižničko delanje. Iz živog izvora, svog čistog, predanog Bogu srca, baćuška je crpeo snagu za svoje velike napore. Uvek bodar, pun životne radosti, blag, spreman je bio da se odazove na svaku nesreću i da sa ljubavlju priđe palim grešnicima.

Ljude je teško prevariti, oni posebnim čulom prepoznaju prave pastire i srcem streme ka onima koji su svim srcem usmereni ka Bogu. Oca Savu su voleli zbog Hristove ljubavi koja je živela u njemu, zbog samopožrtvovanog služenja bližnjem. On je bio nepresušni izvor dobra. Mnogi pamte njegov ispitivački pogled koji bukvalno prozire u čoveka, pravo u njegovo srce. Taj pogled je nemo svedočio svakome: blagodatni starac zna tvoje tajne nemoći, ali te iz svoje bezgranične ljubavi štedi i hoće da te izleči poukom i savetom.

Lik shiigumana Save, tog čudesnog starca, duhovnog oca koga nam je Gospod poslao, i dan-danas ostaje u blagodarnom sećanju njegovih duhovnih čada.

Ko je upoznat sa unutrašnjim, skrivenim životom podvižnika?! Ko može da predstavi njegove velike duhovne podvige, njegov istrajni duhovni rast?! Sve to ostaje duboka tajna njegovog srca i poznato je samo Jedinome Bogu. Tu možemo samo da nagađamo, da pretpostavljamo na osnovu spoljašnjeg ustrojstva života starca, njegovih vidljivih napora i dela u kojima nije moguće ne primetiti izvesnu postupnost, stalno uspinjanje na sve veću i veću duhovnu visinu.

Život shiigumana Save pre stupanja u manastir ostao je skoro nepoznat. Biografski podaci su veoma oskudni, a i skupljani su bili delić po delić.

Treba reći da starac nije voleo da priča o svom životu. Kaže ponekad slučajno dve-tri reči - i to sa strahom i molitvom da mu Gospod ne bi zamerio što se hvali. Prebivajući celog života u nevidljivom za tući pogled pokajanju. skrušenosti srca i molitvenom podvigu, starac se svim snagama trudio da sakrije sebe i svoj unutrašnji svet od sveta spoljašnjeg, sujetnog. Međutim, mnogima, a naročito duhovnoj deci je bilo jasno da je on živeo istinskim hrišćanskim životom, da je plamteo verom i ljubavlju prema Bogu i težnjom ka podvigu radi spasavanja bližnjih. Bio je to pravi vojnik Hristov opremljen u potpunosti za borbu protiv slabosti ljudskih i iskušenja demonskih. Prirodno obdaren i mudar ne toliko zahvaljujući ljudima, koliko zahvaljujući Samom Bogu, obogaćen nebeskim blagom Božanske mudrosti, poznavao je umeće duhovne borbe. Naoružavši se neprestanom molitvom, tukao je neprijatelje imenom Isusovim n tako je neoštećen prošao svoj zemaljski život prepun mnogih muka i nevolja. Gospod mu je molitvava Bogorodice bio uvek i svuda - Zastupnik i Pomoćnik.

Duhovna mudrost sjedinjena sa smirenjem stvorila je u njemu onaj duhovni razum koji sveti oci nazivaju "plod iskustva duhovnog".

Pošto je bio veoma energičan, nikada nije bežao od toga da pomogne bližnjem na putu spasenja, već je uvek tražio takav podvig. Iako slabog zdravlja, bio je heroj duha, pravi titan moralne snage. Starac-podvižnik je zasadio veliki vinograd ljudskih srca i usrdno ga je obrađivao. Njegovo čisto i sastradalno srce lišeno egoizma je plamtelo nesebičnom ljubavlju prema ljudima. Služiti Bogu u bližnjima, živeti tako da služiš ljubavi bila je lozinka celog njegovog života.

Neumoran u podvizima ljubavi, otac Sava je sabrao oko sebe veliku duhovnu porodicu. Nepresušne reke ljudi koji stradaju i žele spasenje su se slivale kod njega. I blagodat Božja koja je boravila u baćuški je donosila stostruke plodove: u ljudima se palila iskra duha Hristovog, neverujući su nalazili Boga, magla neverja se rasejavala, a pravda Božja bi postajala za njih očigledna. Mnoga duhovna deca oca Save su i sama kasnije ubirala plodove blagočešća, dobrih dela i molitve.

Baćuška je u svom savršenstvu ispunio zapovesti Gospodnje o ljubavi: "ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim" i "ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe".

On je s velikom radošću hrabro uzeo na sebe tuđe breme, prema reči apostola: "nosite bremena jedan drugoga" (Gal. 6,2).

Snaga blagodatnih darova starca se u potpunosti može objasniti rečima apostola Pavla: "Ne živim ja, već Hristos u meni".

"Gospode, Sam u meni živi! Sam govori! Sam delaj!" - često je vapio otac Sava, i Gospod je čuo Svog vernog slugu - blagodat Duha Svetog nije odstupala od njega.

Eto u čemu je tajna života i uticaja starca na ljude - Sam Gospod koji nevidivo u njemu prebiva, Njegova Božanstvena sila i blagodat!

A ta blagodat se daje samo za duboku veru, za istinsko smirenje, za svetost života. "Koji vjeruje u Mene djela koja Ja činim, i on će činiti, i još veća",kaže Gospod,jer "evo, Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka" (Matej. 28,20). U živoj i delatnoj veri u blizinu Hrista Spasitelja starac je crpeo nelicemernu ljubav prema svim ljudima, snagu duha, kao i plamen molitve i snagu da leči različite nemoći.

Zbog njegove stalne brige - da sve uteši, obodri, odagna duh uninija, duhovna čada su nazvala baćušku "starac-utešitelj". Gospod je uvek bio s njim, a preko njega i s nama.

Ljudsko srce, koliko god da u njemu ima grehovnih rana, ne možeš da prevariš. Ono stremi tamo gde može da dobije olakšanje u svojim patnjama. Kod starca su radi pouke, radi duševne koristi dolazili ljudi iz svih krajeva Rusije, i on je sve primao sa očinskim dobrim raspoloženjem. Da spasi, da uteši sve koji tuguju - zato je i živeo starac, molitvenik Božji, i kako je velika bila snaga njegovih molitvi!

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


ŽIVOTOPIS



DETINjSTVO I ŽIVOT U SVETU PRE MONAŠTVA



Blago čovjeku koji ne ide na vijeće bezbožničko,

i na putu grješničkom ne stoji,

i u društvu nevaljalijeh ljudi ne sjedi,

nego mu je omilio zakon Gospodnji

i o zakonu njegovu misli dan i noć...



Psalam. 1,1-2


Život oca Save pre stupanja u manastir nam je veoma malo poznat. Sakupljeni su prilično oskudni biografski podaci, i to delić po delić (iz onoga što je on slučajno izrekao ili iz svedočenja bliske duhovne dece), kao i iz izvesnih dokumenata.

Budući starac se rodio u Kubanji, u jednostavnoj, ali blagočestivoj i istinski hrišćanskoj porodici 12./25. novembra 1898. godine, i na svetom krštenju su mu dali ime Nikolaj po svetitelju Nikolaju Mirlikijskom Čudotvorcu. Njegovi roditelji, Mihail i Jekaterina, trudili su se da ispunjavaju zapovesti Božje i da žive blagočestivo, podražavajući prema svojim snagama svete oce: Avraama - po gostoprimstvu, Jovana Milostivog - u pomoći potrebitim i siromašnim, Jova - u trpljenju i hrabrosti, Jovana Bogoslova - u ljubavi prema Bogu i bližnjima. Preneli su na decu (a bilo ih je osmoro: tri sina i pet kćeri) sve one bogoljubazne običaje za koje su sami znali.

Deca su živela u atmosferi hrišćanske ljubavi, ne znajući za grubost i kazne, jer za kaznama nije ni bilo potrebe. Deca nikada nisu bila svedoci vike, svađe. Na njihovo vaspitanje su uticali ne toliko reči roditelja, koliko postupci.

Decu su čuvali od svega lošeg: nisu im dozvoljavali duge ulične šetnje, naročito ne uveče, štitili su ih od štetnih, nekorisnih druženja, vaspitavali su kod njih marljivost i poštenje, ljubav - pre svega prema Bogu i bližnjima, učili ih molitvi.

U porodici su stalno vladali mir, spokojstvo i radost. Cela velika porodica je živela složno, svi su bili vredni i blagočestivi. U ovakvoj blagodatnoj atmosferi je proteklo detinjstvo, dečaštvo i mladost Nikolaja.

Od sve dece u porodici izdvajao se baš on, peti po redu. Rastao je kao posebno dete. Živahan i okretan, obdaren je bio velikom pronicljivošću i bistrinom, kao i osećajnošću i pažljivošću prema svim ljudima koji su ga okruživali. Srce mu je od najranijih godina bilo usmereno ka Bogu. Prijemčiv za sve dobro, Kolja je, prema primeru svojih blagočestivih roditelja, voleo da ide u hram Božji. Roditelji su razvijali kod dece ljubav prema crkvi, pa su za trpezom nagrađivali nekom poslasticom one koji su u hramu pažljivo slušali čitanje Apostola i Svetog Jevanđelja i umeli sve bez greške da prepričaju. Dešavalo se da otac ili majka kažu:

Hajde da vidimo ko će bolje da ispriča današnje Jevanđelje?

Deca su se nadmetala u prepričavanju, ali Kol,a je najbolje i najispravnije umeo da prenese sadržaj pročitanog na službi.

Sa šest godina je počeo da ide u crkvenu parohijsku školu. Tu se i ispoljila njegova velika sposobnost za učenje. Sa osam godina je već čitao i pojao za pevnicom. U to vreme zlatnog detinjstva je stekao ono pobožno raspoloženje koje ga nije napuštalo ni kasnije tokom celog života.

Naročito snažan utisak je na njega ostavila majka - žena razumna, koja je posedovala duboko, istinsko blagočešće. Baćuška je sam kasnije, sećajući se svoje majke, njoj izražavao ogromnu zahvalnost za dobro vaspitanje, jer dobro vaspitanje daje dobar plod - očuvanje blagodati svetog krštenja. Visoku duhovnu prednost ima onaj ko je sačuvao blagodat krštenja i od ranih dana posvetio sebe služenju Bogu. A Gospod je budućem starcu pomagao da kao zenicu oka sačuva blagodat svetog krštenja.

Poznat je događaj iz starčevog života koji govori o tome da je on od detinjstva bio izabrani sasud Božje blagodati.

Jedne zime je starija sestra Julijanija otišla na reku da ispere rublje. S njom je krenuo i osmogodišnji Kolja. Igrajući se na ledu, iznenada je upao u rupu, i sestra ga je s velikom mukom jedva izvukla ispod leda. Dečak se teško razboleo. Cela porodica ss zabrinula za svog ljubimca. A bolesni dečak je imao sledeće viđenje. (O ovome je kasnije baćuška sam ispričao jednom duhovnom licu.)

- Nisam mogao da zaspim noću dugo, ležao sam i gledao u tavanicu. Odjednom vidim na tavanici sebe kao odraslog u činu jeromonaha, i srce mi se nekako tiho uzradovalo. Posle toga sam brzo ozdravio. Razmišljajući o ovom viđenju, odlučio sam da treba da idem u manastir. Jednom sam hteo da tajno pobegnem s nekim monahom-hodočasnikom. ali ovaj me je nagovorio da sačekam još godinu-dve kada je obećao da će doći po mene. Monah se očigledno sažalio na moje roditelje, te nije zato održao svoje obećanje.

Težnja ka monaštvu koja se pojavila u duši dečaka Nikolaja u početku kao neodređena, a kasnije kao neodoljiva bila je, kako se kasnije ispostavilo, priziv odozgo na monaški put.

Evo još jednog događaja koji svedoči o tome kako je Svevideće Oko motrilo na Svog izabranika od samog detinjstva njegovog.

Jedne zime otac ga je poveo sa sobom u grad. Kada su se vraćali kući, napao ih je čopor gladnih vukova. Konj sav drhti, a Nikolajev otac od straha samo ponavlja:

Gospode,pomiluj! Gospode, pomiluj! Kolja, moli se! Moli se, sine! Čitaj "Bogorodice"!...

Mali Kolja je počeo glasno da se moli:

- Bogorodice Djevo, raduj se, Blagodatna Marija, Gospod je s Tobom; blagoslovena si Ti među ženama i blagosloven je plod utrobe Tvoje, jer si rodila Spasitelja duša naših...

Moli se, a gleda u "pse" (on nije shvatio da su to vukovi) i misli: zašto škrguću zubima, dižu glave uvis i zavijaju?..

Gladni čopor ih je proganjao skoro do naselja, ali ih nije ni takao. Gospod je sačuvao od smrti budućeg vernog služitelja Svog oltara preko koga se spaslo mnoštvo duša.

Stanovnici tih mesta su se odlikovali velikom pobožnošću, često su išli na poklonjenja na sveta mesta i u manastire. Nikolajevi roditelji su takođe često, naročito na velike praznike. odlazili u manastire da se pomole i vodili su i decu sa sobom. Dečak Nikolaj nije propuštao nijedan takav događaj i sa roditeljima je zajedno odlazio u bogomolje. Kako u muškim, tako i u ženskim manastirima mu se sve dopadalo: i dugotrajne službe, i skromno odevanje, i lepota hramova, i zvona, i smireni izgled ljudi koji se mole, i poslušanja. Ali najviše - težnja ka večnom životu.

Posle povratka kući, prepričavajući utiske, govorio je svojima:

- Kad porastem, biću monah!

A sestre su mu u šali odgovarale:

- Kad nađemo dobru devojku, oženićemo te!

A majka, mudra i osećajna žena, zabranjivala je da ga tako surovo ismevaju, jer je njegove reči doživljavala ozbiljno, kao proročanstvo o njegovoj budućnosti.

A sam Kolja je molio svoju porodicu sa suzama da se mole Bogu i Njegovoj Prečistoj Materi da bude dostojan monah. Blagočestivi roditelji, naročito majka, podržavali su njegovu težnju ka monaštvu i svojim visoko moralnim životom sejali dobro seme u sinovljevoj duši.

Blizu njihove kuće su se nalazile dve gostionice gde su odsedali poklonici među kojima je bilo mnogo monaha i blagočestivih hrišćana. Dobra Nikolajeva majka je volela da prima putnike i darežljivo je delila milostinju. Čvrsto je verovala u Boga i u Njegovu Božansku Promisao, sve u životu je vrednovala sa duhovne tačke gledišta. Primajući putnike, ponekad bi s njima delila ono poslednje što je bilo u kući.

- Kaća, pa ti opet deci nisi ništa ostavila! - rekao bi otac.

Poslaće Gospod! - krotko i s verom bi odgovorila ona. Sve ovo nije moglo da ne ostavi traga na duši osećajnog, pronicljivog dečaka. Ne krije li se ovde odgonetka onog neobičnog milosrđa, one nežne brige za bližnje koji su mu celog života bili svojstveni?

Nikolaja su svi voleli. Pa kako je bilo moguće ne voleti tog nežnog, pažljivog i veselog dečaka? Svima je hrlio da pomogne - i delom, i rečju saosećanja.

U to doba je bio pun životne radosti, okretan, voleo je sve igre. Svojim nestašlucima bi ponekad ljutio roditelje, i kasnije se, već kao starac, sećao "neuspeha tih dečjih nemirluka, kao i tužnog maminog lica", o čemu se govori u njegovoj pesmi "Volim parastose".

- Dešavalo se, gledam, a mamino lice ljutito, tužno. Priđem joj, padnem pred nju, zamolim je za oproštaj zbog nestašnosti, i mama odmah postane drukčija. A dešavalo se i da nas kazni da stojimo u ćošku, a ona ode u drugu sobu, klekne pred ikone i moli se kroz suze: "Carice Nebeska, ja sam ih kaznila, ali da ih ispravim ne mogu! Ti ih Sama ispravi kako znaš!" A mi gledamo krišom šta mama radi i bude nam žao, i onda je molimo da nam oprosti, i mi kleknemo i zajedno s njom se molimo da nam Gospod oprosti. I sve se menjalo.

Ništa nije moglo da prođe neopaženo pažljivom oku živahnog dečaka, pa tako ni snaga majčine molitve. Počeo je da je podražava i da se dugo, plameno moli.

Dobro tlo njegovog čistog i osećajnog srca je primilo dobro seme Božje blagodati. Eto zašto do kraja svog života starac ništa nije toliko cenio kao molitvu.

- Glavna je molitva. Molitva je sve! Molitva sve pobeđuje i na sva pitanja odgovara, - često je govorio kao onaj koji ima praktično iskustvo u tom pogledu.

O dobroj majci baćuškinoj znamo još i to da je živela pedeset tri godine. Posle kratke, mučne bolesti (razbolela se od malarije) koja je trajala svega sedam dana, ona se tiho, s molitvom na usnama, upokojila. Na samrti je, blagoslovivši decu, pozvala Nikolaja, blagoslovila ga Kazanskom ikonom Bogorodice i posavetovala kako treba da živi, a onda mu rekla: - Kolja, nemoj da ostaviš sestricu mlađu (Veru)!

A onda je obraćajući se svima dodala: - A sad mi ne smetajte...

I s molitvom je tiho otišla Gospodu. U svojoj pesmi "Mamino zazeštanje" otac Sava prikazuje poslednje trenutke njenog života.



Mamino zaveštanje

Sećam se, draga,

Večeri poslednje s tobom,

Pateći tetko bolesna,

Otišla si na svet onaj.



I umirući rekla si:

"Sine moj, budi častan uvek,

Kako god da te pritisne

Života surova nužda.



Ne pokoravaj se poroku,

Lažljive ljude izbegavaj,

Sa čvrstom verom u Boga

Skromni svoj put izvršavaj.



Pamti: ni zlato, ni slava

neće ti sreću dati,

Samo spokojna savest,

Časni, pametni trud..."



Ućutala si... Ruke kršeći,

Pred telom tvojim sam stajao,

I neutešno ridajući,

Da budem častan o6ehau,e davao.



Majko, uskoro ćemo se oboje

Sresti na onome svetu:

Poklopac borovog sanduka

I moj će uskoro pokriti prah.



Obećanje sam održao, rođena,

Čast sam sveto čuvao svoju,

Teško se pateći u životu

Veran sam mu cve vreme bio.

Ispričaćemo makar u nekoliko reči po drugim rođacima oca Save.

Njegov otac, Mihail, umro je u gladno doba u Kubanji u 78. godini života od izgladnelosti, iako je sam u životu mnogo pomagao gladnima.

Zaslužuju pažnju i svedočenja o dedi Mihailovom: zdrav, snažne telesne graće, blagočestiv; nikada se nije ljutio, nervirao, nije pušio, nije voleo alkohol, nikada nije bio bolestan, živeo je 93 godine i tri dana uoči smrti je prorekao svoj kraj, prema naročitom otkrovenju Božjem.

Deda po majci, Josif (živeo je u drugom selu) se takođe odlikovao pobožnošću.

Mlađa baćuškina sestra Varvara tiha, smerna devojčica, umrla je sa šest godina. Uoči smrti je rekla majci:

Mama, ja ću sutra umreti, tamo je bolje!..

I ujutro se oprostila sa svima i otišla Gospodu.

Trećeg dana Vaskrsa se tiho upokojila njegova starija sestra Julijanija. Pred smrt je zamolila porodicu da obaveste o njenoj smrti brata-starca i želela je da joj on odsluži opelo.

Iste godine, pred Božić je umrla njegova sestra Lukija, a ubrzo posle toga i brat Grigorije.

Stariji brat Vasilije je bio dobar učenik, nije pušio, nije voleo alkohol; poginuo je u ratu.

Još u dečjim i dečačkim godinama Nikolaj je čitao mnogo svetih knjiga, voleo je da čita Sveto Jevanđelje. Njegovo srce je kao sunđer žedno upijalo sve pouke i primere iz zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista, Njegove Prečiste Majke i svetih ugodnika Božjih.

Jevanđeljske reči: "Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe" (Luka. 10,27) i reči apostola: "Ko ne ljubi brata ostaje u smrti. Svaki koji mrzi brata svojega jeste čovjekoubica" (1 Jovan. 3,14-15) su ostavile naročito snažan utisak na njegovu dušu i postale su kao nekakav temelj čitavog njegovog života.

Nikolajeva duša je uvek prebivala u svetlu nezlobivosti i iskrene ljubavi prema Bogu, bližnjim i neprijateljima čak. A Jevanđeljske reči koje je Spasitelj uputio bogatom mladiću: " Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom" (Matej. 19,21), - toliko su mu duboko dospele u srce da je počeo stalno da razmišlja o tome kako bi, odrekavši se sveta, zaista krenuo stopama Gospoda Isusa Hrista.

I još više je zavoleo da čita Sveto Jevanđelje, u čitanju je otkrivao istinski smisao života, uzimao je iz njega prve lekcije uzvišene duhovne mudrosti.

Još u detinjstvu je Nikolaj dobro poznavao Bibliju, ali je naročito voleo da čita dela svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova.

Sećam se, još kao dečak, - pričao je o sebi otac Sava, najviše sam voleo da čitam Sveto Jevanđelje po Jovanu i njegove poslanice. Za vreme čitanja mi je postajalo tako slatko i lepo u duši da sam zaboravljao na zemlju i zemaljsko.

Uskoro su dečje igre u potpunosti prestale da zanimaju Nikolaja, sve se češće osamljivao radi molitve. Molitva je za njega postala najbolja uteha, najveća radost. Još je u dečjem dobu iskusio sladost molitvenih suza. I ta iskrica dobra i istine Božje zapaljena u njegovoj duši nije se ugasila, već se razgorevala sve jače i jače, i, najzad, sa godinama se rasplamsala u veliki plamen Hristove ljubavi sa željom da se spasu bližnji, da se spasu svi.

Istina, ponekad bi priroda tražila svoje, i Nikolaj je voleo da se zabavi. Moramo da primetimo da su živahnost i vesela narav bile urođene osobine starca Save koje ga nisu ostavljale sve do kraja života. I to se ispoljavalo i u njegovom odnosu prema ljudima: uvek je umeo da uteši i razveseli žalosnu dušu.

Ali eto doba zlatnog detinjstva je proletelo kao san, prošlo je i vreme dečaštva. Počeo je imperijalistički rat (1914. g.). Nikolaja su pre roka mobilisali u vojsku i uputili na turski front.

Posle rata je nastavio svoje obrazovanje kao pitomac vojno-inženjerske škole. Onda je odslužio aktivnu vojnu službu u tehničkim jedinicama, a posle vojske je završio Moskovski inženjersko-građevinski institut i u struci je radio u Moskvi.

Burni vrtlog svetovnog života nije ugušio sveta osećanja i želje budućeg starca koje su mu usađene u srce u najranijem detinjstvu. I gde god da se nalazio, svuda je plameno nastavljao da voli Boga, da voli Jevanđelje i da ispunjava Hristove zavete. Kao i pre je nalazio nasladu u molitvi i čitanju duhovno-poučnih knjiga, išao je u hram Božji, sledeći apostolski savet: "Ne ljubite svijeta ni što je u svijetu. Ako neko ljubi svijet, ljubavi Očeve nema u njemu..." (1 Jovan. 2, 15).

Privlačila ga je sebi oblast gornjeg sveta u kome caruje Hristos i gde u blaženstvu prebivaju svi sveti koji su od pamtiveka ugodili Bogu.

Već tada je Nikolaj posedovao živu veru u zagrobni život. Često bi zajedno sa poznanicom-monahinjom išao da čita Psaltir umrlima, što mu je pružalo veliku duhovnu radost. Sećajući se toga kasnije, ispričao je sledeći događaj:

Jednom sam zajedno sa monahinjom išao u grad da čitam Psaltir tek upokojenoj devstvenici Pelagiji koja je imala 50 godina. Popivši uveče šolju čaja, odmah sam pristupio čitanju Psaltira, a monahinja je otišla da prilegne i odmori se u susednoj sobi. Dugo sam čitao Psaltir, a onda akatist upokojenima. Pritom sam se usrdno molio za njihovo upokojenje, pominjući ih po imenima. Nije mi se spavalo.

U četiri sata ujutro monahinja se probudila i počela da čita Psaltir, a ja sam ne skidajući se legao na klupu. Vremena je malo ostalo, uskoro sam morao da idem na posao.

Tek što sam zaspao sanjam: ulicom pored prozora prolazi mnogo raznih ljudi - mladih i starih, invalida i zdravih, - i svi gledaju u prozor i klanjaju mi se. Meću njima - i novoupokojena Pelagija! Tada sam shvatio da su to bili umrli.

Usrdna mladićeva molitva ispunjena verom u zagrobni život mu je pokazala kakva je to velika tajna - čitanje Psaltira. Ono spaja duše živih i umrlih!

Nikolaj je voleo da posećuje groblja, naročito Vaganjkovsko, i tamo se u tišini molio i razgovarao sa verujućima koji su bili željni da čuju reč Božju, reč pouke.

Jednom prilikom je duh zlobe napao mladića: zločinci su pokušali da ga zgrabe, ali čudesnim zastupništvom Božjim on je neprimećen prošao pored njih.

Prebivao je u svetu kao pšenica posred trnja. Strah Božji i ljubav prema Bogu su ga utvrđivali na nesigurnim putevima sveta na nepokolebivom kamenu zapovesti Gospodnjih i čuvali su njegovu dušu od svetskih iskušenja.

Želja da postane monah nije nikada napuštala Nikolaja, iako su manastiri u to vreme još uvek bili zatvoreni.

A posle čudesnog viđenja koje je imao u 35. godini (to je ispričao jednom duhovnom licu), ta težnja se u njemu još više utvrdila.

Molio sam se noću pred svojom čudotvornom Kazanskom ikonom Bogorodice (majčin blagoslov). Kroz dremež (da li na javi ili u laganom snu, Bog zna!) odjednom mi se javila sveta žena neobične čistote i lepote. Ko je ona bila, nisam znao. Ona mi je razotkrila svu lepotu monaštva, objasnila mi razliku izmeću monaškog i porodičnog života. Rekla mi je da se čovek može spasiti i u porodičnom životu, ali da je monaštvo - veće.

Posle ovog viđenja Nikolaj je video u Pokrovskom hramu ikonu na kojoj su prikazane svete velikomučenice Varvara, Katarina i Paraskeva. Svetu Varvaru i Katarinu je znao od ranije, a u liku svete Paraskeve je prepoznao onu čudesnu nebesku djevu koja mu se javila u viđenju. Posle toga je počeo naročito da poštuje svetu velikomučenicu Paraskevu koja mu je ukazala put monaštva i utvrdila ga na spasonosnom putu. Uostalom, u žitiju svetitelja Grigorija Bogoslova postoji objašnjenje da viđenje ove nebeske device označava čist i celomudren život.

Treba da spomenemo i onu veliku staricu koja je odigrala veliku ulogu u životu budućeg podvižnika. Evo kako je došlo do njihovog poznanstva.

Od samog detinjstva Nikolaj je gajio posebnu ljubav prema svom nebeskom pokrovitelju, svetitelju Nikolaju Čudotvorcu, od detinjstva je dobro znao njegovo žitije. Ali jednom prilikom je pročitao knjigu sa detaljnim opisom čuda svetitelja i osetio je neodoljivu želju da sam ode na ona mesta na kojima je proticao zemaljski život svetitelja Nikolaja.

Šta da radi? Počeo je da smišlja razne mogućnosti, da gradi planove, ali da ih ostvari nije bilo nikakve šanse i zato je on veoma tugovao.

Tada se i dogodila jedna neobična stvar.

"Jednom sam išao - pričao je kasnije otac Sava - u hram na Božanstvenu Liturgiju. Na putu sretnem nepoznatu monahinju koja me upita:

- Zašto si tako tužan?

- Ma ne, nisam tužan - kažem joj ja.

- Nemoj da kriješ! Znam da si tužan zato što nikako ne možeš da zadovoljiš svoju želju. Idemo! Reći ću ti šta da činiš.

Tu se ja setim svoje najveće želje i pokorno krenem za njom. Ona me odvela svojoj kući i tamo mi ispričala kako treba da se molim i da vatreno tražim od samog svetitelja da mi se ispuni dobra namera.

- Treba da mu sa osećajem, sa nesumnjivom verom, nadom i ljubavlju pročitaš kanon i akatist. I onda ćeš videti šta će biti! Tako je ona završila svoje savete i ispratila me.

Stigao sam još i da odem u hram na Liturgiju. S posla sam došao kasno uveče, veoma umoran. Strašno mi se spavalo, ali savladavši san počeo sam pojačano da se molim, kao što mi je starica rekla.

I šta se desilo! U viđenju u snu (a možda i nekako drukčije... Nisam imao osećaj da se nalazim u snu!) bio sam na svim mestima zemaljskog života svetitelja Hristovog i poklonio sam se i celivao njegove mošti, video sam i dodirnuo čak čudotvorni mermerni stub koji je na čudesan način bio donesen za građevinu! Sve je bilo tako blizu i konkretno! To reči ne mogu da izraze. Neizreciva radost mi je ispunila celo biće. U duhovnom ushićenju požurio sam kod svoje dobročiniteljke, ali ona mi nije otvorila vrata. Shvatio sam da je to radi mog smirenja. Posle izvesnog vremena pokušao sam da na isti način odem i na druga sveta mesta, ali mi to nije bilo dato. Očigledno mi je ovo viđenje bilo dato po njenim svetim molitvama".

Od tog vremena blažena starica, shimonahinja Marija, postala je blizak drug u molitvi, pomoćnica i blagotvorna učesnica u duhovnom životu oca Save celog njegovog života kasnije, čak sve do smrti.

Pričala je o tome kako joj se Nikolaj Mihajlovič, tada još uvek kao inženjer, prvi put obratio sa molbom da ga upozna s nekim starcem:

- Poznaješ li nekog starca?

- Poznajem - odgovorila je - samo što on daleko živi, ima više od 40 kilometara. Mora se pešice ići.

- Nema veze! Stići ćemo uz Božju pomoć.

Krenusmo. Put je bio težak, veoma težak, kako se sećala shimonahinja Marija. Na mnogo prepreka su nailazili, ali je Gospod pomogao. Na cilj su uspešno stigli, samo što je već bilo kasno uveče. Hram je bio zatvoren.

Šta da rade? Pada noć, na kućama se svetlo više ni ne vidi. Odjednom primete plamičak. Pokucaju na vrata. Odgovora nema. Gurnu vrata i otvore ih. Uđu u kuću. Pogledaju - kad ono bolesna žena leži na krevstu.

- Gazdarice. pustite nas da prenoćimo.

- Možete da prenoćite, ali nemate na čemu da spavate reče ona slabim glasom i odjednom se zaplaka.

Nema veze, majko. Ne brinite se vi, mi ćemo na stolice da sednemo, samo da imamo krov nad glavom! A što vi plačete?

- Kako da ne plačem, sinko? Kod ljudi će još malo krompir i da procveta, a moj još nije ni posađen...

Njih dvoje razmeniše poglede: bilo bi dobro da pomognu bolesnici, ali i sami su se strašno umorili u putu. Šta da rade? Nikolaj Mihajlovič je bio spreman da odmah dohvati lopatu, ali se plašio da ne naljuti matušku Mariju. Ali ona ga sama upita: - Da uradimo?..

A on će s radošću: - Idemo!

- Gde ćete gladni? Kod mene ništa nema ni da se pojede... Hleba nema. Eno ima mleka, susetka je pomuzla kravu. Makar mleko popijte.

Popili smo po čašu mleka, u tremu nađemo lopate i izađemo. Na sreću, sijao je pun mesec. Pomolili smo se, zakrstili baštu i počeli da kopamo. Bilo je tu prilično posla!

Nikolaj Mihajlovič podiže zemlju lopatom, a mati Marija baca dole krompir. I ide brzo! Ni želje za snom, ni težine, ni umora. Hvala Bogu!

Nikolaju Mihajloviču su sve ruke posle bile u žuljevima. Kako da ne budu - inženjer, navikao da radi perom, a ne lopatom, nosio samo veliku žutu tašnu - zbog nenaviknutosti je i napravio žuljeve.

Ujutru su se umili, očistili odeću, obuću i pošli u hram. Ušli su meću prvima i prišli ocu Ilarionu:

- Baćuška, dozvolite da se pričestimo.

- Kako da ne! - uzviknu on. - Juče ste se mleka napili, a danas da se pričestite...

- Izvinite, baćuška, ali takve su okolnosti bile - počesmo da se pravdamo.

- Idite i načinite po deset poklona!

Izađoše oni pred crkvu, rade poklone, a ljudi koji ulaze u crkvu ih gledaju i čude se. Ali ipak se ispovediše, pričestiše...

- Baćuška, - kaže Nikolaj Mihajlovič - hoću s vama da razgovaram...

- Čekajte. Ja sam sam, a danas imam trebe - molebane, parastose, pa još i pokojnik, biće opelo. Ako me sačekate, doći ćete i vi na red.

Ali nismo čekali. U ponedeljak je Nikolaj morao da ide na posao, a i povratak noću može da bude opasan, tako da su morali da odlože razgovor za drugi put.

Kasnije je otac Ilarion, iskusni atonski starac, postao duhovnik Nikolaja Mihajloviča. Njemu je on i otkrio svoja viđenja, demonska zastrašivanja, i što je najvažnije, nezadrživu želju da postane monah.

- Oče, ovih dana mi je došao nekakav "monah" - pričao je Nikolaj Mihajlovič baćuški, i kaže: "Pokazaću ti šta je to monah!" i počeo je sa mnom da se rve. Ali Gospod mi je pomogao da ga izbacim iz sobe. Šta je to bilo: stvarnost ili viđenje?

- O čemu si tada razmišljao?

- O monaštvu. Molio sam se Bogu da mi što pre ispuni moju želju.

- To je đavo uzeo na sebe monaški lik!

- Oče, blagoslovite da primim tajni postrig (manastiri su tada bili zatvoreni) molio je Nikolaj Mihajlovič.

- Ne žuri! Otvoriće se manastiri, pa ćeš javni postrig da primiš, a ne tajni. Živećeš u Lavri!

Ništa drugo nisam mogao da radim nego da strpljivo čekam.

Kasnije se, pričajući nam o životu shiarhimandrita Zaharija, otac Sava setio i sebe: kako je hteo da postane putnik-bogomoljac kada su manastiri bili zatvoreni.

- Krenem ja kod svog duhovnog oca za blagoslov u Peredelkino, a on mi ne pitajući me ništa kaže:

- "Pođeš ti, recimo, na put da stranstvuješ, a u susret ti istrče psi - šta ćeš da radiš?

"Nemam Isusovu molitvu, te nemam čime ni da odbijem pse" - pomislim ja u sebi.

- Svega će te izujedati! - dodao je starac i nije mi blagoslovio put božjaka.

Tada sam ga zamolio za blagoslov da budem grobar, ali ni to mi nije blagoslovio:

- Tu ne samo da nećeš naučiti Isusovu molitvu, nego ćeš još možda naučiti i da piješ!

Nikolaj Mihajlovič se radovao što mu je Gospod pomogao da nađe duhovnog oca. Završilo se vreme nemira, nedoumica, sumnji, jurenja iz jednog mesta u drugo u potrazi za nužnim za spasenje. Nastupila je blagodatna tišina usredsređenog podviga.

Svo slobodno od posla vreme je posvećivao molitvi, posećivanju hramova Božjih, čitanju Svetog Pisma i pouka Svetih Otaca. Naročito je voleo da čita Psaltir za pokoj duše.

Dan za danom, mesec za mesecom prolazile su godine u delatnom trudu, asketskim podvizima i dobrotvornom radu. Živeći u svetu, on se pripremao za monaški život: čuvao je celomudrenost, nije ništa sticao, slušao je duhovnog oca i bio pokoran volji Božjoj.

Njegova nekoristoljubivost se ispoljavala u tolikoj meri da mu je od velike plate ostajala samo mala količina novca za oskudnu ishranu sve ostalo je odlazilo na milostinju.

Jednom se dogodilo da je ostao bez posla i da je po navici nastavio da daje milostinju kao i pre. Osvestio se tek kada mu ništa nije ostalo ne samo za hranu, nego i za stan. Šta će sad? Obratio se sa plamenom molitvom svom pokrovitelju, svetitelju Nikolaju Čudotvorcu, i - gle čuda - dolazi mu neka žena i daje mu poveću sumu novca!

Ali, bio je u njegovom životu i period kada mu je bilo zaista teško: nije imao vremena, osećao je svoju slabost, lenjost ga je mučila, često nije ispunjavao pravila, prestao bi da čita Psaltir. Kad jedne noći mu se, pred samo svitanje, u lakom snu javi Presveta Bogorodica - u prirodnoj veličini, u svečanom vidu, sa krunom na glavi, kako se izobražava na ikoni "Svih žalosnih Radost", i tiho mu i nežno reče:

- Čado! Psaltir se mora čitati! Pa to je tvoj život!

To je bilo prvo njegovo viđenje Bogorodice. Sve teškoće su bile kao rukom odnesene! Vratila se bodrost, usrdnost. Od tada nikada više nije prestajao da čita Psaltir, a kasnije je čak počeo da predvodi čitanje "Psaltira koji se neprestano čita" u Pskovo-Pečerskoj obitelji i daleko van njenih granica.

Čudesan i brzi pomoćnik u životu Nikolaja Mihajloviča bio je svetitelj Nikolaj Čudotvorac čije je ime nosio do postriga. Njemu ss naročito često obraćao u molitvi, i svetitelj Nikolaj mu je uvek i u svemu pomagao.

Nastavljajući svoje asketske podvige i uzrastajući duhovno, jednom je (još pre rata) u toku tri meseca trpeo strašne satanske napade: zlobni neprijatelj mu se svetio za blagočešće. Demon ga je zastrašivao i pretio mu, svuda ga je proganjao: kod kuće, napolju, u hramu... Dolazilo je i dotle da je on čak osećao demonski smrad, osećao je dlaku, kandže, video njegovo ružno, odvratno i strašno biće.

Kasnije je starac pričao svome bliskom prijatelju: Sada se neprijatelj ne pokazuje na javi, samo mi se nevidivo sveti, ali zbog molitvi moje duhovne dece mi je lako. A onda me je čak i danju napadao! U crkvi svetog mučenika Trifuna, u Znamenskoj priprati jedna pobožna žena je to čak i videla i čudeći se pitala: "Kako samo izdržavate? Pa on vas strašno kinji!"

Hrabro podnoseći demonska zastrašivanja, Nikolaj Mihajlovič nije gubio podvig molitve. Jednom prilikom, za vreme takvog neprijateljskog napada, on se molio i plameno i sa suzama tražio od svetitelja Nikolaja da ga zaštiti. I odjednom čuje glas:

Dobro je što mene moliš, ali je još savršeniji put moliti Bogorodicu. Ona je u svemu Prva Pomoćnica!

Tu je imao i drugo viđenje Bogorodice: odmah su prestali svi demonski napadi, a Ona, Sveblaga, javila mu se u vidu "Brzopomoćnice". Posle toga je navikao da naročito često u teškim okolnostima traži pomoć od Bogorodice.

Tri godine pre rata sa Nikolajem Mihajlovičem se desilo još nešto čudesno o čemu je on kasnije ovako pričao svom duhovnom sinu, sveštenoslužitelju:

"Bilo je to u Moskvi, pre rata. Osetio sam u sebi nekakav nagovor Anđela Čuvara ili, bolje da kažem, čuo sam ovakav glas u srcu: "Treba da se osamiš!"

Onda sam posle posla počeo da odlazim u Sokoljnike, park u kome ima malo ljudi. Sedao sam na osamljenu klupu i prepuštao se molitvi. I jednom se tako desi da opet osetim prisustvo Anđela Čuvara, srcem čujem njegove reči. A on me uči kako treba da se molim, kako treba da se ponaša hrišćanin... Na primer, kako treba da stoji u hramu... Treba stajati onako kako zemaljski vojnik stoji: ruke uz telo, pete spojene, prsti razmaknuti.

Govorio mi je i o tome šta je to vera, razjašnjavao mi je pitanja iz veronauke. A onda je pričao i o bogoslovlju morala...

Posle je narod koji je šetao po parku počeo da nam smeta, i morao sam da odem odatle.

Zatim sam počeo da odlazim van grada, išao sam obalom reke, ali glasove ljudi koji su tamo bili i kupali se nisam primećivao, već sam nastavljao svoj razgovor srca s Anđelom Čuvarem. To je trajalo tri godine. Onda je izbio rat i sve ovo je prestalo. Samo sam se jednom udostojio da vidim Anđela Čuvara. Otvorim oči jednom tako, kad on pored mene stoji - neobično lep! Gleda me, i ja njega gledam ćuteći i s umilenjem... A onda kao daje počeo da se topi i postao je nevidiv".

Osećajući duhovno ushićenje zbog neobičnih viđenja i otkrovenja Nikolaj Mihajlovič se plašio da ne upadne u prelest, te se naročito molio za to Iverskoj Bogorodici.

"Kad jedne noći - nastavlja svoju priču istom licu - molio sam se tako Bogorodici. Odjednom čujem neobičan zvuk i osećam - dolazi Carica Nebeska u pratnji svetih Anđela. U sobi je mrak (prozori su bili zaklonjeni zavesom), ali se ikona vidi kao danju. Riza joj je srebrna i pozlaćena (kao što je i bila stvarno), a gore je naslikano Svevideće Oko koga na mojoj ikoni nema. Viđenje je trajalo nekoliko minuta. U duši sam posle osećao takvu blagodat, takvo ushićenje!..

Posle toga sam legao i zaspao, a ujutro otišao na posao".

Tada je Nikolaj Mihajlovič shvatio da ne treba da se plaši prelesti, jer Svevideće Oko pazi na njega i neće dopustiti da skrene na put pogibelji.

Ali ipak je, nemajući poverenja u sebe, pokušavao da nađe odgovore na pitanja koja su ga mučila kod viših duhovnih lica.

Uskoro je imao mogućnost da razgovara sa vladikom Vartolomejem (sada pokojni mitropolit Novosibirski i Barnauski) koji se odlikovao naročitim blagočešćem. U susretu sa vladikom Nikolaj Mihajlovič mu je otkrio ova viđenja, otkrovenja i zastrašivanja koje je imao u životu. Pomolivši se, vladika ga je umirio i objasnio mu da je sve to, čak i zastrašivanja demonska, znamenje naročite milosti Božje prema njemu, a posle mu je proročki predskazao:

Bićeš sveštenik. Imaćeš mnogo teškoća... Zavist i mržnja prema tebi će biti tvoj stalni krst. Ali se ne plaši teškoća, Gospod Bog će ti u svemu biti Pomoćnik!

U Vaskršnju noć te godine, za vreme ophoda oko crkve Nikolaj Mihajlovič se spotakao i slomio nogu. Jedva je izdržao do jutra... U bolnici su mu stavili gips i dovezli ga kući. A u junu je počeo rat.

Život je bio težak. Bio je prepušten sam sebi. Predosećajući nemirno vreme, pojačao je molitvu, povećao uzdržavanje u hrani, pustio bradu.

Pozvali su ga u vojni odsek. Videći mršavo, ispošćeno lice sa bradom, načelnik povišenim glasom povika na njega:

- Ti treba da budeš rodoljub! Priberi se, Domovina je u opasnosti!

A onda već mirnije mu kaže: - Dođi sutra.

Sutradan je Nikolaj Mihajlovič otišao u hram, pričestio se i tek onda krenuo u vojni odsek. Kod načelnika je bio veliki red, morao je da čeka. Odjednom neko skače i počinje da viče:

Ovde je monah! Među nama je monah! Šta ćeš ti ovde?.. Na viku je izašao načelnik i pozvao ga da uđe u kabinet.

Ovog puta je bio potpuno miran i čak prijateljski raspoložen.

U pozadini su takođe potrebni ljudi... Treba i pozadinu pokriti - reče on, napisa nalog za načelnika Moskovskog garnizona i pusti ga s mirom. Tamo je Nikolaj Mihajlovič mobilisan u Narkomzdrav[1].

U Narkomzdravu je radio u građevinskom odeljenju za sanitariju i preventivu drvne mase. Saradnici Narkomzdrava su imali privremenu poštedu, nisu ih slali na front. Slobodno vreme je i dalje koristio za dobra dela, molitvu i posećivanje hrama. Na poslu je često morao da ide na službena putovanja.

U takvim uslovima je obično teško usredsrediti se na neprestanu molitvu, ali Nikolaj Mihajlovič ju je imao bez naročitih napora.

Kasnije je govoreći o Isusovoj molitvi baćuška objašnjavao da je treba dovesti do srca:

- Prvo se molitva oseća u ustima, onda u grlu, a posle se sve više približava srcu. I kada se učvrsti molitva srca, onda čoveku niko i ništa ne može da smeta. Tada se molitva sama tvori u njegovom srcu. Pritom se oseća neizreciva sladost! Ali onima koji osuđuju druge se ovakva molitva ne daje.

Radeći u Moskvi u struci, Nikolaj Mihajlovič se celog rata molio plameno Bogu za rusku zemlju. Promisao Božja ga je prizvala kao vojnika Hristovog da molitvama nevidivo odbija udare neprijatelja Otadžbine. Ponekad je ocećao strašan fizički premor i krajnju iznemoglost. U takvim trenucima nije išao u hram i nije ispunjavao molitveno pravilo koje mu je blagoslovio duhovnik, ili ga nije u potpunosti izvršavao, zbog čega se strašno žalostio.

I eto u takvim trenucima je imao viđenje svetitelja Nikolaja (Zarajskog), onakvog kakvog ga predstavljaju na ikoni - do pojasa. Svetitelj ga je veoma nežno pogledao, i iz izraza njegovog lica je bilo jasno da on šalje ukrepljujuću blagodatnu silu, krepi za podvige... Posle toga premor je negde nestao: i službu nije propuštao, i pravilo je lakše ispunjavao, činio je po trista poklona ujutru i uveče...

Jednom je vraćajući se s posla Nikolaj Mihajlovič svratio kod starice - monahinje Irineje. Ukrašavala je staklenim perlama malu somotsku vrećicu. Zapodenuo se duhovni razgovor. Već tada je Nikolaj Mihajlovič osećao na sebi veliku blagodatnu silu njenih molitvi. Zamolio je staricu da mu da nešto za uspomenu.

- Sačekaj, - reče ona - ne žuri. Ostao mi je samo još jedan krstić.

Razgovor je nastavljen. Odjednom mati Irineja energično ustade.

- Evo ti za uspomenu! - pružajući mi vrećicu i zagonetno se smešeći reče ona. I odjednom poljubi njegovu desnu ruku: Bićeš sveštenik!

Nikolaj Mihajlovič je izašao, ali se ubrzo vratio.

- Znaš li šta si mi poklonila? Pa to je za daronosicu!

- Da, da! - potvrdila je starica. - Ne sumnjaj: bićeš sveštenik.

I zaista, njeno predskazanje se uskoro obistinilo. Posedujući divne prirodne darove, dubok pronicljiv um, čistotu srca i plamenu ljubav prema Gospodu, Nikolaj Mihajlovič je svom dušom stalno težio strogom podvižničkom životu, želeo je da ostavi svet i stupi u manastir, ali tada su oni svi još bili zatvoreni.

Posle završetka rata je u slobodno vreme počeo da ide u Leonovo gde se naročito poštovala čudotvorna ikona Bogorodice "Tri radosti". Tamo je išao da se pomoli i pomagao je svešteniku: pojao je i čitao za pevnicom.

Jednom je protojerej Jovan rekao Nikolaju Mihajloviču:

- Otvara se Trojice-Sergijeva Lavra i neke duhovne školske ustanove. Dajem ti preporuke za bogoslovsku školu, sa tvojom dubokom verom i znanjima ćeš je brzo završiti.

Nikolaj Mihajlovič je uspešno položio ispit. Trebalo je pročitati Apostol, napamet izgovoriti 50. i 90. psalam i napisati sastav.

Kroz nekoliko dana su mu javili da je primljen i izdali mu odgovarajući dokument.

Primljen je u bogosloviju!.. Koliko mu je sreće i radosti doneo taj događaj! Najzad su se zbile proročke reči atonskog starca o otvaranju manastira, uskoro će se, verovatno, ispuniti i proroštva da će on postati sveštenik! O, kakva radost!..

Duhovna seminarija se tada nalazila u Moskvi, u okviru Novodevičjeg manastira (koji je bio zatvoren), a kasnije (daleko kasnije) su je premestili u grad Zagorsk, u Trojice-Sergijevu Lavru.

Zimi je Nikolaj Mihajlovič učio u Moskovskoj Duhovnoj seminariji, a leti je odlazio u Zagorsk i izvršavao poslušanja u Lavri u radu na obnavljanju.

Prvu godinu seminarije je odlično završio. Na pripremu za časove praktično da nije trošio vreme, jer mu je sve bilo poznato. U slobodno vreme posle časova je pomagao u služenju parastosa, izvršavao je i druga poslušanja. Pošto je završio prvu godinu, odmah su ga upisali na treću.

Ali duhovni otac je strogo upozorio Nikolaja Mihajloviča:

- Nemoj da se upisuješ na Duhovnu akademiju. Živećeš u manastiru to će ti biti "akademija smirenja" koju ćeš da završavaš. U manastiru će ti biti teško, ali trpi.

Nikolaj Mihajlovič je od ranog detinjstva bio pažljiv učenik Božji koji je težio da kroz poznanje samoga sebe i Božanske volje dostigne duhovno savršenstvo. U trenutku kada se upisao u duhovnu seminariju on je već bio prošao "školu života", naučio je "opitno bogoslovlje", stekao Duha Svetoga: Duha premudrosti, Duha razuma, Duha straha Božjeg, zadobio je neprestanu molitvu Isusovu.

Teorijska nauka iz programa bogoslovije ukazuje na put spasenja za pastire i pastvu, ali za uspešno vođenje pastve neophodno je još i praktično iskustvo.

"Nauka nad naukama" jeste spoznati sebe, svoju ništavnost, pobediti u sebi strasti, očistiti savest. To znači: nikada se ne nervirati, ni na koga se ne ljutiti, voleti sve, čak i svoje neprijatelje; ne očaravati se nikim i ničim, živeti u Bogu radi Boga i bližnjih, to jest, čvrsto stajati sam na putu spasenja i ići njime, pomažući drugima i spasavajući bližnje.

Nikolaj Mihajlovič je došao u bogosloviju u zrelom dobu. Iskustvo borbe sa individualizmom, svetom i đavolom je ostalo iza njega. Njegov um nije bio obuzet nikakvim taštinama, već je stalno stremio gornjem svetu. Molitva je za njega bila drugo disanje. Nije ni o čemu drugom razmišljao osim o Najslađem Isusu i Njegovoj Prečistoj Materi.

Sećajući se školskih godina u duhovnoj bogosloviji, baćuška je govorio da se, učeći tamo razne nauke i naročito bogoslovlje, trudio da sve razume i doživi srcem, stoga je odgovarao na suštinu pitanja koje mu je postavljao predavač, to jest, onako kako je sam shvatao svojom dušom i srcem, kako je uočio to u životu i kako ga je naučio njegov Anđeo čuvar u svojim čudesnim besedama.

Kasnije je budući starac celog života širio svoja znanja samoobrazovanjem i druge je savetovao da razumno stiču znanja, samo što je zapovedao da se traži pomoć u učenju od Samog Gospoda Boga i prepodobnog Sergija Radonješkog.

U zahvalnost Bogu za pomoć u učenju Nikolaj Mihajlovič je dao obećanje da će posle završetka bogoslovije posetiti sveta mesta: Kijevsko-Pečersku Lavru, Počajevsku Lavru, kao i još neke obitelji. Bogosloviju je završio za tri godine umesto zvaničnih četiri i već se spremio da ispuni svoje obećanje kad mu je nastojatelj Bogojavljenskog hrama, protojerej otac Nikolaj Kolčicki, ponudio da dođe kao sveštenik kod njega u hram:

- Bićeš jeromonah kod moštiju svetitelja Aleksija.

- Ne, ne! Idem u manastir, - pobunio se Nikolaj Mihajlovič. - Takva je Božja volja.

Dugo ga je nagovarao otac Nikolaj i na kraju mu je rekao:

- Pa dobro, ako baš toliko želiš u manastir - idi, - i pustio ga je.

Odmah posle završetka bogoslovije Nikolaj Mihajlovič je odlučio da ispuni svoju davnu želju - da stupi u manastir. Tako se završio prvi period života budućeg starca, period dugotrajne provere, duže pripreme u svetu za monaški život. Na pragu je bio drugi period života - podvig monaštva, podvig starčestva.

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

ŽIVOTOPIS



POČETAK STARČESKOG SLUŽENjA



Žetve je mnogo, a poslenika malo;

zato se molite Gospodaru žetve

da izvede poslenike na žetvu svoju...



Luka. 10,2



Želju ispunja onima koji Ga se boje,

tužnjavu njihovu čuje, i pomaže im...



Psalam. 145,19


Nikolaj Mihajlovič ostavlja bučnu prestonicu i odlazi u drevnu svetu obitelj, u Trojice-Sergijevu Lavru. Ispunila se, najzad, njegova strasna želja, njegova najdublja težnja. S naročitim strahopoštovanjem, strahom Božjim i ljubavlju on prelazi prag svete obitelji i zauvek ostavlja svet. Pridružuje se žiteljima obitelji i postaje smerni iskušenik Nikolaj.

Za novog iskušenika je težak život počeo od dana stupanja u manastir. Zajedno sa bratijom Lavre mnogo je truda uložio u obnovu drevne obitelji.

Ali Nikolaj nije dugo bio iskušenik. To prvo vreme se naziva iskušeništvom: proverava se da li je iskušenik u stanju da stupi na teški put monaškog života. Takva prethodna provera je neophodan uslov za svakog ko odlazi iz sveta i posvećuje sebe služenju Bogu.

I eto, posle izvesnog vremena, namesnik Lavre arhimandrit Jovan dobija od Svjatjejšeg Patrijarha dozvolu za primanje postriga iskušenika Nikolaja u angelski čin.

I nastupili su radosni, odavno željeni dani za budućeg starca. 19. jula (1. avgusta) 1948. godine, na dan obretenja moštiju prepodobnog Serafima Sarovskog, Svjatjejšij Patrijarh Aleksije daje mu blagoslov za inočki put, a 25. oktobra (7. novembra) na svečanom bogosluženju na praznik velikomučenika Dimitrija Solunskog prima monaški postrig.

Na primanju postriga dato mu je ime Sava, u čast svetog prepodobnog Save Storoževskog, učenika prepodobnog Sergija. Nije slučajno na krštenju baćuška dobio ime Nikolaj, a sad - Sava. U prevodu sa grčkog jezika Nikolaj znači "onaj koji pobeđuje narod", a Sava znači "rob, zatočenik", i baćuška je, kao u odgovor na taj blagoslov odozgo. svojim životom opravdao ta imena.

"Prema imenu tvojem je i žitije tvoje" - poje Sveta Crkva svetitelju Nikolaju na bdenju. Ali šta je zajedničko kod krotkog, smirenog ugodnika Božjeg i pobedonosnih vojskovođa, pobedioca naroda, čime je on pobedio narod, kojim oružjem? Ceo život svetitelja Nikolaja, tog vojnika Hristovog od mladosti sve do smrti, bio je neprestani podvig ljubavi i saosećanja s ljudima. Pomoć napaćenima je bila toliko nasušna potreba njegove duše da je on ne čekajući molbe za pomoć sam tražio paćenike, svima je bio "istinski pomoćnik" i "brzi u nevoljama zastupnik", i tom svojom Hristovom ljubavlju i sapatnjom je pokoravao svaku dušu, za sve je bio " svetilo svesvetlo i svevoljeno".

Ovom žitiju ugodnika Hristovog je podražavao prema svojim snagama i darovima i naš duhovni otac. Svim srcem je voleo svetitelja, uvek mu se obraćao za pomoć i trudio se da revnuje kao i on. Od samog detinjstva Nikolaj je bio ljubimac u porodici, pokoravao je svojom ljubavlju sve svoje rođake i poznanike. Ljubav naroda prema njemu zbog njegove svete neprestane ljubavi se produžila celog njegovog daljeg života.

Stupivši na ini (inočki) put, on postaje dobrovoljni nevoljnik, pokorno primivši na sebe podvig poslušanja. Bespogovorno je nosno jaram Hristov tokom celog svog života. Odsecajući u svemu svoju volju, dobrodušno je i sa radošću čak Hrista radi trpeo sve muke i lišavanja.

Postrigje obavio namesnik Lavre arhimandrit Jovan koji je novopostriženom monahu Savi poklonio drevnu ikonu prepodobnog Save Storoževskog. Kum njegov na monašenju je bio arhimandrit Venijamin, inspektor Duhovne akademije, mudri učitelj i podvižnik blagočešća. Pred monašenje arhimandrit Venijamin je sa velikom pažnjom i ljubavlju ispovedio svog duhovnog sina. Ova generalna ispovest je trajala dva sata.

Mnogo godina kasnije baćuška je dosta detaljno opisao svoje monašenje, a izdao je i posebnu brošuru "O monaškom postrigu". Evo nekoliko citata iz tih uspomena:

" Pažljivo se zagledajući u prošlost, mogu ti pouzdano reći, dragi prijatelju, da vreme nije izbrisalo neizbrisivo, upravo obrnuto: iskristalisalo ga je, pokazalo je skriveno delovanje Promisla Božjeg.

Ono se u svemu projavilo: i u oblikovanju mog duha, i u razvoju duševnih osobina, i u javljanju postojane misli - da se nađe istinski smisao života.

Proces unutrašnjeg sazrevanja za nov život se ostvarivao na neshvatljiv način u mojoj duši. Osećao sam kako je nevidiva ruka Velikog Umetnika nanosila blagodaću Svetoga Duha nebeske predstave u mom srcu koje su me vukle prema novom životu. Polje skrivenog delovanja blagodati Božje bilo je moje srce. Upravo sam odatle i začuo čudesne zvuke nebeske harmonije, odatle je došao i strogi glas razobličenja koji mi je ukazao na moju nedostojnost i ogrehovljenost.

Ovde, u srcu je i započela surova borba novog čoveka sa starim. Nepoznata, neiskušena stanja do tada, obuzela su moje biće. Razum je bio u nedoumici: "šta jeto sa mnom?" Često je pod uticajem strasti on ustajao protiv novoga iskustva srca, munjevitom brzinom je nanosio udarac za udarcem srcu.

Jadno srce je boreći se i stradajući verovalo: u trenucima iznemoglosti osećalo je kako nepoznata blagodatna sila, ulivajući se u njega, pretvara gorčinu patnji u izvor nezemaljske radosti.

Sam Utešitelj Duh Sveti mi je u nemoći pokazivao Svoju silu. Gordi razum se smiravao, prepoznajući veličanstvenost duhovnog sveta koji mu se otvarao. To su, prijatelju moj, istinski razlozi koji su me doveli do novog života. Da li su ubedljivi? Mislim da nisu za sve, kao što nisu za sve otvorene tajne duhovnog života. Ne smatrajući da je neophodno da opterećujem tvoju pažnju hronologijom događaja iz mog života, pristupam najosnovnijem, izlaganju osećanja na monašenju...

Dobro sam se osećao: mirno i radosno. Pogledam na sebe: sav u belom, vlasenica do poda, stojim neodeven, svestan svoje ništavnosti pred svojim Tvorcem. Padnem pred ikonom, uzmem glavu u ruke... i tonem u sazercavanju Boga...

"Sveti Bože, - po poslednji put tiho i skladno, kao na pogrebu, zapeva hor - Sveti Krepki, Sveti Besmrtni, pomiluj nas".

Obukli su me u monaške haljine, stavili mi na ramena paramant (crn sa belim krstom, a oko njega su napisane čudesne reči: "Ja rane Gospoda mojega Isusa Hrista na telu mome nosim". Ponekad se tako snažno osećaju te reči!), na grudi drveni krst radi stalnog sećanja na stradanje, poniženje, pljuvanje, ruganje, šamaranje, raspeće i smrt Gospoda Isusa Hrista; obukli su mi donju haljinu, stavili kožni pojas, zatim mantiju i klobuk. Onda su mi dali upaljenu sveću i drveni krst. Tako su me sahranili za svet. Umro sam i prešao u drugi svet, iako telom još uvek ostajem na zemlji.

Šta sam osećao i preživljavao u trenutku kada sam u monaškoj odeći stajao pred likom Spasitelja pred ikonostasom sa krstom i svećom - ne može se opisati. Moja duša je osetila da je u Isusu Hristu skriven izvor večnih blaga i da je cilj monaha - da preko neprestanog prizivanja spasonosnog imena Gospoda našeg Isusa Hrista postane pričasnik nebeskih blaga".

Monasi iz iskustva znaju kakav je to čudesan momenat postrig. Čovek kao da se ponovo rađa! On sve zaboravlja osim Boga, i duša mu poje: "Pustinim Božestvenoje želanije bivajet, mira sujetnago suščim kromje", to jest, samo kod onih koji su izašli iz sveta postoji stalna želja za Bogom.

Hteli bismo da napomenemo da je prilikom primanja postriga otac Sava od svog duhovnog oca arhimandrita Venijamina radi smirenja dobio poslušanje da obustavi dopisivanje sa svetom. Otac Sava je strogo izvršavao to poslušanje. Ali jednom je namesnik Trojice-Sergijeve Lavre, arhimandrit Pimen (budući Svjatjejšij Patrijarh) dobio od arhiepiskopa Luke pismo s molbom da se otac Sava tri puta pomoli Bogu i pošalje mu pismeni odgovor: da li da preduzima operaciju očiju ili ne?

Namesnik je blagoslovio ocu Savi da izvrši vladikinu molbu i pritom je dodao da je pisanje u slavu Božju i radi ukrepljenja hrišćanske vere potrebno. Otac Sava je napisao odgovor vladiki Luki, a onda je počeo i da s Božjom pomoći piše i knjige, odgovarajući na pitanja duhovne dece. Kasnije je arhimandrit Venijamin, znajući njegovu usrdnost, dao ocu Savi poslušanje da piše duhovne odgovore u knjigama za opštu pouku, ali mu je rekao da nikome ništa ne piše lično, čak ni rođacima.

Otac Sava je napisao sledeće knjige:

1. "O monaškom postrigu".

2. "Kratak opis Pskovo-Pečerskog manastira".

3. "Kratko objašnjenje najvažnijih pravila i običaja pravoslavne hrišćanske vere".

4. "O nagradama zemaljskim i nebeskim".

5. "Saveti devstvenicima i onima koji žive celomudreno".

6. "O pokajanju".

7. "O glavnim hrišćanskim vrlinama i gordosti".

8. "O nemaru prema spasenju".

9. "Odgovori na pitanja o monaštvu".

10. "O Božanstvenoj Liturgiji".

11. "Semena reči za njivu Božju" (deo 1 - propovedi sa amvona).

12. "Semena reči za njivu Božju" (deo 2 - pouke na ispovestima, molebanima i parastosima).

13. "Karakteristike tipika blagočestive tradicije čitanja "Neusipajemog Psaltira" u Pskovo-Pečerskom manastiru" (za bratiju).

14. "Karakteristike tipika blagočestive tradicije Psaltira koji se neprestano čita" (za duhovna čeda).

15. "Duhovno-moralne pouke".

16. "Zbornik crkvenih i drugih molitvi".

17. "Dopuna opštem molitveniku".

18. " Bogorodičino pravilo".

19. "Dokazi postojanja Boga".

20. Duhovno-moralne pesme posvećene Pskovo-Pečerskoj obitelji i čadima.

Sa radošću i strahom Božjim je stupio novi podvižnik na uski i trnoviti put monaškog života.

Misao o tome da on sada pripada Jedinome Bogu dovodila je oca Savu do neizrecivog umilenja.

Njegova duša je zaista likovala i plamtela Božanskim ognjem. Stalno je slavio Gospoda i iz dubine blagodarnog srca vapio: "Kako su mili stanovi Tvoji, Gospode nad silama! Gine duša moja želeći u dvorove Gospodnje; srce moje i tijelo moje otima se k Bogu živome. I ptica nahodi kuću, i lastavica gnijezdo sebi gdje leže ptiće svoje... Blago onima koji žive u domu tvom! Oni te hvale bez prestanka" (Psalam. 84,15).

Da pobeđuje svoje telo otac Sava je naučio još mnogo pre stupanja u obitelj, i zato je ovde mogao sa smelošću da ponovi apostolove reči: "meni (se) razape svijet i ja svijetu" (Gal. 6, 14).

Sveti Oci tajnu postriga nazivaju drugim krštenjem. Prvo krštenje se obavlja vodom i Duhom, a drugo - suzama pokajanog grešnika. Ono je tajna u kojoj onaj koji se iskreno kaje ponovo stupa u zajedništvo sa Premilostivim Ocem Nebeskim i na taj način se opet rađa za život duhovni. Očišćen i omiven od pređašnjih grehova, monah kao da počinje život iz početka, sada već samo za Boga. Krstoobraznim postriženjem kose na glavi se označava odricanje od sveta i svega u svetu. Skidajući svetovnu odeću, novopostriženi kao da ostavlja starog čoveka i oblači se u novog koji hodi u pravdi i prepodobiju istine. Opasujući se, on se priprema za smeli duhovni podvig, s tim što mu se kao onome ko započinje nov život daje i novo ime.

Mnogi ne shvataju značaj monaštva, ne znaju njegov cilj.

"Monaštvo je najnaprednije hrišćanstvo, njegova avangarda! Veliku nagradu će dobiti istinski monasi!" - govorio je otac Sava u svojim poukama.

Monasi su oduvek bili molitvenici za svet. Sveti Jovan Zlatousti kaže da se otšelnici mole za ceo svet i da njihova molitva privlači na nas Božju milost i blagoslov. "Vrline monaha - kaže on - jesu očuvanje cele zemlje. Njihove vrline pokrivaju poroke ljudske". "Monaški zaveti - kaže Grigorije Bogoslov - jesu spasenje sveta. Oni zaustavljaju rat i pomor". A svetitelj Dimitrije Rostovski kaže da molitvama monaha Gospod drži ovaj svet. Svet ne zna i ne može da zna one blagodatne utehe koje Bog daje monasima. Svet vidi samo surovost i uskost monaškog puta, te ga zato naziva beskorisnim, nerazumnim samomučenjem.

"U blagočestivim pustinjacima, koji su se odrekli sveta, kaže svetitelj Filaret Moskovski - svetu ne pada na pamet da vidi aktivne sinove domovine i državnike, on ih čak prezire, mrzi. Ali da li je pravedan svet kada mrzi ljude koji ga ostavljaju za ceo život, a istovremeno za ceo život osuđuju sebe na to da mu žele istinsko dobro u neprestanim molitvama - i ne samo da mu žele istinsko dobro, već mu i samim delom pružaju ono što žele? Sveti podvižnici podvizima blagočešća i čistim molitvama odvraćaju od njega grom razljućenog neba i navode na njega silne i delatne blagoslove, a svet odbacuje ove dobrotvore!"

Kum na primanju monaštva oca Save, arhimandrit Venijamin, brinuo se za dobro usmerenje podviga novog monaha. Budno pazeći na svog novog poslušnika i videći njegovu neumornu bodrost i plamenu veru, on je predviđao u njemu revnost za spasenje ljudi i zato ga je s posebnom ljubavlju rukovodio. Monah Sava je sa svoje strane takođe zavoleo svog novog učitelja i sa odanošću mu se predao na vođenje.

Strog život, naročita usrdnost u poslušanju, kao i revnost i ljubav prema molitvi - sve ovo nije moglo da se sakrije od manastirske uprave koja se sa iskrenom pažnjom odnosila prema novom podvižniku. Oni su se radovali njegovom duhovnom razvoju, videli su u njemu primer bespogovorne poslušnosti, trpljenja, suzdržavanja i bdenja. Uskoro oca Savu proizvode u čin jerođakona, a zatim i jeromonaha.

Dali su mu i novo poslušanje ekonoma. U teške posleratne godine morao je da vodi građevinsko-restauracione radove u Lavri i da sam izvršava najteže srizičke poslove. Ponekad bi bukvalno padao s nogu': morao je da spava po 4 sata dnevno, a fizičko preopterećenje je bilo ogromno. Jednom mu se javila ovakva misao:" kad bih se razboleo, da se malo naspavam i odmorim". I odjednom mu stvarno počeše neizdržive glavobolje. Odmah je shvatio svoju grešku i počeo je iskreno da se žalosti i kaje zbog svog greha roptanja i malodušnosti, dao je obećanje da će da se trudi bez prestanka i odmora. I Gospod ga je odmah iscelio i darovao mu snagu i krepost da danju praktično bez umora radi, a noću - da se moli. I taj dar Božji je sačuvao za ceo svoj kasniji život.

Uz Božju pomoć i molitve svetih ugodnika Božjih poslušanje u restauracionom radu je bilo uspešno završeno za šta je otac Sava 1951. godine dobio za nagradu od Svjatjejšeg Patrijarha naprsni krst.

Otac Sava nije mogao dugo da živi pod mudrim rukovođenjem arhimandrita Venijamina: posle svog odlaska iz Lavre on je predao baćušku na brigu mudrom starcu shiigumanu Aleksiju. Otac Sava je teško preživljavao rastanak sa svojim učiteljem, ali shiiguman Aleksije je takođe zavoleo oca Savu i sa očinskom ljubavlju se brinuo za njega.

I eto Gospod priziva oca Savu na drugi, teži podvig kome je on kasnije posvetio sav svoj život: po blagoslovu Svjatjejšeg Patrijarha namesnik Lavre mu daje novo poslušanje - da bude duhovnik bogomoljaca.

Narod je svom dušom zavoleo novog duhovnika. Broj ljudi koji su dolazili na ispovest se svakim danom povećavao. Ljudi su osetili u njemu jaku blagodatnu silu koja krepi i nadahnjuje svakoga na nošenje životnog krsta.

Od tog doba je i počelo da se formira njegovo duhovno stado. Sada su, kao nikad do tada, jasno i zahtevno u njegovom srcu odzvanjale reči Spasitelja: "Zapovijest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih" (Jovan. 13,34).

Kako od duhovno zrelih, tako i od početnika, otac Sava je zahtevao da ne grade svoju sreću na suzama bližnjeg, da rade na čišćenju svog srca od grehova i poroka i da uče da praštaju sve uvrede, da nauče da dobrodušno podnose žalosti, klevetu, nepravedne optužbe i bolesti. Učio je čada da žive radi drugih, zaboravljajući na sebe.

Nije ga zadovoljavala pastirska delatnost samo za vreme ispovesti. Trudio se da nađe trenutak da uteši ljude u bilo koje vreme: u hramu, na ulici, na molebanu, na parastosu - svuda se čula njegova pouka, reč saosećanja i sapatnje. Svima je bio dostupan, sve je pozdravljao rečju očinske ljubavi, svima je bio ljubeći otac, mudri učitelj, dobar i veran prijatelj.

Radovao se i shiiguman Aleksije kada je video oca Savu okruženog gomilom vernog naroda koji razgovara s njim.

Volite ga, čuvajte ga, idite kod njega! Otac Sava vas neće ostaviti! govorio je starac.

Ispunjen strahopoštovanjem, strahom Božjim i monaškim smirenjem, jeromonah Sava se potpuno posvetio Bogu, stalno ushodeći u duhovnom savršenstvu. Još je na samom početku svog monaškog života dostigao uzrast "muža savršenog". Znajući zato, starac-shiiguman Aleksije je blagoslovio jeromonaha Savu da mu pomaže u duhovničkom radu i preneo mu je iskustvo svog visokog podviga.

- Ja sam već star, rekao je jednom prilikom svom duhovnom sinu. - Posle mene ćeš ti biti starac.

Pred svoju smrt je dao blagoslov jeromonahu Savi za podvig starčestva. Otac Sava se plašio svog novog poslušanja, osećao je koliko je težak krst koji ga čeka.

Neumoljiva smrt je odnela ocu Savi poslednjeg starca-učitelja. Morao je sam da nosi teško breme starčestva - duhovnog vođenja sujetnih, grešnih ljudi. U dane sećanja na mrtve i naročito na Vaskrs otac Sava je hitao na grob shiigumana Aleksija da odsluži parastos za pokoj njegove duše, i uvek je molio svu svoju decu da se mole za upokojenje starca i da po mogućnosti posećuju njegov grob.

Uskoro je usledila smrt i njegovog kuma na monašenju, episkopa Saratovskog Venijamina. Nešto pre svoje smrti episkop Venijamin je prilikom posete Lavri pozvao kod sebe oca Savu. Njihov razgovor je dugo trajao. Vladika je prenosio svoje blagodatno iskustvo duhovnom sinu. Opraštajući se episkop Venijamin je ostavio baćuški četiri zaveta:

1. Da bi rukovodio narodom, da bi bio mudar i iskusan učitelj, mora mnogo da čita svetootačkih knjiga.

2. Nikome, čak ni rođacima, ne treba da piše pisma na svakodnevne životne teme.

3. Da bude među sveštenoslužiteljima poslednji, to jest da prezre častoljubivost, da ne teži nagradama, počastima i povišenju čina.

4. Da nosi svoj krst dobrodušno.



Sve ovo je postalo poznato tek na kraju života baćuške.

- To je čovek svetog života! - govorio je otac Sava o episkopu Venijaminu, - ko može, neka obavezno ode kod njega na grob!

Tako da je kontinuitet starčestva u Lavri bio nastavljen. Sada je novi starac, otac Sava, naoružan blagodatnim darovima, ispunjen unutrašnjim mirom, izveden ponovo u svet na delatno služenje bližnjima da ih rukovodi ka blaženoj večnosti. Njegovo visoko moralno savršenstvo se nije moglo sakriti od mnogobrojnih posetilaca Trojice-Sergijeve Lavre, a poslušanje "narodnog duhovnika" ga je učinilo još poznatijim meću vernicima i umnožilo broj duhovne dece. Baćuška je i sam tražio gde je bila potrebna pastirska pomoć. Čoveka kod koga bi primetio duhovni nedostatak mudro je dovodio do pokajanja: dobrom rečju i toplinom ljubavi i saosećanja odgonio je nemirne misli i očajanje koje je toliko opasno za spasenje. Pod delovanjem blagodati Božje koja je u njemu prebivala isceljivali su se mnogi duševni bolesnici. Pre dobijanja shime otac Sava se ovako molio:

Gospode! Ne mene radi, nego radi blagodati sveštenstva koja ne meni počiva i u meni prebiva, učini to i to!

A kada je postrižen u shimu, onda je počeo da dodaje: "i radi blagodati velike shime". Onde gde je to bilo potrebno on nije sakrivao svoje blagodatne darove i nikada nije štedeo sebe samo da spase dušu koja propada. Kada bi bolna duša dospela u njegov vidik, on je nije ostavljao sve dok se ne pokaje, ne oplače svoju ogrehovljenost i ne promeni svoj grehovni život u vrlinski. Snagom blagodatnih darova otac Sava je otvarao put hrišćanskog života i za omladinu. Mnoge mlade ljude iz raznih slojeva društva je uputio na put spasenja i do kraja svog života je pratio njihov duhovni rast.

Koliko je baćuška bio snishodljiv prema ljudima, toliko je bio strog prema sebi. On nije znao za odmor, smenjivao je čitanje molitvenog pravila čitanjem svetootačkih knjiga. Stalni njegov krst je bio strpljiv odnos prema ljudima koji su ga proganjali, a koji su bili opsednuti bludnim strastima. Baćuška se nikad nije ljutio, nikoga od njih nije osuđivao, već je samo žalio i molio se, radujući se Gospodu Koji ga spasava. "Ti si moja krepost, Gospode, Ti si moja i Sila, Ti si moj Bog, Ti si moja Radost" - često je pevao tako da svi mogu da ga čuju.

Prizivajući na pokajanje one koji pate od bludnih strasti, starac je na zajedničkoj ispovesti govorio o tome da je neophodno izbacivati tu mrsku strast iz srca kao smrad, da bi u duši prebivala samo blagodat Božja, jer kao što pčele lete od dima i vatre, tako i blagodat Božja beži od bludne strasti.

Starčeva ljubav prema palim grešnicima je neraskidivo bila povezana sa verom u čoveka, u njegovu besmrtnu dušu. U svakom ljudskom srcu postoji iskra Božanska, i kako god da je mračna duša, ona se može ponovo roditi, osvetliti blagodaću Božjom, samo je potrebno raspaliti tu iskru!

Starac je navikao da podnosi sa ljubavlju i zahvalnošću sve klevete, uvrede i molio se za one koji ga vređaju kao za svoje dobrotvore. Među bratijom je bilo i onih koji ga nisu shvatali i sudili su svojim sudom... Neki od monaha Trojice-Sergijeve Lavre su se čak drznuli i da se rugaju čak njegovoj svetinji. U baćuškinoj keliji se nalazila drevna ikona Bogorodice "Cvet koji ne vene" koja je veoma neobično naslikana: oči i prsti ruku Presvete Bogorodice su bili predstavljeni malo uvećani. Dva jerođakona su se ušavši u starčevu keliju nasmejali ovoj ikoni:

Oče Savo! Kakvu nakaznu ikonu držiš u keliji! Baćuška im je zabranio da se ismevaju i objasnio im zašto je ikona tako naslikana:

- Mati Božja ima veliku smelost pred Gospodom. Na ikoni su joj uvećane oči zato što Ona sve vidi, a ruke - zato što Ona svima pomaže.

Međutim, bez obzira na ova uveravanja, ismevači se nisu zaustavili u svom ruganju svetinji. U baćuškinom odsustvu zaplenili su ikonu, isekli je i zapalili. Saznavši za ovo, otac Sava se strašno rastužio i sa velikom žalošću rekao ovim monasima:

- Za ovo ćete morati da platite - Majci Božjoj se ne smete rugati!

Njegovo predskazanje se zbilo posle kratkog vremena: jedan od hulnika je iznenada umro, a drugi je ostavio manastir i oženio se, ali ni u porodičnom životu nije imao sreće.

Na kraju života baćuška je pričao o sebi sledeći slučaj: "Bio sam još među bratijom Trojice-Sergijeve Lavre kada sam se odjednom teško razboleo: zapušio mi se nos, i glava me je neizdrživo bolela u predelu čela. Počeo sam da molim namesnika da mi da odsustvo, i on mi je dao blagoslov da idem u Moskvu kod lekara. Lekar mi je zakazao hitnu operaciju. Ali ja se nisam složio, već mu kažem da prvo hoću da idem da se pomolim u Počajev.

- Prvo kod Nebeskog Lekara, pa tek onda kod zemaljskog! rekao sam odlučno i krenuo u Počajev".

Baćuška je bio čvrsto uveren da će ga Presveta Bogorodica isceliti. Voleo je Počajevsku Lavru - zemaljski udeo Carice Nebeske - i često je hodočastio u ove krajeve.

"U Počajevu mi skitski starac jeroshimonah Nikolaj - nastavi dalje otac Sava - kaže posle molitve:

Dobićeš iscelenje, samo treba da se do pojasa omiješ vodom iz "stope Bogorodice". (Ova lekovita voda ističe iz otiska na kamenu - traga desnog stopala Bogorodice koji je Ona ostavila na vrhu Počajevske stene.)

Po blagoslovu namesnika Počajevske Lavre, arhimandrita Inokentija, dali su mi vedro čiste vode iz stope Bogorodice. Omio sam se njome do pojasa i uskoro sam osetio olakšanje od bola. A kada su spuštali čudotvornu ikonu Počajevske Bogorodice sa umilnim pojanjem tropara "Neprohodimaja Vrata, tajno zapečatstvovanaja..." sasvim sam prestao da osećam bol. Ne verujem sam sebi, opipavam bolno mesto, snažno pritiskam, ne boli! Tu više nisam mogao da zadržim bujicu suza blagodarnosti Vladičici za moje iscelenje!"

Otac Sava je od detinjstva voleo da posećuje sveta mesta, da boravi u manastirima. Po Promisli Božjoj je više puta išao na poklonjenja i kada je već bio među bratijom Lavre. Lekari su mu propisali lečenje na jugu tokom dva meseca. Ovo lekarsko uputstvo je sa blagoslovom arhijereja otac Sava ispunjavao kao poslušanje, a usput je posećivao sveta mesta. Srećući svuda svoju duhovnu decu on ih je molitveno krepio i tešio. A deca su blagodarila Boga za takvu radost: dobivši blagoslov duhovnog oca i razrešivši svoja životna i druga pitanja, ona kao da su se duhovno obnavljala i molitvama baćuške nastavljala svoj put ka spasenju.

Naročitu duhovnu brigu, po blagoslovu arhijereja Pskovskog i Žitomirskog, otac Sava je pružao Ovručskoj Sveto-Vasiljevskoj ženskoj obitelji (u Žitomirskoj oblasti). Mnoge od žiteljki ove obitelji su bile njegova duhovna čada. Neke od njih je ovamo i poslao sam starac. Putujući na jug on je više puta navraćao u ovu obitelj u kojoj mu se otvaralo široko polje delatnosti za duhovno dobročinstvo.

Prvi put je baćuška posetio Ovručsku obitelj 1953. godine, bilo je to pred praznik Vozdviženja Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg. Obitelj je tada tek otvorena i bila je krajnje siromašna i u duhovnom i u materijalnom pogledu. Otac Sava je nakon svog dolaska ovamo odslužio moleban i temeljno je sve poškropio svetom vodicom. On se plameno molio da Gospod pomogne da se preporodi, podigne, obnovi manastir u svakom pogledu. Tešeći i bodreći sestre, starac je rekao igumaniji Lukiji da sveta obitelj blagodaću Božjom mora da se obnovi, a blagajnici Anastasiji je prorekao buduće igumanstvo što se uskoro i dogodilo.

Broj duhovne dece baćuške je svakim danom postajao veći, a on se veoma tome radovao, radovao se da pruži svakome ono što je potrebno za spasenje duše. Mnogo je truda on uložio na tom polju. Mnogo je suza prolio za grehe svoje dece da bi očistio i ponovo rodio njihove duše! Grešnike je baćuška nadahnjivao na pokajanje: pokazujući na mnogobrojnim primerima čudesa dugotrpljenja i milosrđa Božjeg, on je i sam dugo trpeo i činio milosrđe i nikada nije prekorevao ili vređao zbog greha. To je nagonilo na pokajanje i stvaralo poverenje prema starcu.

Istinite su reči Gospodnje: "Ne može se grad sakriti kad na gori stoji" (Matej. 5,14). Mnoštvo naroda je počelo da dolazi u Lavru prepodobnog Sergija da se pokloni njenim svetinjama i dobije blagoslov oca Save, da čuje njegove savete i pouke. Strog i zahtevan prema svom unutrašnjem životu, izvršavanju monaških zaveta, jeromonah Sava je bio ispunjen blagodaću Svetoga Duha i darom molitve. Videći u njemu staračku mudrost, monasi, parohijani i poklonici su ga molili da ih primi pod svoje duhovno rukovođenje. On je sve primao, ali je zahtevao od svih generalnu ispovest počev od sedmogodišnjeg uzrasta.

Jednom je kod njega došla nekakva devojka Marija, on joj je zatražio takvu ispovest, međutim, đavo joj je smetao da izvrši blagoslov starca. Sutradan je baćuška upitao: - I, Marija, je si li napisala ispovest?

- Ne - odgovorila je ona.

- Da se pomolimo - kaže baćuška.

Sledećeg dana je opet pita: - Je si li sada napisala svoje grehe?

- Ne - opet odgovori ona.

- Da se opet pomolimo! - sada već odlučnog glasa reče starac.

I te noći vidi Marija ovakav čudesan san: veličanstvena Mati Igumanija ide manastirskim hodnikom, u rukama Joj veza ključeva. Ide Igumanija po kelijama, otvara ih i zatvara. Marija Joj pritrčava da uzme blagoslov, a Ona je strogo pita:

Zašto ne pišeš ispovest duhovnom ocu? On me svaki dan moli da napišeš!

- A šta da napišem, Matuška Igumanija? - zbunjeno pita Marija.

- Kako šta? Pokajanje! - i stavi joj na glavu Svoju ruku. Marija je odmah ustala i napisala celu svesku svojih grehova. Ujutro prilazi ocu Savi za blagoslov. Primetivši ćošak sveske kako izviruje ispod skuta njenog kaputa, starac joj snažno istrgnu svesku da se ona ne bi predomislila. A uveče Marija vidi kako je baćuški ogrebana koža na obrazu...

- Oče! To ste za moje grehe dobili? - saosećajno je upitala ona.

- Da! Tako me je neprijatelj udario, da se nisam zadržao na nogama i ogrebao sam se... Ali nije to ništa! - veselo, čak radosno joj odgovori starac.

Jednom na ispovesti baćuška pita jednog muškarca: - Koliko se dugo niste ispovedili?

- Dvadeset godina - odgovori ovaj.

- Eto koliko ste puta Bogu okrenuli potiljak! - reče mu saosećajno starac i još dugo-dugo ostade s njim u razgovoru. Kasnije je taj čovek počeo često da posećuje Lavru, uvek je prilazio ocu za blagoslov i često je razgovarao s njim.

Mrzitelj svega dobrog đavo, videći trud novog starca, nije mogao to da trpi, pa je huškao protiv baćuške mnoge lažne hrišćane koji su počeli da ga ogovaraju, nazivajući ga prelašćenim. Neki od bratije koje je obuzela zavist, kao i neki mirjani počeli su da ga surovo gone. Za svaku palu dušu koju je izvukao iz grehovnog stanja starac je morao da plati svojim mirom, da nosi krst duševnih patnji, ogovaranja i kleveti. Nije imao mira na zemlji, a nije ga ni tražio. Uvek je bio bodar, energičan, svima dostupan pastir. Svako je mogao da ga razume, sa svima je govorio u skladu sa duševnim stanjem svakoga, svi su nalazili utočište u njegovom dobrom srcu.

On je podučavao svoje slovesno stado i primerom svog mnogoopitnog duhovnog života.

Mnoge ljude je otac Sava u Trojice-Sergijevoj Lavri vratio sa puta pogibelji. Uložio je mnogo blagodatnog truda koji je bio praćen i mnogim mukama. Neprijatelj roda ljudskog je ustao na njega sa svih strana pokušavajući da ga izagna iz manastira. Đavo je nahuškao na starca i neke od bratije manastira. Neki od monaha su ga zamrzeli zbog toga što on nije živeo onako kako se njima sviđalo. Kakvim sve uvredljivim epitetima i poređenjima nisu obasipali čvrstog vojnika Hristovog. Nazivali su ga i licemerom, čak i jeretikom. Jednom je ustima neke duševno bolesne devojke đavo otkrio ocu Savi zašto ga mrzi. Kada se starac molio za ovu devojku opsednutu nečistim duhom, demon je povikao: - Kako te mrzim!

Starac je upitao: - A zašto me mrziš?

- Zato što se sam spasavaš i ljude spasavaš! - u jarosti zavika demon.

Duhovne vlasti su htele da zaštite starca, ali otac Sava je molio da ga ne lišavaju krsta koji je na njega stavio Sam Gospod. Svu nadu je upućivao samo Bogu i Presvetoj Bogorodici prema rečima Svetog Pisma: "Ne uzdajte se u knezove, u sina čovječijega, u kojega nema pomoći" (Psalam. 145,3).

Starac nije osuđivao, već je žalio one koji su ga vređali. On je jasno video da ga preko ljudi napada sam đavo. Moleći se za one koji ga mrze, on se u svemu oslanjao na volju Božju i za sve se zahvaljivao Njemu. Voleo je da se moli čitajući psalme svetog proroka Davida i druge je tome učio: "Bože, na pomoć moju pazi; Gospode da mi pomogneš pohitaj!" (Psalam. 70, 1), "Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i ču viku moju" (Psalam. 40,1), "Gospod je vidjelo moje i spasenje moje; koga da se bojim? Gospod je krjepost života mojega; koga da se strašim?" (Psalam. 27,1).

Otac Sava je dobro podnosio napade, a njegova duhovna deca su strašno patila i tugovala. Teško im je bilo da shvate uzrok ustajanja bratije na pravednika, i zato se svaka teskoba njegova, svaka muka bolno odražavala i na njihova srca. On ih je tešio koliko je mogao, ali je govorio:

- Ja ne držim do svog života, samo se molim Gospodu i Njegovoj Prečistoj Materi da izvršim svoj put i služenje koje sam primio od Gospoda Isusa Hrista - da propovedam Jevanđelje blagodati Božje i da privedem narod pokajanju i spasenju.

Uzroci gonjenja i ustajanja ljudi na oca Savu se objašnjavaju prirodno i jednostavno. Najbolje objašnjenje neprijateljstva sveta prema istinskim hrišćanima se nalazi u rečima Gospoda: "Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet" (Jovan. 15,19), kao i u izrekama Svetih Otaca: "Vuk nehe pojuriti onu ovcu koja je nacrtana na slici, a svet neće proganjati hrišćanina samo zbog njegovog imena. Ali ako hrišćani životom svojim pravdaju svoje ime, onda ih ismevaju, hule na njih i mrze ih; "i svi će vas mrziti zbog imena Moga" (Matej. 10,22). Kao što u ratu nišane u žive vojnike, tako i svet napada na žive duhom hrišćane. Svet nas ne napada tako složno i vatreno, ako ne ugleda u nama potpunu suprotstavljenost sebi".

Gospod Isus Hristos, krepeći veru i nadu istinskih hrišćana i tešeći ih, govori: "U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet" (Jovan. 16,33).

Tako su oca Savu strogo upozorili i zatražili od njega da ne blagosilja narod i da ni sa kim ne razgovara. Ali kako je mogao da ispuni taj zahtev kad ga je narod stalno opsedao tražeći blagoslov i molitve. On nije mogao da odbije kontakt s narodom i uz Božju pomoć je nastavio da blagosilja i teši sve potrebite.

Uskoro dolazi ukaz o prebacivanju oca Save u Pskovo-Pečerski manastir.

Prihvatam i ne protivim se tome - smireno je odgovorio starac na ukaz Patrijarha.

Bez reči se pokoravajući volji Božjoj, otac Sava se svim snagama trudio da uteši svoja čada, razgoneći u njima duh uninija, i molio ih je da se mole za njega:

Vi ćete se moliti za mene, a ja za vas! Srce srcu vest daje! Ne treba očajavati, Božja je volja! Mati Božja će nam u svemu pomoći, samo se treba moliti, a ne očajavati!

Tako je starac tešio svoju duhovnu decu.

Jedna žena - duhovno čado starca je ispričala sledeće: "Tek što sam se bila vratila iz Lavre sa praznika prepodobnog Sergija, kad mi se odjednom uveče javila neodoljiva želja da opet idem u Lavru - toliko sam poželela da ponovo vidim svog duhovnog oca! Zaustavljali su me, nagovarali: "Zakasnićeš na bdenje, idi bolje sutra, za Liturgiju", ali nisu mogli da me zaustave. Krenula sam. Zakasnim malo na bdenje, osluškujem glasove sveštenika koji služe. Samo me jedno uznemiravalo: da li je tu otac? Posle službe tražim ga pogledom, ali ga ne vidim. Onda ga srećem napolju: ide mi u susret i kratko mi saopštava novost da sutra ide u Pskovo-Pečerski manastir, pa me zato moli:

- Doći sutra ujutro rano kod Svetih vrata, daću ti svetinju kojom ćeš sve da utešiš.

Starac me je blagoslovio i brzo otišao. Svu noć sam proplakala: "Kako ću sutra da kažem svojim sestrama ovakvu novost? Kako ću da ih tešim kad sam sama neutešna?" - razmišljala sam. Ali sutradan sam osetila uravnoteženost i mir, tako da sam baćuškin blagoslov da "tešim" već lako mogla da izvršim.

- Mile sestrice, - govorila sam - tako je znači Bogu ugodno... Ako smo ovamo dolazile kod oca, gde god da je on i tamo ćemo dolaziti. Niko i ništa nas neće od njega razdvojiti!"

U ovom tužnom rastajanju duhovne dece sa svojim pastirom se snažno osećala plamena molitva oca Save za svoja čada Bogu i Majci Božjoj, njegovo nadanje da će Sama Vladičica uvek biti i njemu i njima usrdna Zastupnica, jer ga Sama Ona blagosilja za put - u svoju drevnu svetu obitelj. I duhovna deca su se takođe plameno molila za starca i sebe. Molili su Gospoda i Caricu Nebesku da ih ne liši one pastirske brige koju su do tada imali.

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


ŽIVOTOPIS



U PSKOVO-PEČERSKOJ SVJATOUSPENSKOJ OBITELjI



Mnogo nevolje ima pravednik,

ali ga od svijeh izbavlja Gospod



Psalam. 34. 19



Riječ je tvoja žižak nozi mojoj,

i vidjelo stazi mojoj...



Psalam. 119. 105


Naravno, teško je doživljavao otac Sava svoje preseljenje iz Trojice-Sergijeve Lavre, ali kada je došao na novo mesto poslušanja, njegovo srce se raznežilo.

Živopisna slika prijatnog, tihog grada Pečore i okoline, čudesna obitelj Carice Nebeske, sakrivena od ljudskih pogleda u planinskom tesnacu, kao u dubokoj šolji, radovali su pogled novopridošlog. Ogromna je bila razlika između ove pustare i bučne Moskve. Sama tišina koliko vredi!

Pri ulasku u obitelj otac Sava se sa umilenjem pomolio pred nadvratnom ikonom Uspenja Bogorodice, moleći Presvetu Bogorodicu da primi pod Svoj Pokrov "putnika namernika".

Izgled obitelji iznutra je očarao starca - ona je sva bila u zelenilu. Iznad unutrašnjih Svetih vrata se kao straža uzdizao hram svetitelja Nikolaja Čudotvorca, a u daljini se video veličanstveni Mihajlovski sabor. Poj ptica je odjekivao po celoj obitelji. Otac Sava je veoma voleo prirodu, ptice, a naročito golube, kojih je ovde bilo mnogo. Obitelj je izgledala veličanstveno: s leve strane iza kamenog zida manastirskog domaćinstva na strmoj planini se videla manastirska bašta, s desne strane se nalazilo predivno drveće kestena, a napred se uzdizao petokupolna Uspenska saborna crkva.

Spuštajući se stazom koja se naziva "krvavi put" baćuška je ugledao mnoštvo čudesnih cvetova lepo zasađenih u lejama kao u veličanstvenim vazama. Nežno obojene dvospratne zgrade sa kelijama bratije su se harmonično slagale sa živim bojama prirode.

Starac je zavoleo ovaj zemaljski raj. Kroz prozor njegove kelije videla se lepo Sveta Gora sa ukopanim u nju drevnim dvospratnim hramom Presvete Bogorodice sa prestolima posvećenim Njenom Uspenju (dole) i Pokrovu (gore). Sve ovo je izazivalo ganutost u srcu oca Save i nadahnjivalo ga na blagodarnu molitvu. On je osećao da ga je Sama Carica Nebeska, tešeći "prognanika", uzela pod Svoj Moćni Pokrov.

Lepota prirode je u velikoj meri olakšala njegovu muku. Vratila mu se pređašnja smelost u molitvi, ubeđenost u bliskost Boga i Presvete Vladičice Bogorodice.

I otac Sava je ponovo odlučio da se bez ostatka preda na služenje bližnjima, sledeći Hristovu zapovest o ljubavi. Od prvih dana boravka u Pskovo-Pečerskoj obitelji starac je pristupio trudu u slavu Božju radi spasenja bližnjih. U to vreme su mu dali i drugo poslušanje - da bude namesnik. Na njegovu inicijativu je uveden svakodnevni bratski moleban pred rakom s moštima prepodobnomučenika Kornilija, kao i svakodnevno čitanje akatista posle večernjeg bogosluženja naročito poštovanim hramovnim ikonama i lokalnim svetima.

Obitelj je u to vreme bila skoro nepoznata, malo je bilo i vernika. Za trudbenika koji je tek stigao se otkrivalo veliko polje za delovanje u tom pogledu. Poklonici koji su ga poznavali iz Trojice-Sergijeve Lavre, kao i duhovna čeda iz svih gradova i naselja su se uputili u Pečore. Svi su želeli kod njega i dobijali bi duhovnu utehu.

Starac nije skrivao darove kojima ga je obilato nagradio Gospod. Uvek je tražio mogućnost da nekome pomogne. Njegova briga je bila da prepozna poroke bolesne ljudske duše i da je ne ispusti iz vidnog polja sve dok se ona iskreno ne pokaje.

Premudro je lečio bolesti duše, primenjujući za svaku ranu odgovarajući melem. Obazrivo, kao da drži duše u svojim rukama, pažljivo ih je oslobađao od poroka i strasti.

S dolaskom oca Save u Pskovo-Pečerskoj obitelji je počelo oživljavanje: značajno se povećao broj vernika i za kratko vreme se značajno poboljšalo stanje obitelji. Mnogobrojna duhovna deca starca s njegovim blagoslovom su se trudila da pomognu manastiru u materijalnim potrebama, u ukrašavanju hramova. Njihovi dobri prilozi i sva moguća pomoć su relativno brzo spasili obitelj od oskudnosti i siromaštva. Otac Sava je i sam bio trudbenik u obnavljanju domaćinstva manastirskog, svuda se osećala njegova neumorna briga.

Za relativno kratko vreme je gazdinstvo obitelji ojačalo, obnovljeno je i blagolepije hramova, sašivene su nove odežde, hramovi su i iznutra ukrašavani. Moskovska duhovna deca oca Save su prinela na dar skupo kandilo koje je on blagoslovio da se okači iznad moštiju prepodobnomučenika Kornilija.

Brinući se za dobro ustrojstvo manastira, starac se pokazao kao istinski besrebrenik. Nikada nije skupljao novac, svu nadu je polagao na Boga i Presvetu Bogorodicu. Sve priloge je odmah davao za potrebe obitelji i delio potrebitim.

Ali starčeva briga nije bila samo usmerena na ekonomsku stranu, osnovna njegova briga je bilo duhovno vaspitanje i vođenje naroda. Upravo se u tom pogledu naročito snažno ispoljila njegova delatnost. Ovamo se sakupljao verni narod sa svih strana i trebalo je zapaliti u njima onu blagodatnu iskru koja bi kasnije razgorela u njihovim srcima Božanski oganj, probudila u njima žudnju za spasenjem. Tako se i dešavalo u stvari. Reke ljudi su hrlile kod starca bez prestanka.

Kada bi otac Sava služio Liturgiju, moleban ili parastos, nikada nije propuštao priliku da izgovori poučnu reč, nikada nije žurio na bogosluženjima, radovao se mogućnosti da posluži narodu i pomoli se zajedno s njim. Uz sve ovo izgledalo je kao da se nikada nije zamarao i nije primećivao kako je vreme letelo.

Od strane bratije i manastirske uprave otac Sava je nekoliko puta dobio prekor zbog dugotrajnih službi. Ali koliko su radosti imali vernici kada je starac išao s njima po pećinama i po Svetoj Gori sa molitvenim pojanjem i duhovnim razgovorom! I sve bi ljude on ovde utešio, a koga treba - i razobličavao s ljubavlju. Jasno je bilo da on zna sve potrebe i zahteve duhovne dece. Duhovni razgovor je obavljao u skladu sa duševnim stanjem svakoga, te je tako odgovarao na unutrašnja pitanja svakoga. Ovakav duhovni razgovor starca je krepio i preporađao veru u Boga kod slušalaca.

U Pskovo-Pečerskoj obitelji, kao i ranije u Lavri prepodobnog Sergija, starac je vršio ispovesti vernika i prizivao narod na pokajanje. Oni koji su makar jednom bili na ispovesti kod oca Save, odmah bi shvatali glavni cilj hrišćanskog života. Starac je učio, savetovao, upozoravao na greške, i sve ovo potkrepljivao primerima iz života svetih. "Svi mi, hrišćani, imamo jedini cilj u životu - govorio je - da prinesemo pokajanje i naučimo se dobru da bi očišćeni ušli u Carstvo Nebesko. Drugog cilja u našem životu nema! A mi se često ne brinemo za to i zaboravljamo na glavni cilj. Vodimo računa o spoljašnosti, onome što se vidi, što je spolja, a ne vidimo da nam je duša osirotela, ogoljena bez vrlina, i da je njeno stanje zaista užasno..."

"Plačite - kažu Sveti Oci - jer je to jedan od puteva u Carstvo Nebesko. Kajati se zbog grehova treba ne samo za vreme ispovesti, već se svaki dan, uveče na molitvi treba setiti koje si grehe učinio u toku dana i celog proteklog života, koliko si počinio prekršaja zakona Božjeg i građanskog, koliko si naneo štete i uvreda bližnjima, koliko si puta postupio protiv svoje savesti... I samo ako ovako budemo stalno mislili i kajali se za grehe, onda će nam Gospod poslati obilne suze i istinito pokajanje - duša će zaplakati zajedno s telom, i ove suze će biti najbolji dar Hristu Spasitelju. Gospod će doći u naše plačevno srce i ispuniće na nama svoje obećanje: "Blaženi su oni koji plaču, jer će se utešiti". A ovo se mora činiti što je moguće pre, dok nije kasno, jer ne znamo koliko će dugo trajati naš život. A tamo u zagrobnom životu, ako i budemo plakali, suze više neće moći da nam olakšaju, već će nas paliti kao oganj.

Ako se ne budemo razobličili ovde, bićemo razobličeni na Strašnom Sudu. Samoopravdavanje je veliki greh. Nikoga ne smemo kriviti za svoje padove, svoje grehe. Krivci za greh smo samo mi sami, naša zla volja. I ne treba se stideti u razotkrivanju svojih gadosti. Treba žrtvovati sve radi čistote i svetosti naše, samo da ne poginemo! Ima i pravednih bludnica, samo se treba iskreno kajati i ne grešiti više".

Starac je voleo revnosne u spasavanju duše, one koji ništa ne skrivaju od duhovnog oca. On je sa tugom gledao na one koji se nisu čisto kajali ili nisu u potpunosti otkrivali pred njim svoje grehovne pomisli, reči i dela. Nije voleo nemar i strog je bio prema takvima.

"Otvorena ispovest - nastavlja on - leči duševne, pa čak i telesne bolesti, iskorenjuje strasti, u dušu smućenog čoveka vraća pređašnji mir, spokojstvo, u suprotnom duša otvrđuje (ogrubljuje) i crni sve više. Ko se istinski kaje i živi blagočestivo, tome i lice cveta, a srce se raduje i veseli. Lice čoveka je ogledalo duše. Treba da se plašimo greha da ne bismo opet razapinjali Spasitelja i da naša duša ne bi patila, već živela i radovala se! Bolje neka se telo pati, boluje, ali da se duša uvek raduje!

Ne radi mene, nego radi blagodati sveštenstva koja je na meni, na ispovesti se opraštaju gresi, te zato ne oprašta sveštenik, već Bog oprašta i razrešava, a sveštenik je samo posrednik izmeću Boga i čoveka.

Ispovest je, kao što sam već rekao, tajna koja se kao i druge tajne ne može shvatiti umom, već samo verom i srcem. Verujemo da se za vreme ispovesti naši gresi otpuštaju na nebu. Verujemo da za vreme pričešća primamo Samoga Gospoda Telo i Krv Hristovu, a ne hleb i vino. Kakvu ćemo veliku blagodatnu silu dobiti ako se dostojno pričestimo Hristovim tajnama! A zato je potrebno da sa smirenjem priznamo da smo veliki grešnici i da svima iskreno od sveg srca oprostimo, da se ni na koga ne ljutimo, da praštamo uvrede i da ne pamtimo zlo. Ako mi oprostimo, i Gospod će nama oprostiti! Odbacimo lažni stid! Grešno je stideti se na ispovesti da otkrijemo svoje grehe. "U bezdanu grehovnom valjajući se, milosrđa Tvoga prizivam bezdan", molimo mi Gospoda i verujemo i nadamo se da milosti Gospodnje prevazilaze sve naše grehe, samo da se mi iskreno kajemo i da imamo odlučnu nameru da više ne grešimo, a Gospod je rekao: "Onoga koji ide ka Meni neću odbaciti (isterati napolje)". Ako se nismo pomirili s nekim (taj s kojim treba da se pomirimo daleko živi, ili nismo stigli, ili su neki drugi razlozi u pitanju), onda ostavimo sve ovde, sve svoje uvrede i ljutnje, i nikome ne želeći zla, u isto vreme zatražimo od svih oproštaj i sami oprostimo svima. Treba uvek i naročito na ispovesti imati strah Božji, to jest plašiti se da nečim ne naljutimo Gospoda. Treba zaboraviti sve zemaljsko, svu sujetu. Kad dođemo u dom molitve, samo molitva i plač zbog grehova treba da budu u našem srcu.

Poradili smo za satanu, a sad ćemo da poradimo za Boga. Ostavimo poroke, a Gospod će videći našu usrdnost sa ljubavlju da nam pomogne. Treba da Mu uvek vapimo: "Rasejani um moj saberi, Gospode, i sleđeno srce moje očisti: kao Petru daj mi pokajanje, kao mitaru - uzdisanje, i kao bludnici - suze".

U tajnama ispovesti i pričešća nas ne spasava forma, već suština. S istinskim hrišćanima prebiva Sam Hristos, i čovek od sjedinjenja sa Gospodom postaje blagorodan, čist.

Greh je narušenje volje Božje. Na krštenju smo se odrekli satane i dali obećanje da ćemo tvoriti volju Božju i živeti prema Njegovim zapovestima, ali smo prekršili data obećanja, činili smo dela prema svojoj zloj volji. A od toga je duša zadobila rane, bolesti koje treba što pre lečiti tajnama pokajanja i pričešća. Pokajanje nazivaju drvom života, zato što vaskrsava umrle zbog greha. Na Strašnom Sudu grešnici koji se kaju će biti opravdani i ući će u Carstvo Nebesko, a nepokajani grešnici će biti osuđeni na večnu muku.

Grehova nam se nakupilo mnogo. Šta da radimo? Da očajavamo? Ne! Samo to ne! Ispravljaćemo svoje greške koje se izražavaju u tome što nismo kako treba postupili, učinili, rekli. Mi se često spotičemo, čak i padamo, ali u pokajanju ponovo ustajemo.

Starac Amvrosije je pričao o neizrecivom milosrđu Božjem:

Jedan grešnik je celog života grešio i kajao se. Sagreši i odmah se zatim pokaje, opet sagreši i opet se pokaje, i tako ceo život. I pred smrt se pokajao i umro. Zao duh je došao po njegovu dušu i rekao: "Moja duša!" A Gospod kaže: "Ne, on se kajao"."Kajao se i opet grešio, - usprotivio se đavo - zašto ga primaš?" Na to mu Gospod reče: "Ako si ga ti, uprkos tvojoj zlobi primao kod sebe posle toga kako se on Meni kajao, kako da ga Ja ne primim u pokajanju? Zaboravljaš da si ti zao, a Ja Blag". Eto kako se raduje Gospod našem pokajanju!

Tajna ispovesti čisti srce. Kada se čovek iskreno pokaje, duša mu se čisti, postaje svetla, predivna! Pa ona je stvorena prema slici i prilici Božjoj! Ali kao što se prljavo rublje prvo propere, a onda ispravlja, tako se i nečistota srca spira ne samo suzama pokajanja, nego se i ispravlja srce, to jest, uglačavaju se sve nejasnoće sa bližnjima, iskupljuje svoja krivica pred njima, kompenzuje šteta čoveka koga smo uvredili. Izgladiti greh znači posaditi u srcu suprotne od greha vrline, to jest ukrasiti dušu dobrim delima, delima milosrđa i ljubavi".

Plašimo se lažne pravednosti, farisejstva, - govorio je otac Sava - čim pomislimo o sebi dobro, to je nesreća! Takve misli su gadost pred Bogom. Budimo svesni svoje ništavnosti i spašćemo se. Zato treba dobrodušno da podnosimo klevetu, prekore, lažne optužbe. Oni nam pomažu da sačuvamo osećanje svoje ništavnosti i da ne očajavajući prebivamo umom u adu. Hvala Bogu što smo došli ovamo pod Pokrov Same Carice Nebeske! Ona nas neće ostaviti i pokriće nas Svojom milošću. Ona se raduje našem pokajanju i zastupa nas pred Sinom Svojim, Gospodom našim. Ona ni od koga ne beži, nikoga se ne gadi. "Raduj se, Ti koja ne odbacuješ one koji su od svih prezreni i odbačeni", "Raduj se, Ti koja one najočajnije iz rova pogibelji otimaš", - čujemo u akatistu Vladičici. Pomolimo Joj se sa umilenjem u duši i skrušenim srcem, s nadom u Njeno zauzimanje, jer Ona, Sveblaga, svima daje spasenje koji pritiču pod Svesilni Pokrov Njen. Ko od nas nije u blagodatnim trenucima usrdne molitve Bogorodici - nastavlja otac Sava - osećao u svom srcu nezemaljsku radost, duševni mir i nije ronio suze umilenja?..

A vernici već rone te suze umilenja i skrušenosti. Svako u svojoj duši tajno moli Vladičicu da mu bude Zastupnica i Posrednica, da umoli Sina Svog da oprosti njemu - grešniku. I drhtala je svaka duša, verujući u bliskost Presvete Vladičice, naročito ovde u ovom hramu, u ovoj svetoj obitelji! Koliko poučnog si mogao da čuješ za vreme takve ispovesti!

Očajni grešni čovek je video ljubav starca prema sebi: verovao je da ako ovaj veliki služitelj Božji kome su otkrivene sve tajne ljudskog srca tako ljubazno s njim razgovara, znači i Gospod će da ga pomiluje. Njegova delatnost je bila prožeta istom onom ljubavlju kojom je Hristos voleo: "pravednog voleći i grešnog milujući".

Starac je naročitu pažnju poklanjao tome da svaki hrišćanin u spomen na Stradanja Gospoda Isusa Hrista, Njegovo Raspeće i Vaskrsenje ne zaboravlja da nosi na sebi vidljivi znak tih stradanja Gospodnjih i Preslavnog Njegovog Vaskrsenja.

"Verujte u Promisao Božju! Celivajte svoj krstić ujutru i uveče, i nemojte da ga nosite kao na vešalici, - često je ponavljao otac Sava - Hristos je ostavio na Krstu svetlost i ljubav. Od krstića ishode zraci blagodatne svetlosti i ljubavi. Krst odgoni zle duhove. Ne zaboravljajte da ga celivate, udišite te zrake blagodati koji iz njega ishode, oni nevidivo prolaze u dušu, srce, savest, karakter. Pod dejstvom tih blagodatnih zrakova nečastan čovek postaje blagočestiv. Celivajući svoj krstić pomolite se za svoje bližnje grešnike: pijanice, bludnike i druge koje znate. Preko vaših molitvi oni će se ispraviti i postati dobri, jer srce srcu vest pruža (drvo se na drvo naslanja, a čovek na čoveka; prim. srb. izd). Gospod nas sve voli. On je za sve postradao radi ljubavi, i mi smo dužni da sve volimo radi Njega, čak i svoje neprijatelje.

Ima i opsednutih ljudi - u čoveka uđe neprijatelj i muči ga, čovek postaje kao van sebe. Gospod ovako nešto dopušta čoveku radi njegovog smirenja i neće ga osuditi, a mi svejedno očajavamo. Ali to nije naše, već satansko. Ne treba očajavati, već se treba moliti za drugoga. Dakle, ako ne zaboravimo da celivamo svoj krstić, svi ćemo se spasiti! Kao što crvi ginu od sunčevih zrakova, tako iščezava svaka nečistota kada se kajemo celivajući svoj krstić. I oni gresi za koje smo se kajali se otpuštaju na ispovesti, a duša ljudska postaje čista, svetla, mirisna, lepa. Gospod izvodi čoveka iz satanskih mreža i postavlja ga meću Svoje prijatelje.

Ako tako započnete dan osenjujući se blagodaću svog krstića, onda ćete i ceo dan provesti sveto. Ne zaboravljajmo da ovako činimo, bolje je ne jesti, nego zaboraviti na krst! A ako neko od vas nema krst, recite mi kada budete prilazili za razrešnu molitvu, ja imam krstiće za vas".

Otac Sava je pritom davao i molitvu koja treba da se čita prilikom celivanja krstića. Evo jedne od njih: "Prolij, Gospode, kaplju Najsvetije Krvi Tvoje u moje srce isušeno od strasti i grehova i nečistota duševnih i telesnih. Amin. Kako Ti jedini znaš spasi mene i srodnike moje, i poznanike moje (imena)".

Molitve, krstiće i druge predmete za utehu starac je unapred pripremao na stolu koji je stajao pored nalonja, i posle ih je delio vernicima.

Na nebo niko neće otići neočišćen, - nastavljao je da uči starac i ako samo izvršavamo obred, onda dobijamo samo osudu. Iskreno se kajte za svoje grehe, jer inače zaboravljamo da smo hrišćani i po delima postajemo gori od pagana. Ne pretvarajte ispovest u osudu svojih rođaka i bližnjih: "Muž mi je pijanica, sin - bezbožnik...", nego treba bolje razmisliti da nismo mi uzrok njihovog pada? Treba pitati savest gde smo pogrešili, u čemu naši postupci nisu bili u skladu sa zakonom Božjim. A savest će sve reći, ona neće dati mira čoveku za učinjeni greh. I ne treba se stideti, treba sve ispričati duhovniku. Zbog težine grehova niko ne sme da očajava! Dovoljno je obratiti se Gospodu, i On nikoga neće ostaviti! Treba da bežimo od beščašća i da težimo blagočešću, i Gospod će nam sve dobro poslati: duševni mir, tišinu pomisli i hrišćansku ljubav.

Otac Sava je za vreme ispovesti pratio svakoga, naročito svoju duhovnu decu, čitajući na licima duhovno stanje čoveka. Poneko pokuša da se sakrije iza leća drugih od ispitivačkog i svevidećeg starčevog pogleda, i onda se on sam pomeri tako da može sve da vidi.

Otac Sava se revnosno odnosio prema svetim predmetima i nije se mirio kada bi na nalonj gde su stajali krst i Jevanđelje stavljali novac. U takvim slučajevima bi strogo zaustavljao i urazumljivao krivce:

Ne sme se svetinja skrnaviti novcem. Novac je smeće, đubrište. Đubrište je potrebno u domaćinstvu, ali kao gnojivo. Sigurno je da ga na sto nećete staviti? Isto tako i ovde. Novac je potreban, ali on ima svoje mesto. A neki hrišćani čak novac kriju iza ikona! Skrnave svete ikone i mole se njemu! Neka se pokaje koji tako čini!

Možemo se kajati suzama pokajanja i suzama radosti, blagodareći Boga što smo u okviru Crkve Hristove, a one koje žele spasenje Gospod neće ostaviti: "Onoga koji ide Meni neću odbaciti".

Zbog velikog broja vernika na ispovesti otac Sava se nije dugo zadržavao sa svakim ponaosob na razrešnoj molitvi - samo tek nešto neophodno kaže ili upita: "Da li je sve jasno?" Ponekad bi starac davao epitimiju i rok njenog izvršenja, a pri tom bi objasnio da to nije kazna za greh, nije kazneno sredstvo, već popravno, i da se daje radi duhovne vežbe, da bi se lakše iskorenile grehovne navike. Epitimija uči duhovnom podvigu, vaspitava pažnju prema sebi i svom spasenju. Starac je imao veliko poverenje kod svoje duhovne dece. Ona su mu ne stideći se prinosila iskreno pokajanje, pritom više u pismenom obliku, jer ih je bilo veoma mnogo, i on nije imao vremena da sasluša sve usmene ispovesti. Pročitavši ih unapred (noću), on bi kasnije govorio svakome svoje primedbe, savete. S kakvom se istinskom očinskom pažnjom i dobrotom on odnosio prema onoj deci koja su mu sa dečjim poverenjem otkrivala sve tajne svoje duše i želela od njega očinsku pouku! On im se obraćao kao bolesnoj deci: obazrivo i blago kada bi video da je neko malodušan, moralno slab, i ozbiljnije, strože, kada je neko već duhovno zreo i ojačao.

On se iz duše radovao s onim ko se raduje kada bi video njegov duhovni rast, i tugovao je s onim koji tuguje kada bi video njegove propuste i greške; bio je ozbiljan i koristan sabesednik ozbiljnih ljudi, očinski blag i nežan s omladinom, radovao se deci, darujući im uvek nešto i moleći ih da se pomole za njega. Odraslima bi baćuška pritom rekao:

Deca imaju anđelsko srce, i Gospod uvek čuje dečju molitvu. I vi ih uvek molite da se mole za vas!

Deca su takođe volela baćušku. S poverenjem i radošću su trčala kod njega za blagoslov.

A kako su tek duhovna deca volela svog starca i bila mu zahvalna za njegovu očinsku pažnju i snishodljivu nežnost!

Svi su se trudili da učine nešto prijatno dragom ocu, brinući se i za svu njegovu duhovnu porodicu: neki su prepisivali molitve i akatiste, neki su pravili pojase, neki pleli brojanice, jedni su pravili svećnjake, drugi epitrahilj, plovke za kandilo, neki su umnožavali fotografije, a neki su pravili ramove za ikone, a drugi kandila - svi su hteli da pomognu duhovnom ocu u dobrotvornom radu i spasenju bližnjih. A baćuška se raduje i blagosiljajući njihov trud raduje narod deleći te poklone. Osećala se složnost duhovne porodice koju je držala njegova ljubav prema svima.

Za njega nije postojao uzrast, zvanje i stanje, on se sa svima ophodio jednako: očinski brižno, prijateljski. Njegovo liceje bilo ozareno svetlom radošću. Odmah je primećivao kome je potrebna podrška i pomoć i prilazio bi poseći tužnima utehu, bolesnim iscelenje, onima koji očajavaju nadu u spasenje.

Dešavalo se da otac Sava ode privremeno iz obitelji, i tada su mnogi vernici ostajali da čekaju njegov povratak. To vreme im je bilo predugo i teško. Ali zato bi posle starčevog povratka u obitelj oni bili nagrađeni izobilno njegovom toplom rečju očinske pouke i duhovne brige. Često ga je vodio sa sobom preosvećeni vladika Jovan, mitropolit Pskovski i Porhovski, da mu saslužuje kada bi išao na hramovne slave po eparhiji. Vladika je voleo kada je kraj njega na bogosluženju stajao starac-molitvenik.

Služenje oca Save ljudima je bilo raznovrsno. Po blagoslovu duhovne uprave, starac je imao naročitu očinsku brigu i zaštitu nad Ovručskom ženskom obitelji koju je više puta posećivao. Treba da kažemo da su oca Savu zbog zdravstvenog stanja često slali na jug zbog klime, a po blagoslovu arhiepiskopa Pskovskog i Ovručskog on je usput posećivao i Ovručsku Sveto-Vasiljevsku žensku obitelj. Ova obitelj je bila njegovo čedo. Kao što je prepodobni Serafim Sarovski vodio brigu o Divejevskoj čeljadi, tako je i otac Sava vodio duhovnu brigu o Ovručskoj obitelji u kojoj se podvizavalo dosta njegove duhovne dece.

Prilikom svog prvog dolaska starac je s posebnom temeljnošću sve poškropio svetom vodicom. On se pojačano molio da bi podigao obitelj, da bi je duhovno preporodio. Sve je sestre bodrio, tešio, a materi igumaniji je rekao:

Obitelj vaša će blagodaću Božjom sigurno procvetati. To se uskoro i dogodilo. Za jedno dve godine, kada je on drugi put posetio, obitelj je već drukčije izgledala - umnožio se broj sestara, došlo je dosta mladih, razvio se ručni rad, organizovan je rad u polju: na svim imanjima je bilo dovoljno radničkih ruku. Ojačao je i molitveni duh meću sestrama, poboljšalo se pojanje, počeli su da poju za obe pevnice. U obitelj su sa svih strana počeli da dolaze vernici, počeli su da pristižu i prilozi od dobrotvora. Ovakav procvat obitelji je bio nesumnjivo zbog molitvi oca Save.

Neke od sestara obitelji, naročito duhovna deca starca, prožete istinskim monaškim duhom, sve više su duhovno uzrastale i umnožavale plodove svog blagočešća. A otac je, radujući se za njih, govorio:

Sve ste bile mali, neprimetni ptići, a sada kolike ste porasle! Izrašćete u jake duhovne ptice.

I zaista, neke od njih su kasnije postale velikoshimnice.

U tom manastiru nije bilo duhovnika, zato je za vreme svojih poseta otac Sava ispovedao i razrešavao grehe. Za sestre obitelji njegov dolazak je bio pravi praznik.

- Zaista, Vaskrs je u obitelji! - uzvikivale su one.

I stvarno je to bio praznik: sva poslušanja u obitelji osim kuhinje su se odlagala. I centar pažnje je bilo bogosluženje, ispovest, pričešće Svetim Hristovim Tajnama i pouke starca. Mnogo dušespasonosnih saveta i pouka je starac davao igumaniji i sestrama. Učio ih je kako da lakše zadobiju umeće tvorenja neprestane Isusove molitve, vaspitavao je kod njih smirenje, smerno i bespogovorno poslušanje, budnost. Sve njegove reči su bile ispunjene visokim monaškim duhom,jevanđeljskim učenjem.

Na ispovesti je starac svima zajedno i svakome ponaosob davao svoje savete. Kakve sve duhovne lekove nisu dobijali od njega! Nekoga je nežno, nekoga sa strogošću učio istinitom putu. Ispovest je trajala celu noć. Staracje prizivao sestre da žive mirno, složno, u ljubavi i prijateljstvu, noseći sa radošću svoje poslušanje.

Moramo reći da su se sestre ove obitelji u to vreme odlikovale prostotom, nekoristoljubivošću i pažljivim međusobnim odnosom.

Dogodilo se i predskazanje starca o tome da će igumanija obitelji da bude druga. Ovaj put je u obitelji upravljala igumanija Anastasija, a igumanija Lukija je prebačena u drugi manastir. Treba reći da se nova igumanija nerado prihvatila velikog svetog dela. Starac je učio kako treba da rukovodi sestrama. Govorio joj je:

- Vi treba da budete na svom igumanskom mestu, kako vam dolikuje: u igumanskoj odeždi, sa žezlom u ruci. Treba da nosite krst koji vam je dao arhijerej, da blagosiljate sestre i da sami rukovodite.

Tačno posle godinu dana po blagoslovu vladike starac je ponovo (već po treći put) usput posetio Ovručsku žensku obitelj. Sa neopisivom radošću su sestre dočekale svog starca-učitelja. I ovog puta on ispoveda sve, obavlja bogosluženja, pričešćuje sve, teši sestre, predviđajući njihovu muku.

Bio je ogorčen zbog ponašanja igumanije koja kao i ranije nije priznavala svoje naznačenje, nije nosila igumanski krst, nije stajala na svom igumanskom mestu i nikoga nije blagosiljala kao nastojateljica, smatrajući se iz lažnog smirenja nedostojnom. Zbog toga se počeo klimati duhovni život sestara. Svaka poslušnica je počela da "upravlja" igumanijom. I baćuška je sa strogošću upozorio:

- Poslednji put vam govorim, ako se ne ispravite i ne prihvatite na sebe igumanstvo, vaša obitelj neće opstati, biće zatvorena!

Starac je veoma tugovao što se uprkos njegovim nagovaranjima igumanija i neke sestre nemarno odnose prema manastirskom životu, ne čitaju još uvek akatist Bogorodici "Znamenje", žive bez truda.

Starac je predvideo tužnu budućnost obitelji zbog monaškog nemara i trudio se da spreči tu nesreću. Strogo je upozoravao sve, a naročito one u kojima je video koren zla. Sa bolom u srcu je molio:

- Drage moje! Požalite mene i moj trud, živite blagočestivo. Ako ne budete uzele na sebe podvig monaškog života kakav treba, obitelj će biti zatvorena.

Tako se brinuo starac za Ovručsku obitelj, tako je podsticao sestre na podvige, na borbu sa grehom i đavolom. Koliko je truda uložio otac Sava, koliko je suza prolio u molitvama!.. Pred svoj odlazak je rekao:

- Nemate pravog smirenja, zato ćete muke i bolesti da ponesete.

Ubrzo se starčevo predskazanje zbilo. U Ovručskoj obitelji su svila gnezdo lica koja su ubrzala pad obitelji. Obistinila su se starčeva predskazanja i o blagočestivim sestrama. Nalazeći se pod njegovim duhovnim rukovođenjem, one su sazrele i ojačale. Neke su prešle u druge obitelji, a neke su se podvizavale u svetu, strogo izvršavajući inočke zavete, molitvena pravila i noseći poslušanja koja im je starac dao.

Ali ovakva delatnost starca se nije dopadala manastirskoj upravi i nekoj bratiji. Oni u njemu nisu videli starca-podvižnika, činilo im se da se zbog oca Save ruši svo ustrojstvo manastirskog života, da mnogobrojni vernici odvraćaju monahe od duhovnog života. Pisali su razne dostave i tužbe vladiki na koje je on u većini slučajeva odgovarao ćutanjem. Vladika je žalio starca: on je odavno znao za njegov podvižnički život, za dobrovoljno nošenje svog krsta i znao je zašto đavo ustaje na njega. Ne jednom je pokušao da smiri bratiju i da im dokaže da nisu u pravu u svojim suđenjima. Ali sve je bilo uzalud.

Ne jednom su starca upozoravali i predstavnici lokalne građanske vlasti da ne sakuplja oko sebe narod, pretili su mu izgnanstvom. Ali starac im je prosto i sa ljubavlju objašnjavao svoju odgovornost pred Bogom:

- Ako ne budem tešio namučeni narod, onda sam izdajica Boga!

Tako da se odlaskom iz obitelji prepodobnog Sergija "hod po mukama" za starca nije završio. Ali ljubav prema narodu i baćuškina molitva su pobeđivali sve napade lukavog. Posle čitave bure muka koja se obrušila na njega Gospod ocu Savi šalje utehu. Po blagoslovu Svjatjejšeg Patrijarha, na njegov imendan, 3. (16.) decembra, posvećuju ga u čin igumana. Svjatjejši Patrijarh Aleksije je poštovao smirenog podvižnika i višekratno ga je predlagao za razne nagrade.

Za vreme Velikog posta 1958. godine vladika Jovan proglašava starca za nastojatelja hrama Kazanske Bogorodice u gradu Velike Luke. Osim toga, Bog je tako hteo da otac Sava obavlja tamo građevinsko-restauracione radove i da podiže duhovni život parohijana.

Mirno, bez pogovora, sa pokornošću volji Božjoj, starac je prihvatio i ovo novo iskušenje. On kao da nije tugovao, već se radovao u duši. Takvim se činio ljudima, a onima koji su saosećali s njim je govorio držeći ruku na srcu:

- Ja sa svoje strane osećam i u duši i na savesti mir i spokojstvo. Pa sa mnom se ne može dogoditi ništa što Bog ne dopusti. A sve što je Njemu ugodno da mi pošalje za moje grehe, ja moram da prihvatim sa pokornošću. Ako bi mi svi govorili samo pohvale, onda bi to bilo loše za mene, prema rečima Samog Spasitelja: "Nesreća je ako vam svi ljudi govore dobro". Zaista, Gospod sve čini na našu korist, a bez Njegove volje ni jedna vlas sa naše glave neće propasti.

Otac Sava se nadao da ga Gospod neće ostaviti u muci. I slavio je Presvetu Vladičicu Bogorodicu, svoju Usrdnu Zastupnicu, koja ga i ovde, u Velikim Lukama, uzima pod Svoj Svesilni Pokrov!

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

ŽIVOTOPIS



PRIVREMENI ODLASCI IZ OBITELjI



A gledajući mnoštvo naroda, sažali se na njih,

jer bijahu smeteni i napušteni kao ovce bez pastira...

Matej. 9, 36



Zakon Boga njegovog u srcu je njegovom,

i neće se spotaći koraci njegovi...

Psalam. 36. 31


S mirnim osećanjima je starac otišao iz Pskovo-Pečerske obitelji u Velike Luke. Osećao je da je Gospod s njim i sa još većom pokornošću je bio spreman da trpi svakakve napade od ljudi.

"U Gospoda se uzdam; neću se pokolebati" (Psalam. 26,1),mislio je. Za njega su svi spoljašnji neočekivani događaji imali poseban, unutrašnji smisao. Ali duhovna deca su klonula duhom. Za Veliki post su se spremili da u Pskovo-Pečerskoj obitelji poste, ispovede se duhovnom ocu i dobiju od njega savet i blagoslov za dalji život. A sada su osetili pravu tugu i nezamenjivu potrebu za baćuškom. Ali su se plašili da idu kod njega na novo mesto služenja baćuške da mu ne bi pričinili nove neprijatnosti. Ali oni koji nisu mogli da se suzdrže su ipak otišli po duhovnu podršku. Bodreći ih, baćuška je govorio:

- Hvala Bogu za sve! Hvala Bogu što ste došli!

On je bio vešt i nepopustljiv u borbi sa neprijateljem roda ljudskog čiji je osnovni cilj bio da razdvoji pastira od njegovog slovesnog stada, da ih otme iz ruku iskusnog kormilara. Za starca je svuda kao primer služio Istiniti Pastir - Gospod Isus Hristos.

- A šta kaže Jevanđelje? Kako bi postupio Gospod naš Isus Hristos? (ili Mati Božja) - često bi pitao naš starac, prizivajući i nas na ovaj spasonosni put podražavanja.

Čuvajući u svom srcu reči Hristove:"Ja sam pastir dobri i poznajem svoje, i moje mene poznaju. Kao što Otac poznaje mene i ja Oca; i život svoj polažem za ovce" (Jovan. 10,1415), starac je bio spreman da žrtvuje sebe radi spasenja bližnjih.

U Četvrtak Vaskršnje nedelje vladika Jovan je došao u Velike Luke u pratnji namesnika Pskovo-Pečerske obitelji igumana Avgustina. Obraćajući se u svečanom govoru parohijanima, vladika je potcrtao osnovne baćuškine vrline: smirenje, bespogovorno trpljenje, odsecanje svoje volje, potpunu poslušnost Božjoj Promisli:

- Pre deset godina u Lavri prepodobnog Sergija si posekao svoje vlasi u znak odsecanja svoje volje i predao si se na potpuno poslušanje Božjoj volji. Uvek si i svuda od tada bio primer smerne poslušnosti, i sad je Božja Promisao usmerila tvoje stope u ovaj osiromašeni hram Vladičice Bogorodice, ovome duhovno pregladnelom narodu, da bi ti pazio na ovu njivu Hristovu. Uzljubi je i odgaji!

Završavajući svoj govor, preosvećeni vladika je uručio starcu palicu - nagradu od Svjatjejšeg Patrijarha Aleksija. Smerni starac nije ništa rekao u odgovor. Oborivši glavu, molio se u mislima uznoseći hvalu Bogu i Njegovoj Prečistoj Materi. Uvek je voleo da ponavlja:

"Ne nama, Gospode, ne nama, već imenu Tvome slava!"

Baćuška se već molio i za svoju novu pastvu koja je zaista bila bez nadzora. "I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i te mi valja privesti, i čuće glas moj, i biće jedno stado i jedan pastir..." (Jovan. 10,16) - sećao se Jevanđeljskih reči.

Grobljanska crkva posvećena Kazanskoj Bogorodici, jedina u gradu, bila je zaista siromašna, zapuštena, potrebna joj je bila brižna, očinska zaštita. I starac je sa svom usrdnošću pristupio radu na restauraciji. Duhovna deca su pronašla put i u Velike Luke. Već su u velikom broju počeli da se skupljaju kod dragoga oca i ovde, i oni su bili prvi učesnici njegovog dobrotvornog rada. Ko je kako mogao pomagali su mu u restauriranju hrama. Starac je i ovde morao da podnese mnogo muka i napada. Novac za generalnu opravku nisu davali, sveštenoslužitelji, mučeni zavišću, gledali su ga kao svog neprijatelja, a majstori su tražili basnoslovne plate.

Sve potrebno za opravku otac Sava je nabavljao na čudesan način. Samo se usrdno molio Bogu, a sve potrebno su mu dovozili pravo pred crkvu.

Jednom je lokalna gradska uprava poslala komisiju za proveru dokumenata za dovezeni građevinski materijal. Izvršili su proveru, sve je bilo kako treba. Članovi komisije su bili veoma začuđeni zbog toga i pitali su ga:

Kako nabavljate građevinski materijal? Mi ne možemo da ga nabavimo za izgradnju škole... posao stoji, a vi tako brzo idete sa opravkom!..

Za najkraće moguće vreme, praktično za dva meseca, hram je bio generalno opravljen, unutrašnjost hrama ponovo oslikana, čak su i spoljašnji zidovi i grobljanska kapija oslikani. Čudotvorna Kazanska ikona Bogorodice je preobražena, stavljena joj je nova biserna riza.

Nova pastva je u liku nastojatelja videla dobrog pastira-molitvenika i brižnog zaštitnika. Što se broj parohijana povećavao, ovaj hram više nije mogao da smesti sve vernike. Duhovni život je u njemu stvarno oživeo. Mnogi žitelji grada su postali istinski poštovaoci starca, ulili su se u njegovu duhovnu porodicu i tokom svih narednih godina nisu odstupali od njega.

Otac Sava je kao nastojatelj hrama ustanovio svakodnevne službe, osim ponedeljkom kada je hram zatvaran zbog čišćenja. Za vreme večernjih bogosluženja su se svakodnevno čitali akatisti, i parohijska služba je imala karakter manastirski. Posle večernjeg bogosluženja starac je dugo ispovedao vernike. Tako je bilo iz dana u dan. Ovde mu niko nije smetao, nije ga ograničavao u vremenu. Koliko je poučnih reči on izrekao ovde za vreme ispovesti! Nije bilo postupanja po šablonu, običnog formalnog poretka: razgovor koji prethodnog dana nije bio završen se nastavljao danas, a čak ponekad se odlagao za sutra. Osećalo se da u ljudskim srcima nije ostalo ni jednog grešnog uglića koji ne bi bio osvećen blagodatnim zracima divnog pastira. A koliko je tek pokajničkih suza bilo proliveno u hramu, na propovedima, u razgovorima i na ispovestima! Oca Savu su radovale pokajne suze vernika koji su malo-pomalo oslobađali svoje duše od grehovne nečistote.

Uskoro je ponovo morao da ode iz obitelji.

Preosvećeni vladika ga prebacuje u drevni Pskovski hram sa dva prestola: jedan posvećen svetitelju Nikolaju Čudotvorcu, i drugi - prepodobnom Varlaamu Hutinskom. Ovde su takođe bile potrebne opravke, i opet je, uz pomoć Božju i Carics Nebeske, hram ubrzo restauriran i lepo ukrašen. Svojim revnosnim služenjem i rečju duhovnog saveta baćuška je privukao mnoge parohijane, i oni su vredno počeli da posećuju hram. Čak su se i oni koji su ustajali protiv njega, oni koji su u početku pričinili starcu dosta muke postideli, priznali svoj greh i iskreno ga zamolili za oproštaj. A otac Sava se radovao: opet ga je čuvao Pokrov Presvete Vladičice Kojoj se zahvaljivao i usrdno Joj se molio.

Starčeva ljubav prema Presvetoj Bogorodici je bila zaista dečja i bezgranična. U svakom hramu je posebno poštovao ikone Carice Nebeske. Svoj duhovnoj deci i vernicima je davao blagoslov za služenje molebana s akatistom Bogorodici i da traže, pre svega, Njeno molitveno zauzimanje i pokrov.

"Presveta Bogorodice,pomozi nam!" s posebnim osećanjem je uvek izgovarao starac. On je uvek govorio da je najsavršesniji put u Carstvo Nebesko - zauzimanje Bogorodice kod Svoga Sina za nas grešne. Svojoj deci je davao blagoslov da izvršavaju "Bogorodičino pravilo" 150molitvi "Bogorodice Djevo, raduj se..." s troparima za posebne slučajeve iz života Presvete Bogorodice. Sve je savetovao da se mole Presvetoj Bogorodici. Naročito bi malu decu pitao s ljubavlju: - Znaš Bogorodicu?

- Znam - kaže mališa.

- Ajde da čujemo!

I nežni, živi cvetak svojim cvrkutom počinje da ispušta molitveno blagouhanije Prečistoj Djevi, čitajući molitvu "Bogorodice Djevo, raduj se!"

Baćuška je uvek imao takvu bezgraničnu ljubav prema ljudima koju nije moguće opisati, zato što je takva ljubav od budućeg veka.

"Gospode! Kazni mene, a njih spasi i pomiluj" - molio je ljubveobilni starac. Najdragoceniji dar Božji blagodat Svetoga Duha i molitva - uvek su ukrašavali život smirenog podvižnika. U zracima ovih vrlina su se grejala ohlađena u našem vremenu srca ljudi.

"Moliću se!.. Pomolićemo se!" - krotko je obećavao usrdni molitvenik, i niko se nije prevario ko je imao veru u starca.

Kako se on ovde, u ovom hramu, molio za vreme Liturgije! Za bratiju manastira, sa duhovnim žarom pominjući sve po imenima, za svoju duhovnu decu, parohijane i sve hrišćane; za "one koji nas mrze i vređaju, i koji nam čine zlo". S kakvim se molitvenim ushitom obraćao Gospodu, kakvom mužastvenošću, kakva se velika vera osećala u njegovoj molitvi! Svoje molitve je čitao pred pominjanje živih i umrlih. Ono je trajalo ne manje od sat vremena.

U ovom hramu je starac napravio dve pevnice i uveo je antifono pojanje, a nedeljom su počeli da na sredinu hrama iznose naročito poštovanu ikonu Bogorodice "Svih žalosnih Radost" n za vreme večernjeg bogosluženja su pevali akatist.

Posle akatista su ikonu uz svečano pojanje vraćali u kijot (okov), i starac je blagosiljao narod za vreme pojanja molitvi Presvetoj Vladičici Bogorodici.

Izvršivši poslušanje, baćuška se opet vratio u Pskovo-Pečersku obitelj. Ali da ostane ovde nije mogao duže od godinu dana. Morao je da podnese novo iskušenje: vladika, nastojatelj manastira, daje blagoslov ocu Savi za novo poslušanje - u selu Palici Pskovske eparhije, na 30 kilometara od Pskova, tamo gde se nekad podvizavao prepodobni Sava Kripecki. Hramu svetog velikomučenika Georgija koji se ovde nalazio je pretila opasnost od zatvaranja. Ali Gospod je pomogao starcu da i ovde učini sve što treba da se to ne dogodi. Za trud u obnovi hrama je kasnije dobio arhijerejsku povelju.

Ovo mesto je bilo blagodatno - ili kako se kaže, namoljeno (gde su se ljudi dugo i mnogo molili Gospodu na nekom mestu; prim. srb. izd). Starac je zavoleo svoju novu pastvu i jednom je izrazio svoje mišljenje o lokalnim meštanima:

Moji parohijani su svi podvižnici, mole se usrdno, sa suzama.

Pa i nije čudno!.. Zar je bilo moguće stajati na njegovoj službi bez suza? A treba je bilo mnogo. Bez treba kao što su krštenje deteta i pričešćivanje bolesnika kod kuće nije prolazio skoro ni jedan dan, a trebalo je još odvojiti vreme za obnovu hrama. Pa još su i duhovna deca dolazila sa svojim potrebama, i njih je trebalo utešiti. Ali, kao i uvek, otac Sava se radovao svakoj mogućnosti da pomogne bližnjem.

Često se događalo sledeće: ne stigne on ni da se malo okrepi, kad ispred kuće već stoje kola, došli su po njega da pričesti bolesnika. I baćuška odmah, ne dotakavši hranu, ide na poziv. Kakva radost je bila gledati starca koji je bez obzira na umor bodro žurio na pomoć potrebitom!

Čak se i neprijateljima svojim baćuška trudio da čini samo dobro.

Narod je videći usrdan trud i osećajući pastirsku brigu pohrlio u hram. Parohija je živnula, starac je to i želeo. Crkvena zajednica je ojačala, prošla je opasnost od zatvaranja hrama. Izvršivši i ovo poslušanje, očvrsnuvši duhom u teškim iskušenjima, ali sa poljuljanim zdravljem, otac Sava se vraća u svoj manastir. Ali uskoro dospeva u bolnicu. Koliko su samo molitvi sa suzama uzneli Gospodu i Materi Božjoj njegova čada! Koliko je bilo naručeno Liturgija i molebana odsluženo za njegovo zdravlje! Svi su se plašili kobnog ishoda. Ali milošću Božjom je sve dobro prošlo. Izašavši iz bolnice, starac je od srca blagodario svoju duhovnu decu za molitve, za duhovnu podršku, a bliskijima od njih je rekao:

Po svojim nemoćima bih pao, ali našli su se blagočestivi, i evo, po molitvama duhovne dece još sam živ.

Zdravlje mu se malo-pomalo popravilo. Starac se i sam radovao što mu je Gospod dao mogućnost da se još malo potrudi radi spasenja bližnjih. Ali duh zlobe, po dopuštenju Božjem, nije prestajao da pričinjava starcu različite muke. Nastavile su se bolesti, tlačenja i sva moguća iskušenja.

Đavo je počeo da sugeriše nekima od bratije da otac Sava ne vrši bogosluženja prema tipiku. Namesnik manastira ga je čak nazvao jeretikom i odstranio ga od vršenja treba i bogosluženja. Bez ikakvog razloga, bez znanja arhijereja, on je pretio starcu da ima pravo da ga istera iz manastira. Dali su mu epitimiju koja mu je zabranjivala da razgovara sa vernicima i daje im blagoslove. Prebacili su ga čak u drugu keliju u ćošku, hladnu, na severnoj strani, s prozorima koji gledaju na dvorište.

Ali baćuška je bespogovorno trpeo klevete i lažne optužbe, pritiskanja, sve je podnosio dobrodušno i molio se za sve da im Gospod pošalje smirenoumlje.

Gospode, pošalji njima i nama Duha Tvoga Svetoga, da Te poznamo Duhom Tvojim Svetim!" - s iskrenom ljubavlju prema svima koji su ustajali na njega vatreno je vapio Gospodu. Na javne zabrane da razgovara sa vernicima koji su čekali njegovu utehu, krotki i nezlobivi starac je ovako odgovarao:

- Među njima ima mnogo bolesnih od bolesti duševnih i telesnih, njihove patnje su isključivo kazna Gospoda za teške grehe. Gospod ih je doveo ovamo radi pokajanja, da bi ih urazumili i poučili. Pa kako onda da ih odgurnemo i ne utešimo?! Hristos nam je zapovedio da žalimo grešnika n da ga spasavamo, a ne da ga gubimo!

Starac je bio odlučan u svome delu. Nisu ga plašile pretnje, on nije mogao da bude drugačiji: hladan, krut, da ne primećuje tuđu nesreću. Savest mu je zabranjivala da tera od sebe one koji su mu dolazili radi duhovne pomoći i utehe, jer je uvek imao na umu svoju svrhu: da bude starac-utešitelj.

"Pa ja nikoga ne zovem kod sebe! Ovaj prosti, nemarni narod strada isključivo zbog svoje neprosvećenosti, i mnogima je od njih potrebna duhovna pomoć i rukovođenje. Ko će da ih obodri, uteši? Ako ih mi ne primimo, ako ih odbacimo, Gospod će nam reći: "Ne poznajem vas". Pa kako onda da ostavim duhovnu decu za koju ću da odgovaram pred Bogom?" - ovako je razmišljao otac Sava i bio je miran i odlučan u nošenju svog krsta.

- Oprostite mi, ali ne mogu da poslušam, - govorio je onima koji su mu zabranjivali da teši narod - onda bih išao protiv Boga i protiv savesti: ako je ova stvar bela, ja ne mogu da kažem da je crna!

Međutim, sad se trudio da teši narod uglavnom tajno, neprimetno. U hodu kaže čoveku koji ima muku reč utehe ili saveta u odgovor na njegova unutrašnja pitanja i odmah prolazi pored, skoro se ne zaustavljajući. A čovek bi se čudio: kako je starac mogao da vidi njegovu dušu? Kratka baćuškina reč je bila tako efektna i utešna za napaćenog čoveka da ga je momentalno izvlačila iz stanja uninija, on je dobijao krila vere i nade na spasenje, nalazio izlaz iz teškog stanja.

Neki od žitelja svete obitelji su čak i na duhovnu decu starca gledali popreko, sa nezadovoljstvom.

- Dosadili su nam stalno jedni te isti poklonici! - sa očiglednom ljutinom su govorili.

Želeći da se pomole zajedno sa duhovnim ocem čada su u velikom broju dolazila u obitelj u nedelje u koje je otac Sava trebalo da služi, ali njegov red su počeli da krše, premeštaju, tako da ni sam baćuška nije unapred znao kada je njegova nedelja za služenje. Napadi lukavog su činili sve da razdvoje pastira i slovesne ovce. Starac je tugovao, videći kako čada očajavaju i trudio se da ih uteši kako je mogao. Jednom je nekom duhovnom čadu dao listić papira i rekao joj da da i drugima da ga pročitaju:

Uteši sve, samo nemojte da očajavate! Radujte se uvek i u muci!

A na listiću su bili napisani stihovi:



Neka ljudi grde i ocrnjuju,

Zloba njihova me ne plaši...



Ocu Savi, istinskom podvižniku obdarenom unutrašnjim, umnosrdačnim delanjem, koji poseduje dar Božanske blagodati, napadi duha zlobe ne samo da nisu štetili, nego su ga još više jačali i duhovno čeličili. On nije prekidao opštenje sa narodom, i narod se tome radovao, uznoseći hvalu Gospodu i blagodarnost za Njegovu veliku milost.

Arhijerej je, saznavši za sve nezakonite radnje namesnika, ukinuo sve njegove odluke koje se tiču starca i vratio baćuški sva prava. Namesnik je uskoro dobio od Gospoda ozbiljno urazumljenje u vidu bolesti. Tada je pozvao oca Savu, zamolio ga za oproštaj i pomazao se svetim mirom. Zloba se polako stišavala. Posle ovih događaja starac je revnosno počeo da insistira na tome da se obnovi u obitelji drevna tradicija - čin neprestanog čitanja Psaltira, jer "čitanje Psaltira ubija svako zlo i ograđuje sve mirom i ljubavlju".

Nastojatelj je dao blagoslov za to, a Svjatjejšij Patrijarh Aleksije je proglasio obnavljanje tog čina. Ocu Savi su dali dodatno poslušanje - da upravlja čitanjem, da bude načelnik Psaltira koji se čita bez prestanka. On s radošću prihvata ovo poslušanje kao blagoslov Same Carice Nebeske i uspešno ga izvršava. Uz Božju pomoć i učešće nekih duhovnih lica baćuška je napisao "Karakteristike tipika Psaltira koji se neprestano čita". Ovo blagočestivo čitanje traje i dan-danas. Otac Sava je usrdno nadgledao ovo delo stalno sve do same smrti.

Muke, optužbe, klevete i najrazličitija iskušenja su se odrazili na starčevom zdravlju: njegove telesne snage su slabile iz dana u dan. Trudio se da ne pokazuje da je bolestan, samo je češće počeo da traži da se mole za njega. Sa zadivljujućim mirom je očekivao bliženje svoje smrti. Po blagoslovu vladike otac Sava je već odavno pripremio sebi mesto u Bogosazdanim pećinama, ali jednom su mu predložili da ustupi pripremljeno mesto umrlom shimniku, a drugo mesto mu nisu odobrili.

Starac je počeo često da govori o smrti, svu nadu polažući u Presvetu Vladičicu Bogorodicu.

- Ona će me dovesti - govorio je on - da se poklonim Sinu Njenom.

Neka od duhovne dece su tražila od starca da se moli za njih da ih Gospod ne odvoji od njega u budućem životu.

- Ako zadobijem smelost, moliću Gospoda, - odgovarao je starac - a vi budite uvek prosti, nezlobivi, iskreni: prostota i iskrenost su prijatni Bogu. Dajte milostinju i pominjite za pokoj duše prisnopamjatnog protojereja Jovana Sergijeva i blaženu Kseniju. Molite se, kajte se, pričešćujte se Svetim Hristovim Tajnama. Čitajte više Jevanđelje, u njemu piše sve slatko za srce i uči smirenju, a smirenje iskorenjuje sve strasti i privlači u dušu blagodat Božju. U tome i jeste spasenje. Ali ne zaboravljajte da neprijatelj nagoni uninije na svaku dušu koja želi da se spase. Čuvajte se od osuđivanja bližnjih, a da ne biste došli u ovo iskušenje, nemojte gledati tuđe postupke. Smrt je željena za one koji vole Boga, a strašna za nespremne, one koji se nisu naučili hrišćanskoj ljubavi.

Pateći zbog predstojećeg rastanka sa svojim voljenim starcem, duhovna deca su pojačala molitvu Gospodu i Majci Božjoj.

I po njihovim usrdnim molitvama desilo se čudo - otac Sava je ostao živ i počeo je da se brzo oporavlja.

Očigledna čuda Božja nisu ostala neprimećena... Gde god da se pojavljivao starac, s kim god da je razgovarao, svuda su po njegovim svetim molitvama ostajali tragovi delovanja blagodati Božje na ljudska srca. Ljudi su se preporađali, nalazili su istinski cilj života i istinsku sreću na zemlji, jer je zemlja za njih postajala nebo. Radujući se svom preporodu, oni su blagodarili starcu i slavili Gospoda za Njegovu neizrecivu milost prema njima. Tako je baćuška pretvarao u život Spasiteljeve reči: "Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je na nebesima" (Matej. 5,16).

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!


ŽIVOTOPIS



PODVIG SPASENjA BLIŽNjIH



Ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego he imati svjetlost života.

Jovan. 8,12



Ništa Bogu nije toliko milo kao koristan za sve život.

Sv.Jovan Zlatoust


Svako od nas je sam iskusio kako je teško ići putem ka spasenju bez rukovođenja, bez iskusnog duhovnog savetnika. "Ko ide samovoljno (naročito inočkim putem) bez jevanđeljskog razuma i bez ikakve pouke - kaže sveti Marko Podvižnik - taj se mnogo spotiče". I Gospod nam kao čedoljubivi Nebeski Otac šalje, grešnima, takve vodiče u vidu staraca.

Mada se u poslednje vreme i smanjio broj dobrih učitelja, ali oni postoje i postojaće sve do skončanja veka, jer se Gospod brine za naše spasenje i u sva vremena i na svim mestima nam postavlja svoje svetiljke. I hrišćanin, koji s molitvom traži sebi učitelja, uvek ga može naći. Sveti Vasilije Veliki kaže: " Ako neko bude usrdno tražio dobrog učitelja, obavezno će ga naći". A sveti Simeon Novi Bogoslov uči: "Molitvama i suzama umoli Boga da ti pokaže čoveka koji bi mogao da te dobro sačuva", i dalje kaže:" Bolje se nazivati učenikom učenika, nego živeti samovoljno i kupiti beskorisne plodove svoje volje" (Dobrot. 83,109).

Ali ako neko i u slučaju usrdnog traženja ne može da pronađe duhovnog učitelja i rukovodioca, tada treba da postupi prema savetu starca Pajsija Veličkovskog koji u svom pismu jereju Dimitriju predlaže korišćenje učenja Svetih Otaca kao rukovođenje starca. Ali put starčeske brige je u sve vekove hrišćanstva bio priznat od strane svih velikih pustinjaka, otaca i učitelja Crkve kao najpouzdaniji i najpodobniji.

I zaista, svetovni ljudi, a naročito monasi, osećaju i na delu vide veliku duševnu korist od duhovnih saveta i pouka staraca koji, uzlazeći po stepenicama duhovnog savršenstva, blagodaću Božjom postaju visoki obrasci blagočešća i kao prijatelji Božji, još za svog života bivaju udostojeni da postanu za sve verne pred Bogom pouzdani molitvenici i zastupnici. Preko njih bolesni dobijaju iscelenje, besomučni se oslobađaju muka, oni koji su izgubili nadu u svoje spasenje ponovo zadobijaju nadu i radost, grešnici dobijaju oproštaj.

Na služenje narodu u podvigu starčestva otac Sava je krenuo radi ispunjenja volje Božje i zaveta svojih učitelja, i do poslednjih dana svog života je samopožrtvovano nosio ovaj podvig. Njegova svetla ličnost rasejava i u potpunosti opovrgava lažnu predstavu nekih mirjana vezanu za neaktivnost i jalovost monaha. Po njihovom mišljenju, u inočku odeždu se oblače samo oni koje je odbacio život, koji ne žele da se trude, neće ni o čemu da se brinu.

Otišavši iz sveta, starac se u potpunosti predao služenju narodu da bi spasavao svet. Njegov način života i čitav izgled nisu bili onakvi kakvima mi zamišljamo podvižnike pustinjake odsečene od običnog života, ljude-askete. Ovo nije bio strogi, surovi podvižnik koga se došljak iz sveta plaši kad mu se približi, već ljubveobilni, srdačni starac koji svetli duhovnom radošću. Njegov život je bio uvek tesno povezan sa životom ljudi. Milosrđe i jevanđeljska ljubav prema narodu, zavladavši svim njegovim bićem, još više su ga nadahnjivali na starčesko služenje koje je uzeo na sebe posle smrti svojih učitelja.

Skoro polovinu svog zemaljskog stranstvovanja otac Sava je proživeo u svetu, iako je srcem i pobožnim mislima bio iznad svega svetovnog. Pažljivo pročitavši sva poznata dela Svetih Otaca, pod rukovodstvom svojih učitelja, kao i na sopstvenom iskustvu poznavši nauku duhovnog života, on ne samo da je sam prihvatio pravila duhovnog života, nego je i drugima mogao da ih razjasni.

Videći krutost i okamenjenost srca mnogih ljudi, baćuška je patio zbog njih. Činila bi ga tužnim njihova udaljenost od Boga i snagom svoje ljubavi se trudio da im usadi žudnju za spasenjem, da odagna uninije i dosadu, jer su to prvi neprijatelji našeg spasenja. Otac Sava je više voleo da govori o utehama Hristove ljubavi, nego o užasima muka i kazni. Nikada nije pretio i prekorevao zbog greha, već je samo molio:

- Bojte se da uvredite Boga, da Ga ne razljutite.

Kao i prepodobni Serafim Sarovski on nije voleo da grdi zbog poroka, već je samo razotkrivao strašne posledice ili bi tek ponekad, u krajnjoj žalosti, mogao i strogo da razobliči. Tada bi govorio istinu u lice i upozoravao:

- Ako ostanete sa strastima i zlobom - ginete! - ali odmah bi tražio oproštaj za oštrinu i strogost:

- Ako budem ćutao, onda nećete znati za svoje greške i nećete se ispravljati.

Osobina koja ga je odlikovala tokom celog njegovog života je bila prostota: prostota osećanja, prostota ponašanja, reči i misli. A takva prostota je nevinost duše. Baćuška je čudesno spajao u rečima i postupcima svojim dubinu starčeske mudrosti sa dečjom prostotom. Često bi govorio:

- Živite jednostavnije, volite prostotu... Gde je prosto, tamo je na stotine Anđela, a gde je složeno, tamo nema ni jednog. Ako budemo živeli kao mala deca, blagodat Božja će stalno prebivati u našoj duši.

Plamteći ljubavlju prema ljudima, starac je želeo da i njima udahne isto osećanje. Koliko je utehe, mira, radosti ulivao on u dušu žalosnih i preopterećenih svojim blagodatnim poukama, besedama i molitvom.

Zaista, mnogo može molitva pravednika! Starac je voleo da se moli, smela i delatna mu je bila molitva. U njoj je nalazio snage za dalji trud, u njoj je nalazio mir i radost svom srcu, u njoj se odmarao od teških pastirskih poslova i mučnih briga. Bogomislije je bilo njegov život, stalna molitva - uteha. Voleo je da se moli kod žrtvenika, da izdvaja čestice na proskomidiji za sve, tiho izgovarajući:

- Ja sam grešan, ali ne mene radi, već radi blagodati sveštenstva koja je na meni i u meni prebiva, Gospode, usliši i pomozi svima!

I često je sa suzama izdvajao čestice za namučene, bolesne, paćenike, i radi svoje krepke vere, dobijao je od Gospoda ono što je tražio na korist stradalnicima. Koliko je opsednutih, duševno bolesnih dolazilo kod njega i u Trojice-Sergijevu Lavru, i u Pskovo-Pečerski manastir, gde su se njegovim molitvama oslobađali od svojih bolesti! Nikada ga niko nije opterećivao, već je on sve žalio.

A kada bi video kako teški bolesnici ozdravljuju, onda bi svom dušom blagodario Boga i radovao se zbog njih.

Naročito je starac voleo da služi Božanstvenu Liturgiju. S kakvim je umilenjem srca prinosio Beskrvnu žrtvu "za sve i za sva", za žive i umrle. Stajao je kraj prestola kao da je uznesen na nebo, sa strahopoštovanjem i nezemaljskom radošću u očima. Lice bi mu se ozarilo jarkom svetlošću, oči su mu sijale neizrecivim blaženstvom, a obrazi bi se blago zarumeneli. Osećalo se da on preživljava onaj zanos o kome je govorio apostol Pavle: "Znam čovjeka u Hristu koji prije četrnaest godina - da li u tijelu, ne znam, da li izvan tijela, ne znam, Bog zna - bi odnesen do trećega neba... bn odnesen u raj i ču neiskazane riječi koje čovjeku nije dopušteno govoriti" (2 Kor. 12, 2, 4). O ovom duhovnom ushićenju baćuška je rekao:

Ni jedan najsrećniji porodični par, ako čak i živi blagočestivo, ne oseća takvu sreću i radost kakvu oseća sveštenoslužitelj prilikom dostojnog služenja Liturgije.

Za vreme pojanja: "Tebje pojem, Tebje blagoslovim..." starac je sa dubokom verom vapio Gospodu: "U bezdanu grehovnom se valjajući, neispitani bezdan milosrđa Tvoga prizivam, od truleži me izbavi, Gospode..." Pri tome se on nije molio toliko za sebe, koliko za druge - svoje bližnje, sve hrišćane. I decu duhovnu je učio da se tako mole, pominjući sve u svojoj molitvi.

Baćuška je služio bez nameštenih efekata i nije ih voleo, držao se sasvim prirodno i prosto. Voleo je urednost u svemu, nije voleo kada neko kasni ili, suprotno, bez razloga žuri. Njegova intonacija glasa je za vreme molitve izražavala nepokolebivu sigurnost i unutrašnju snagu. Osećalo se da se njegova molitva izliva iz dubine čiste, duboko verujuće duše i da je puna smisla i nadahnuća. Molio se glasno i smelo, kao da razgovara sa Bogom.

Srca ljudska su sama osećala kako je lako i radosno moliti se zajedno sa starcem. Njegova molitva je dirala u dubinu duše i stvarala uslove za istu takvu pobožnu i usrdnu molitvu. Kod baćuške nisi mogao da osetiš zamor, premorenost od Božanstvenih službi, čak ni kada je bio u dubokoj starosti. Crpeo je snagu u Svetom Pričešću. Voleo je da se i njegova duhovna deca često pričešćuju, naročito na njegovim službama. Bio je čovek žive, veoma duboke vere. A živa vera je živo opštenje sa Bogom! Kao plameno verujući čovek koji traži visine bogoopštenja, u pričešćivanju Hristovim Tajnama video je stvarno sjedinjenje sa Hristom. Tu prebiva Sam Hristos! "Ovo je Telo Moje... ovo je Krv Moja ...". A gde vera pada, tamo pada i težnja ka zajedništvu sa Bogom. Po molitvama oca Save u duši svakog čoveka se javljala jaka pokajnička skrušenost, svest o svojoj ogrehovljenosti, krivica pred Bogom, tako da su unutrašnje i spoljašnje suze vidljivo umivale dušu. Nema sumnje da je starac znao da će doći do takve skrušenosti, pa je zato odlučno davao blagoslov za pričešćivanje.

Nalazeći se stalno sa ljudima, otac Sava je umeo da čuva unutrašnje delanje, usredređujući se u molitvi srca.

Iako se baćuška trudio da sakrije svoje podvige i blagodatne darove, unutrašnja preživljavanja i molitvena ozarenja, po svemu je bilo jasno da je njegova molitva bila veoma delatna, jer je na sva složena pitanja onih koji su mu dolazili dobijao otkrovenja odozgo. Jednom je rekao:

Mene mnogi vole. Ali, avaj! Razumeju me samo neki, i to delimično.

Stoga nije čudno što je starčeva vesela prostota mnoge prevarila. Njegova svetost je bila u tajnim, skrivenim delima. Bilo mu je apsolutno strano osuđivanje; bio je preispunjen molitvom, ljubavlju, celomudrenošću, rasuđivanjem i drugim vrlinama, kao i onim istinskim smirenjem zahvaljujući kojem je trpeo i dobrodušno podnosio sve lažne optužbe i intrige, čineći dobro onima koji su ustajali na njega i ne praveći razlike između jednih i drugih. Svi su mu bili podjednako važni. I najzad, pamteći zavet svog duhovnog oca - da među sveštenoslužiteljima bude poslednji, otac Sava je dobrodušno nosio taj krst, čineći ustupke svima i smirujući se bezgranično tako da su se neki sablažnjavali o njega, sumnjajući u ispravnost njegovog puta. Bilo je i nekoliko slučajeva da su čada odlazila od njega. Ali on se nije vređao i govorio je: "Prema mojim gresima je i nagrada", a sam nije prestajao da se moli za njih i da im želi spasenje. Kasnije su se oni obično s iskrenim pokajanjem vraćali. Nekima je baćuška govorio:

- Grešnik sam ja, ali Hristov, a Hristos ni grešnike od Sebe ne odbacuje, ako se grešnik kaje i želi da bude sa Hristom.

Sav život starca Save predstavlja poučan obrazac istinskog hrišćanskog podvižništva, plamene vere u Boga i samopožrtvovane ljubavi prema bližnjima. Uprkos svojim poodmaklim godinama, kada mu je bilo već više od 80, iako sa stalnim duhovnim i telesnim naporima, okružen raznovrsnim neprijatnostima, spoljašnjim i unutrašnjim, baćuška je zadivljujuće spajao u sebi mladićku svežinu i bodrost: izgledao je mlađe nego što je bio. Bodrost duha i mladićku životnu radost je sačuvao sve do kraja svog života.

- Duša ljudska nikada ne stari! - uzvikivao je često baćuška, naročito u dane vaskršnje radosti. Belo, glatko, prijatno lice živog, veselog pogleda plavih očiju uvek je sijalo svetlom radošću. Veselo, dobrodušno raspoloženje ga skoro nikad nije napuštalo. Glas oca Save je bio mek, prijatan za slušanje i izražajan, naročito na bogosluženjima. Pevao je s naročitim nadahnućem. Baćuška je posedovao retko oštro, dobro pamćenje, naročito vizuelno, živu maštu, velika iskustveno bogoslovska i naučna znanja, živ i zanimljiv besednički dar.

Starac je voleo prirodu, kao uopšte i sve lepo u svetu, voleo je da se pomoli na Svetoj Gori. Ali ova njegova ljubav prema lepom je bila istinski monaškog karaktera - Boga radi! Boga radi je voleo i da obnavlja hramove Božje. Ljubitelj pojanja Boga radi, voleo je i skladno, živo, lepo molitveno pojanje. Boga radi je voleo i radovao se kada bi obitelj ukrasili divnim cvećem, i Boga radi je voleo da vidi i radost i zadovoljstvo u ljudima. A sebe je takođe Boga radi lišavao svega onoga što je moglo da ga odvuče od težnje ka višim, nebeskim dobrima, dobrovoljno izgoneći iz svog kelejnog života sve ono što je pružalo zadovoljstvo drugima.

Sve dobrovoljne darove mnogobrojnih posetilaca starac je odmah delio ništa ne ostavljajući sebi. Pritom je govorio da molitva stvara nekoristoljublje, a za monaha je sve suvišno smetnja. Ali on nikada nije vređao dobročinitelje odbijanjem njihovog dobrog dela, sve je prihvatao da bi kasnije razdelio potrebitima. A svi su hteli da dobiju iz njegovih blagodatnih ruku makar i najmanji poklončić.

- Ja nemam svog novca! Meni daju priloge i ja delim priloge - govorio je baćuška. - Često ni ne znam ko mi je i odakle poslao ovaj ili onaj prilog. A ja dajem tamo gde postoji potreba, gde ta žrtva može da donese korist.

Starčev život se nije delio na javni i privatni. On nije imao lični život: Baćuška je u potpunosti pripadao narodu. Zbog svog dobrotvornog rada je često bio na meti "svojih" i "tuđih". Ali podvižniku nisu štetili napadi duha zlobe, već su još više učvršćivali njegov duh u neprestanoj molitvi. I sledeći učenje prepodobnog Jovana Lestvičnika on je tukao "neprijatelje imenom Isusovim, jer nema jačeg oružja ni na zemlji, ni na nebu".

Učio je da volimo muku, poniženja, grdnju, da ne bežimo od neprijatnosti, i sav njegov mnogostradalni život je bio potvrda njegovih reči o koristi trpljenja. U svojim molitvama je tražio od Boga:

" Daruj mi, Gospode, da budem nepoznat i vređan u ovome veku".

Duhovna deca su znala da njihov baćuška sav svoj život provodi u neprestanoj molitvi, trudu i mukama, i ne samo da se nikad ne trudi da pobegne od njih, nego im se dobrovoljno pokorava, uvek je spreman da sa radošću izdrži ma kakvu klevetu, uvredu, grdnju. Otac Sava je govorio ovako:

- Koliko god da ocrnjuješ monaha, crnji od rase ne može biti!

Jevanđeljska ljubav je podržavala u njemu svetlost razumnog rasuđivanja, i stoga se on radovao u svakoj teškoj prilici.

Jednom su ga slučajno na celu noć zakl3učali u pećini, a on se obradovao mogućnosti da se tamo pomoli. Baćuška je često ponavljao:

- Što je više muke, više je i spasenja! Čine nam zlo, a mi ćemo da tražimo kod njih dobro i da im činimo dobro, i tim dobrom ćemo brzo da pobedimo zlo.

Starac je svuda donosio mir i spokojstvo. Kao pravi mirotvorac, svim snagama se trudno da unese mir među zavađene i iskreno se radovao kada bi uspeo da uništi neprijateljstvo.

Hvala Bogu! Pomirili su se! - govorio je.

Otac Sava je ovaploćivao u sebi ideal istinskog pastira i kao verni služitelj Gospodnji koga je On obdario darom molitve, darom utehe i iscelenja, sakupio je veliku duhovnu porodicu, pokazavši silu Božju koja se projavljuje kroz izabranike Njegove u naš nemarni, neverni vek.

U vaskršnje dane starac je bio posebno bodar i veseo.

" Milošću Božjom - piše jedna od njegovih duhovnih kćerki - doživela sam sreću da budem za vreme odmora u Pskovo-Pečerskoj obitelji na Strasnu i Vaskršnju sedmicu. Na oca Savu je bio red da služi Strasne sedmice.

Međutim, on tada nije služio. Ali onda se naša tuga pretvorila u radost: otac je služio cele Vaskršnje nedelje, služio je sa takvom snagom osećanja, s takvim žarom i ushićenjem, da se činilo da je njegova radost bila bezgranična - mogla se čuti u svakom zvuku njegovog glasa, videla se u svakom njegovom pokretu. U odgovor na svetu radost starca iz dubine srca vernika se podizao ushit vaskršnje radosti. Kako su se svi osećali lako i radosno! "Kao u raju!" - šaptali su vernici, i mnogima su tekle suze ganutosti. A kada je baćuška kadeći brzo, " vesela koraka" prolazio po hramu sa vaskršnjim pozdravom: "Hristos Voskrese!" - pobožna osećanja mase vernika su dostizala najviši stepen. "Voistinu Voskrese!" odgovarali su radosno vernici, i svima je u očima sijala prava vaskršnja radost.

I takva je ljubav bila prema svima u našim srcima da su sve uvrede bile zaboravljene, hteli smo sve samo da volimo, žalimo i želimo da svi budu sa Vaskrslim Hristom!"

Baćuška nas je radovao i svojim vaskršnjim poslanicama koje je svake godine delio onima koji su bili s njim u obitelji tih radosnih dana, a drugoj duhovnoj deci je te poslanice slao kao pisma. Brinući se za to da svi budu utešeni, baćuška je nekoliko puta proveravao svoja čeda - sekretare:

- Da niste zaboravili u Kazanj da pošaljete? A u Ovruč, Suhumi niste zaboravili?

- Ne, oče, svima smo poslali!

I starac se radovao kada bi čestitka bila svima poslana, kada su svi bili utešeni, i ljutio se kada bi nekog zaboravili. Tada bi opet davao naredbu:

- Danas da ste poslali, bolje ikad nego nikad!

Tako da je čista, svetla vaskršnja radost stizala na sva mesta gde su živela njegova duhovna deca, a zatim i čestitka-odgovor: "Vaistinu Hristos Voskrese!" kao eho se vraćalo starcu.

Kada je baćuška delio vaskršnja jaja napolju, po izlasku iz hrama, narod ga je sa svih strana okruživao tako da nije mogao da prođe. Obično bi se otac Sava s mukom probijao kroz gomilu vernika prema svojoj keliji, sve uz put tešeći i blagosiljajući.

Baćuška je često obraćajući se svojoj deci govorio:

Učini mi ljubav i milost! Uradi to i to! Nastavljajući pouku govorio je:

Činite više dobrih dela. Dobro delo je skuplje od hiljadu poklona!

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

ŽIVOTOPIS



ZAVEŠTANjA STARCA



Ali molim sve i preklinjem:

neprestano se za mene molite...



Čitajući žitije i duhovno-moralne pouke podvižnika blagočešća Svete Apostolske Crkve, otac Sava je našao u njima blagočestivi savet da lica u poodmaklim godinama, kao i slabi i bolesni treba za slučaj smrti da ostave zaveštanja. Pošto je bio u dubokoj starosti (80 godina) i osećao je telesnu slabost, shiiguman Sava je za slučaj svoje smrti ostavio ovakvo zaveštanje:

Zaveštanje svima:



"Draga moja voljena duhovna deco! Moj put se uskoro završava. Uskoro će me smrt rastaviti od vas. Ostavljam vam u nasledstvo svoje zaveštanje, ne zaboravite moje reči.

Pamtite uvek glavni cilj života zadobijanje Svetoga Duha. Imajte strah Božji, čuvajte čistotu duševnu i telesnu, sa trepetom i smirenjem poštujte veličanstvo Božje. Bežite od nečasnosti i stremite blagočešću.

Budite uvek u trudu, postu, bdenju, neprestanoj molitvi. Bojte se ispraznosti, trudite se da izvršavate sve zapovesti Božje

Vaše blagočešće će radovati moj duh. Za mene nema veće radosti od toga da znam da se moja duhovna deca drže istine i blagočešća (pobožnosti).

Spasavajte se, čeda moja ljubljena! Budite dobri i milosrdni, ne činite nikome ono što sami sebi ne želite. Pamtite: spasenje svoje zadobijamo samo onda kada ne narušavamo sreću drugih. Najdragocenije u čoveku je duša, i mora se u čoveku poštovati duša (slika Božja). Slaviti Boga znači ne osućivati bližnjeg. Ako tražiš od Gospoda pomoć, onda sam pomozi bližnjem; ako moliš za oproštaj grehova sam oprosti bližnjem.

Imajte mir i ljubav meću sobom da bi se Hristos uselio u srca vaša, ali ljubav mora da bude istinita, da traži spasenje bližnjih, a ne da bude lažna. U duhu krotosti i ljubavi pomažite jedan drugome da se oslobodite grehova, ali čuvajte se osuđivanja i grubog razobličavanja. Ne budite sami grubi i laskavi, nego od drugih strogost, grubost i uvrede podnosite sa radošću, a laskavost i čovekougađanje odbacujte. Trpite bezgranično, praštajte bezbroj puta. Nosite trpeljivo svako svoj krst i slabosti drugih, ne padajte duhom i ne ropćite, i za sve se zahvaljujte Bogu. Dobrodušno podnošenje muka i bolesti i nežna briga prema bolesnima su iznad posta i molitve, i za sve ovo se dobija nagrada od Gospoda.

Nemojte da želite praznu čast i slavu, zavolite smirenje i krotost. Smirenje i ljubav iz duše i tela iskorenjuju sve grehovne strasti i privlače blagodat Božju. U tome i jeste spasenje.

Najviše se bojte i sećajte se smrtnog časa i Drugog Hristovog dolaska!

Kada se nađete u muci ili iskušenjima, čitajte Slatkom Isusu Hristu kanon s akatistom i molebni kanon Bogorodici " Mnogimi soderžim napastmi". Da biste prosvetlili dušu, da bi vam se otvorile duhovne oči sa pažnjom čitajte 17. katizmu.

Nemojte da vam i jedan dan prođe bez ispunjenja Bogorodičinog pravila - 150 molitvi "Bogorodice Djevo, raduj se". Ne zaboravljajte da celivate svoj krstić ujutru i uveče da biste osvetili svoje duše zracima blagodati.

Volite Jevanđelje, češće ga čitajte, sve što je napisano u njemu je slatko za srce i spasonosno za dušu. Naročito često čitajte Besedu na gori Spasitelja (Matej. 5,112), 15. glavu Jevanđelja po Jovanu o ljubavi i Poslanicu apostola Pavla Rimljanima (gl. 13), gde je pokazano kako treba da živi hrišćanin. Koliko možete čitajte molitve koje sam vam delio. Izučavajte knjige koje sam zbog vas napisao. One će razrešiti sve vaše nedoumice.

Zavolite jednostavnost, nemojte da mudrujete lukavo. Unutrašnja radost dolazi kroz prostotu, a visokoumlje dovodi do maloverja i neverja i odvodi nas sa puta spasenja. Ne budite lukavi... Ako vas budu pitali: "Da li verujete?", direktno kažite: "Da, verujem!" Nemojte da odbijate Gospoda, ne skrećite u lukavstvo.

Još jednom vas podsećam, dragi moji: nema spasenja za onoga ko se nije pokajao u ovom životu, a istinsko pokajanje je u očišćenju srca od strasti i poroka, u ispravljanju poročnog života. Mehaničko nabrajanje grehova na ispovesti ne spasava dušu, to je gadost pred Bogom i hula na tajnu Svete Pravoslavne Crkve. Češće se pričešćujte Svetim Hristovim Tajnama.

Pamtite da će vaša briga da zadobijete Duha Svetoga, vaša ljubav prema Spasitelju, Bogorodici i svetim nebeskim žiteljima, kao i prema bližnjima i neprijateljima, vaše smirenje i pokornost volji Božjoj da uzveseli duh moj neizrecivom radošću.

Poslednja reč koju vam upućujem je molba za molitvu. Sećajte me se i molite se da Gospod upokoji moju dušu u Svojim obiteljima, ali molitva mora da odiše nadom, a bez nade je molitva grešna.

Molim vas i preklinjem, dragi moji, ne propuštajte svoj čas za Psaltir koji se neprestano čita i marljivije se molite jedni za druge, za srodnike, za sve koje poznajete i za sav svet, za sve umrle koji vape za našim molitvama, jer je to velika pomoć za njihove duše.

Dajte milostinju. Molite se za pokoj duše prisnopamjatnog protojereja Jovana Sergijeva, blažene Ksenije, mojih upokojenih duhovnih otaca: episkopa Venijamina, shiarhimandrita Ilariona, shiigumana Aleksija, jereja Jovana (koji me je krstio), mojih roditelja Mihaila i Katarine i srodnika: Vere, Jevdokije, Julijanije, Lukije, Tatjane, Grigorija, vojnika Vasilija, vojnog kapetana Petra s njegovim vojnicima, Mihaila, Ane, Josifa, Agafije, Jovana, Ane, devojke Paraskeve, deteta Rodiona, deteta Varvare, deteta Teodore, deteta Natalije.

Pamtite "Svakodnevna pravila hrišćanskog života" i "Za šta se treba zahvaljivati Bogu". Neka se sve ovo čuva u srcima vašim, jer je sve to hrana i život duše.

Živite mirno, trpite sa radošću muke i bolesti koje vas snaću i čuvajte sve ono što ste čuli od mene. Poveravam vas, draga moja deco duhovna, Onoj Kojoj je oduvek naznačeno da postane Majka Željenog Izbavitelja ljudi iz adskog zarobljeništva - Presvetoj Vladičici Djevi Bogorodici. Ona će biti vaša Igumanija i Zaštitnica od svih strela neprijateljskih, neprijatelja vidivih i nevidivih".



Duhovno zaveštanje bratiji:



"U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Duboka starost i bolesti mi nagoveštavaju blisku smrt, moje preseljenje iz privremenog života u život večni. Ne znam da li sam predodređen za spasenje ili sam osuđen na večne muke... Ali ne očajavam... Živeo sam verujući u Boga, očekujući sveopšte Vaskrsenje i Strašni Sud. Prelazim u drugi svet sa nadom u pomilovanje zbog zauzimanja Presvete Bogorodice i svih svetih. Za najviše služenje za sebe sam smatrao da budem rob svih pravoslavnih hrišćana. Razgorevajući se Hristovom ljubavlju, želeo bih da prigrlim sav rod ljudski i da umrem u bolestima i mukama za spasenje svih.

Dragi moji oci i braćo u Hristu, zaista nije bilo i nema u mom srcu ljutnje ni na koga od vas; ako je zla sila gonila nekada nekoga od vas da učini, kaže ili pomisli nešto loše, onda sa ljubavlju opraštam svima sve; oprostite i vi meni nedostojnom koji vas iskreno volim, ali ne umem da vam dokažem svoju ljubav. Molim vas, učinite mi ljubav, ne lišavajte me poslednjeg dobročinstva - vaših svetih molitvi za mene Gospodu.

Ako zadobijem kod Gospoda smelost, onda se i ja nadam da ću se zauzeti za sve vas pred Njim, a naročito za one koji me budu pominjali u svojim molitvama.

Neprestano čitanje u obitelji Psaltira koje je uvedeno po blagoslovu visokopreosvećenog Jovana, mitropolita Pskovskog i Porhovskog, nadam se da će kako za vreme mog života, tako i posle smrti biti nastavljeno bez promena. Gospod će nagraditi za ovo blagočestivo delanje sve usrdne, a pokaraće lenje i nemarne.

Molim vas da telo moje sahranite u Bogosazdanoj pećini ma kada i ma gde da Gospod blagoslovi da odem iz ovog života. Krstove, knjige, ličnu odeću i ostalo sve zaveštam obitelji.

Molim vas da ispunite moje zaveštanje, i neka vam pomogne u tome Gospod, a Bogorodica i naši svetitelji, prepodobni Mark, Jona, mati Vasa i prepodobnomučenik Kornilije da izmole blagoslov Božji za sve koji žive u obitelji, i obitelj naša neće osiromašiti.



Svjato-Uspenski Pskovo-Pečerski manastir.

Mnogogrešni shiiguman Sava koji moli za vaše svete molitve".

STARAC SAVA PSKOVO-PEČERSKI
GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

ŽIVOTOPIS



POSLEDNjE GODINE ŽIVOTA I SMRT



...pravednik će se spominjati uvijek...

Psalam. 112, 6



Telesne snage starca su pred kraj života sve više i više slabile, uz to mu je od Boga bilo otkriveno da će njegova smrt nastupiti iznenada, te je on stoga iščekivao smrtni čas stalno. U jednoj pesmi on ovako opisuje svoja osećanja:



Moj put ka večnosti je tako blizak!

A o smrti tako malo znam:

Neizvesno je kada će doći,

Ali Bog je hteo da bude iznenada!



Ne bih hteo da kao starac besplodni

Pred tron Gospoda Slave izađem,

Nego da sa sobom spasene duše

Pred Hrista izvedem.



Iskupitelju moj, Isuse!

Hoć smrti mi s Tobom strašna nije,

No da prazan pred Tebe se javim,

Eto šta ms, Bože, većma straši.



I zamislih se ja nad sobom...

Pa vas molim, moji dragi:

Sahranite me u grobu pećine

Pod Raspećem Krsnim.



Budi uvek, Sveti Krste, nad grobom,

Gde prah moj počivao bude,

Moju dušu, Isuse Najslađi, pomiluj!

I sa svepšma je upokoj.


Ovu pesmu je starac napisao za vreme odmora u Gruziji. Sa smirenjem i skrušenošću zbog svoje nedostojnosti na kraju stiha je dopisao: "Mnogo godina sam na svetu proživeo, ali dobrih dela nisam nakupio". Uprkos krajnjoj fizičkoj slabosti, on se trudio da to ne pokazuje, naročito ne pred svojim čadima da ih ne bi rastuživao, i prevazilazeći slabost telesnu nastavljao je da sve teši. Uobičajena veselost njegove prirode mu nije dozvoljavala ni da pomisli da će ubrzo otići u večni pokoj.

Sa zadivljujućim spokojstvom duha čekao je bliženje svoje smrti. Njegova dečji čista duša, sijajući svetlošću blagodati, odavno je već spremna za prelazak u večnost, i u suštini svojoj ga smrt nije plašila. Govorio je o njoj kao o radosnom događaju, svu svoju nadu polažući u milosrđe Božje, a ne u svoja dela. Samo ga je ljubav prema duhovnoj deci, budućim siročićima, primoravala da se drži za život i da se trudi da zaleči svoj organizam. Međutim, poneke od svoje duhovne dece starac je postepeno počeo da priprema za predstojeći rastanak. Bliskoj duhovnoj deci baćuška je ispričao da mu je Gospod otkrio kada će umreti:

- Rečeno mi je da ću živeti još 5 godina, a ako se duhovna deca budu pojačano molila i ispravljala se, možda i više...

Godine su prolazile u mučnom iščekivanju, a baćuška je, naprežući svoje snage na ishodu, nastavljao da teši one koji su mu dolazili kao da mu nije ništa. Posle Liturgije bi sedao u hodniku na drveni krevetić kraj svoje kelije, i ljudi su mu po redu prilazili sa svojim potrebama, duhovnim pitanjima. Na obična životna pitanja baćuška nije odgovarao. Govorio je:

- Ja sam shimnik, moja svrha je da se molim i spasavam duše. Ako se budem bavio svakodnevnim životnim pitanjima, postaću malograđanin. Izbavi me, Gospode, od toga!

Govorljive hrišćane je ovako urazumljivao:

- Razgovor je dobar, a molitva je bolja! Često su se od njega mogle čuti sledeće reči:

- Bacite kocku, upitajte Bogorodicu...

Sakupivši sva svoja zaveštanja u jednu knjigu zajedno sa svojim pesmama i čestitkama za praznike, baćuška ih je delio svojoj deci. Mnogo suza su duhovna deca prolila čitajući ovu knjigu. Vest o bliskom rastanku sa svojim voljenim pastirom se brzo raširila među njima. Starac je već otvoreno svima govorio o svom bliskom odlasku. Jednom je, posle završetka Liturgije, kada su svi već prišli krstu da ga celivaju, on izašao iz oltara i rekao:

- Juče samo što nisam umro, ali vi ste se pomolili, i ja sam oživeo. Hvala na molitvama. Možda ću da doživim do Uspenja.

Uprkos prekomernoj slabosti, baćuška nije prestajao da prima posetioce, ali je vreme poseta bilo ograničeno na jedan sat. Desilo se da se vreme naglo promenilo, da su dunuli snažni vetrovi, i u hodniku konaka u kome je primao otac Sava je nastala promaja. Noću je baćuška osetio jaku groznicu, pojavila mu se i visoka temperatura. Dobio je zapaljenje pluća. Zbog visoke temperature starac je goreo kao u vatri, gušio ga je neprekidni kašalj...

Otac Sava je zamolio namesnika da ga pomažu jelejem. Manastirski duhovnik arhimandrit Teofan je svakodnevno pričešćivao baćušku Svetim Darovima.

Ali bolest se otegla i trajala je sve od jula do praznika Uspenja Bogorodice. Bio je čak i jedan period kada je baćuška osećao razdvajanje duše od tela. On je zaista umirao... Telo mu je bilo hladno i nepomično, ali svest je bila jasna...

Sećao se svojih siročića - duhovne dece - koja u najvećem broju slučajeva još nisu bila očvrsla duhovno, nisu bila iskusna u duhovnoj borbi. Video je svojim unutrašnjim pogledom njihovu bespomoćnost i zbunjenost...

- Nisam spreman!.. Nisam spreman! - prošlo mu je kroz glavu. Baćuška je počeo usrdno da se moli da mu se produži život i osetio je da ga je ovaj put smrtni čas mimoišao.

Sveta obitelj se pojačano molila za ozdravljenje starca. Naročito su usrdna u svojim molitvama bila duhovna deca. U mnogim gradovima su davali da se na Liturgijama pominje njihov dragi baćuška za zdravlje, sami su preduzimali pojačane molitvene podvige, davali su Gospodu obećanja da će se ispraviti. I zaista, mnoge od njih nisi mogao da prepoznaš: manje pričaju, usredsređeni su, orijentisani ka unutra, mnogi su počeli da govore Isusovu molitvu. Sve manje je dolazilo do međusobnih sukoba i nerazumevanja.

Radi baćuškinog spokojstva svako se trudio da uzme na sebe posledice iskušenja, pa se u duhovnoj porodici starca utvrdio stabilan mir. Baćuška se radovao i zahvaljivao se Gospodu i Njegovoj Prečistoj Majci za njihovu očiglednu milost prema njegovoj duhovnoj deci.

Posle praznika Uspenja Bogorodice baćuška je mogao da ide u hram samo nedeljom i praznicima, ali posle se njegovo zdravlje počelo pomalo popravljati, i on bi ponekad govorio:

Sada ću poživeti još jedno pet godina, možda i više... Kako se budete molili! - i zaista, posle te bolesti je on još dugo živeo u nekoj vrsti poluzatvorništva.

Smrtni čas baćuške je nastupio 14. (27.) jula 1980. godine. Dogodilo se to u nedelju, u 9 sati i 45 minuta. O ovom žalosnom događaju su obavestili udari manastirskog zvona. Srca onih koji su voleli starca su intuitivno osetila o čemu se radi. Gomile ljudi su se okupile kraj manastirske trpezarije, onde gde se nalazila baćuškina kelija. Pouzdano saznavši za baćuškinu smrt, mnogi su požurili da o tome obaveste bliske i rođake, drugu duhovnu decu. Tako se vest o smrti shiigumana Save brzo pronela po mnogim gradovima i selima. Tokom tih dana prevoz je bio prepun putnika koji su žurili u obitelj da odaju poslednju počast upokojenom baćuški.

A iz udaljenih mesta ogromne zemlje su u manastir stizali telegrami sa molbom da se odloži pogrebenje da bi svi stigli da se oproste sa svojim duhovnim ocem. Po blagoslovu vladike Jovana, mitropolita Pskovskog i Porhovskog, pogrebenje starca je određeno za 30. juli, to jest četvrtog dana posle njegove smrti. Iz tesne kapelice sanduk s telom starca je bio prenesen u Uspenski hram gde su se neprekidno, smenjujući se čitanjem Jevanđelja, služila opela. Četvrtog dana je telo upokojenog starca preneto u veći, Sretenski hram u kome je namesnik manastira, arhimandrit Gavrilo, sa jeromonasima obitelji i drugim sveštenoslužiteljima, duhovnom decom starca odslužio opelo. Uz prisustvo brojnog naroda sanduk sa telom baćuške je pronet oko Uspenskog trga i odnesen u Bogosazdane pećine.

U pećinama su sanduk sa novoprestavljenim starcem stavili u ranije pripremljenu nišu, sa desne strane od hrama Vaskrsenja. Nema dovoljno reči da se opiše sav bol, plač i ridanje osirotele duhovne dece baćuške. Međutim, mnogi su istovremeno sa bolom osećali i neobičnu utehu i radost: osećalo se da je starac živ i da nikada neće ostaviti decu u svojim molitvama.

Prekinuo se zemaljski život revnosnog podvižnika, služitelja Božjeg. Utihle su njegove plamene reči, zatvorile se oči koje su prijateljski gledale sve, ali duh njegov, reč njegova i učenje će večno živeti u srcima ljudi koji su ga voleli i poznavali.

Kaže se:" Konac delo krasi". Da, prema plodovima se određuje vrednost drveta, prema delima čoveka se određuje kakav mu je bio život. Za života starac je uvek imao na umu da je stranac i došljak na zemlji, i ištući Nebesku Otadžbinu, neprestano je molio Gospoda i Caricu Nebesku da upokoje njegovu dušu u naseobinama pravednih i da kako znaju spasu njegovu duhovnu decu i sve koji ga vole i mrze. On se plameno molio uvek i za sve, za ceo svet za žive i umrle.

U svim delovima Rusije (čak i na Svetom Atonu i u Jerusalimu) se njegovo ime izgovara sa naročitim poštovanjem i ljubavlju. A takva čista, sveta ljubav je mila Gospodu, jer je On Sam Ljubav. Prema rečima apostola, on je duhom plamenim radio za Gospoda i za sve koji su ga okruživali je postojao plamteći i svetleći. Bila je to jedna od onih ličnosti kojih ima samo u Carstvu Hristovom i koji "bez velikog mudrovanja, posedujući smirenje" uspevaju da učine za dobro bližnjih više od silnika ovoga sveta.

Starčeva duša koja se oslobodila od okova tela je zadobila novi put koji Sveta Crkva, koja razumeva puteve Božje, naziva blaženim: "Blažen put kojim ideš danas, dušo, jer ti se pripremi mesto upokojenja". I sada on očekuje od nas ne suze i uzdahe, već pominjanje i molitvu da bi Gospod Koji ga je pozvao iz vidivog sveta u "zemlju živih" udostojio njegovu dušu da čuje najslađe reči Spasitelja:" Dođite blagosloveni Oca Mojega: nasledite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta".

Smrt je dobro za one koji umiru blagočestivo. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, ade, pobeda?" Mi smelo verujemo da će Gospod milostivo da primi upokojenog raba Svog, jer milostive, kakav je bio starac za života, očekuje velika milost Božja na Poslednjem Sudu: "Blaženi milostivi, jer će pomilovani biti".