Beseda o ishodu duse i strasnom sudu

SVETI KIRILO ALEKSANDRIJSKI

Bojim se smrti zbog gorčine njene. Strašim se geene beskonačne. Užasavam se tartara, gde ni najmanje topline nema. Grozim se tame, kamo se ni tračak svetlosti probiti neće. Treptim kad pomislim na crva koji će razjedati nepodnošljivo, i čijem nagrizanju neće biti kraja. Ceptim pred angelima strašnim koji će biti prisutni na Sudu. Užas me obuzima pri pomisli na dan strašnog i neliceprijatnog Suda, na strahobni presto, na pravedno Suđenje. Stravim se reke ognjene što pred prestolom teče, kipteći grozovitim plamenom čiji su jezici poput mačeva oštrih. Plašim se muka neprekidnih. Drhtim pred kaznama kojima kraja biti neće. Zebem od mraka. Tresem se pred tamom najkrajnjom. Strepim od lanaca što nikada neće biti raskinuti - od škrguta zuba, od ridanja neutešnog, od neminovnih razobličenja.

Sudija pravedni neće pozivati ni potkazivače, ni svedoke; neće Mu biti potrebne tuđe izjave ili dokazi krivice; ali što smo god činili, što smo god mislili - sve će izneti na videlo pred očima nas grešnih. Tada se niko neće za nas zauzimati; niko nas neće moći od zlostradanja osloboditi - ni otac, ni mati, ni kćer, niti ko drugi od srodnika naših, suseda, prijatelja, dobrotvora - niko, niko! Niti će nas ma šta moći izbaviti - ni razdavanje imanja, ni golema bogatstva, ni gordost veličine i moći zemne: sve će se to, prahom budući, u prah i pretvoriti. Onaj ko dospe pred lice Sudije sam samcijat će iščekivati da mu se presuda izrekne, a ona će ga, već prema delima njegovim, ili od kazne osloboditi, ili na muke vekovečne osuditi.

Aj, teško meni, teško meni! Savest će me razotkrivati, i Pisma svedočiti protivu mene, krivicu moju dokazujući! Teško tebi, dušo, od koje zlosmradije nečistote ishodi zbog gnusnih dela tvojih! Avaj meni! Razorih hram tela svoga i Duha Svetoga ražalostih! O, Gospode, pravedna su dela Tvoja, i pravi putevi Tvoji, i neispitljive namere Tvoje! Zbog privremene naslade grehovne, gle, mučim se večno, i zbog plotskih slasti predajem se ognju. No pravedan je Sud Božiji, jer prizivan bejah - i ne htedoh slušati, poučavan bejah - i ne obraćah pažnju na nazidanja; dokaze mi iznošahu, no ja ih zanemarivah. A u ono što pročntah i poznadoh verovati ne htedoh. Ne pomišljah da je zlo za mene da ostajem u nemarnosti, lenosti i uniniju, već, provodeći vreme u bezglavom tumaranju i razgovorima ispraznim, ljubljah naslađivati se i opijati taštinom i brigama ovoga sveta; u radostima i veselju svetovnom provođah sve godine, mesece i dane života svoga; i trudio sam se, i podvizavao, i stradao - ali sve to u metežnom i pustošnom staranju za ovo privremeno, prolazno, zemaljsko.

Ali kakvom će se strahu i trepetu izložiti duša, kakva joj borba predstoji, i šta bi morala steći kao poputninu za onaj neumitni čas kada se bude razlučivala od tela - na ovome, avaj, nisam ustavljao misli svoje niti se time za vremena zanimao. Pri ishodu duše iz tela okružuju nas, sa jedne strane, vojske i sile nebesne, a s druge - poglavari tame, neprijateljske sile što pod svojom vlašću drže svet zlobe podnebesne, starešine vazdušnih mitarstava, istjazatelji (mučitelji) i nadziratelji dela naših, a sa njima i đavo, čovekoubica od iskoni, silan u zlobi svojoj, čiji je jezik, po reči Prorokovoj, poput britve naoštrene (Ps. 52, 4): "oštre su strele u jakoga, kao ugljevlje smrekovo" (Ps. 120, 4); "sjedi u potaji kao lav u pećini" (Ps. 10, 9) ta velika zmija, otstupnik, pakao gotov da nas proguta, knez nad silama tame što ima moć smrti, onaj, dakle, koji na jedan poseban način muči dušu, predočavajući joj i pobrajajući pred njom sve grehe i bezakonja što ih učinismo delom, rečju, u znanju i neznanju, od mladosti pa sve do smrtnoga časa, kada se duša odvodi na Sud Božiji.

Možeš li da zamisliš, dušo moja, kakav će te strah i užas obuzeti u dan kada ugledaš pred sobom mračna lica groznih i divljih, surovih, nemilosrdnih i bestidnih demona? Već samo viđenje njihovo strahotnije je od svake muke. Na njih gledajući, duša se ispunjava smućenjem, obuzima je uzbuđenje, nespokoj, želja da se kud bilo sakrije, samo da ih ne gleda, da k angelima Božijim pripadne.

Na ruke Angela primljena, i pod njihovim okriljem prohodeći vazdušna prostranstva i uzlazeći na visinu, duša na svome putu nailazi na razna mitarstva (carine) - nešto nalik na naročite skupine duhova što budno paze na ushođenje duša, zaustavljajući ih i čineći im prepreke u stremljenju njihovom ka Carstvu. Svako mitarstvo kao posebna skupina duhova predočava duši određene grehe njezine. Prvo je mitarstvo mesto gde se polažu računi za grehe ogovaranja i razuzdanosti stomaka. Ovde se istražuju gresi učinjeni rečima ljudskim, kao što su laži, klevete, zaklinjanja, gaženje zakletvi i zaveta, praznoslovljenje, zloslovljenje, vođenje taštih razgovora, izlaganje svetinje podsmehu, bezobrazne i nepristojne reči (skvernoslovljenje). Tome se pridodaju i gresi mahnitosti stomačne (črevobjesija) - bludne radnje, pijanstvo, neprilično smejanje, nečista i nepristojna ljubljenja, bezobrazne i razbludne pesme. A njima nasuprot Angeli Sveti što negda poučavahu dušu i vođahu je putem dobra iznose sve ono što je ustima svojim i jezikom za života lepo i čestito izricala: ukazuju na molitve njene, blagodarenja, pojanje psalama i pesama duhovnih, čitanje Svetoga Pisma - jednom rečju, istavljaju sve ono što smo usnama svojim i jezikom prineli kao blagoprijatnu žrtvu Bogu. Drugo mitarstvo duhova obmane i prelasti odnosi se na ono što smo očima svojim gledali: oni iznose sve što nam je strašću ispunjavalo pogled, što se očima činilo primamljivim, te dograbe svakoga ko je sa pristrašćem nepristojne poglede upućivao, bez potrebe ljubopitljiv (radoznao) bio ili neobuzdano očima gutao (ono čega mu je valjalo kloniti se). Treće je mitarstvo duhova spletkarenja - za grehe uhođenja i potkazivanja. Sve što prelastno razdražuje sluh naš i nasladom nas zlobnom ispunjava nalazi se u njihovoj nadležnosti: oni beleže sve što smo sa pristrašćem voleli da slušamo i čuvaju ta svedočanstva do dana Suda. Četvrto je mitarstvo onih duhova što straže nad čulom mirisa: sve što služi za strasno naslađivanje čula mirisa - mirisni ekstrakti iz rastinja i cvetova, mirišljave vodice, razne masti koje razbludne žene obično koriste radi prelašćivanja - sve je to u nadležnosti islednika sa ovog mitarstva. Peto mitarstvo bdije nad onim što je rđavo i ružno učinjeno putem dodira ruku. Ostala su mitarstva - mitarstvo zlobe, zavisti i ljubomore, sujete i gordosti, razdražljivosti i gneva, žučne raspaljivosti i jarosti, bluda, preljubočinstva i rukobluda, ubistva, vračanja i drugih bogomrskih i skvrnih dela, o kojima ovoga puta nećemo govoriti podrobno, jer ćemo to izložiti drugom prilikom u valjanom poretku, budući da svaka strast duševna i svaki greh imaju svoje islednike i istjazatelje (mučitelje).

Gledajući sve ovo i još mnogo toga, i to daleko goreg, duša se užasava, trepti i drhti dokle god joj ne bude izrečena oslobađajuća ili osuđujuća presuda. Kako je tegoban, mučan, plačevan i neutešan taj čas iščekivanja - šta li će se desiti? - kada je duša mučena neizvesnošću! Sile nebeske tad stoje naspram nečistih duhova i objavljuju dobra dela njena, učinjena postupcima, rečima, pomislima, namerama i mislima; između dobrih i zlih angela duša stoji u strahu i trepetu, sve dok zbog dela svojih - reči i postupaka - bude ili osudi podvrgnuta i svezana, ili opravdana i oslobođena; jer će svako biti svezan uzama vlastitih greha svojih. I ako se duša zbog pobožnog i bogougodnog života svog pokaže dostojna nagrade, uzeće je Angeli Božiji, i ona će se neustrašivo vinuti put Carstva, u pratnji svetih sila, kao što kazuje Pismo: "I koji pjevaju i vesele se, svi su izvori u Tebi" (Ps. 87,7). Da se ispuni što je pisano: "I žalost i uzdisanje bježaće" (Is. 35,10). Oslobodivši se od lukavih, zlih i strašnih duhova, duša postaje naslednicom te radosti neizrecive. Ako li se pak pokaže da je duša neka život provodila u nemaru i neuzdržanju, začuće onaj strašni glas: "Neka se uzme bezbožnik, neka ne vidi slave Gospodnje!" (Is. 26,10). I nastupiće za nju dani gneva, muke, bede i teskobe, dani tame i mraka. Ostaviće je Angeli Božiji i uzeće je grozomorni demoni, koji će je najpre bez milosti mučiti, da bi se zatim duša, vezana nerazdrešivim uzama, strovalila u zemlju crnu i neprozirnu, u najdonje odaje njene, u sužanjstvo preispodnje, u tamnice pakla, gde su zatočene duše grešnika umrlih od postanja sveta - "u zemlju tamnu kao mrak i u sjen smrtni", u zemlju nevidela večnog, "gdje nema promene i gdje je vidjelo kao tama", kao što kazuje Jov (Jov 10,22), onamo gde večiti bol, i beskrajna žalost, i ridanje neprestano, i svagdašnji škrgut zuba, i nesustajuće uzdisanje prebivaju. Onde je žalost mnoga i svagdašnja. Avaj meni! Avaj meni! - vapije duša. - Oh, nema pomoći meni, i nikoga da me izbavi! - Ne može se rečima dočarati ta najkrajnja teskoba žalosnog stanja u kome se obrela duša; jezik odbija da iskaže bole i stradanja duša što se onde u zatočenju obretoše. I niko od ljudi nije kadar ni zamisliti toga i tolikoga trepeta i užasa, kaogod što nijedna usta ljudska nisu vlastna opisati sav jad i teskobu duša zatočenih. Jauču one vazda i bez prestanka, ali niko da im se smiluje; vapiju - i niko ih ne čuje; ridaju - no nikoga da ih uteši, da im pomoć dade; preklinju i leleču - no ko će im milost i sastradanje pružiti!

A onda - kamo silne pohvale ovoga sveta? Kamo sujeta i taština? Kamo ukusna jestiva i naslade svakovrsne? Kamo izobilje i sitost? Kamo maštarije i nakane naše? Kamo spokojstvo, kamo mir? Kud li se dedoše imanja naša? Gde li je plemenitost roda i porekla? Gde lepota? Gde telesna snaga? Gde čari ženske, varljive, pagubne? Gde drskost bestidna? Gde odeća divna? A nečista i gnusna slast od greha? O, gde, gde li su oni što se za mrskom nasladom muželožništva povođahu? Gde oni što se mazahu i okruživahu miomirnim uljima i mirisima? Gde oni što se veseljahu sa timpanima i citrama? Kud li se sakri visokoumlje onih što bez straha življahu? Kud nesta pristrašćenost prema novcu i imovini i otvrdlost srca što odatle ishodi? Kud otide nečovečna ona gordost što se sviju gnuša i podstiče na uvažavanje jedino sebe samoga? A metežna i pustošna slava ljudska? I nečistota, i pohota nezasita? I veličina, i gospodstvo? Gde je car? Gde knez? Gde starešina? Gde učitelji? Gde oni što se gorđahu mnogim dobrima svojim, nemajući sastradanja prema ubogima i Boga prezirući? Kamo pozorišta, predstave i veselja? Kamo ismevači svetinje, smešljivci, podsmešljivi i bezbrižni? Kamo odela mekana i postelje udobne? A raskošna zdanja i široka vrata? Gde li su oni što bez bojazni proživeše vek svoj? Tada, kad ugledaju sebe bez svega ovoga, o, kako će se samo užasnuti! I užasnuvši se, zaridati! I smućenje doživevši, zadrhtati! Trepet će ih obuzeti i bol, kao ženu koja rađa, i, nošeni kovitlacem burnim, skršiće se! Aj, gde je mudrost mudrih, gde blagoglagoljivost besednika, gde učenost tašta? "Posrću i ljuljaju se kao pijani; sve mudrosti njihove nestaje" (Ps. 107, 27). "Gdje je mudrac? Gdje književnik? Gdje prepirač ovoga vijeka?" (1. Kor. 1, 20).

Pomislite stoga, braćo moja, kakvima bi valjalo biti nama, nama što ćemo neizostavno položiti račun za svaki postupak naš, i veliki i mali! Za svaku praznu reč čak mi imamo dati odgovor Pravednome Sudiji (Mt. 12, 36). I s druge strane, kakvima nam se valja pokazati u tome času kako bismo u Boga milost zadobili da, kada jedni od drugih razlučeni budemo, stanemo s desne strane Cara Nebeskoga? U kolikoj nam se meri valja pripremiti za radost neizrecivu - da začujemo slatkoglasni zov Cara nad carevima upućen onima s desne strane prestola Njegova: "Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja svijeta" (Mt. 25, 34)? Tada ćemo naslediti dobra "što ih oko ne vidje, i uho ne ču, i u srcu čovjeku ne dođoše, što ih pripremi Bog onima koji Ga ljube" (1. Kor. 2, 9); i tada nas više neće uznemiravati nikakva žalost, nikakav bol niti kakva bojazan. I zato češće na to pomišljajmo!

Starajmo se da zamišljamo i beskonačne muke grešnika, i stid koji će osećati pred licem Pravednoga Sudije, kada, dospevši na Strašni sud, ne budu kadri ni reči izustiti u odbranu svoju. Kakav će ih sram obuzeti kada budu odvojeni sa leve strane Cara! Kakva će ih tama prekriti kada im Gospod progovori u gnevu Svojem i jarošću Svojom zbuni ih (Ps. 2, 5), i kada im reče: "Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim" (Mt. 25, 41). Jaoh, jaoh! Kakva će žalost i bol, kakva teskoba, trepet i strah kakav obuzeti duh njihov, kada začuju strahotni glas sviju sila nebesnih: "Vratiće se u pakao bezbožnici" (Ps. 9,17). Da silnog li užasa! Kakav će se plač, i ridanje, i vapaj začuti iz usta onih što ih odvode na gorko i večito mučenje! Kako će jecati, lelekati i patiti! Aj, kako je jezivo to mesto gde je ridanje neprestano i škrgut zuba, koje se tartarom naziva, a koga se i sam đavo straši! Grdna li prizora: geena sa ognjem što se ne gasi, ognjem što bukti ali ne svetli, i crv koji ne spava i sve razjeda! Lele i kuku! Kakva li je tek tama na tom mestu u koje nikakva svetlost nikada ne prodire! I kakvi li su - oh, žalosti! - ti nemilostivi i svirepi angeli postavljeni za istjazatelje na mukama, što sramote bolno i surovo tuku! A oni što su na mukama iz sve snage vapiju i ridaju, ali nema nikoga ko bi ih izbavio; glasom svojim ka Gospodu viču, ali ih ne čuje uho Njegovo. I tada takvi dođu u poznanje ništavnosti svega žitejskog i zemaljskog, i ogadi im se sve što ovde držahu za dobro i vredno, i naslade negdašnje dođu im gorče od žuči i svakoga otrova.

Aj, teško grešnicima! Gle, pravednici stadoše s desne strane Oca, a ovi se žaloste. Sada, dokle grešnici ridaju, pravedni se vesele; pravednici u zaklonu Višnjega počivaju, a grešnici u muci i jadu. Teško, teško grešnicima! Oni osudu sebi primaju, a pravednici, gle, slavu i hvalu. Oh, jada! Dokle se pravedni svakim dobrom naslađuju, dotle čemerni grešnici u svakoj oskudici pate! Da grdnog li stida! Dokle se pravednici čestvuju, dotle grešni uniženje trpe! Pravednici u svetosti blaguju, grešnici u ognju ne miruju. Pravednici u slavi prebivaju, grešnici u beščašću trunu. Pravednici se u svete obitelji nastaniše, grešnici zanavek izgnani biše. Pravednici čuju poziv sebi: "Hodite blagosloveni Oca Mojega, nasledite Carstvo koje vam je pripravljeno od postanja svijeta", a grešnici glas koji govori: "Idite od Mene prokleti u oganj večni koji je ugotovljen đavolu i angelima njegovim". Pravednici u raju dobruju, grešnici se u ognju neugasivom zlopate. Pravednici likuju, grešnici pak svezani ispaštaju. Iz usta pravedničkih pojanje, iz usta grešničkih ridanje. Pravednici trisvetu pesmu uznose, grešnici trostruko prokletstvo svoje oplakuju. Pravednici se slatkopojem naslađuju, grešnici zbog svoje nesrećne pogibli stradaju. Pravednici u nedrima Avraamovim blaguju, grešnici u vrelim talasima Velijarovim ispaštaju. Pravednici u spokojstvu, a grešnici u nespokoju i smućenju prebivaju. Pravednici blagodaću orošavani, a grešnici ognjem paljeni. Pravednici se vesele, a grešnici od silne tuge sahnu i suše se. Eto pravednih u veličanstvu, a grešnih u truleži. Pravednici se većma uzvišuju, grešnici se sve dublje survavaju. Pravednike svetlost okružuje, grešnike pak tama neprozirna. Pravednici blaženstvom ispunjeni, a grešnici smeteni i utučeni. Pravednici se sozercavanjem Boga naslađuju, a grešnike plamen ognjeni pali. Pravednici se sasudima izabranim pokazaše, grešnici pak sasudima adovim. Pravednici su poput zlata žeženog, srebra očišćenog, kamenja dragog, mnogocenog, a grešnici ništa drugo nisu do drva, slama, seno kojima se vatra potpaljuje. Pravednici su pšenica carska, a grešnici kukolj pogibli. Pravednici - seme izabrano, a grešnici - korov i hrana ognju. Pravednici su so božanstvena, a grešnici - zadah i zlosmradije. Pravednici - čisti hramovi Božiji, grešnici - skvrna obitališta demona. Pravednici u svetlim odajama blaguju, grešnici u bezdanoj provaliji tuguju. Pravednici u blistavoj svetlini, u svetlosti lučezarnoj, a grešnici u mrčavi neprozirnoj. Pravednici sa Angelima, grešnici sa demonima saživuju. Pravednici u svetlosti, grešnici u tmini. Pravednici Svetim Duhom (Paraklitom) tešeni, grešnici sa demonima ljutim zlostradanjem mučeni. Pravednici pred prestolom Vladičinim stoje, grešnici pred mrakom neprozirnim. Pravednici svagda na lik Hristov pogledaju, a grešnici su bez prestanka sa obličjem đavola suočeni. Pravednici se tajnama Božijim od Angela poučavaju, grešnicima demoni svoje tajne otkrivaju. Pravednici molitve uznose, grešnici plač i ridanje neprestano. Pravednici u višnjim naseljima prebivaju, grešnici u nizinama gmižu. Pravednicima je mesto na nebesima, a grešnima u bezdanu. Pravednici u život večni dostigoše, grešnici u pogibli smrtnoj završiše. Pravednici u ruci Božijoj dobruju, a grešnici sa demonima saživuju. Pravednici u opštenju sa Bogom prebivaju, a grešnici zajedničarima satane postadoše.

Teško grešnima, kada ih razluče od pravednika! Teško grešnima, jer se dela njina na videlo iznose i pomisli srca obznanjuju! Teško grešnima, jer lukave namere njihove razobličene bivaju, i pletiva zlih pomisli što ih ispunjavahu odmotavaju se i istražuju, i misli odmeravaju! Teško grešnima, jer su mrski Angelima svetim i gnusni pred licem mučenika Hristovih! Teško grešnicima, jer ih iz odaja izgone! Jaoh, kakvo tada kajanje nastupa! Jaoh, kakve tuge, kakve bede, jaoh, kakve bure što se tada podiže! Strašno je razlučen biti od svetih, i još strašnije razlučiti se od Boga! O, kakvo je to beščašće - po rukama i nogama svezan i u oganj bačen biti! Kako je bolno i kako tužno u tamu najkrajnju poslan biti, da škrgut zuba ispuštaš i kopniš u teškom i neprestanom zlostradanju. Kako je jezivo kada se jezik od plamena suši! I kako neveselo za kap vode kumiti, i ne dobiti je! O, čemerno je u ognju se mučiti, vapijati i ridati, i pomoći ne videti. Jer onde je čestar neprohodni i ambis bezdani. Neće otud sužanj glave izvući, i neće izlaska biti onome ko je u zatočeništvu tamošnjem; zidovi su tamnični neprobojni, i stražari ljuti i svirepi, i sam zatvor bez zračka svetlosti; uze nerazrešive, okovi se skinuti ne daju. Sluge adskoga onoga plamena divlje su i surove; oruđa im za mučenje strahotna; nokti čvrsti i nesalomivi; žile volujske britke i bolne; katran užareni mutan i proključao; mučenju tome smetlište je poprište; sedišta do usijanja zagrejana; vrelina neizdržljiva, crv vonjav i zlosmradan; za milost i oproštaj ne zna taj sud; sudiji je liceprijatije strano; nema zauzimanja za oslobađajuću presudu; i lica su silnika posramljena: vlastela, gle, uboga postade, carevi osiromašiše, mudraci razum izgubiše, slatkorečivi besednici bezglasnim se pokazaše, bogati u ludosti tu prestadoše.

Ne čuju se pritvorne reči laskavaca; sve neistine i laži lukave obelodanjene su; nepravda se tvrdica pokazala; vonj guši srebroljupce; skrivena pokvarenost licemera na videlo je izbila; gnojni čirevi što prekrivaju osuđene krivici su njihovoj srazmerni, jer je sve otkriveno i obznanjeno. Teško grešnicima, jer su pred Bogom nečisti, skvrni i mrski! Duše njihove ilovačom se načiniše i oskvrniše! Kakvo se zaudaranje širi od tela njihovih zbog bluda što počiniše, zbog nezasitosti bludničenja i bludnog prejedanja! O, koliko su oskvrnili i tela i duše svoje, ne očuvavši svetle odežde krštenjske! Kako su se ovi nesrećnici za života bez stida i srama prejedanju i raskalašnom pijanstvu odavali, svrh svake mere puneći utrobu svoju, za uzdržanje ne znajući i ne zadovoljavajući se neophodnom merom zadovoljenja potreba svojih, jer su bogatstvo svoje na čulna zadovoljstva rasipali, poput svinja se u čulnim slastima valjajući, dane i godine života svoga u nečistim pomislima, zlim namerama, praznoslovlju i pevanju razbludnih pesama provodeći! Kako su u slepilu svome izmenili srce svoje, ne primivši u um činjenicu da su se sa Hristom sjedinili i od đavola odrekli! Koliko su se od istinitog puta udaljili, u tami neznanja hodeći, snovima se lenosti predajući i na dno se adovo urivajući! Kako su se od svetlosti vrlina otuđili, grehovnu tminu uzljubivši, da bi grehovnim putem zlobe hodili! O, kako li zaboraviše na dolazak Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, na bezbrojna i neispitljiva dobročinstva Njegova! I kako su uopšte mogli da, već blagodaću svetoga krštenja očišćeni i Duhom Svetim osveštani, mirom duhovne radosti ukrašeni, ništavne, gnusne i nenasite slasti radi tako velike darove potcene i duhu se bluda i preljubotvorstva potčine? Teško onima što sinovstvo Bogu ostaviše i slastima se ovoga sveta privoleše! Teško onima što se mudrošću ovoga sveta zaludeše! Teško onima što tamu grehovnu uzljubiše! Teško onima što se od svetlosti istine udaljuju! Teško onima što u mraku greha hode! Teško onima što svetli dan Bogopoznanja ostaviše! Teško onima što se zlehudom običaju smehotvorstva odaju! Teško onima što se ukrasima svakojakim kite da bi duše ljudske u nečiste bludne naslade survavali! Uistinu, preterano ukrašavanje sebe samoga udica je đavolova; a onima što za spasenjem žude i za njime tragaju taj je običaj mrzak. Teško onima što jedni na druge klevete izriču! Teško doušnicima i onima što razdore i nemire izazivaju! Teško krivokletnicima slastoljublja radi! Teško onima što zakletve svoje gaze! Teško stomakougodnicima, kojima je trbuh bog (Fil. 3,19). Teško pijancima!

Ali blago onome ko se u ovome životu unižava i smiruje Boga radi; uzvisiće ga Svevišnji Bog, i Angeli proslaviti, i neće se na Sudu naći sa leve strane prestola Gospodnjeg! Blažen je muž što je u molitvama postojan, u postovima trpeljiv, u bdenjima radostan, boreći se i san odgoneći, vazda gotov da radi slavoslovljenja Božijeg kolena prekloni, da se u prsa udara, da ruke svoje širi, oči ka nebu upravlja, misao ustavlja na Onome što sedi na prestolu slave, što ispituje bubrege i srca (Otk. 2, 23). Jer će se takav večnim dobrima nasladiti i prijateljem, bratom, sinom i naslednikom Božijim nazvati; i lice će njegovo zasijati kao sunce, u Dan sudnji, u Carstvu nebeskom. Ko istinu ljubi, prijatelj Božiji postaje, a ko je laži vičan, sa demonima druguje. Kome je obmana mrska, prokletstva se izbavlja. Ko iskušenja podnosi, pred prestolom Hristovim ispovedničke vence prima. Ko u neprilikama roptanjem i negodovanjem, a u žalosti uninijem i hulom daje oduška sebi, pao je u prelast i takvome nema uzdanja. Čoveka krotka, tiha, smirenoumna Bog hvali, Angeli slave i ljudi čestvuju. A čoveka gnevljiva, jarosna i žučna nenavidi Bog; takav se hrani plodovima gorčine besovske, vinom se zmijske jarosti opija i otrov aspide ispija, od koga leka nema. Čisti srcem slavu Božiju sozercavaju, a oni što um svoj oskvrniše i zlo učiniše lice đavola gledaju. Oni što rđave i štetne misli protivu bližnjih imahu sami sebe od udeoničarenja u božanskom odlučuju. Onima što se mirišljavim mastima mažu, lica svoja belilom i rumenilom prekrivaju i dragim se kamenjem ukrašavaju ne bi li ulovili i prelastili duše drugih željama nečistim, pohotama nepotrebnim i ugađanjima satanskim, takvima u dan Suda među ljudima blagočastivima i vernima mesta biti neće, već će skupa sa onima što zapovesti Božije prezirahu u zlostradanjima ispaštati. Ko je sa strašću na tuđe dobro i lepotu pogledao, rajske se krasote lišava. Oni što se padovima tuđim raduju sami se u greh strovaljuju. Oni što za tuđim čeznu gube i ono što je njima pripadalo i u propast odlaze. Gordeljivci, tašti, čovekougodnici sa đavolom osuđeni bivaju. Licemeri se sa satanom zlopate. Oni što telo svoje preko mere i potrebe pitaju, dušu svoju gladnom ostavljaju. Ko greši pri punoj svesti i bez prinude, a zatim se ne kaje, biva mučen sa nevernicima. Onima što govore: "u mladosti nam je dozvoljeno grešiti, a kajaćemo se u starosti" rugaju se demoni i prelašćuju ih, jer takvi greše svesno I slobodnom voljom, ili pristaju na greh, i ne bivaju udostojeni pokajanja, već ih u mladim godinama smrt pokosi, kao negda Amona cara judejska, koji prognevi Boga nečistim namerama i skvrnim mislima svojim. Uskomešaše se u mudrovanjima svojim oni što vele: "sutra ćemo se već pokajati, a danas ćemo greh učiniti", i pomrači se nerazumno srce njihovo; jer takvi i današnji dan upropastiše oskvrnivši i razvrativši telo svoje, dušu uprljavši i um pomračivši, misao zamaglivši i glas savesti zaglušivši, a da ni pomislili nisu da će ih možebiti koliko sutra iznenadna smrt ugrabiti.

Oni što bludne padove svoje ne oplakuju, i nad grehom preljubočinstva ne ridaju, i muke pokajne zbog oskvrnjenja muželožništvom nemaju, i gorko ne ridaju gnusobe malakije (rukobluda) radi - niko među njima nije kadar kajati se iskreno zbog pređašnjih greha svojih i budućih se kloniti. Oni što za izgubljenim blagom duše svoje ne tragaju, neće steći ni ono što biva obraćeno na spasenje; oni što ne vode računa o nagomilavanju gubitaka i šteta svojih, ne samo da dobitka imati neće, već će i glavu izgubiti; oni što se u blagorazumnosti ne trude i u molitvama ne straže robovi svojih taštih i stidnih pomisli postaju, i, već zarobljeni budući, toga se zlehudog običaja i nehotice, mimo svoje volje drže. Koji su na bogosluženju nemarni, mnogoga bivaju lišeni. Koji sa voljom i pažnjom Sveto Pismo ne slušaju, već se sanjivosti i lenosti predaju, sa pet ludih devojaka zatočeni biće izvan odaja Nebeskog Ženika. Oni što zanemaruju post kao sredstvo što odvodi spasenju u stomakougađanje se zaglibljuju i bivaju pobeđivani gresima što protivu njih bludnom pohotom vojuju. Oni što nisu održali zapovesti Božije bivaju ranjeni od demona i na pakao se ognjeni osuđuju. Oni što se od Crkve Božije i Svetih Tajni udaljuju, neprijatelji Božiji i drugovi demona postaju. I jeresi bezbožnih jeretika biće posramljene, i rod će nevernički propasti poput vojski judejskih, kaogod što će usta bogobornih Jevreja zamučati. A kada sedne na presto Svoj Onaj što srca i bubrege ispituje, oštrije od svakoga dvosekloga mača, prodirući sve do razdeobe duha i tela, udova i mozga, i sudeći svakoj pomisli i svakoj misli što iz srca ishodi - tada se neće očima tvojim otkriti tek delić nekakvog mnoštva, no će sve biti obelodanjeno, sve obznanjeno. Tada se vuk neće moći skriti ispod runa ovčijega, niti će spoljašnji izgled postupaka moći prikriti unutarnje pomisli. Nema sazdanja koje Sazdatelju svome ne bi dobro znano bilo, već smo svi obnaženi i do kraja otkriveni pred očima Njegovim.

I stoga, naoružajmo se zapovestima Božijim protivu plotskih strasti; smirimo pomisli gorde; ustanimo na borbu sa đavolom; ozarimo misao svoju bodrošću duhovnom (trezvenjem); grešne želje ugušimo; postarajmo se da steknemo svagdašnju gotovost i ljubav prema molitvi, um trezven, misao bodru, savest čistu, uzdržanje neprestano, pošćenje usrdno, ljubav nelicemernu, čistotu nepatvorenu, celomudrije neskvrnjeno, smirenje istinsko. Potrudimo se zadobiti neućutno psalmopojanje, čitanje bez nadimanja, kolenopreklono stajanje bez gordosti, moljenje nepresušno, življenje čisto, reči naših istinitost, stranoljublje usrdno, milostivost bez oklevanja, trpljenje blagougodno. Zaustavimo bujicu žuči svoje, gnev iskorenimo, udaljimo od sebe uninije, jarost odsecimo, tugu odbacimo, srebroljublje zgazimo, da se kakogod smrti što vasceli rod ljudski kosi ne ustrašimo, i pred upropastiteljem duša ne zadrhtimo.

Istinska je jedino ona smrt koja dušu od Boga udaljuje, a ne ona što je od tela razlučuje. Jer Bog je život; i ko sebe samoga od Njega odvaja, taj umire i nema smelosti pred Bogom, jer se od života udaljio. Istinska smrt jeste smrt od đavola. Otac smrti, đavo, kao dobro naoružani bojovnik čeka da napadne na nas u dane Svete i da nas svojoj vlasti potčini,kako bi potom rekao: "Pobedih vojnike Hristove, žensku im lepotu pokazavši; prelastih sluh njihov; pogubih ih gordošću i stomakougađanjem; u pohotama ih zapleh; pijanstvom ih sablaznih; odgurnuvši ih od Boga, strovalih ih u bezdan bludničenja".

Ne dajmo demonima nečistim da nam se izruguju; jer Boga Samoga, sebi Spasitelja, demonima pogubitelja, imamo. Žrtveno telo ovo na sebi noseći, nećemo smrti izbeći, ali se ni smutiti nećemo, no se mužanstveno dići na borbu sa demonima nečistim, sve do pobede. Budemo li u srcu nosili strah Božiji, a sećanje na smrt u duši - neka demona, makar se i svi do jednog protivu nas oružali, neće nam moći nauditi, već će se poput ovnova što u zid uzalud udaraju pokazati; zalud sva upinjanja njina, pošto će bedem duša naših stamenim i nerazorivim naći, jer će s nama Gospod Bog naš biti, Kome priliči slava, čast i moć navek veka. Amin.