Tema: Sveti Justin Celijski - Sabrane besede

Sveti Justin Celijski - Sabrane besede

Beseda 1. u Nedelju Svetih Praotaca

(pred Božić)

1965.godine u manastiru Ćelije



I mi smo svi danas u Svetom Evanđelju Spasovom. Čuli ste danas Sveto Evanđelje[1], a ono je i moje i tvoje i svačije, svi mi ljudi učestvujemo u njemu. Tako je Gospod objavio ovome svetu naše ljudsko Evanđelje, koje važi za svakoga od nas. Sneo ga je s neba da kaže ljudima: Evo, vi ljudi živite evanđelskim nebom i vi ste s neba. Zato sam vam ja i doneo istine nebeske. Evanđelje Spasovo danas o Velikoj Večeri[2] kazuje nam veliku i svetu tajnu. U ovome svetu svi smo mi za trpezom Božjom. Veliku Večeru priredio je Gospod stvarajući ovaj svet: tvoreći sunce, nebesa, zvezde, zemlju, bilje, travu, ptice, životinje. Sve je to ogromna trpeza i Gospod postavio nas ljude, rod ljudski za stolom te velike trpeze, koja se pruža od zemlje preko svih pet kontinenata, preko nebesa i preko svih vasiona. Stvorivši ovaj svet Gospod je stvorio sve što vidimo, i mnoge nevidljive svetove Gospod je stvorio.

I na tu Večeru, na taj stvoreni svet, bogato stvoreni, božanski stvoreni svet Gospod je pozvao sve nas...[3] svakog dana neprekidno oglašuje koga? objavljuje koga? Boga! Tako ogromno i moćno telo nebesko, sunce, zagrejano da mi ljudi zamisliti ne možemo kakvom toplotom, eto kada se ujutru rađa ono zove i budi svakoga od nas i veli: Hajde, hajde, večera je gotova. Svet je sav gotov. Čovek zemaljski, nebeski je Bog, greje večno za tebe, i eto ja sluga njegov sunce, zovem te, hajde sve je gotovo. Bog je tebe čoveka stvorio, dao sve što ti treba telu. Pogledaj, šta sve na zemlji ima, šta sve na zemlji proizvodi i rađa iz sebe. To treba tvome telu. Kako bogata i raskošna trpeza koja neprekidno traje!

Eto svet, sve vidljive i nevidljive sile, eto sve to zbrinjava hranu tvome telu, čoveče, a ti ćeš da osetiš koliko zavisiš od svih stvorenja oko sebe. Šta je telo tvoje? Nije tvoje, pripada bilju. Gle, ti se hraniš biljem, hraniš se pticama, životinjama, hraniš se mesom šta je u telu tvom tvoje? Sve to Bog održava u ovome svetu, svu tu bogatu i obilnu trpezu tvoga tela Gospod drži, pridržava i daje život svemu. A duši tvojoj ima li hrane? Da li je Bog stvorio hranu za našu dušu, za našu savest, za naš um? Jeste, jer kroz ovaj vidljivi svet, kroz ovako divan i čudesan božanski svet zemaljski, Gospod je pokazao šta? Mudrost Svoju, Božansku Mudrost i njome nas hrani kroz sav ovaj vidljivi svet. Gospod je pokazao Dobrotu Svoju Božansku, Ljubav Svoju Božansku, i time hrani dušu našu Ljubavlju božanskom i Dobrom božanskim. Kroz ovaj vidljivi svet, koji je čudesno lep, Bog nam pokazuje Svoju Božansku lepotu, hrani našu dušu nebeskom Božanskom lepotom. Svaka od ovih stvari u ovome svetu, i svaka tvar i svako stvorenje, eto kao sluga Božji zove svakoga od nas: "Hajde, hajdete, sve je Gotovo".

Kako su se odazvali ljudi pozivu Božjem? U današnjem Evanđelju Gospodar neba i zemlje posla slugu svoga da kaže zvanicama: "Hajdete jer je sve već gotovo", sve[4]. Šta vama ljudi nedostaje u ovome što sam ja vama kao Bog dao? Sve je gotovo. Sada da vi gledate sebe, život svoga tela, da služite Bogu koji kroz ove sve vidljive stvari služi vama. Gle, i sunce i mesec i zvezde Bog je načinio slugama našim, svaku tvar, svako stvorenje. Još ćemo se mi naučiti služiti Bogu, Koji je tolike sluge stvorio za nas...[5] Spasitelj veli: "I počeše se izgovarati svi redom, svi redom; prvi reče: kupih njivu, idem da je vidim, molim te izgovori me; drugi reče: kupih pet jarmova volova, idem da ih ogledam, izgovori me; treći reče: oženih se, sad ne mogu doći.[6]..."[7]

U ovome svetu mi ljudi se izgovaramo: pa ja imam imanja, da se oko imanja mučim, njiva je moja, moje je sve, Bog me zove, nemam kad, Gospodaru, nemam kad! Reci Gospodaru neba i zemlje: nemam kad! To je čovek koji ne služi prvo Bogu, ni svojoj duši. Ta obuzetost imovinom može biti i materijalna, vidljiva, ali ona može biti i duhovna, nevidljiva, za čoveka koji se bavi naukom, a Bog ga poziva za raskošnu trpezu Svoju da otvori oči, da vidi šta je On stvorio za njega ovde, kakav čudesan svet, da se uči mudrosti Božjoj, dobroti Božjoj gledajući ovaj divno stvoreni Božji svet. Ili naučnik: ja imam knjige, nemam kad, izgovori me, reci Bogu nemam kad. Taj čovek i taj naučnik ...[8] nema kad da se odazove Bogu. Ili recimo čovek izabrao zanat, izabrao poziv, sav se posvetio svome pozivu, učitelj, profesor svejedno, zanatlija, kovač, krojač, sav se zaneo, svu dušu, sve telo u taj posao, a Bog ga poziva kroz sunce, kroz sve Pravednike starozavetne, kroz Svetitelje: "Hajdete, hajdete, ljudi, Sve je gotovo". Nemam kad, izgovori me molim te, nemam kad ja da mislim o Božjim stvarima. Onaj drugi čovek koji se izgovara sa pet jarma volova: Molim te izgovori me, nemam kad!

Stvorenja Božja ne vide Tvorca; vide živa bića u ovome svetu, životinje, ptice, čude se, dive se, izučavaju ih, služe se njima, upotrebljavaju ih, ali nemaju kad da misle na Tvorca tih živih bića! Živa bića su stvorena od Boga, a (ovde) to je ono što Apostol Pavle veli u svom Evanđelju da ljudi većma poslužiše tvari nego Bogu[9], većma služiše stvorenjima nego Bogu. Očevidan primer takvog čoveka je prirodnjak, profesor, učitelj koji se bavi izučavanjem ptica ili pčela, i neće ništa drugo da zna, zario se u to, tome se posvetio. Pčele, ptice, i to su sluge Božje, one neprekidno zovu njega: Hajde ka Gospodu! Pogledaj, pa mi, mi smo stvorenja Božja, a On je daleko čudesniji od sviju nas. Ne, nemam kad, izgovori me! To je slepilo, to je već klanjanje stvarima ovoga sveta i ljudi više poštuju stvorenje negoli Tvorca.

A treći reče: oženih se, zato ne mogu doći. On predstavlja onoga koji ništa u ovome svetu ne vidi osim svoje porodice, za nju živi, za nju mre, ali to, to je malo pred Gospodom. Važno je da roditelj zna od koga je njegova porodica, čija je njegova porodica, ko je taj koji hrani njegovu porodicu, kroz sunce i kroz ptice i kroz bilje i kroz pšenicu i kroz žito. Ko? Gospod i Tvorac! A on nema kad! Sva briga to je njegova porodica, ništa drugo neće da zna. Kakav greh!

Čuli ste kako je Gospod rekao, jer rasrdi se Bog na te ljude[10], na takve ljude koji ovaj svet ne smatraju za bogatu trpezu Božju, koju je Bog postavio za rod ljudski da bi ljudi slavili Boga. I Bog ne samo da je slao svoja stvorenja, nego eto slao i svoje mnogobrojne Pravednike u Starome Zavetu da ljude podsećaju na Boga, da ih pozivaju govoreći: "Hajdete, sve je gotovo". Ljudi šta čekate, zašto pravdu Božju ne činite u ovome svetu? Zašto ne činite po pravdi Božjoj, po zakonima Božjim?! Svi smo ustvari ...[11]

Danas Crkva praznuje sve Praoce, sve Pravednike starozavetne, ljude koji su živeli pre Hrista, sluge Božje, Svete sluge Božje koje je Bog slao s vremena na vreme u ovaj svet, slao rodu ljudskom da posvedoče...[12] da je ovaj svet Večera, velika gozba. Mojsije, Isaija, car David, bezbrojni Proroci i ispovednici, pravedni starozavetni, to su jata svetih ljudi[13] koji neprekidno pozivaju rod ljudski: Hajdete, sve je gotovo, Bog vas poziva. Ali svet ide i klanja se idolima, klanja se lažnim bogovima, ne služi Bogu, neće Istinitog Boga; eto i stoku i bilje i životinje proglašava za najvažnije, za cilj svoga života, slavi svoja božanstva; klanjaju se ljudi idolima, klanjaju se životinjama, biljkama, kamenu, a za Istinitog Boga nemaju vremena.

Gospod Hristos Bog silazi u ovaj svet i postaje čovek. Bog je stvorio ovaj svet, i Car Neba silazi u ovaj svet. On Bog sišao na zemlju, postao čovek, znači Večna Božanska Pravda, Večna Božanska Ljubav, Večno Božansko Dobro uselilo se u čoveka i sva nebeska blaga Gospod eto spustio s neba na zemlju, osnovao Crkvu, i Crkva Hristova eto, eto Božje večne trpeze: na njoj večna hrana za rod ljudski. Večni Život to je hrana koju je Gospod postavio na trpezi Crkve Svoje i ovoga sveta, da ljude hrani besmrtnom i večnom hranom. To Gospod neprekidno radi otkako je sišao u naš zemaljski svet. Šta je Sveto Pričešće? To je On Sam Bog Istiniti, Koji kroz svetu krv i sveto telo Svoje, kroz sveti Hleb ulazi u nas, obogaćuje nas svim bogatstvima neba neprolaznim i večnim, daje nam Život Večni. Ljudi, sve je gotovo, hajdete šta čekate!

Gospod, da bi urazumio ljude, počevši od Svetih Apostola šalje sluge svoje rodu ljudskome, šalje svima narodima i neprekidno ih poziva: "Hajdete, sve je gotovo". Ljudi, recite vi šta vama više treba od onoga što je Gospod Hristos doneo čoveku. Posle svega možete li vi smeti išta veće od toga? On Bog postao je čovek. Da li se ti, čoveče, praviš išta veći od toga? I možeš li smeti išta veće od toga? On Bog doneo je Večni Život. Čoveče i brate, šta je tvoj život na zemlji bez Večnoga Života? Šta? Kratak period vremena muka i nesreća i stradanja i bolova i bolesti to je zemaljski život čovekov bez Gospoda Hrista. A Bog doneo nam Život Večni, i za tebe i za mene, i daje nam u Svojoj Crkvi Svoje Sveto Pričešće, kroz krštenje, kroz veru, kroz ljubav, kroz nadu, sve to On, Čudesni Gospod hrani našu dušu besmrtnom i večnom hranom...[14] nudi ti besmrnost i Život Večni.

Ljudi, možete li vi dati to što Gospod Hristos daje? Koja nauka, koje učenje, koja filosofija? Saberi sve filosofije ljudske pa ih stopi u jednu svenauku, u jednu svefilosofiju, i sve je to nemoć pred smrću, sve je to ništavilo, sve je to paučina; i ti postaješ plen smrti; čoveče, pored svih filosofija i nauka ovoga sveta, i tehnike i kulture i civilizacije. Ti si mlivo smrti, mlivo smrti! Šta ti koristi nauka i kultura i civilizacija, bioskopi, pozorišta, univerziteti, laboratorije, letovi u vasionu, šta ti to vredi? Sutra si ti kandidat za smrad, ti čovek smrdljivi leš. To si ti bez Hrista, to bez Večnoga Života, to bez besmrtnosti! Zato On, samo On daje to, niko drugi. I na taj život, na tu besmrtnost On poziva svakoga čoveka, poziva kroz svakog Svetitelja, kroz svakoga svetog Mučenika, Ispovednika, kroz svakog Pravednika, kroz svakog hrišćanina. Hajdete, sve je gotovo. Ljudi neće imati opravdanja na dan Strašnog Suda, kad Gospod bude sudio po pravdi rodu ljudskome, svakome od nas. Zašto Ga odbaciste?

Gospod zove neprekidno, a mi eto, mi kao ona tri čoveka, kao one tri zvanice izgovaramo se. Sveti Petar, Sveti Sava, Sveti Apostol Pavle, zove nas: Hajde pogledaj, Gospod i tebi Petre, tebi Pavle, tebi Jovane, tebi Marko nudi Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Pravdu. Hajde ...[15]

Kad ja da o Hristu mislim? Eto, imam imanja ovog i onog, ili trgovinu, ili zanatsku radionicu, fabriku; nemam kad da mislim na Hrista, na taj Večni Život, na tu Večnu Istinu, Večnu Pravdu. I ja i ti pogledajmo na sebe, na svoj život, o mi to često radimo. Koliko puta u toku dana zaboravimo na Boga, koliko li tokom nedelja i meseci čitavih zaboravimo da je ovaj svet trpeza Božja, da u ovome svetu Bog je taj koji daje sve, i vazduh i sunce i svetlost. On je taj koji stvara to što je najpotrebnije. Ko stvara vazduh, gde je fabrika vazduha? On je najpotrebniji svakome od nas. Bog stvara.

A ti, eto, može biti pripadaš drugom čoveku, drugoj zvanici koji veli: E, kupih pet jarma volova, izgovori me; suviše sam zauzet ovim svetom, kao da veli. Ti ...[16] nad tim blagovestima Hristovim, ovaj svet ima toliko bogatstava svojih, i ja nemam kad da mislim na Hrista, na to što On treba da dođe tamo posle smrti. Onda takav čovek nema kad da misli na Crkvu, nema kad da misli na svoju dušu, na Sveto Pričešće, na pokajanje, na pravedni život, na dobro koje treba činiti, jer čineći dobro ljudima on sebi dobro čini. Može biti i ja i ti i mnogi od nas pripadaju onom trećem čoveku, onoj trećoj zvanici koji veli: Oženih se, zato ne mogu doći. Moja porodica progutala me, ja stalno za nju živim, stalno na nju mislim, nemam vremena za druge stvari. Stani, čoveče, pa tvoja porodica i tvoja deca su Božija! Ko im daje ono što im je najpotrebnije, ko im daje sunce, ko im daje um, ko im daje savest, ko daje silu njihovim rukama da mogu da rade, ko daje vid očima njihovim, ko daje sluh ušima njihovim?! Razmisli o tome, to ti sve znaš, ti to vidiš. I Bog daje, Gospod Tvorac daje. Daje Tvorac, Koji je sišao u ovaj svet, daje isti Tvorac Koji je osnovao Crkvu i sav je u Crkvi Svojoj. A ti sećaš se crkve...[17] znaj ti si zaboravio na sebe. Zaboravljaš na Boga Koji je postao čovek, zaboravljaš na Gospoda Hrista Koji je radi tebe postao čovek? Ti ustvari zaboravljaš na sebe, zaboravljaš večno na sebe, zaboravljaš na svoju dušu, a tvoja duša više vredi nego svi svetovi koje vidiš. Da ti neko na tanjiru pokloni sva sunca, sve zvezde, sva nebesa, i kaže: "Evo, ovo je tvoje, samo se odreci duše svoje", ni onda se nemoj odreći duše svoje, jer duša i jeste to večno bogatstvo koje ti je Gospod dao. Spasitelj je rekao: "Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije"[18], sav svet; ne samo mali zemaljski svet, nego sve svetove. Gospod došavši u ovaj svet doneo je nama ljudima večna znanja nebeska, doneo je večno Evanđelje[19], doneo je večnu Istinu za nas ljude, Istinu koja će živeti kroz našu besmrtnost, našu večnost.

Pazite, Gospod nas kroz Crkvu Svoju neprekidno poziva k Sebi, poziva nas na bogatu trpezu koju je postavio u Crkvi Svojoj; svaki dan nas poziva kroz Svoje sledbenike.

Eto, danas mi slavimo Svete Praoce, Starozavetne Pravednike, njih je bezbroj, mnogo i mnogo, svi oni vele: "Hajde, sve je gotovo". A mi, kako se odazivamo? Da ne budemo nerazumni i bezumni. Sutra Crkva slavi Svetog Tirsa i druge Svete Mučenike i oni nas pozivaju, pozivaju za trpezu Božju: "Hajdete, sve je gotovo". Jer oni, Svetitelji, nahranili su sebe večnom Božanskom hranom, koju je Gospod doneo u ovaj svet i postali besmrtni i sveti u ovome i u onome svetu. Mi, imajući pred sobom tolike primere[20], tolike ljude, a svi su Svetitelji ljudi, mi nećemo imati izgovor na dan Strašnoga Suda kada Gospod bude ukazao i meni i tebi i svima: Pogledajte moje Pravednike, pogledajte Pravednike i Svetitelje i Mučenike i Ispovednike, i vi ste živeli u istoj Crkvi, i vi ste živeli u istom tom svetu, pa ste pogazili moju Pravdu, moju Ljubav, pogazili ste moje Evanđelje. Kad ste bili na zemlji niste ga hteli dole, ne treba vam ni ovde. Tako će pravednici otići u život večni.[21]

"Mnogo je zvanih, završava današnje Sveto Evanđelje, a malo izabranih"[22]. Mnogo je zvanih...[23] A istina od toga zavisi, od mene, od tebe samog. Bog zove sve, a ti kako ćeš se odazvati, to zavisi od tebe. Bog te poziva Večnome Životu, Večnoj Pravdi, Večnoj Ljubavi i nudi ti Večni Život. Od tebe zavisi da li ćeš se odazvati. Odazoveš li se, gle, ti postaješ izabranik Božji.

Blagi Gospod, molitvama Svetih današnjih Praotaca koje slavimo i svih Svetitelja i Svetih Apostola i Mučenika i Pravednika, Ispovednika, neka Blagi Gospod otvori duše naše, i sluh naš duhovni, i vid naš duhovni, da se odazivamo svaki dan i svake noći Gospodu, da budemo svesni da smo mi u ovome svetu za bogatom trpezom Božjom, da smo u Crkvi Njegovoj, Crkvi Njegovoj za večnom trpezom večne Istine i Pravde Božje, da je to ono što nama treba u ovome svetu, da je Gospod Hristos doneo sve što ljudskom biću treba i u ovom i u onom svetu za Život Večni. Njemu čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda 1. u Nedelju Svetih Otaca

(pred Božić)

1965. godine u manastiru Ćelije



Danas je Blagovest Božija u jednoj reči. Celo Evanđelje Božje u jednoj reči. Danas se, u Nedelju Otaca pred Božić, čita prvo Evanđelje, prva glava Matejevog Evanđelja. I ona jednom rečju kazuje šta se zbilo sa ovim svetom, šta se zbiva i šta će se zbiti sa svakim od nas. Sva istorija neba i zemlje, sva istorija čoveka, ljudi, roda ljudskoga, mene, tebe, ptice, grančice, cveta, sve u jednoj reči Isus[1]. Njegovo rođenje eto najvažnijeg događaja u svima istorijama svih svetova. Njegovo rođenje na zemlji, Njegova pojava na zemlji kao čoveka to je najvažnije od svega što se zbiva u rodu ljudskome, braćo, najvažnije otkako je postalo Sunce do dana kad se bude ugasilo.

I anđelski svet se uznemirio, Devojka zatrudnela[2]. Josif (se uznemirio) ...[3] Taj Anđeo sa neba silazi i javlja Josifu za Svetu Djevu: "Ono što se u Njoj začelo od Duha je Svetoga, i rodiće Sina i nadenuće mu ime Isus jer će On spasti ljude od greha"[4]. Isus znači Spasitelj. I zaista, zbi se to po rečima Svetog Anđela da Djeva rodi Sina i nadenuše mu ime Isus, Spasitelj. Eto celog životopisa Spasiteljevog u samom Imenu Njegovom: Isus Spasitelj! Ali u tom Imenu, u toj istoriji je sva istorija i moja i tvoja, sva istorija svakog ljudskog bića.

Gle, došao je da spase svet od greha. Tebi je potreban Isus, tebi je potreban Spasitelj. Šta je greh? Ti greh poznaješ i mi drugi poznajemo greh kroz smrt. Smrt je nešto najstrašnije za nas, ali smrt je došla kroz greh u ovaj svet, i kada se javlja Spasitelj od greha, to se javlja Spasitelj od smrti moje i tvoje. I gresi koji su u meni, i gresi koji su u tebi, koji stvaraju stotine smrti u nama, u našim ljudskim bićima, sve to beži ispred Njega, sve je to nemoćnije od senke pred Njim. On jedini jači od greha, Bog jedini jači od greha. Nema čoveka jačeg od greha, jer je u grehu đavo, a samo je Bog jači od đavola. Eto, Bog je postao čovek da iz čoveka istera greh, da iz čoveka izgoni greh, da iz čoveka izbaci to najstrašnije čudovište, koje mi često u momentu zanosa i ludila grlimo, a ono, ono nas ubija sa svake strane, izaziva smrt uma, smrt savesti, smrt volje, izaziva opštu smrt.

Gle, do Gospoda Hrista caruje smrt u ovome svetu, caruje kroz greh[5]. A ko to caruje? Caruje đavo, jer đavo caruje kroz greh i smrt. Greh je njegova glavna sila, greh je njegovo glavno oružje, i smrt. Ko je jači od njih, ko sem Gospoda Hrista? Pojava Gospoda Hrista u ovome svetu, radi čega je? Radi toga da objavi rat grehu i smrti. Smrt grehu da objavi, da objavi smrt smrti, da objavi smrt đavolu! Eto podviga Spasiteljevog u ovome svetu, eto Njegovog zadatka, eto našeg spasenja: smrt grehu tvome i mome. A tu smrt može izazvati u tvome grehu samo Gospod Hristos, Koji je jači od greha i jači od smrti. Smrt smrti je samo Gospod Hristos, Koji Vaskrsenjem pobeđuje smrt; On može dati pobedu i meni i tebi nad svakom smrću. Smrt đavolu, pomor đavolima ko to čini? Ko to razara pakao, carstvo nečistih duhova i đavola bezbrojnih uništava, ko, ko? Bog i čovek, Bogočovek Hristos! On je iz neiskazanog čovekoljublja sišao s neba, postao čovek, ušao u blato tela ljudskog da iz tog tela i tog bića ljudskog istera ono što nije Božje, što je protiv Božje volje, da istera greh.

Zato je, braćo moja, najvažnije u Evanđelju Spasovom da je On, Bog, postao čovek[6]. U tome je sva tajna našeg života u svetu, u tome je sva tajna našeg spasenja, u tome je tajna nesrećne zemlje, na kojoj rod ljudski živi, i svih svetova nad čovekom i ispod čoveka. Bog se javio u telu[7], eto naše tajne. Javio se Hristos radi čega? Da sjedini čoveka sa Bogom , tako sjedini da Bog iz čoveka potisne svaki greh, svako zlo, svaki mrak, svaku tamu, svaku smrt i svakog đavola. I nema prisnijeg, bližeg jedinstva u ovome svetu ni između čega kao što je jedinstvo između Boga i čoveka u Hristu. Nema prostora, nema mesta za greh kada se Bog sjedinjuje sa čovekom, nema mesta za greh kada Bogočovek Hristos uđe u moju i tvoju dušu kroz Sveto Krštenje, kroz Sveto Pričešće, kroz Svete Tajne. Tada beži sve što je greh. Zato je tajna ovaploćenja Boga Hrista, tajna najsvetija i najveća i najspasonosnija. U njoj je sve: Bog se javio u telu. Ali baš zato što je u tome celo Evanđelje Hristovo, što u jednoj reči Spasitelj Isus kazuje sve tajne roda ljudskog, i sva sila Božja daje se rodu ljudskome. Zato đavo jedno i radi: propoveda antievanđelje, protiv Hristovog Evanđelja đavo širi svoje evanđelje. U čemu je to evanđelje?

Gospod Hristos se javio kao čovek, Bog se nikada (do tada) nije (javljao, a sada) ...[8] javio kao čovek. A đavo govori: Nema Boga u čoveku, u njemu je samo greh, sve ko đavo. To antievanđelje, to suprotno Hristovom evanđelje, braćo moja, hoda kroz ovaj svet još od vremena apostolskih. Piše Sveti veliki Vidilac i Prorok i Apostol i Bogoslov, Sveti Jovan Evanđelist, i veli: On je Antihristov "Ko ne priznaje da je Isus, da je Bog došao u telu, nije od Boga."[9]. Čime poznajemo đavole? Ne priznaju da je došao Bog u telu, ne priznaju đavoli da je Hristos Spasitelj došao i javio se u ovaj svet da ljude spase od greha, smrti i đavola. To je, braćo, prva i osnovna misao Antihrista, protivnika Hristovog, kako onda u doba Apostola, tako danas, tako sutra, tako do Strašnoga Suda. Glavno je poreći Hrista: nema Hrista, nije Ga bilo!

Danas, avaj, po bezumnim školama evropskim, pa u nesrećnim školama našim, deca uče da Hristos nije živeo! To je to anti-evanđelje đavolje, satansko, to je ta borba ljudi i Boga.

Greh - greh beži od Boga; smrt - smrt beži od Boga. Plaši se đavo: avaj, kakav Bog?! Setite se kad se Gospod pojavljuje kao čovek sa Učenicima Svojim, putuje po ovoj mračnoj zvezdi Božjoj što se Zemlja zove, đavoli se savijaju pred Njim kao kljasti i bogaljasti nemoćnici, bolesnici, kao poluleševi. Setite se kako Ga oni mole: "Ako nas izgoniš, vele oni, iz čoveka, pošalji nas u svinje"[10]. I Spasitelj dopušta da đavoli odlaze u svinje, i onda svinje, nečiste svinje ne mogu ni za trenutak da trpe đavola u sebi već sve, dve hiljade njih, skočiše u more i podaviše se. Tako đavoli beže od Gospoda Hrista, tako oni neće Njega, smeta im, jer svetlost, svetlost nije za ranjave oči. Ako jaču svetlost prinesete ranjavim očima, bolesnik zatvara oči i meće ruke na njih.

U današnjem svetu plaše se imena Njegovog, boje se imena Hristovog, jer je ime Njegovo Isus. Izgoni đavole, izgoni sve smrti, uništava sve grehe, uništava carstvo svih lažnih vrednosti u ovome svetu i svih lažnih ciljeva ovoga sveta. Da, Antihrist uvek živi time što će se boriti protiv Hrista. I u ovome svetu, otkako se pojavio Gospod Hristos kao čovek, otkako se javio kao Bogočovek, protiv Njega ratuje stalno ko? Đavo. Ratuje kroz ljude, iako ga je Gospod obezoružao, nemoćan je đavo pred Gospodom, ali eto, ljudi smatraju često, mnogo puta, da je greh puno jači, da je đavo jak i da je Bog (nemoćan) ...[11] Ustvari, rod ljudski na ovom svetu Božjem, na zemlji, stalno se kreće između Boga i đavola, između Bogočoveka i đavočoveka. Ali u tom svetu živimo i mi, i ja i ti, i mi, kao ljudi roblje smo greha, roblje i groblje smrti. Leševi od greha.

Svaki od nas nalazi se u grobu, a šta će biti od tebe i od mene ako nismo Njime i Njegovom silom očistili duše svoje od greha, a to znači očistili duše svoje od svega smrtnoga, očistili duše svoje od svake smrti, očistili duše svoje od svakog đavola? Šta će biti sa nama kada duša izađe iz tela?

Braćo moja, sa dolaskom Gospoda Hrista u ovaj svet, sa Božićem, sve se menja, menja se sva istorija roda ljudskog. On čudesni Isus zbacio je s prestola Satanu i ustoličio je Boga. Veliki Svetitelj Božji Sveti Makarije veli: Đavo je kroz greh seo na presto uma ljudskog i caruje čovekom, a kad čovek poveruje u Gospoda Hrista, kad se krsti, kada se pričešćuje, kada živi po Svetom Evanđelju, tada Gospod zbacuje sa prestola uma tvoga đavola i zacaruje Boga, ustoličuje Boga, i tada u tvojoj duši i tvome životu vlada Bog, vladaju svete misli, sveta raspoloženja, božanska raspoloženja, božanske želje, božanska dela. Kada zbaci Gospod Hristos Svojom božanskom silom Satanu sa prestola uma tvoga i moga i roda ljudskog, On istera u isto vreme sve legione đavole, istera sve grehe iz čoveka, sve smrti, i uvodi svete vrline, uvodi svete božanske nebeske sile, i ti, ti onda zajedno sa Apostolom Pavlom veliš: "Sve mogu u Hristu Isusu, Koji mi moći daje".[12]

Šta je smrt pred tobom, hrišćanine, šta je greh, šta đavo? Slabiji od senke, i prvi, i drugi, i treći. Takva je sila Gospodnja: Sve mogu u Hristu Isusu, Koji mi moći daje. Zato i poručuje Sveti Apostol Pavle: Jačajte u Gospodu, jačajte tako da uvek budete jači od svake smrti[13]. Kako, Sveti Apostole? Verom prvo, neka raste vera u tebi. Onda, čime još Apostole? Molitvom, nek se molitva širi u duši tvojoj, i moleći se dugo ti tako ...[14] u Bogu jačaš, nebeske sile ...[15] useljuješ u sebe; i kada dođe momenat borbe i loma za dušu tvoju, ti hrabro potiskuješ svakog đavola, jači si od njega, od svakoga greha i od svake smrti. Onda post, šta je post? Post je sila Božja; posti i post će ti dati silu božansku da, kada se rveš sa grehom, možeš da ga savladaš. Da, sve se menja i u tvome i u mome životu čim počnemo da živimo po Evanđelju, čim počnemo da živimo po veri u Gospoda Hrista.

Šta se desilo sa Savlom, čuvenim Svetim Apostolom Pavlom? Vi znate, on je bio najveći gonilac Gospoda Hrista, prvih hrišćana. Nije hteo da veruje: Ne verujem ja u Isus Bog. I počeo da Ga goni, bacao je (hrišćane) u tamnice; dobio je vlast od tadašnjih vlastodržaca da sve hrišćane goni i zatvara[16]. I osioni učeni mladić Savle, najučeniji mladić svoga doba ...[17] sigurno veoma bogat u svakom pogledu, kao neki slavni vojskovođa, ali vojskovođa crne mračne vojske, krenuo je da goni hrišćane jače i više nego iko. I kad je, jezdeći na konju alatu ka Damasku da goni hrišćane sa četama svojim, on odjedanput čuo strašan glas, svetlost se strašna pojavila, i iz nje kao da su tutnjali gromovi: "Savle, Savle,zašto me ti goniš"? Tada osioni Savle upita: "Ko si Ti, Gospode? Ja sam Isus Koga ti goniš. Gospode, šta mi valja činiti"?[18] Oslepljeni Savle tada, tri dana bio je slep, jer su ga vodila njegova braća koja su pošla sa njim da gone hrišćane. Tada je Sveti Apostol Ananija javio mu se Gospod i otkrio došao Savlu, krstio ga, i Savle je progledao. I od tada, gle, sve se izmenilo. Umesto da postoji Savle nastao je Sveti Apostol Pavle. Njega, njega nije mogla da ućutka cela Rimska imperija, cela Rimska carevina, Neroni, carevi rimski, svi vojnici rimski, sve tamnice nisu mogle Pavla da ućute da on ne propoveda Evanđelje Gospoda Hrista, da on ne propoveda toga Isusa, Isusa Spasitelja, Cara, Boga neba i zemlje.

Apostoli su bili skromni, sa mrežom i ribarem Petrom i njegovom družinom, sa Filipom i drugima, prosti ljudi, ribari, seljaci. Zašto njih kulturni ljudi, eto, toliki svet obrazovani, dve hiljade godina, zašto slavite te proste bogobojažljive ljude? Šta su učinili? To, braćo moja: dopustili su i učinili da verom unesu u sebe Gospoda Hrista, da pođu za Njim i da žive Njime. Da On postane centar, srce njihovog srca, srce njihove istorije, njihovog života, njihovog bića. Eto, sve se izmenilo, prosti seljaci, Petar, Filip, Andrej, i drugi sa njima, i milioni i milioni iza njih, posvetili su sav svoj život počevši živeti Evanđeljem Gospoda Hrista u ovome svetu. To znači: pobeđujući greh i smrt i svakoga đavola, živeći Pravdom Božijom u ovome svetu, živeći Istinom Božijom u ovome svetu; boreći se protiv svakoga zla i svake laži, a živeći Hristovom Istinom i Pravdom. Tako se sve menja potpuno i u mome životu i u tvome, brate i sestro, jednoga dana kada ja i ti vidimo i sagledamo ko smo i šta smo u ovome svetu bez Hrista.

Šta si ti, šta sam ja? Rob greha, mlivo smrti, zalogaj đavola. To je čovek bez Hrista u ovome svetu. Kada to sagledaš, pazi kuda da kreneš. Samo sa Njim, jer jedino On ako ide ispred tebe, On će moći odbaciti svaku smrt koja juriša na tebe; On će moći pobediti i odjuriti svakog đavola koji juri na tebe; On će moći odbaciti svaki greh koji hoće da te satre. Ti onda sa Njim, verom u Njega, ljubavlju prema Njemu, molitvom k Njemu, postom pred Njim, ti se sve više vezuješ za Nebo, sve postaješ besmrtniji i besmrtniji, još ovde na zemlji osećaš kako je Carstvo Božje sa Hristovom verom sišlo u tvoju dušu. I ti se ne plašiš nikakve smrti, ne plašiš se nikakvih antihrista, ne plašiš se nikakvih đavola. Sav si Njegov, ideš za Njim verom, ljubavlju, i dok ne postaneš zaista Njegov sluga i dok ne zavoliš Njega više nego ma koga drugoga na ovome svetu, sve dotle dok čovek ne pazi na dušu svoju, na spasenje svoje, gle smrt, greh, đavo!

Sve je kazano Njegovim imenom: Isus Hristos - Spasitelj. Kada to Ime izgovoriš, ti izgovaraš - šta? Ti izgovaraš svoj bojni poklič, ratni hrišćanski poklič; ti krećeš u borbu sa grehom. Gospod ne trpi smrt, Gospod ne trpi đavola, znači da si ti stalno Njegov borac protiv greha, protiv smrti, protiv đavola. Današnji Sveti Oci Starozavetni, svi veliki Pravednici: Avram, Mojsije, Isaija, i bezbroj njih, sve su to borci, borci za Hrista još pre Hrista, borci za Evanđelje Hristovo pre nego što je Evanđelje bilo zapisano. Pisao ga je Gospod kroz njihove svete živote i oni, bezbroj njih, čuli ste šta piše o njima Sveti Apostol Pavle, oni verom pobediše carstva, doživeše vaskrsenje mrtvih, behu jači u bitkama, ostvariše Pravdu Božiju u ovome svetu, proslaviše Boga Istinitoga; njih ne beše dostojan svet i svet ih gonjaše, potucahu se po pustinjama u kožusima, goli, bez hleba, ali Pravdu Božiju ne ostaviše, đavole pobediše, grehe sve pobediše[19]. Eto, veli Sveti Apostol, kakvu gomilu svedoka o tome šta je Bog imamo mi hrišćani, kakvu gomilu svedoka![20] I zato, produžuje Sveti Apostol, da mi trčimo bitku koja nam je određena. Kakvu bitku? Bitku za Pravdu Božiju, za dušu tvoju, u bitku za besmrtnost svoju. Tu bitku i vodi Gospod Hristos protiv greha, protiv đavola, protiv smrti. U tu bitku ulazi i ti, hrišćanine, da trčimo u bitku, veli Sveti Apostol, koja nam je određena, odbacujući svaki greh koji je prionuo za nas[21]. Greh smeta da se ti boriš protiv đavola, jer je to ustvari oružje đavolovo. Zato odbaci, veli Sveti Apostol, svaki greh da bismo bili jači u bitkama za Pravdu Božju, Istinu Božju u ovome svetu. Ali vi hrišćani se morate boriti do krvi protiv greha, veli Apostol, a vi još niste došli u toj borbi protiv greha do krvi.[22]

Zato je Bog postao čovek da svaki od nas (pobedi greh i smrt) ...[23] svaki od nas treba da postane sin Božji, da postane naslednik Carstva Nebeskog, da postane brat Hristu. Takav je uzvišeni cilj čovekovog bića. Bog nije stvorio čoveka za nešto malo i sitno; stvoren je čovek da nasledi Carstvo Nebesko. Zato je Gospod došao u ovaj svet, zato je Gospod postao čovek, da čoveku da sva nebeska blaga i da mu da Carstvo Nebesko.

I mi hrišćani u ovome svetu, živeći u Crkvi Hristovoj, koju je On osnovao postavši čovek, još ovde na zemlji mi postajemo posednici i vlasnici Carstva Nebeskog, ako vršimo zapovesti Hristove. Ako vršiš zapovest Spasiteljevu o smirenosti, ako smiriš sebe u velikoj veri pred Njim, i stekneš svo blaženstvo, ako odbaciš gordost satansku i đavolju i doživiš prvu zapovest Njegove svete nauke: "Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko"[24], ti ćeš osetiti da je zaista Nebesko Carstvo tvoje. Ti ćeš osetiti da je Bog Car u tvojoj duši: ne greh, ne đavo, ne smrt. I ti još, živeći na ovoj zemlji, ostvaruješ u sebi spokojstvo: Car je u tebi i u tvojoj duši, caruje kroz Večnu Istinu, Večnu Pravdu i Večni Život. Sveto Pričešće, eto svete hrane, eto svetih nebeskih blaga, eto svete besmrtnosti, eto svete večnosti, eto svetog Večnog Života! Sve to i još više od toga Vaskrslog Gospoda Hrista primamo u Svetome Pričešću. Imamo mnogo više nego što nam treba. Samo, šta nam Gospod daje, a šta nama treba? Vera, vera, odlučna vera. Odlučnost: hoću da živim verom u Gospoda Hrista i da ispunjujem Njegovo Sveto Evanđelje, pored svega što to mnogi neće oko mene, i pored svega toga što slabosti moje često neće moći, nemoći moje neće. Jer čoveku nema spasenja od smrti, nema spasenja od greha bez Spasitelja, bez Gospoda Hrista. U Spasitelju je spasenje, kao što je u svetlosti osvetljenje.

Zato, zajedno sa Svetim Ocima Starozavetnim, poklonimo se Gospodu Hristu, Čudesnom Spasitelju našem od greha, smrti i đavola, i Jedinom Istinskom Čovekoljupcu, Koji je, eto, nama ljudima nedostojnim doneo i darovao Nebesko Carstvo. Amin.

Beseda 2. u Nedelju Svetih Praotaca

(pred Božić)

1966. godine u manastiru Ćelije



Zaista, Blagovest koja kazuje svu tajnu Neba i Zemlje, svu tajnu našeg života na zemlji. Današnje Sveto Evanđelje, čuli ste, Blagovest o Velikoj Večeri[1]. Čovek bogat, to jest Bog spremio veliku gozbu. ovaj svet stvorio Bog, sunca, bezbrojna sunca, vasione, bezbrojne vasione, zemlja prepuna svega. Zaista, Gospod je spremio Veliku gozbu. Za koga? Za čoveka. Stvorio čoveka i pozvao ga na tu Veliku gozbu, da on gledajući ovaj svet vidi Boga, silu Božju, mudrost Božju. Pogledaš pticu kako mala, čudesna, a leti bolje od svakog aviona. Pogledaš komarca, jedva ga vidiš, a on leti savršenije od svih najsavršenijih aviona. Pa životinje, pa bilje, sve što je Gospod stvorio, zaista bogata gozba, Velika večera.

Ovaj vidljivi svet, to je Velika gozba koju je Gospod stvorio za nas. Pozvao je, koga na gozbu? Greh, smrt, đavola, i posadio za trpezu ovoga sveta? Šta se desilo od Velike trpeze Božje ovoga sveta? Zasela smrt u začelje sofre vasionske i gresima koje lije iz sebe obara ljude, pretvara ih u leševe. I gle, ovu divnu Božju trpezu, ovu gozbu što se svet zove, čovek pretvorio u grobnicu, u grob. A iza svega stoji i kezi se đavo. On, ustvari, kroz svaki greh, kroz svaku smrt, gozbuje u ovome svetu. Tako je čovek, izabravši greh i učinivši greh, nasuprot volji Božjoj, ovaj svet pretvorio u mrtvačnicu. I onda, nastao je pomor roda ljudskog, duša ljudskih, jer greh i gresi to su ubice duše ljudske. Oni ubijaju dušu odvajajući je od Boga, i čovek ne tvori zapovesti Božje. Čovek okrene leđa Bogu, ide s đavolom u greh za grehom, živi u strastima i slastima ovog sveta, i ovaj svet postaje strašno mučilište.

Gle, ovaj svet postaje predvorje pakla, ako hoćete, postaje mali pakao. Da, ovaj svet je izgubljen Raj, čim je ušao greh u njega, smrt ušla, đavo ušao. Kako se može nazvati Rajem, kad je đavo tu! Kroz svaki greh đavo je u ovome svetu, kroz svaki greh đavo je u mojoj duši, u tvojoj duši; kroz svaki greh đavo pustoši sve što je Božje u ovom svetu, i što je Božje u tebi i meni. Greh strašna smrt, užasna sila, jer rađa smrt. Pa šta je strašnije i užasnije od smrti za čoveka? Iza svega toga, iza greha i smrti, on, strašni protivnik Boga i čoveka đavo. Takav je svet onda, pošto je čovek izagnao iz njega Boga, pošto je prigrlio greh, prigrlio smrt, prigrlio đavola, i ovaj svet Božji pretvorio u mali pakao.

Gospod je slao svoje divne sluge u ovaj svet[2], da ljude razbude, slao čudesne Proroke, Patrijarhe, Pravednike starozavetne, Avrama, Isaka, Jakova.Proroka Iliju, Proroka Isaiju, Jeremiju, i bezbrojne druge Pravednike, da razbude rod ljudski, da ga podsete i kažu: "Gledajte, pa ovo je trpeza Božja, ovaj svet je Božji svet, ne đavolji, ovaj svet je Božji svet, svet Božje Pravde i Istine i Mudrosti, a vi ljudi, vi ga pretvoriste u svet truleži, smrada, smrti, u svet đavola". Mnogo je svetih Pravednika prešlo preko ovoga sveta i prošlo kroz njega, da rod ljudski spase od svega toga, od greha. Slušali su malo ili mnogo, više ili manje, Proroke i Svetitelje Božje, Pravednike Božje starozavetni ljudi. Ali, svi ti Pravednici bili su slabiji od smrti, jači od greha, ali slabiji od smrti. Oni su došli ispred Gospoda Hrista, rvali se i borili se sa grehom da ga pobede, ali i sa đavolom koji je iza greha. I ako su uspevali da ga pobede i da žive pravednim životom, nisu mogli da ga iskorene u drugim ljudima, da greh iščupaju sa korenom, da smrt satru, da đavola satru, koji je kroz greh i kroz smrt ušao u ovaj Božji svet.

Kako se veli u današnjem Svetom Evanđelju, čuli ste, da oni Pravednici starozavetni, koji Božju Pravdu pronose kroz ovaj svet, primiše obećanje da će ovaj svet spasti Spasitelj Mesija, Koji će doći u ovaj svet. Oni to primiše verom, ali ne videše Spasitelja, i prođoše kroz zemaljski pakao i odoše iz ovog u onaj svet[3]. Jer, veli se u današnjem Svetom Evanđelju, Bog nešto bolje pripremi za sve nas[4], da nam da savršenstvo, da nam da potpunu pobedu nad grehom, nad smrću, nad đavolom.

I zato, zato se u ovome svetu i dešava najveće čudo Božje milosti. Bog postaje čovek! Na Božić Bog se rađa u ovome svetu. Eto nove Trpeze, Bog postao čovek i zaseo na čelo zemaljske Božije sofre. Smrt beži od Njega, đavo bezobzirce beži od Njega, svaki greh daleko, daleko beži od Njega. On, Gospod Blagi, Spasitelj Isus postao čovek, očistio Trpezu Božju u ovome svetu od greha, od smrti, od smrada grehovnog i smrtnog, od nakaznosti i užasa đavoljeg, osnovao Crkvu Svoju. Eto Božje Pravde, svete, nepovredive Trpeze. Crkva eto Trpeze Božje pune hrane Božje, koju niko ne može odneti u smrt, ni đavoli, ni gresi. A na toj Svetoj trpezi Večna Pravda, Večna Istina, Večni Život za nas ljude. Umesto smrti život u Hristu, neprolazan. Hristos život naš[5], On je život naš, On! Svaka smrt beži od Njega. Gospod šalje svoje sluge, šalje svete Apostole, šalje Svetitelje, šalje mnoge Pravednike, šalje i zove na gozbu, zove u Crkvu Svoju.

Čoveče, sve u ovome svetu što ti treba, eto, Gospod Hristos ti nudi i daje u Crkvi. Hajde, tvoje je to. Neki se odazivaju i dolaze Crkvi Hristovoj i spasavaju se njome. Drugi to odbacuju, oni u kojima silno deluje đavolja zloća, u kojima deluje neverje, u kojima deluje bogoborstvo. Ljudi, živi spomenici zla, oni odbacuju Gospoda Hrista. Gospod Hristos je doneo čoveku i svetu šta? Vaskrsenje! On je Vaskrsenje roda našeg, On je Život roda našeg, roda ljudskog. On nam osigurava pobedu nad smrću, i On je osiguranje Večnog Života. Na koji način? Na taj način što sve što je Gospod doneo u ovaj svet, može postati i moje, i tvoje, i svakog čoveka. Sve! I Večna Pravda, i Večni Život, i Večna Istina celo Nebo postaje tvoje kroz Gospoda Hrista ako u Njega veruješ.

Gle, čovek koga je smrt satrla, otela mu sve, otela mu dušu i telo i gurnula ga u pakao ti (čoveče) postaješ Car Neba i zemlje sa Gospodom Hristom, vlasnik Nebeskog Carstva, postaješ neosiromašeni bogataš koji ima Večno Bogatstvo, Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večni Život. Čovek, koji veruje u Gospoda Hrista, veli Apostol, sav život svoj ima u Njemu[6], i živi onim što je Hristovo u ovome svetu, i živeće i u onom svetu onim što je Hristovo. Zato, po reči Svetog Apostola "ne dajte se grehu", i odbacuj od sebe i gnjev, i zloću, i pakost, preljubočinstvo, i srebroljublje, i nemilost, svaki greh odbacuj od sebe[7]. I onda, veli Sveti Apostol, obući ćeš se u novoga čoveka[8]. Obuci se u novoga čoveka koji se obnavlja po slici Onoga Koji ga je sazdao[9], to jest koji se obnavlja po liku Gospoda Hrista Koji je stvorio čoveka. Kako Sveti Apostole? Kako mi koje je đavo unakazio sa svih strana, unakazio nam i savest i dušu, i srce, i volju, kako mi da obnovimo sebe, kako mi da postanemo slični Hristu, kako da postanemo hristoliki, jer ti - ti od nas tražiš? Da se obnovimo po slici Onoga Koji nas je sazdao, po liku Onoga koji nas je sazdao, znači treba da postanemo hristoliki, da ličimo na Hrista. A mi bedni ljudi! Da, veli Sveti Apostol, vi to možete vrlo lako. Kako? Ispunite se ljubavlju Hristovom, ispunite se molitvom Hristovom, ispunite se verom Njegovom, ispunite se milostivošću Njegovom, ispunite se životom Njegovim, ispunite se besmrtnošću Njegovom, ispunite se večnom Pravdom Njegovom, Njegovom Istinom[10]. Eto, ti ispunjujući sebe Hristovim svetim vrlinama, useljuješ u sebe Gospoda Hrista. "Nek se verom Hristos useli u srca vaša"[11] - poručuje Sveti Apostol i zapoveda hrišćanima: "Verom nek se Hristos useli u srca vaša".

Da, u samoj stvari, u svakome od nas postoje dva čoveka. Stari čovek, to je čovek greha, čovek smrti, čovek zla, a greh zastaruje čoveka, toliko ga zastaruje da ga usmrćuje, daruje ga smrti. Takva je strašna sila greh. Čovek koji ne spasava sebe od greha, koji živi u grehu, ustvari je bespomoćni starac i starkelja, ostario. I smrt - smrt je za njega samo egzekutor, pečat večne starosti, pakla.

Novi čovek šta je? Novi čovek je Hristov čovek, čovek Hristove vere, čovek Hristove Pravde, čovek Hristove Besmrtnosti, čovek Hristovog Večnog Života, čovek Carstva Nebeskog, čovek Ljubavi Hristove, čovek molitve Hristove. Kao što se kaže u današnjem Svetom Evanđelju: "Sve u svemu je Hristos" za novog čoveka[12]. Hristos mu je sve i u ovome i u onome svetu. Kad razumno i pametno misliš, sve što imaš veliko i večno u sebi i oko sebe, to je od Gospoda Hrista. Novi čovek počne da razmišlja o tome, pa tek onda vidi šta je on, ko je on, i šta je Gospod Hristos. Sve i u svemu je Gospod Hristos!

Obucite se u novoga čoveka, veli Sveti Apostol, a taj novi čovek u čemu je? Eto, u Ljubavi Hristovoj, u vršenju zapovesti Hristovih, jer sve te vrline evanđelske jesu božanske sile koje nam daju Gospoda Hrista. Ko ljubi mene i vrši zapovesti moje, veli Spasitelj, i ja ću doći k njemu i nastaniću se u njemu"[13]. Znači, ko vrši zapovesti moje, ja se kroz te zapovesti useljujem u svakoga. Zamislite sebe, gde ste? Zamislite gde ste vi, jer se u vašu dušu uselio Gospod Hristos. A useljuje se kada vršite zapovesti Njegove. Eto, zapovest Njegova o molitvi. Kada se moliš svim srcem, svom dušom, na nevidljiv način, na čudesan način u tebe se useljuje Gospod Hristos, razliva po tvojoj duši nebesko milje, razliva po tvojoj duši nebeske sile, i ti si zaista novi čovek. Pa kad tome dodaš post evanđelski, po zapovesti Hristovoj, pa milost evanđelsku po zapovesti Hristovoj, pa blagost, pa krotost, pa smirenje sve su to svete vrline koje useljuju Gospoda Hrista u tvoju i moju dušu. I onda, zaista, novi si čovek! I onda, zaista pun si novih osećanja, pun si novih misli, put si svetlih misli, svetlih osećanja, svetlih raspoloženja iako je oko tebe mrak i tama i pakao.

Gospod se uselio u nas, Gospod je suncem obasjao, suncem Pravde obasjao i osvetlio zemaljski šar, a Sunce Hristos ne može se pomračiti, a kamoli se ugasiti. Ti verom nosiš to Sunce u sebi, to neugasivo Sunce koje odgoni svaki mrak, svaku pomračinu smrti, i pakla, i greha, i svakoga zla. I Hristov čovek, iako je izranavljen u ovome svetu, ide kroz ovaj svet pun radosti, jer zna da sve što se zove smrt mora bežati od njega. Gospod je u njegovom srcu, i sve što se zove đavo mora s tutnjavom bežati od Njega, jer Bog je Gospod Hristos. Svaki ćeš greh pobediti stvorivši Hristovog novog čoveka. Ići će greh od Hrista. Šta će greh da radi u duši tvojoj, ako je duša tvoja ispunjena Njime?

A mi hrišćani, mi smo pozvani da neprekidno ispunjujemo sebe božanskim silama Hristovim, da ispunjujemo sebe punoćom Božanstva, kako se veli u Svetom Evanđelju[14], da ispunjujemo svu dušu svoju i ne damo mesto ni grehu, ni đavolu, ni zlu, ni paklu. To zavisi od nas, zavisi od naše volje, i od moje i od tvoje volje, da li ćeš se boriti protiv greha, da li ćeš trpeti staroga čoveka koji se raspada u željama prevarljivim[15], da li ćeš trpeti čoveka smrti koji tebe pretvara u smrtno biće, a to znači u smrad, trulež. Zavisi od tebe. Ako se ne boriš protiv greha, ako se ne kaješ za grehe, gle, ti sam sebe osuđuješ na smrad, večni smrad. Ti sam sebe osuđuješ na pakao, ti sam sebe osuđuješ da budeš rob đavolu i svakom njegovom zlu.

Ali eto, Gospod je u Crkvi Svojoj dao za nas bogate, prebogate svelečeće lekove od svakoga greha, lekove koji leče od smrti, leče od svake strasti, leče od svakog iskušenja. Šta su Svetitelji? Svetitelji to su pobednici nad smrću, pobednici nad grehom, pobednici nad đavolom. Svaki Svetitelj jači je od svih đavoljih sila ovoga sveta, jači je od đavola u svim njegovim gresima, u svim njegovim strastima. Evo današnji Čudotvorac Spiridon, kada je putovao na Prvi Vaseljenski Sabor 325. godine, gde su se sabrali Sveti Oci da osude jeretika Arija, na putu onda se putovalo konjima dalekom putu, on zanoći u jednoj gostionici sa svojim kelejnikom, sa svojim momkom. Jeretici, bilo ih je u toj gostionici na prenoćištu takođe, znajući ko je Spiridon, veliki Čudotvorac, veliki Arhijerej Božji, oni mu zakolju oba konja, i vranca, i belca. Kada momak ustade ujutru da osedla konje, uđe u štalu, vide konjima glave otsečene. On otrča Svetitelju i reče šta se desilo. Svetitelj stade, pomoli se Bogu i reče: "Idi i otsečene glave pripoji na trupove". Momak otrča, ali u onoj zabuni dohvati glavu belčevu pa je priljubi uz trup vrančev, a vrančevu glavu pripoji uz trup belog konja, i oni oživeše, ustaše na noge. Sveti produži svoj put na zaprepaštenje svih.

Svi su se čudili i videli jednu čudnu pojavu: vranac sa belom glavom, belac sa vrančevom glavom. Takva je sila bio.

Na tom Prvom Vaseljenskom Saboru, bilo je toliko Otaca, 318 Svetih Otaca, bilo je među njima vrlo učenih i najučenijih ljudi onoga doba, bio je sam car Sveti Konstantin Veliki. To je bio jedan veliki i najveličanstveniji skup na ovoj planeti Božjoj. Tamo je bio čuveni đakon, glavni pisar, Sveti Atanasije Veliki, najveći borac protiv svih laži koje se liju u ovome svetu na Gospoda Hrista. Bio je Sveti Nikolaj Čudotvorac, vrlo skroman i vrlo učen, ...[16] i mnogi drugi. Sveti Spiridon Čudotvorac nije imao nikakve naročite škole, ali velika vera, svete vrline evanđelske koje je imao u sebi i živeo u njima, učinile ga moćnim i svemoćnim. Slušajući kako se vodi rasprava o Bogu, Bogu koji je Trojičan u Licima i u Biću, i slušajući kako Arije i njegovi sledbenici neće da usvoje tu istinu, odbacuju Hrista i tvrde da On nije Bog, nego biće niže od Boga, Sveti Spiridon, da bi pokazao svima, a naročito jereticima kako je Bog Jedan Bog sa Tri Lica, uzeo je ciglu, pred svima je steže i iz nje suknu plamen ka nebu, i voda ka zemlji, a blato ostade u njegovoj ruci. I on reče: "Eto, jedan cigla, a tri stihije u njoj". Vatra, voda i blato. Tako je Sveta Trojica: Tri Lica, Jedan Bog.

To je jedan Svetitelj, a u Crkvi Božjoj bezbroj Svetitelja, u Crkvi Božjoj bezbroj čudotvoraca, svaki hrišćanin je čudotvorac. Zamisli, ti čudotvorac i ja! Kad pobedimo u sebi sve što je smrtno, sve što je grešno, javljamo se kao pobedioci smrti, javljamo se kao večna bića, kao ljudi koji su vaskrsli iz mrtvih. Sama vera tvoja u Gospoda Hrista, vera da je On Spasitelj sveta, Koji tebe spasava i od greha, i od smrti, i od đavola, eto čuda! Najveće čudo u tebi i u meni. A za njim sa verom liju se svakojaka čudesa, Hristova čudesa. A Svetitelji Božji to su u najvećoj meri.

Da, danas više nego ikad važi poziv evanđelski, poziv današnjeg Svetog Evanđelja "Dođite na večeru"...[17] makar bio u gresima i strastima, makar te sa svih strana opkoljavali đavoli, trgni se, "ustani ti koji spavaš, vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos"[18], veli Sveti Apostol. Ne boj se, ne boj se nikakvih vragova ovoga sveta, ne boj se nikakvih đavola ovoga sveta i onoga sveta. Sve je to slabije od tebe. Ti si Hristov čovek, ti nosiš Hrista pobeditelja smrti u sebi, nosiš Njega Večnoga Boga. Šta će učiniti smrt, šta đavoli, šta gresi, šta strasti? Jak si, jači si od svega toga. Spasenje je nadohvat ruke. Na raspolaganju ti je sveoružje Božje[19] u Crkvi i kroz Crkvu Božiju. Uvek možemo sebe hraniti večnom hranom koju nam nudi Gospod Hristos. To zavisi od naše dobre volje. Samo treba imati odlučnost, samo treba imati revnost, hoćeš da budeš Hristov. Ako nisi Hristov, čiji si? Ti pripadaš smrti, pripadaš smradu, pripadaš grehu, pripadaš paklu! Avaj, zar si zato stvoren od Boga bogolikim, čoveče i brate! Ne, ti si stvoren da postaneš hristolik, da postaneš jak kao Bog. Jačajte u Gospodu", veli Sveti Apostol, jačajte u Gospodu,jačajte silom jačine Njegove[20]. To je tvoje čoveče. A kad si jak s Gospodom, ti postaješ jači od svakoga zla u ovome svetu, od svakoga greha, od svakoga đavola. O, Gospode, molitvama Svetoga Spiridona Čudotvorca i današnjih svih Svetih starozavetnih Pravednika, podaj nam tu veru. Veru koja kroz svete vrline obnavlja duše naše, osigurava im Život Večni i besmrtnost, osigurava im Carstvo Nebesko, Carstvo gde Čudesni Gospod Hristos Ljubavlju Svojom caruje i vlada. Njemu poklonimo se svim bićem, i u ovom i u onom svetu. Amin.

Beseda 2. u Nedelju Svetih Otaca

(pred Božić)

1966. godine u manastiru Ćelije



Danas je Nedelja, Sveta Nedelja hrišćana pre Hrista. Sveta Nedelja Svetih hrišćana pre dolaska Gospoda Hrista u ovaj svet. Oni živeli u dalekim nadama, u paklu smrti i greha, veliki Pravednici: Sveti Avram, Sveti Isak, Sveti Proroci Isaija i Jeremija, veliki Sveti Carevi: David, veliki slavni Prvosveštenici: Samuilo, Aron. Sve pravednik do pravednika, svi oni ispunjuju Evanđelje Gospoda Hrista pre nego što se Gospod objavio ovome svetu. Evanđelje pre Hrista, da!

Danas mi proslavljamo te velike i Svete ljude. U njima možete naći sve vrline evanđelske: i veru, i ljubav, i molitvu, i post, i krotost, i smirenost. Svaki od njih, pun je tih evanđelskih sila, pun pre dolaska Gospoda Hrista u ovaj svet. Oni su osećali svi, od prvog do poslednjeg, da je ovaj svet strašno carstvo smrti i greha. A iza smrti i greha, šta stoji? Đavo. Jer, đavo vlada svetom kroz greh i kroz smrt. Starozavetni Pravednici nisu mogli da se bore i izbore sa smrću, niko od njih. Rvali se sa smrću, ali niko nije mogao da pobedi smrt. Svi su oni odlazili, prolazili preko ovog sveta, odlazili u carstvo smrti. Ceo Stari Zavet i svi Starozavetni Pravednici bili su čežnja za Spasiteljem sveta. Davili se u moru greha i smrti, svaki se od njih molio Gospodu: Gospode, izbavi nas! Pošlji nam Spasitelja, daj nam Spasitelja od greha i smrti! I tako, prolaze i odlaze sa ovog sveta sa nadom i očekivanjem, sa nadom u velikog i slavnog Spasitelja sveta. Vekovi su i vekovi prolazili, hiljade i hiljade godina čekajući Njega. Oni su sa tom verom živeli radi Njega, i kroz tu veru ispunjavali se silom božanskom, da prožive ovaj svet u svetosti i pravdi, da prožive ceo ovaj život takoreći u Evanđelju, pre nego što je objavljeno Sveto Evanđelje.

I zato je rečeno, od velikog i slavnog Svetog Apostola Pavla, da ceo Stari Zavet ustvari vodi ka Gospodu Hristu. On je bio vaspitač ka Gospodu Hristu[1], pripremao je ljude, pripremao je ljude za dolazak Hrista, za dolazak Spasitelja. Starozavetni Pravednici ne bi bili Pravednici, ne bi bili Svetitelji, ne bi imali sile da postanu Svetitelji Božji, da se njihova vera i njihovo očekivanje kroz veru nije ostvarilo. Jer njihova se nada ispunila. Rečeno je u Svetom Evanđelju, da su oni prošli kroz ovaj svet sa nadom na Mesiju, sa nadom na Spasitelja sveta, a da savršenstvo života, i pravde, i ljubavi u ovome svetu zavisi od Mesije, od Spasitelja[2].

Zaista, Gospod je došao, Bog je postao čovek, time obasjao sve svetove, i pre Njega i posle Njega. Postavši čovek, Bog je kazao čoveku šta je čovek, i Bog je kazao čoveku šta je ovaj život, a šta smrt. Gospod Hristos, Bog koji je postao čovek, i javio se u ovome svetu kao Bogočovek, zato je i pobedio smrt, da bi pokazao da je pobedio greh, da bi pokazao da je pobedio đavola. Svi Starozavetni Pravednici, Starozavetni Svetitelji bili su oslobođeni Gospodom Hristom kada je sišao u Ad[3], carstvo smrti, i izvedeni u Carstvo Nebesko. Mnogobrojni su svedoci o Gospodu Hristu, o Njegovom dolasku u ovaj svet. I mi, veli se u Svetom Evanđelju, mi koji smo došli posle Gospoda Hrista u ovaj svet, mi imamo pred sobom tolike svedoke o Gospodu Hristu[4]. Svedoke da je On zaista Spasitelj sveta, da je učinio za nas ljude ono što niko učinio nije, da je On, Bogočovek, pobedio smrt i osigurao Život Večni nama ljudima, osigurao smrtnom telu ljudskom Besmrtnost i Život Večni. I svi mi u ovome svetu posle dolaska Gospoda Hrista, mi hrišćani, i živimo sa tom verom i nadom, verom u vaskrsenje mrtvih i nadom da ćemo i mi vaskrsnuti, da će nam Gospod podariti Carstvo Nebesko posle Strašnoga Suda. I rečeno je zato u Svetom Evanđelju, da i mi, "imajući toliku gomilu svedoka, odbacimo od sebe svaki greh koji je prionuo za nas, i da s trpljenjem trčimo u bitku koja nam je određena"[5]. Kakvu bitku? Bitku za Gospoda Hrista, bitku za Život Večni, bitku za Pravdu Večnu, bitku za Besmrtnost. Jer, posle Gospoda Hrista, tvoj život i jeste bitka između smrti i života, između prolaznosti i večnosti.

Gospod Hristos prvi je pobedio smrt i On jedini daje sile da u ovoj bici zemaljskoj i mi pobeđujemo Njegovom silom. Šta je to? To je bitka za sve što je ljudsko, za sve ono što je On doneo, to je bitka za Njegovo Sveto Evanđelje, to je bitka za sve Božansko što je On doneo čoveku u ovome svetu. Da, za osiguranje Večnoga Života svakome od nas. U toj bici učestvujemo svi mi. Šta je najglavnije za mene i za tebe u toj strašnoj borbi, u tom okršaju na život i na smrt? Kazano je u Svetom Evanđelju: Nama ništa drugo nije potrebno, nego da mi "gledajući na Načelnika i Savršitelja vere, Gospoda Hrista"[6], i sami se u toj borbi borimo i pobeđujemo Njime. Jer On, veli se, "pretrpevši Krst, sede na prestolu Carstva Nebeskog. A mi, veli Sveti Apostol, još ne dođosmo do krvi boreći se protiv greha"[7]. Još ne dođosmo do krvi boreći se protiv greha. To je današnji zadatak hrišćanina u ovome svetu: da se bori protiv svoga greha neprekidno do krvavog znoja. Jer time, samo time on može pobediti smrt i dobiti vaskrsenje mrtvih. Samo time on može sebi osigurati Carstvo Nebesko u onome svetu, osigurati Život Večni. Do krvi boriti se protiv greha. Eto, to je naša bitka u ovome svetu, nas hrišćana, svakog hrišćanina i svakog čoveka.

Đavoli navaljuju na nas sa svih strana raznim iskušenjima, raznim slastima i strastima ovoga sveta, samo da nas odvoje od Gospoda Hrista, da mi naviknemo na greh, da greh za nas postane obična stvar. Psuješ i kažeš: e, nije to ništa! Danas, sutra, preksutra, i rđava navika postaje rđav gospodar. A čovekoubica od iskoni[8] (đavo) čini sve da uspava tvoju savest. Kradeš, navikavaš se na to, ne boriš se protiv toga. Stupaš u ortakluk sa čovekomrscem, đavolom, sa onim koji dušu tvoju lovi. Srebroljubac si, pohotljiv si, gord si, gnevljiv si, ne boriš se protiv svega toga teško tebi, brate! Moraš se boriti do krvavoga znoja ako želiš sebi spasenje. Ne navikavaj se na greh, ne pravdaj svoj greh nikada.

Ono što treba osuđivati u sebi i u svetu oko sebe, to je greh, zlo. Osuđujući greh ne osuđuješ grešnika. Moli se Bogu za grešnika, ali osuđuj njegov greh. Moli se za onog koji ti zlo čini, ali osuđuj njegovo zlo. Bori se protiv njegovog zla, ali najpre protiv svoga zla u sebi i svoga greha. To je danonoćni okršaj u kome se nalazi svaki hrišćanin svestan, svestan Evanđelja, svestan Gospoda Hrista, svestan onoga što je Gospod doneo. Svakome od nas doneo besmrtni Život Večni, koji se mora izboriti, izvojevati. Nemoj reći: A, pa to je nemoguće; teško mi je, ja ne mogu. Pogledaj na Starozavetne Pravednike, na ljude koji su pre Hrista ispunili Evanđelje Hristovo. A mi, a ja, a ti? Mi imamo Gospoda Hrista pored nas, došao u ovaj svet, tu je s nama u Crkvi Svojoj. Štaviše, mi smo telo Njegovo, članovi, živi članovi tela Njegovog Božanskog, Crkve[9]. Sve nam je doneo, sve nam je dao, sva oružja nebeska da pobedimo đavola, sve svetinje nebeske da pobedimo greh, doneo nam je i dao sve sile nebeske da pobedimo smrt i sve što je smrtno u nama, u svetu oko nas. Šta nam nedostaje? Šta je to što Gospod Hristos nije doneo, i meni i tebi? Sve je doneo, sve je dao, a mi šta dodajemo? Sebe, veru, odlučnost, jačinu, snagu, nadu. Gospod će pomoći, nijedan greh nije jači ni od tebe, ni od mene; nijedna smrt nije jača ni od mene, ni od tebe; nijedan đavo nije jači ni od mene, ni od tebe. Jer je Gospod Hristos s nama, On je u našem zemaljskom svetu, On je u Crkvi Svojoj.

Gle, tu su sve božanske sile u tebi i pored tebe. Šta ti mogu učiniti ljudi hristoborci, šta ti mogu učiniti gresi, šta ti mogu učiniti iskušenja? Ti samo naoružaj sebe oružjem Hristovim, i onda se ne boj nikakvih protivnika, ni najvećih, ni najstrašnijih. A ko je najljući protivnik i tvoj i moj? Smrt, đavo, greh! Ništa u svetu strašnije od greha! Da, zato svaki od nas treba da se bori do krvavog znoja protiv greha, kako veli Sveti Apostol, do krvavog znoja. Nemoj varati sebe, nemoj uljuljkivati sebe obećanjima da ćeš ti to učiniti kasnije, danas, sutra, kroz izvesno vreme, nedelju, dve, ili možda kroz godinu dana. Avaj! Nevidljivi mačevi smrti mogu jednog dana da te odnesu nepripremljenog iz ovog u onaj svet. Kao iz priče o bogatašu, onom evanđelskom bogatašu koji je nagomilao imanje zemaljsko i rekao duši svojoj: "Dušo moja, imaš mnogo imanja za mnogo godina, počivaj, jedi i pij, veseli se." Bog jedne noći dođe.: "Uzeću dušu tvoju od tebe, a imanje tvoje čije će biti"[10]? Čije će biti, čije će biti?!

Tako ja i ti, tako svaki od nas, neka ne gomila ono što nije Božje, ni u duši, ni oko sebe u svetu. Neka se ne trudi da troši život svoj na bogaćenje ludostima, ili strastima ovoga sveta, ili bogatstvima ovoga sveta. Nek' se sve oko tebe pretvori u zlato, ti pljuni na sve to zlato, ako đavo kroz to traži dušu tvoju, da mu se pokloniš. Sve ovo daću tebi, može reći đavo[11]. I ako daje, daje zlato, daje to zemaljsko blato svakome ko se opčini i zanese time. Ali mu zato dušu uzme, dušu uzme i otme. Šta je veće, dragocenije od duše? Šta je najveće blago u ovome svetu? Duša čovekova! Ona više vredi nego sav svet. "Ako dušu izgubiš, veli Spasitelj, čime ćeš je otkupiti"[12]. Nema cene, nema zlata, nema vrednosti u ovome svetu kojom ti možeš otkupiti dušu svoju, ako je propala u gresima i u strastima i u slastima ovoga sveta.

Zato mi, gledajući i ugledajući se na Starozavetne Pravednike, da se i sami trudimo svim silama svojim da ispunimo sebe onim svetim vrlinama kojima su oni ispunili dušu svoju: verom, ljubavlju, smirenošću, molitvom, postom, i na taj način osiguramo sebi Život Večni i Carstvo Nebesko. Od nas se traži odlučna vera. Odlučna vera. Kad hoćeš, možeš. Zašto? Zato što ti Bog pomaže. Onda, kada se trudiš, onda, kada primoravaš sebe na veru, primoravaš sebe na evanđelska dobra, tada Gospod s Neba lije na tebe Božanske sile. Nemaš molitvu, primoravaj sebe na molitvu i Bog će ti dati molitvu. Ako ti se ne posti, primoravaj sebe na post, i Bog će ti usaditi ljubav prema postu, ti ćeš zavoleti post, videti kakva je sila post koji čisti dušu od greha i od strasti. Ako ti nije neko mio, ako ga mrziš, ti primoravaj sebe na ljubav prema njemu, primoravaj sebe na ljubav, i Gospod će ti dati sile da ga zaista jednoga dana zavoliš.

Nikada, nikada nemoj gladiti ni maziti svoj greh, nikada nemoj gladiti ni maziti svoje strasti. Ja sam pozvan, od Gospoda Hrista pozvan, do krvavog znoja da se borim protiv ove strasti. Zašto? Zato što je ona ubica! Protiv mog greha. Zašto? Zato što je on moj samoubica. On ubija, odnosno, ja sebe ubijam njime. Zato se moram boriti sa njim neprekidno, i danju i noću. Jer gle, šta je ovaj život, moj i tvoj? Pedeset, šezdeset, osamdeset, sto godina najviše, a onda i za tebe i za mene večni život u onome svetu. Šta ćemo raditi mi u onome svetu? Kuda će nam duša? To pitanje postavljaj sebi: kuda će nam duše? Kada se spustaš u postelju kao u grobnicu pitaj sebe: da li si se borio protiv greha? da li si osigurao sebi besmrtnost i život večni? da li su u tvojoj duši bile svete i besmrtne misli? da li su u tvojoj duši bile svete brige, brige za spasenje duše, ili si se bio opustio niz potoke svojih glupih želja, i može biti, sablazni i iskušenja.

Da, mi nećemo imati izgovor na dan Strašnoga Suda, ako ne odnesemo pobedu nad grehom i nad smrću u ovome svetu. Jer je Gospod Hristos s nama, Bogočovek je s nama, Pobeditelj smrti je s nama, sve nam daje. Šta nam nedostaje? Ništa osim vere, ništa osim odlučnosti u veri. Blagi Gospod će tu odlučnost, tu veru umnožiti u svakome od nas da mi, da svaki od nas provede život na zemlji boreći se protiv svoga greha do krvavoga znoja. I tako osigura sebi besmrtni Život Večni u onome svetu, da zajedno sa svima Svetim Starozavetnim i Novozavetnim Pravednicima slavi Čudesnog Gospoda.

Gle, gle! Mi imamo nesravnjeno više svedoka i pomoćnika nego li Starozavetni Pravednici. Mi imamo bezbrojne Svetitelje, Svete Apostole, Svete Mučenike, Svete Ispovednike, hiljade hiljada, milione miliona i starih i novih Mučenika i Svetitelja Božjih. Sve to pomaže i tebi i meni, sve su to naša sveta braća, naša uplakana braća na Nebu zbog grehova naših na zemlji. Samo ih prizvati treba, samo se pomoliti njima, i sveta jata Svetitelja Božjih sleteće uvek na tvoj vapaj da te spasu u tvojoj borbi sa grehom, da ti osiguraju besmrtni Život Večni, da bi i ti sa njima i ovog i onog sveta slavio Njega, Čudesnog i Jedinog Gospoda i Boga u svima svetovima, Isusa Hrista, Njega Jedinog Pobeditelja smrti, Njega Jedinog Čovekoljupca, jer nam je dao besmrtni Život Večni. Njemu čast i slava, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

Beseda 3. u Nedelju Svetih Otaca

(Badnji dan)

1973. godine u manastiru Ćelije



Ništa važnije od Božića! Zašto? Zato što je Bog sišao u ovaj svet. A dotle, gde je bio? Mi smo Ga oterali svojim gresima sa zemlje, ne treba nam Bog. To svaki greh govori, hteo ti ili ne, jer svakim svojim grehom mi odgonimo Boga sa zemlje. Prvo odgonimo iz svoje duše, a onda iz cele istorije roda ljudskog. Što važi za tebe, to važi za sve nas. Mi, mi izgonimo iz duše svoje, iz srca svog, iz savesti svoje sve što je Božije, ako živimo u nepokajanim gresima.

Čuli ste danas Sveto Evanđelje. Gospod je nazvan u njemu Emanuil, što znači "S nama je Bog"[1]. Dotle, ko je bio s' nama? Đavo! Đavo kroz grehe, kroz svaki greh, i moj i tvoj, i kroz svačiji greh u rodu ljudskom. Nikad ne treba varati sebe: mi sami ili progonimo Boga iz sebe, ili Ga uvodimo u sebe.

Zato je Gospod i postao čovek, zato je On na Božić ušao u ovaj svet i javio se kao čovek[2], da nam pokaže šta treba da bude od čoveka na ovome svetu i kakav treba da bude čovek. Nije uzalud Gospod postao čovek. Nije postao ptica, nije postao cvet, što je daleko lakše i prijatnije i lepše za Njega, nego je postao čovek čovek koji je bio sav u gresima, sav smrdljiv, sav u đavolizmu i demonizmu. Zato je postao čovek da spase čoveka od toga. Njegovo ime Isus, znači Spasitelj[3]. Spasitelj, od čega? Od grehova, od grehova ljudskih, a kroz greh u ovaj svet ušla je i smrt, i ušao svaki đavo. Zato bez Gospoda Hrista, bez Božića Njegovog, zaista rod ljudski može stalno za sebe da kaže: s nama je ne Bog, no đavo. S nama je Bog to je načelo nebesko, to je načelo vere naše, načelo Evanđelja. S nama je Bog u ovome svetu. A dosad Njega kao da nije bilo uopšte. Nije Ga bilo u punom smislu te reči. Čime mi hrišćani dokazujemo zaista da je S nama Bog? Eto, Gospod je ostavio Crkvu u ovom svetu. Šta je Crkva? Sveti Apostol Pavle veli da je Crkva duhovno telo Njegovo, On je Glava toga tela, a mi smo članovi tog Svetog Tela[4], i razume se organski sjedinjeni sa Gospodom Hristom. I tako, svaki hrišćanin koji ispunjuje svete zapovesti Gospoda Hrista, ispunjuje zapovesti evanđelske, uvek može reći sa mnom je Bog. Ali, ako se hrišćanin oda gresima, ako se ne bude borio sa njima, ako ih ne bude odgonio od sebe, on je u stalnom zagrljaju koga? Đavola.

Teško je bilo verovati ljudima da Bog može postati čovek, eto, radi našeg spasenja. Bog je zaista postao čovek, i što je najvažnije, dao nam je sva sredstva da svako od nas kada hoće sjedinjuje sebe sa Njim, sa čudesnim Gospodom Hristom, Koji po smirenju Svom, po dobroti Svojoj, eto, postaje čovek gubavac, smrtnik, sav opkoljen ljudskim gresima. On uzima grehe na sebe[5] da bi nas spasao od njih. Zato je postao čovek! Zato je dobio ime Isus Spasitelj!

U Crkvi Hristovoj mi imamo sva sredstva potrebna za naše duhovno sjedinjenje sa Gospodom Hristom. Tu su Svete Tajne i svete vrline. Sveto Krštenje kad se krštavamo mi se oblačimo u Gospoda Hrista[6], mi izgonimo sve što je satansko i demonsko, odričemo se toga i predajemo sebe Gospodu Hristu. Šta je tek Sveto Pričešće? To je potpuno sjedinjenje tvoje sa Njim, potpuno sjedinjenje čoveka sa Gospodom Hristom. A vera, a ljubav, a molitva, a post? Sve su to vrline pomoću kojih se mi sjedinjujemo sa Gospodom Hristom.

Apostol Pavle savetuje hrišćanima i veli i moli: "Neka se Gospod Hristos verom useli u srca vaša"[7], verom. Ne možemo mi sve shvatiti. Ono što je Gospod radio i što jeste; ustvari, Bog je uvek širi i veći i dublji od svakog ljudskog uma, od svake ljudske misli. Zato je Gospod kao siguran put ka Njemu i dao veru, veru u Njega. A za veru nije potrebna velika škola, ni velika trgovina, ni bogatstvo, ništa. Samo dobra volja. Samo dobra volja da se veruje u Spasitelja sveta Gospoda Hrista. I onda svaka vrlina, i ljubav, i molitva, i post, sve te vrline unose u nas Gospoda Hrista, unose sile Njegove Božanske, unose životvorne reči Njegove, i mi zaista osećamo da je S nama Bog, i ne bojimo se nikakvog đavola, ne bojimo se nikakvog greha.

Ali, ako, ne daj Bože!, mi hrišćani volimo greh i živimo u grehu i ne borimo se protiv njega, teško nama! Jer, kako ćeš sebe odbraniti na dan suda, kada izađeš iz ovoga tela sa dušom večnom u onaj svet? Kako ćeš odbraniti sebe i reći Gospodu Hristu: Pa eto, ja nisam mogao da verujem u Tebe. A On će reći: Zašto? Jer sam Sam Bog došao na zemlju, postao radi tebe čovek, da bi ti primio od mene ono što tebi treba za sav život, i za život u ovome svetu, i za Život Večni u onom svetu. A ti, šta si uradio sa mnom u ovom svetu? Šta si uradio sa mojim Evanđeljem, šta si uradio sa Svetim Pričešćem, šta si uradio sa molitvom, sa verom, gde je sve to? Izgovara i odgovora neće biti!

Ali, ako nema izgovora i odgovora, čiji smo u ovom svetu? Kome pripadamo? Onome kome služimo! Svaki greh ustvari jeste služba, mračna služba crnome đavolu. Gnjev, zavist, pakost, nemoj misliti da su to sitne stvari i male. Ne, to su tako ogromne strašne stvari da mogu da te potope u pakao i u smrt večnu. Ni jedan greh nije mali, ni jedan greh ne vodi Bogu, naprotiv, svaki greh vodi đavolu. I kao što hrišćanin može da reši da ispunjuje zapovesti Božije, tada Emanuil: S nama je Bog; tako mi nazovi hrišćani kada grešimo i ne kajemo se, ne ispovedamo se, ne pričešćujemo se, ne molimo se Bogu, ne živimo po zapovestima Evanđelskim, mi ustvari stalno tvrdimo jedno: s nama je đavo. Ne daj, Gospode!

Gospod je došao u ovaj svet, dao nam sile i snage da zaista pobedimo svaki greh, i ne samo svaki greh, nego svaku smrt, svakog đavola, dao nam je Život Večni. Došao u ovaj svet, uzeo na Sebe telo ljudsko, prošao kroz smrt i vaskrsao telom iz mrtvih, uzneo se na Nebo i pokazao šta će biti sa tvojim i mojim telom. Ništa manje od toga! I moje i tvoje telo mora ući u smrt. Ali kao hrišćani mi ćemo vaskrsnuti po veri našoj u Gospoda Hrista. Na dan Strašnoga Suda Gospod će nas vaskrsnuti iz mrtvih i dati nam Život Večni! "Koji veruje u Mene ima Život Večni"[8], objavio je Spasitelj. Još ovde na zemlji ima Život Večni. To jest: Gospod je jači od svake smrti, od svakog đavola, jači od svakoga greha, jači za tebe i za mene. I kad smo sa Njim, zaista kada smo sa Njim, mi junački pobeđujemo.

Mi smo naoružani nepobedivim oružjem Božijim. Tako je bezbroj Božijih Svetitelja u ovome svetu, koji su pobedili svaki greh, svakog đavola, svaku smrt i služili Gospodu Hristu i vršili Njegove svete zapovesti, svete vrline. Nemamo izgovora. I Svetitelji su ljudi kao i mi, i Svetitelji imaju pet čula kao i mi: imaju oči, uši, imaju telo, pa su ipak ispunili Evanđelje Gospoda Isusa Hrista; i pokazali i dokazali da ljudsko biće, da čovek može ispuniti Evanđelje Gospoda Isusa u ovome svetu, ako se trudi, ako primorava sebe.

Veliki Svetitelji Božiji vele: "Hrišćanin je onaj koji primorava sebe na svako dobro delo"[9]. Koji primorava sebe na svako dobro delo, primorava ceo život svoj. Nama se ne ide da činimo dobro delo, nama se ne ide da ispunjavamo zapovesti evanđelske, to neke grehovne sile u nama rade i odvajaju nas od Gospoda. Zato moramo primoravati sebe na molitvu, ako nemamo molitve. Moramo primoravati sebe na milosrđe, ako smo nemilosrdni. Primoravaj sebe. Kada budeš primoravao sebe, Gospod će ti dati u srce silu koja će zaista učiniti da ti zavoliš milosrđe, i zavoliš molitvu i post, i svaku evanđelsku vrlinu.

Bezbroj primera toga svaki Svetitelj. Svaki Svetitelj, neiskazan div i junak. Primorava sebe na svako dobro i izrađuje sebe u bogoliku ličnost. Svi su Svetitelju u Crkvi Božijoj dati da nam pomažu uvek, svakog dana. Crkva svaki dan slavi mnoge Svetitelje. Evo, i danas slavimo sve starozavetne Pravednike i Oce. Veliki i ogromni skup ljudi puni životvorne vere. Još pre Hrista bili hrišćani. Kakav stid i sram za nas kada na dan Strašnoga Suda Gospod bude rekao: Evo, vi hrišćani, pogledajte, ovo su hrišćani bili pre mene, pre nego što sam ja došao u ovaj zemaljski svet. Koliko vas hrišćana, koji ste živeli posle dolaska mene u zemaljski svet? Zato svaki od nas neka nauči i primorava sebe na ono što je evanđelsko, na ono što je dobro, eda bi smo, braćo moja i sestre, zaradili Carstvo Nebesko za ovaj mali prolazni zemaljski život. Kakvo veliko blago, kakav veliki dar, kakvo veliko bogatstvo Gospod nudi svima nama! Za parče zemaljskog, ako iskoristiš evanđelski, ako iskoristiš po veri Hristovoj, za svako to malo parče života dobiješ Život Večni.

Neka nam Sveti Starozavetni Oci i Praoci i Sveta Prepodobna Mučenica Evgenija, koju takođe danas slavimo, koja je radosno postradala za Hrista, bila uzorna i sveta monahinja, neka bi oni svi pomagali svima nama da i mi primoravamo sebe na svako evanđelsko dobro, primoravamo sebe na svaku evanđelsku vrlinu, i tako zaslužimo Carstvo Nebesko u kome, daj Bože, da sa Svima Svetima, i današnjim Svetiteljima, slavimo Čudesnog i Jedinog Gospoda Hrista, Kome neka je slava i čast, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.[10]

Beseda 1. u Nedelju Bogootaca

(Nedelja po Božiću)

1964. godine u manastiru Ćelije



Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Bog se rodi, Bogočovek se rodi. Sav Bog u vascelom čoveku. Prvi put na zemlji javlja se novi čovek, javlja se svršen čovek, javlja se potpun čovek. Kakav se čovek javlja u Bogočoveku Hristu? Čovek savršen, čovek dovršen, čovek sa svima savršenstvima; pravi, jedini Pravi, jedini Istiniti Čovek eto to je Bogočovek Hristos. Došao je On u ovaj zemaljski svet, spustio se,postao Bogočovek, da nam u licu Svom pokaže šta je pravi čovek, šta je savršen čovek. I On je to pokazao na najsavršeniji način. Kako? Tako što je u telu ljudskom pokazao savršenog čoveka. "U Njemu živi sva punoća Božanstva telesno", veli se u Svetom Evanđelju[1]. Da, sva punoća Čoveka.

Bez Njega i do Njega čovek nije uopšte dovršeno biće, čovek je nedovršeno i nezavršeno biće. Zašto? Zato što je nesavršeno biće. Njime čovek je prvi put došao do svog najpunijeg savršenstva, ostvario svoj božanski cilj u ovome svetu, ispunio se u Njemu; prvo u Njemu pa onda u svima Njegovim iskrenim i savesnim i potpunim sledbenicima. Prvi put se ispunila ona evanđelska reč da je Gospod osnovao Crkvu u ovome svetu, dao joj Apostole, Proroke, Evanđeliste, Učitelje, Čudotvorce na sazidanje tela Hristovog, Crkve Hristove da svi dostignemo čoveka savršena[2].

A kakav je to savršen čovek u meri rasta visine Hristove[3]? Eto to je taj savršen čovek koji nam se javlja u licu Bogočoveka Gospoda Hrista. Tako je u Njemu i preko Njega i Njime čovek, ustvari svaki od nas, pozvan da postane šta? Bogočovek po blagodati. Ono što je Gospod Hristos po prirodi, kao Bog savršen Čovek, to svaki od nas u Crkvi Hristovoj treba da postane savršen čovek, da postane Bogočovek po blagodeti, da tako završi sebe; da postigne božanski cilj svoga postojanja u ovome svetu i svoga života. Tako Gospod predstavlja sobom čoveka i njegovo savršenstvo. Što važi za čoveka, važi i za čovekovu istinu? Istina čovekova ako se ne završi Bogočovekom, nije potpuna. Dok se Njim ne dovrši, istina čovekova se raspada sama od sebe, propada, i čovek od nje nema nikakve koristi. Zar ima istine bez Gospoda Hrista u čoveku? Vene i uvene i ništa ne ostane od nje. Ali, kada čovek živi u Njegovom bogočovečanskom telu Crkvi, njegova se istina postepeno razvija, raste u Bogoistinu i postaje Bogoistina Božanska Savršena Večna Istina. Tako mi znamo radi čega je Bog dao čoveku istinu: da ona postane savršena i dovršena u njemu, Božanski savršena i Božanski završena.

A šta, šta biva sa čovekovom pravdom? Isto tako čovekova pravda ako se ne završi Hristom Bogočovekom, Njegovom Božanskom Pravdom, o, lako nestane, lako iščezne napadana sa svih strana lažima ovoga sveta, lažima koje se roje iz mračnog srca svakog demona i svakog čoveka koji je sebe podvlastio njemu. Tada pravda čovekova umire i izumire potpuno. Ona je živa, večno živa, božanski živa samo kada se sjedini sa Hristovom Pravdom, kada postane Bogopravda, evanđeljska Pravda, sva od Boga i sva po Bogu.

O, ljudi se u ovome svetu hvale ljubavlju, ljubavlju prema čoveku, prema stvarima, uopšte svima vrstama ljubavi. Ali čovekova ljubav, ako se ne usavrši Hristovom Ljubavlju - šta biva od nje? Ona se pretvara u običnu ljubomoru, pretvara se u prkos, pa i mržnju, Ova sila ljubavi što je u čovekovoj prirodi, kada se verom Hristovom sjedini sa Gospodom Hristom, ona se postepeno razvija i ljubav ta postaje sveta Ljubav, savršena Ljubav, Božanska Ljubav, Bogoljubav. To je jedina prava Ljubav u ovome svetu. I došavši u ovaj svet, postavši Bogočovek, Gospod je Hristos dao i tu savršenu Ljubav, i od nas njegovih sledbenika tu istu ljubav zahteva. Sve druge ljubavi nemaju vrednosti dok se ne osvete i ne posvete ljubavlju, svetom Ljubavlju Božanskom, Ljubavlju Hristovom.

A šta da kažemo o dobru ljudskom? Ljudi se hvale često svojim dobrima, svojim dobrom, dobročinstvima. Šta je ljudsko dobro u ovome svetu? Koje je dobro koje može nadživeti zlo ovoga sveta, zlo koje je svo od đavola. "Niko nije dobar osim jednoga Boga"[4], rekao je Gospod Hristos, niko! Niko od ljudi. Mi smo ljudi grehom toliko izmešali zlo i dobro u sebi da naše dobro nikada nije istinsko dobro, naše dobro nikada nije Božansko Dobro. Tek onda kada se mi verom, molitvom i ljubavlju predamo Gospodu Hristu i On naše dobro uzraste u nama, umnoži ga, usavrši ga, tek onda naše dobro postaje savršeno Dobro, Božansko Dobro, postaje Bogodobro. Dobro i za Boga, ne samo za nas sitne male ljude na zemlji. Jer mi, mi hrišćani, mi smo pozvani da ostvarimo u ovome svetu večno Božansko Dobro, ono dobro koje je Gospod Hristos tako izobilno lio i lije kroz Svoje Sveto Evanđelje, kroz Svoju Svetu Crkvu.

A šta da kažemo o našem ljudskom životu? Šta je naš ljudski život bez Gospoda Hrista, dok se On nije javio u ovome svetu, šta? Život bez Hrista nije ništa drugo nego postepeno i neprekidno umiranje, mučno umiranje, teško jezivo umiranje. Izdiše čovek kroz sve pore svoga bića, kroz sve pore svoga tela i kroz sve pore svoje duše. Život - velika muka, strašna muka bez Hrista! Došao (On), osvetio, usavršio život ljudski, ujedinio ga sa Životom Večnim i darovao nama Život večni. Eto, pravi život jeste Večni Život u Gospodu Hristu! Kad čovek svim svetim sredstvima koja mu daje Crkva Hristova u sebi život svoj ispunjuje Božanskim silama, Božanskim životom, njegov se život postepeno pretvara u Bogoživot, u Večni Život. Čovek postaje večno biće. Svaki Hristov čovek oseća sebe besmrtnim i večnim. Nema smrti koja može preseći njegov život, on je uvek u nekoj punoći života, u radosti života. Svakoj smrti on se smeje jer je pobednik, istinski pobednik, Hristov pobednik nad smrću u ovome svetu

Mi ovih svetih dana, i velikih dana, pozdravljamo jedan drugoga radosnim Božjim pozdravom: "Hristos se rodi". Mi time - šta govorimo? Mi ustvari velimo: "Večna Istina se rodi! Večna Pravda se rodi! Večna Ljubav se rodi! Večno Dobro se rodi! Večni Život se rodi"! - jer se Bog rodio, jer se Bogočovek Hristos rodio u ovome svetu. Eto, zato je od rođenja Gospoda Hrista u ovome svetu radost biti čovek. Zato je od Njegovog čudesnog rođenja i pojave na zemlji kao čoveka tako prijatno biti čovek, Blagovest je biti čovek! A bez Njega kakvo je prokletstvo biti čovek! Zar nije prokletstvo biti čovek ...[5] Strašno je biti čovek bez Hrista, užasno je, prokletstvo je biti čovek bez Hrista! Zato je Gospod Hristos, javivši se na zemlji, rodivši se na zemlji kao Bogočovek, sva Radost naša, sva Nada naša, sav Život naš. Sav smisao svih ljudskih svetova On Bogočovek Hristos! On je jedina Istina u svima svetovima u kojima čovek živi i kreće se. I Njega takvog, Njega Svebožanskog, Njega Svesavršenog Čovekoljubca Bogočoveka slavimo. Eto, to je naš Božić, veliki i divni, sjajni Praznik.

Bog se javio u telu[6] i sa Njim se javilo sve što je Božansko i savršeno, i dato nama ljudima, dato svakome od nas, dato Crkvi Hristovoj da u njoj i kroz nju svaki od nas stekne Istinu večnu, Život večni, Ljubav večnu, Dobro večno i sve što je Božansko. Zato mi hrišćani ne prestajemo kliktati i slaviti Gospoda Hrista kroz bezbroj molitava i pesama i uzdaha, da i nas preporodi, da i nas učini Svojim pravim sledbenicima, da nam da sile da živimo Njegovim Božanskim zapovestima, Njegovim Božanskim svetim vrlinama, da hodimo kao što je On hodio[7], da idemo tragom Njegovim i da živimo u Njegovom svetom Bogočovečanskom telu Crkvi, koju je On osnovao na zemlji.

Zato kada pozdravljamo jedan drugoga radosnim božićnim pozdravom: "Hristos se rodi", imamo uvek u srcu, u osećanju, u duši svojoj, tu radost da je čovek pozvan da postane savršen i da mu je sva sredstva za to dao Gospod Hristos u Njegovoj Svetoj Božanskoj Crkvi.

Zato neka sva duša naša, sav um naš, sva savest naša, svo biće naše, uvek slavi Čudesnog Gospoda Hrista, Koji se toliko ponizio[8], toliko ljubavi pokazao, sišao k nama ljudima da nas podigne iz našeg pakla u Nebesko Carstvo i da nas pozove u svebožansko savršenstvo. Njemu slava i hvala, sada i uvek i kroz sve vekove. Amin.

Beseda na Sabor Presvete Bogorodice

(drugi Božić)

1966. godine u manastiru Ćelije



Danas je Božić, danas se rađa Bog kao čovek! Radi čega? Samo radi dve istine, braćo i sestre: da nam kaže šta je Jedini Istiniti Bog, i da nam kaže šta je jedini istiniti čovek. Jer mi ljudi ne samo da ne znamo šta je Bog, nego ne znamo ni šta je čovek. Gledaj sebe, zaviri u svoju dušu, kakvo čudo u tebi! Pogledaj oko svoje, zaviri u njega; zagledaj u srce svoje, da li ga znaš? Kako malo znaš, kako malo sebe poznaješ. Čoveče, ti ne znaš ni sebe, ni Boga! Šta onda znaš? Šta je osim mraka i tame oko tebe?

A danas, danas se rađa Bog da otkrije ljudima Jedinog Istinitog Boga u svima svetovima. A ljudi? Ljudi zabludeli u tami, u mraku, u pomrčini. Ljudi, a oko njih bezbroj lažnih bogova! Šta sve nisu ljudi proglasili za boga, ne znajući Jedinog Istinitog Boga? Šta sve ljudi danas ne proglašuju za boga, ne znajući Jedinog Istinitog Boga, i ne želeći Jedinog Istinitog Boga, Gospoda Hrista? Koliko lažnih bogova predlaže sebe mesto Jedinog Istinitog Boga? Pogledajte, o! pa Evropa je postala izložba lažnih bogova, nakaradnih, nakaznih, užasnih.

Danas, danas se rađa Jedini Bog, rađa se kao Čovek, rađa se radi toga da bi tebi čoveku učinio pristupačnim Jedinog Istinitog Boga. On se sjedinjuje s tobom tako prisno da ti da svega Sebe, da kaže svega Sebe tebi, da ti više ne lutaš od jedno lažnog boga do drugog, da se ne lomiš i hodaš od groba do groba, i da ne letiš iz zagrljaja u zagrljaj đavolu prokletom, nego da poštuješ i slaviš Jedinog Istinitog Boga.

Danas, danas se rađa Večni Bog, ali sa Njim se rađa Večna Istina. Rađa se kao Čovek, čoveče, radi čega? Da Večnu Istinu učini pristupačnom tebi, da ti više ne obožavaš laž, da ti više ne živiš laži u ovome svetu, nego da znaš šta je Istina, šta je Večna Istina, i da njome živiš. Ti si stvoren radi Njega, čoveče! Kad Bog postade Čovek, to znači da On postade kao Večna Istina čovek, da bi ti saznao i primio u sebe svu Večnu Istinu Božju, Vascelog Boga! Kakva počast, kakvo bogatstvo! Bog postaje čovek, postaje ti, čoveče, da ti da celog Sebe, da ti da na pravom mestu Večnu Istinu.

Danas se On rađa kao Čovek, On, Večna Pravda da bi ti, čoveče, osetio šta je Večna Pravda, i znao šta je ona. Da bi ona postala tvoja. Jer sve što Gospod ima postavši Čovek, postaje radi toga da tebi da sve, tebi, čoveče! I ti, koji se gušiš u nepravdama ljudskim, u nepravdama zemlje, eto, doživeo si to da Bog, Koji je Večna Pravda, postaje Čovek, i da ti Večna Pravda bude tako bliska. Da ti sam budeš Bogu blizak, da ti bude blisko srce tvoje Njemu, (bliskiji On) od srca tvog.

Danas se rađa Večni Život kao Čovek. Kad se Bog rađa kao Čovek, Večni Život rađa se s Njim. Zar u Bogu može biti smrti? Ne! Bog je sav Život, Beskrajan i Beskonačan. Postaje Čovek, eda bi ti, čoveče, koji si, eto, propao u bezbroj smrti, osetio šta je Život Večni. Kakva velika tajna, kakva velika milost! Ljudi imaju jedno parče života na zemlji, opkoljeno sa svih strana smrću. Sa svih strana opkoljen si smrću. Kakav je tvoj život? Šta je tvoj život? Tvoj život, to je mala svećica u ogromnoj pomrčini smrti, i on trune. Samo mali vetar smrti dune, ode tvoja svećica u mrak. Šta je, dakle, ako ne ljubav to da je Gospod, Večni Život, postao Čovek da tebi, čoveku, podari Večni Život? Kakvo bogatstvo, kakav sjaj, kakva sreća, kakvo blaženstvo! I On, Večna Ljubav, Večna Radost postaje Čovek. Sve to postaje tvoje, i ti, bedni čoveče, od rođenja Gospoda Hrista, od Božića već možeš osetiti šta je to istinska radost Večna Radost, šta je to istinska ljubav Večna Ljubav, Ljubav koja ne prestaje, Ljubav koja ne zna za lom, za nesreću, za ljubomoru, Ljubav sveta i božanska. Sve to Gospod daje nama.

A druga istina, radi čega je Gospod postao čovek, jeste da kaže šta je to pravi i jedini istiniti čovek. Jer, čovek nije ni greh, čovek nije ni zlo, čovek nije ni đavo, čovek nije ni smrt, čovek nije ni zvezda, ni sunce, ni cvet; čovek je sasvim nešto drugo. Čovek je velika i sveta tajna Božja, čovek je ikona Božja u ovome svetu, lik Božji u ovome svetu. Duša tvoja, duša moja, duša čovekova, eto, to je lik Božji, ikona Božja, to je pravi čovek. Gospod je došao da nam otkrije tog čoveka, bogolikog čoveka, tog večnog čoveka, i mog i tvog; tog večnog čoveka iza svake smrti, iza svakog zla, iza svakog greha, iza svakog pakla, iza svakog đavola. Tako, tek kroz Gospoda Hrista, mi ljudi znamo šta je pravi čovek. Ja znam tek kroz Njega sebe. I ti probaj: pitaj se ko si, šta si? Nećeš doznati tajnu svoju, nećeš saznati ko si ti, Jovane, i ko si ti Petre, ko si ti, Miloše, ako se ne spojiš sa Gospodom Hristom kroz veru u Njega, ako Mu se ne pokloniš, ako ne klekneš svim bićem svojim pred Njim i predaš se Njemu, ako ne poveruješ u Njega kao Bogočoveka. Eto, rodio se kao Bogočovek, da tebi čoveku kaže tebe samog: ko si, šta si, i radi čega si u ovome svetu? Tako, dve velike, najsvetije i najveće tajne, Boga i čoveka, ukazuju na Bogočoveka Gospoda Hrista. Postavši Bogočovek kazao je svu tajnu o Bogu, ali kazao je svu tajnu i o čoveku.

Ali, zašto se Gospod Blagi rodio kao Čovek, a ne kao neka lepa ljubičica, a ne kao neka lepa ruža, a ne kao neka divna lastavica, a ne kao neka plava zvezda, a ne kao neki divni anđeo, nego kao čovek? Radi čega? Radi toga što je čovek Bogu sagrešio, a greh smlavio čoveka, a greh oborio besmrtnika Božjeg, greh ikonu Božju unakazio, poderao, pocepao. Čovek sav utonuo u bolest, nesreću, nevolje, nedaće. Postao je Gospod čovek radi toga da iz čoveka istera greh; postao je čovek da ne bi čovek i dalje bio rasadnik greha u ovome svetu. Ni ptice, ni biljke, ni životinje, nisu znale šta je greh, niti su patile od greha, dok čovek nije uveo greh u ovaj svet. Zbog čoveka i sa čovekom sva tvar uzdiše i tuži[1]: uzdišu jaganjci što ih ljudi poklaše; uzdišu blagi krotki telci, jer ih ljudi izmučiše; uzdišu sve životinje koje služe čoveku; uzdiše sve što živi. Greh, otrov greha, eto, razlio se po svima tvarima i sva tvar uzdiše i tuži s nama veli Sveti Apostol Pavle; s nama grešnicima, jer smo mi kroz greh uveli tugu i nesreću, bol i jad, bolesti i smrt. Gospod bezgrešni postao je Čovek da tu najstrašniju boljku, sveboljku greh, izčupa iz čoveka, da čoveka oslobodi od njega, od te najveće strahote.

Zašto je Gospod postao Čovek, a ne ptica, a ne cvet, a ne anđeo, a ne životinja, ni zver? Gospod je postao Čovek zato što je nesretni čovek uveo smrt u ovaj svet. Smrti nije bilo dok čovek grehom svojim nije uveo smrt u ovaj svet. A šta je smrt, to mi svi znamo. To najbolje znaju roditelji koji rađaju decu, a deca umiru. To najbolje znaju deca, čiji roditelji umiru. To zna svaki čovek. Avaj! muka nad mukama, bol nad bolovima, strahota nad strahotama, smrt! A tu smrt uveo je čovek u ovaj svet. Zato je Gospod i postao Čovek da bi čoveka obesmrtio. Kakva sramota za čoveka, kakav jed, kakav užas što je on uveo smrt u ovaj svet, smrt najvećeg neprijatelja svoga. On Besmrtni, Jedini Besmrtni, postaje Čovek da da besmrtnost rodu ljudskom, da bi besmrtnost razlio po biću ljudskom. A čovek u ovome svetu postao centrala smrti. Zato je On postao Čovek, da centralu smrti razori, da čovek više ne umire, da čovek postane večno biće, večni čovek; da se ikona Božja obnovi u čoveku, da se čovek ispuni Božanskim silama, najpre Besmrtnim Gospodom Hristom, verom u Njega, verom u Vaskrslog Gospoda Hrista, Koji se rodio kao Čovek, stradao, pogreben bio, vaskrsao i pobedio smrt radi tebe, radi mene. Da uništi centralu smrti, da razlije veliku tajnu Božansku silu besmrtnosti po svoj ljudskoj prirodi; da mi, verujući u Gospoda Hrista, vaskrsavamo iz svih smrti, pobedimo svaku smrt i osiguramo sebi Život Večni Njime Jedinim Besmrtnim i Večnim Pobediteljem smrti, Gospodom Hristom.

Zašto je Gospod postao Čovek, a ne Anđeo, ne Arhanđeo, ne Heruvim? Zato što je čovek uveo đavola u ovaj svet, đavola! Zato je Gospod postao Čovek! Jer ko je mogao pobediti đavola u čoveku, ko je mogao pobediti đavola u ovome svetu, ko osim Boga? Niko! A čovek nesrećni, kroz greh postao dom, obitalište đavola. Setite se priče Spasiteljeve u kojoj se kaže kako je u jednom čoveku đavo bio, pa izašao iz njega. A to znači da se čovek pokajao i isterao iz sebe đavola. Ali, oslobodivši se tog đavola, on se opet predao lenosti i đavo lutajući po svetu, po svima drugim tvarima, nigde ne nađe tako prijatno mesto kao u onom čoveku[2]. Jer dana je čoveku ikona Božja, a đavo je sav u tome da se ruga Bogu i svemu što je Božje. U čoveku ikona, a on hoće da se ruga Bogu u Božjoj ikoni. I reče đavo: Idem da se vratim u dom svoj. Đavo naziva čoveka domom svojim. Da se vratim u dom svoj! I zaista, veli Spasitelj, uze sedam duhova, gorih od sebe, i vrati se čoveku i uđe u njega[3]. Eto šta je postao čovek kroz greh i sa grehom, eto šta znači ne ljubiti Boga, eto šta znači imati ljubav prema grehu. Ona uvodi u čoveka smrt kroz đavola, ne jednog, no bezbroj njih. I zato je Gospod postao Čovek, da iz čoveka istera đavola.

On Bog postao Čovek, da čoveka, ljudsku dušu, čovekovu dušu koja je beskrajna zato što je Božja, zato što je bogolika, ispuni Božanskim silama. Piše u Svetom Evanđelju da u Gospodu Hristu živi sva punoća Božanstva telesnog[4]. Sva punoća Božanstva živi u telu čovečijem, eda bi ta punoća, veli se dalje u Svetom Evanđelju, postala i moja i tvoja, i da bismo se i ja i ti ispunili tom punoćom Božanstva[5]. Eto, to je cilj radi koga je Gospod došao u ovaj svet i postao Čovek, to je cilj Božji: da čoveka ispuni Božanskim silama[6], da ispuni Bogom, i time potisne iz čoveka i istera sve što je đavo, sve što je greh, sve što je smrt. Zato se Gospod, braćo, rodio u ovome svetu kao Čovek.

Zato mi tako neobično razdragano proslavljamo Božić, naročito Onu koja nam je Njega rodila Presvetu Bogomajku, Svečistu i Prečistu, jedinu Nju Koja je u tom strašnom paklu greha, smrti i đavola ostala bez greha. Svojim svetim životom, Svojim podvizima i nije učinila možda nikad greh. A istupila je kao predstavnica grešnog roda ljudskog, kao Ona Koja je takođe potomak Adama i Eve i grešnih praroditelja naših, sa svim nasleđem grehovnim, što se Ona kao Bogorodica osvetila i rodivši Gospoda Hrista spasla nas. Ona, Presveta Bogomajka! Zato je uzvišenija od svih Heruvima i Serafima, zato slavnija od svakog bića Ona Koju slavimo kao "čestnjejšuju Heruvim i slavnjejšuju bez sravnenija Serafim".

Danas, drugi dan Božića Njen je dan. Ona, naročito kroz Čudesnog Gospoda, i ne znajući do kraja Koga će zapravo roditi, eto, Ona je prva ispunila sebe Bogom. Prva je osetila tu istinu: šta znači Gospod Hristos, šta znači to kad Bog postane Čovek. U Njoj je Bog postao Čovek. Ona Ga je rodila kao Bogočoveka, i prva doživela svu punoću Božanstva, prva doživela sav Raj, sva blaženstva, sva bogatstva koje Bog donosi svetu, doživela celo Evanđelje Gospoda Hrista, doživela sav Večni Život, svu Večnu Istinu, svu Večnu Pravdu. Ona je posle Gospoda Hrista oličenje Večne Pravde, oličenje Večne Ljubavi, oličenje Večnoga Života.

Zato, zato je Ona uvek posrednica između nas i Gospoda Čudesnog Sina Njenog, a Boga našeg. Posrednica koja nam izmoljuje od Njega sve što On kao Bog daje čoveku, izmoljuje nam Život Večni, Istinu Večnu, Pravdu Večnu, Ljubav Večnu, Radost Večnu, sve što Čudesni Sin Njen, Gospod naš, rađajući se na ovom svetu kao Bogočovek, prinosi svetu. Zato Je mi pravoslavni tako neobično razdragano slavimo, i po crkvenim pesmama i himnama izgleda kao da više Nju slavimo nego samog Gospoda. Jer nam je bliža, jer Ona zna naše nevolje i muke. Ona zna šta to znači biti pod gresima, smrtima i đavolima i strastima ovog sveta. Zato mi uvek sa verom pristupamo Njoj, mi pravoslavni.

Zato mi danas slavimo Prvu posle Gospoda Hrista Bogočoveka, Nju Koja nam je rodila Njega, Boga Istinitog, Gospoda Hrista, kao Bogorodicu. Rodila je Njega, rodila po telu, i On postavši Čovek, postavši telo, osnovao je Crkvu Svoju, koja je telo Njegovo. Tako je Presveta Bogomajka ustvari rodivši Njega, dala nam Crkvu Hristovu, tu najveću čudotvorku u svima svetovima, što nam daje sve ono što je Gospod Hristos doneo: daje nam Večni Život, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večnu Istinu, Večnoga Čoveka. Ne lažnoga čoveka, ne lažne bogove, nego večnoga čoveka i besmrtnoga, i tako osigurava svakome od nas besmrtnost i Život Večni!

Njoj, Njenom Čudesnom Sinu, slava i hvala za sve dare, večne dare koje daruje nama bednim ljudima, daruje radi naše vere, daruje radi naše želje, daruje radi naše molitve, daruje radi našeg smirenja pred Njom i Čudesnim Sinom Njenim. Neka nas Ona uvek vodi i rukovodi svima putevima života našeg, i uvede u Nebesko Carstvo, gde Ona na prestolu slave zajedno sa Sinom večno caruje i vlada.

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

Beseda 1. na Sv. Prvomučenika Stefana

1964.godine u manastiru Ćelije



Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!



I nastade Praznik velike radosti, Praznik koji nikad ne prestaje. Počeo je na Božić, na današnji dan, i eto to traje neprekidno; traje velika radost, takva radost da, eto, kada kamenjem zasipaju Svetog Prvomučenika i Apostola Stefana on vidi nebo otvoreno i Gospoda Hrista u telu, Koje je danas primio, gde sedi s desne strane Boga Oca. Zaista radost! Gde je smrt, gde su strahote njene? Nigde, pobegle su sve smrti, bezobzirno pobegle.

Ko je sišao među nas, ko se to rodio među nama? Rodio se Bog, rodio se Gospod Hristos, javio se Bogočovek! I zato Sveti Anđeli i Arhanđeo među njima koji objavljuju vest pastirima, vele: Javljamo veliku radost"[1]. Kakvu, Sveti Anđeli, radost? Rodio se Spas Gospod Hristos[2]. To je ta velika radost: rodio se Spasitelj? Od čega Spasitelj, od čega On treba nas ljude da spasava? Gde smo mi? Mi u pomrčini smrti, u gorkoj i otrovnoj noći smrti, mi ljudi u otrovu greha, mi ljudi robovi bezbrojnih đavola. Sve je to strašnije i jače od čoveka.

Kakva radost, kakva je radost biti u čeljustima smrti, biti u kandžama đavola, biti u strašnom i mračnom i užasnom grehu? Ne, nema radosti za čoveka na zemlji dok je smrt tu; nema radosti dok je đavo pored čoveka, nema radosti. Dok je greh u čoveku, nema radosti. Aman Gospode, spasavaj! Da, došao je Gospod, eto rodio se Spas sveta, Spas koji spasava od greha, od smrti, od đavola. Eto, to je ta velika radost koju Anđeli objavljuju zemlji, objavljuju rodu ljudskom, i nema druge radosti. Kakva radost može biti u svetu gde smrt caruje i sve melje i samelje? Kakva radost može biti u svetu gde đavo vlada grehom, caruje nad dušama, gde vuče pomračinu za pomračinom iz duše u dušu, iz srca u srce ljudsko? Nema tu radosti, varaju sebe ljudi, misle da mimo Hrista ima radosti u ovome svetu. Nema radosti već samo ropac, ropac od smrti, ropac... Guši te greh, guši te đavo, guši te strast, ropac do ropca to je čovek do čoveka u ovome strašnome zemaljskom svetu, zaista strašnom bez Hrista, strašnom bez Boga. Jer, kakva je radost biti živo biće a opkoljeno smrću sa svih strana? Kakva je radost biti čovek a biti opkoljen đavolima sa svih strana? Kakva je radost biti čovek a strasti jurišaju i razaraju i savest i um i srce i volju? Ne, nema radosti bez Gospoda Hrista u ovome svetu.

Javljam vam veliku radost da se rodi Spasitelj sveta Gospod Hristos! Rodi se da Svojom besmrtnošću satre i uništi greh ovoga sveta, rodi se da Svojom besmrtnošću satre smrt, rodi se da Svojim Božanstvom satre đavola. I sve je to Gospod učinio, sve je to Gospod radi nas ljudi obavio u ovome svetu: spasao je rod ljudski od greha, smrti i đavola, i došao svima nama, svakome od nas, ne samo Jevrejskome narodu, ne samo pastirima vitlejemskim. Anđeo je objavio da se On javio i rodio za sav rod ljudski, za sve ljude. I zakliktali Anđeli: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir među ljudima dobra volja"[3]. Gospod rodio se u ovome svetu radi svakog čoveka: radi mene, radi tebe, radi tvoje dece, radi tvojih predaka, radi svakog čoveka. Rodio se On da nas spase od naših najstrašnijih i večnih zemaljskih muka i da nam daruje veliku radost, radost koja nikada ne prestaje. Kako će prestati radost za Hristovog čoveka koji živi Gospodom Hristom, Vaskrslim i večno Živim? Koja je to smrt što će ga uplašiti? Koji je to đavo što će ga zastrašiti? Koji je to greh koji će mu Hrista oteti? Ne, on brani sebe verom u Gospoda Hrista, ljubavlju, molitvom, postom i svima ostalim svetim evanđelskim vrlinama.

Gospod je došao za svakoga od nas, rodio se kao čovek na današnji dan i ujedinio sa Sobom čoveka, ljudsku prirodu, i time pokazao da je gotov da se sjedini sa svakim od nas, da nam da šta, koga? Boga. Jer ko je to nas odvojio od Boga? Greh, smrt, đavo, to su sile koje odvajaju čoveka od Boga, odvajaju ga zauvek ako se ne javi neko ko će pobediti greh, pobediti smrt, pobediti đavole. Eto, javio se Gospod Hristos da nas sjedini sa Bogom, da nas odvoji od greha od smrti od đavola i da nas prisajedini Bogu, i zauvek, i zanavek. I On je to zaista učinio i neprekidno čini. On je postao čovek da bi svakoga od nas sjedinio sa Sobom, pokazao nam put kako se čovek može sjediniti sa Njim. I Njegova Sveta Crkva u ovome svetu nije ništa drugo nego Božanska radionica u kojoj se čovek sjedinjuje sa Gospodom Hristom svim bićem svojim, svim duhom svojim, svom dušom svojom, svom savešću svojom, svom snagom svojom.

Jer šta je Sveto Krštenje? Sveto Krštenje nije ništa drugo nego sjedinjenje duše i bića čovekovog sa Gospodom Hristom, sa Bogom. A kad Bog uđe u dušu, beži svaki greh iz nje, beži svaka smrt, beži svaki nečisti duh, svaki đavo. I mi koji se u Hrista krstismo i mi koji se u Hrista krštavamo, u Hrista se oblačimo, veli se u Svetom Evanđelju[4], u Njega se oblačimo. A kad se obučemo u Njega, lako će mi biti đavo, lako smrt, lako greh nisam li ja jači od svega toga? Gle, kako velika radost za ljudsko biće kršteno u ime Gospoda Hrista u ovome svetu! I sve što je u Crkvi Hristovoj, sve služi tom duhovnom sjedinjenju čoveka sa Gospodom, sa Hristom, sa Bogom, a to znači služi mu kao sredstvo za pobedu nad grehom, za pobedu nad đavolom.

Šta je Sveto Pričešće? Večna radost. Sveto Pričešće je Gospod Hristos sav tu. Ti primaš Njega pričešćujući se Njime. Kakva velika i beskrajna i večna radost! Ne samo to, nego i svaka vrlina evanđelska sjedinjuje te sa Gospodom Hristom: vera evanđelska sjedinjuje te sa Njim; ljubav evanđelska sjedinjuje te sa Njim; molitva te sjedinjuje sa Njim; post sjedinjuje sa Njim; milosrđe te sjedinjuje sa Njim; istina evanđelska te sjedinjuje sa Njim; sve što je evanđelsko, svaka reč sjedinjuje te sa živim Gospodom Hristom, sjedinjuje zanavek. "Reči Moje duh su i život su", objavljuje Gospod[5]. Duh su i život su. Nema smrti za Hristova čoveka.

Nijedna smrt nije jača od njega, sve su to senke, sve smrti koje ljudi i đavoli mogu da pošalju hrišćanima, sve je to senka do senke, paučine do paučine. Kida on to, odgoni on to pogledom na nebo i jednim: "Gospode, pomiluj". Da, velika radost danas je zasijala svetu, Sunce Pravde rodilo se![6] Mora da beži iz ovog sveta svaka laž. A kad grane u tvoju dušu kroz veru u Hrista to Sunce Pravde, šta ostaje od svih strašila? Ništa, sve beži od tebe, svaki đavo se pretvara u kukavicu, beži bezobzirno i ti kao veliki pobednik nad smrću, verom u Gospoda Hrista, koračaš smelo i radosno kroz ovaj svet i ideš onome svetu, ideš Carstvu Božjem, Carstvu Nebeskom.

Gospod uzeo telo na Sebe[7] i osnovao u ovome svetu Crkvu koja se naziva Telom Njegovim[8]. Crkva je telo Hristovo i mi, mi hrišćani postajući članovi Crkve Hristove ustvari mi se uživljujemo u to večno živo telo Bogočoveka Hrista, mi postajemo, po reči Svetog Apostola, sutelesnici Hristovi[9]. Gle, kroz Krštenje Sveto ti si postao sastavni deo duhovnog tela Hristovog i postao si večno besmrtno biće. Više nikakva smrt nema vlast nad tobom. Ti živiš u Njegovom duhovnome, Božanskome, večnom, živom, besmrtnom Telu! Ti živiš ustvari Njegovom životom! Rečeno je u Svetom Evanđelju: Gospod je došao u ovaj svet da živimo kroz Njega, da živimo Njime[10]. Zato je On došao u ovaj svet. I mi živimo Njime živeći u Crkvi Njegovoj.

Šta je život u Crkvi? U Crkvi je život u Bogu i po Bogu, u Bogu i po Bogu. Svaki uzdah u Crkvi, svaka suza, svaki postupak, svaki pokret sve je to prožeto svetošću Hristovom, sve je to prožeto Njegovim sveživotvornim duhom i dahom. On je postao čovek da bi čovek postao ono što je On. Tako vele Sveti Oci[11]. Sveti Evanđelist Jovan naredio je hrišćanima da hodimo kao što je Hristos hodio u ovome svetu[12]. Eto, mi da činimo ono što je On činio, da radimo ono što je On radio. "Živite po Evanđelju Hristovom" poručuje Apostol[13]. Živite po Bogu kome Bogu? Vi hrišćani živite po Bogu i Gospodu Isusu Hristu. Zato je On došao u ovaj svet da od nas ljudi načini Božanska bića. Gle, do Njega i bez Njega šta je čovek nego đavolje biće. A u Crkvi Hristovoj neprekidno se vrši oboženje oboženje čoveka.

Šta je to? Čovek se postepeno ispunjuje Božanskim silama. Božanskim silama, onim silama koje su mladog Apostola Stefana načinile Prvomučenikom Hristovim radosnim. Veli se za Svetoga Stefana da beše pun vere i sile, pun Duha Svetoga[14]. To je sila koja pobeđuje smrt, Božanska sila. Tim Božanskim silama ispunjujemo se i mi u Crkvi Hristovoj. Te Božanske sile izgone sve što je grešno, sve što je smrtno, sve što je demonsko, što je đavolsko. Kroz greh biva ođavoljenje čoveka, ođavoljenje čoveka, jer greh je đavolska sila, mračna i tamna, sila koja se boji od Boga[15], sila koja pomračuje um, razara um, pomračuje savest, razara savest. Strašna đavolska sila. Kada čovek živi u gresima ođavoljuje sebe. Zato je Gospod došao u ovaj svet da nam da Božanske sile; Božanske sile koje će nas ođavoljene obožiti, ispuniti Božanskim silama, da se u nama vrši neprekidni podvig oboženja naše duše, naše savesti, naše volje, našeg uma, našeg srca, našeg tela; da svet očišćuje sebe od greha tim Božanskim silama, ispunjavajući sebe Božanskom silom vere, Božanskom silom ljubavi evanđelske. Ti, potiskujući iz sebe greh i grešno, ti, potiskujući iz sebe smrt i smrtno, potiskujući iz sebe đavola i đavolje, ispunjuješ sebe Gospodom Hristom. "Da se ispunimo svi punoćom Njegovom" poručuje Sveti Apostol[16]. To je cilj našeg života, našeg ljudskog života u ovome svetu: da se ispunimo Bogom, eda bi sve što je đavolje pobeglo od nas i mi postali Božiji u svim svetovima.

Velika radost zaista stoji pred svakim čovekom u ovome svetu otkako se Gospod javio u ovaj svet. Velika radost, s jedne strane, u Njemu, jer, šta daje? Daje čoveku pobedu nad smrću, daje Život Večni, jer se Sam Gospod uzneo na nebo sa telom. Eto, Njega je takvog video Sveti Prvomučenik Arhiđakon Stefan[17], da 6i sve oradostio, da bi sve nas ispunio velikom radošću, da i mi, kada se mučimo u zemaljskim nevoljama i iskušenjima, podignemo oči i vidimo Njega gde stoji izvan svega i zove nas Sebi, krajnjoj meti našeg života, krajnjem cilju našeg postojanja. Da savladamo sve i pređemo u Carstvo Nebesko i budemo kraj nogu Čudesnog Boga i Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista. To je radost, naša velika radost i jedina radost zemlje, nasuprot velikoj i strašnoj žalosti koja pustoši rod ljudski i srca ljudska kroz greh, kroz smrt, kroz đavola.

Božić!... Zato je Božić najstariji izvor neiscrpne večne radosti za ljudsko biće, svakog čoveka. Zato se mi hrišćani razdragano pozdravljamo o Božiću, i posle Božića do Bogojavljenja, čudesnim anđelskim pozdravom: "Hristos se rodi"!

Neka bi se Blagi Gospod Hristos rodio i u našim dušama, kroz našu smirenu veru, kroz našu smirenu evanđeljsku ljubav, kroz naše molitve, kroz naš post, kroz naše milostinje, kroz evanđelske vrline; neka bi se rodilo sve što je Hristovo, što je večno. Jer je Gospod zato sišao u ovaj svet i darovao njemu Sebe Boga. A šta je On Sobom darovao? On je darovao Sobom nama Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, večni Život, sve što je Božansko i Večno. Većih darova nije nam niko mogao dati. Zato nema veće ljubavi od ljubavi Gospoda Hrista prema rodu ljudskome, prema čoveku. Zato nema veće radosti nego verovati u Gospoda, Koji se rodio na današnji dan da nas sve preporodi i sa Bogom orodi, i prevede sve u Večni Život. Njemu, Njemu, samo Njemu večna hvala svakog ljudskog bića od Adama do poslednjeg čoveka. Amin.

Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

Beseda 2. na Sv. Prvomučenika Stefana

1965. godine u manastiru Ćelije



Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!



Bog se na zemlji kao čovek rodi. Ne kao anđeo, ne kao arhanđeo, nego se Bog rodi kao čovek[1]. I time uzdigao čoveka iznad svih bića i stvari, i time proslavio čoveka kao što niko nikad proslavio ga nije, niti ga može proslaviti. Bog postaje čovek[2]. Eto to je sva tajna Hrišćanstva i Crkve Hristove. Bog se javlja u telu[3], On Svesavršeni u čoveku koji je sav pun greha i smrti. Šta je to? Radi čega je to? Zašto Bog postaje čovek? Zato što je čovek sav postao greh, sav postao smrt i trebalo je spasiti čoveka od greha i smrti i time spasiti čoveka od truleži, od raspadanja, od propasti. Bog se rodi kao čovek i danas na Božić je rođendan Božiji, rođendan Boga. I ova Zemlja, koja nije znala za besmrtnost, koja je svim svojim bićem kroz čoveka terala Boga sa zemlje, postaje kolevka Boga, Koji se rađa od Presvete Djeve Bogorodice Marije.

Danas na Božić svršava se velika i najveća tajna, braćo i sestre, u svima svetovima. Danas se zbiva veliki događaj u svima istorijama roda ljudskog. I u svima istorijama svih stvorenih bića Bog nikada nije postao bogoanđeo, bogocvet, ali eto postaje Bogočovek, i time pokazuje veliku i strašnu tajnu čovečijeg bića. Radi čega je čovek stvoren i radi koga? To se vidi iz toga što Bog može postati čovek. Znači čovek je u početku stvoren da smesti u sebe Boga i da bude ispunjen sav Bogom. Danas je rođendan Boga, rođendan Bogočoveka, a ustvari danas je rođendan svega svetog, svega uzvišenog, svega velikog u rodu ljudskom. Danas je rođendan besmrtnosti. Danas je rođendan neprolaznosti ljudske. Danas je rođendan svemudrosti ljudske. Danas je rođendan svih velikih i svetih ljudi. Danas je rođendan Crkve Hristove, jer Gospod je uzeo na Sebe telo, postao čovek, i tako osnovao Crkvu Božiju u ovome svetu, osnovao je kao Telo Svoje. On je sišao u čoveka da bi privukao sve ljude Sebi. Postao čovek, jer je bio daleko od nas, da ne bismo rekli: pa kako mi možemo ispunjavati Božije zapovesti kad je Bog gore, iznad svih nebesa? On, Nadnebesni Gospod postao je čovek; ulazi u naš zemaljski život, ulazi u naše grobnice, ulazi u naše mrtvačnice, ulazi u naše prljave ponore, ulazi u sav mulj zemaljskih grehova ljudskih, zala i zločina i svih užasa, koje je čovek negomilao u ovome svetu i u celome sebi i u duši svojoj.

Gle, danas je dan Svetog Prvomučenika Arhiđakona Stefana koga Crkva slavi. Njega ne bi bilo da se Gospod nije rodio kao čovek, ne bi bilo nijednog Svetitelja, ne samo njega. Ko je Taj Koji je dao silu tom mladiću, čudesnom i divnom, da se on, kad ga zasipaju kamenjem, moli Gospodu Bogu za ubice svoje i da vapije "Gospode, ne primi im ovo u greh"[4]! Takvo čudo ljubavi i molitve nije se znalo na zemlji. Eto, to čudo zbiva se kroz velikog i slavnog Prvomučenika Arhiđakona Stefana. Ko to tvori u njemu? Gospod Hristos Bog koji je postao čovek, Bog koji je u samome Prvomučeniku Arhiđakonu Stefanu svim silama Svojim prisutan. Čovek se ne boji smrti! Gle, i u strašnom trenutku smrti, onda kada ga zasipaju kamenjem, kada ga muče, Prvomučenik Sveti Arhiđakon Stefan vidi nebesa otvorena i Sina Čovečijeg, Gospoda Hrista vidi gde sedi s' desne strane Boga, sedi u telu ljudskom[5]. Kakva vizija! Kakva radost! Telo ljudsko bez Gospoda Hrista bilo je svo u smrti, u grobu, u raspadanju, u crvima, to telo ljudsko uzneseno iznad svih nebesa i eto, to telo koje je Gospod Hristos rodivši se na Božić uzeo na Sebe, to proslavljeno telo stoji iznad svih nebesa i sedi s' desne strane Boga Oca![6]

Nebo je otvoreno zemlji. Sve nebeske radosti pružene su rodu ljudskom. Prvomučenik Stefan to vidi, oseća, vidi Nebo otvoreno i za njega nema straha od smrti, nema straha od ubica, nema straha ni od kakvih strahota u ovome svetu. Tako je Sveti Prvomučenik Stefan ustvari svima nama otkrio tajnu svih Svetih Mučenika Hristovih: kako su oni mogli da izdrže strašne nepodnošljive muke bez jauka, bez suza... Svako mučenje za svakog Mučenika imalo je svoje strahote, ali junaci Hristovi nisu se bojali smrti i podnosili su sve te muke, jer su imali nad sobom Nebo otvoreno, jer je Gospod Hristos bio nad svima njima i čekao ih u Nebeskom Carstvu. Tamo su oni hitali kroz sva stradanja, kroz sve muke, ka Njemu, Gospodu Koji je postao čovek, da nam da sve što je Božansko, da nam da sve Božanske sile, takve sile koje savlađuju sve što je smrtno u čoveku i oko čoveka; da nam da Božanske sile koje pobeđuju smrt, i sve demone koji stoje iza smrti.

Danas - danas je rođendan svih svetih Ispovednika Hristovih, rođendan svih Svetitelja Božijih, rođendan svih hrišćana širom sveta od Vitlejema, od onoga dana kada se Gospod pojavio u ovome svetu, pa sve do današnjeg dana i dana Strašnoga suda.

Gospod je postao čovek - radi čega? Radi toga, da bi čoveku dao sile da očisti sebe od svakoga greha, da bi čoveku dao sile da očisti sebe od svake smrti, da bi čoveku dao sile da očisti sebe od svakoga đavola, od svakoga demona. Ne reci nikada:...[7] Gle, kroz svaki greh tvoj juriša na tebe svaka smrt, juriša na tebe svaki đavo; i ako dušu svoju, vrata duše svoje otvoriš grehu, ti si otvorio dušu svoju nečistim silama, otvorio si kapiju duše svoje smrti, svakoj smrti. Smrt nije tako strašna, ali greh je strašan, greh koji unosi svaku duhovnu smrt u svakog čoveka; jer greh, svaki greh je uvek mali đavo, nevidljivi đavo koji ubija dušu. Neki mali greh raste, ako se ti ne boriš protiv njega, ako ti ne ustaneš protiv njega, ako ti ne osetiš da taj greh ustvari drži u sebi čitav pakao. Kradeš? Pazi, u tom grehu uvek je đavo. Ne pokaješ li greh, teško tebi! Zavidiš, pakostiš, zlobiš, činiš nepravdu, činiš bezakonje, sve je to greh do greha i u svakome od njih po bezbroj nečistih sila uništava u čoveku, uništava sve što je božansko, sve što je sveto, sve što je čisto.

A hrišćanin čovek, čime se brani? On se brani Bogom, Gospodom Hristom Koga unosi u sebe kroz Svetu Tajnu Krštenja, Svetu Tajnu Pričešća, Svetu Tajnu Pokajanja, i tim Božanskim silama on izgoni iz sebe sve nečiste sile. Zato je hrišćanin uvek najmilija meta svakoga đavola, ali u isto vreme, hrišćanin je uvek sposoban da silom Hristovom koja je u njemu satre svakog đavola, satre svaku demonsku silu. Ne treba se varati, ovaj je život naš na zemlji dat nam je da njime osiguramo sebi Život Večni, da odavde počne život naš i nastavi se u onome svetu. Gospod je sišao s Neba, postao čovek radi toga. On je proputio put čoveku od zemlje u Nebo[8], proputio put kojim svako ljudsko biće može ići i stići u Nebo ako hoće. Sve zavisi od nas ljudi, od naših želja, od naših htenja, od naše slobodne volje. Gle, šta je uzvišenije, šta je bogatije za čoveka nego da se Bog javi u čoveku, da se javi kao Bogočovek u ovome svetu? Ima li većeg bogatstva od Gospoda Hrista? Ta On je doneo rodu ljudskome sve što Nebo ima: doneo je Nebesko Carstvo, doneo je sva blaga Nebeskog Carstva i Carstvo Nebesko postalo je naše, ljudsko, i mi smo postali naslednici Nebeskog Carstva[9]. Jer gle, veliku ljubav je ispoljio Gospod Hristos, sve nas čini sinovima Božijim, usinovio nas Gospodu Bogu, i time mi postajemo sinovi Božiji po blagodati postajući i naslednici svih bogatstava Gospoda Hrista[10].

Mi ljudi, živeći na zemlji, nećemo ni da pomislimo kakva bogatstva nudi nama Gospod Hristos. Mi se mnogo puta izgubimo po ovome svetu u svima sitnicama ovoga sveta i smatramo za blaga svoja sitnice ovoga sveta i ovoga života. Blagi Gospod Bog postao je čovek, sišao na zemlju, osnovao Crkvu Svoju i u Crkvi Svojoj ostavio sva nebeska blaga, sva večna bezbrojna neprolazna blaga. Bog je postao čovek da bi čovek mogao postati Bog, kako uče Sveti Oci[11], da bi se čovek mogao bogatiti Bogom. Naš život na zemlji, ako nije bogaćenje Bogom, onda je sigurno bogaćenje đavolom kroz sve grehe koje činimo. Setite se divne i čudesne priče o nerazumnom bogatašu koji je, imajući izobilje zemaljskih blaga, rekao duši svojoj: Dušo moja, počivaj, jedi, pij i veseli se; a Bog mu je rekao: Bezumniče, šta će biti od tvog imanja; ovu noć uzeću dušu tvoju od tebe, i kome će ostati imanje, kome? Tako biva svakome koji se ne bogati Bogom", veli Spasitelj[12]. A nama ljudima, posle dolaska Gospoda Hrista u svet kada je Gospod postao čovek, nije teško bogatiti se Bogom, jer Evanđelje Gospoda Hrista jeste bogatstvo koje je On doneo ovome svetu i pokazao nam sve puteve kako da se čovek bogati Bogom i da izgoni iz sebe svaku đavolju silu.

Znaj kada izvršuješ svaku evanđeljsku zapovest ti bogatiš sebe Bogom, bogatiš sebe neprolaznim bogatstvom koje ti niko ne može uzeti ni oteti: ni smrt, ni đavo. Ti onda gomilaš sebi blago na nebu. Čuješ li zapovesti Gospoda Hrista, zapovesti o molitvi: "Molite se za prijatelje i neprijatelje svoje"[13]. Kada tu evanđeljsku zapovest vršiš ti ustvari bogatiš sebe Bogom. Božanske sile se nalaze u tebi, jer svaka vrlina, braćo, svodi u dušu Božanske sile, svaka vrlina je od Boga i zato i svodi u dušu nebesku Božansku silu koja je jača i od greha, i od smrti i od đavola. Ili, ti ispunjuješ ma koju drugu zapovest: o milosrđu na primer, ti time bogatiš sebe Bogom, bogatiš se bogatstvom koje će trajati večito u svima svetovima gde se kreće tvoje ljudsko biće. Kakva blaga, kakva bogatstva doneo je Gospod Hristos čoveku, besmrtnost i Život Večni, Nebesko Carstvo i sva blaženstva Nebeskog Carstva! Zato je Božić, kada se Gospod rodio kao Bogočovek u ovome svetu, rođendan svih naših radosti, svih naših besmrtnosti, svih naših nepropadljivih bogatstava, svih velikih i svetih ljudi u ovome svetu, rođendan svakog čoveka, svakog istinskog čoveka, svakog pravog hrišćanina.

Da, Bog postao je čovek, pokazao je kako treba čovek da usavrši sebe u ovome svetu, da dovrši sebe, jer čovek je nedovršeno biće. Bog je stvorio čoveka po liku Svome, po slici Svojoj[14], da bi čovek obratio sebe i izgradio sebe u savršeno biće, savršenog čoveka. A taj savršeni čovek i takav savršeni čovek nalazi se samo u Gospodu Hristu[15]. On je Bogočovek i u Njemu mi imamo put kako da dovršimo sebe, imamo cilj kome treba da gredimo. "Ugledajte se na mene kao ja na Gospoda Hrista" - veli Sv. Apostol Pavle hrišćanima[16], da ih ne bi uplašio rekavši im: "Ugledajte se na Gospoda Hrista". On to i traži od hrišćana, on to i piše, ali ljudi su slabi, plaše se. Kako ću ja čovek da se ugledam na Hrista, ja prljav, ja pun grehova, ja sav nečist?! Apostol zato veli: Kao što se ja ugledah na Gospoda Hrista, vi se ugledajte na mene. I ja sam čovek, i ja sam pod slabostima ljudskim, i kad ja mogu da se ugledam na Gospoda Hrista, da ispunjujem Njegovo Sveto Evanđelje, možeš i ti, brate! I ti imaš pet čula kao i ja, imaš telo kao i ja, imaš dušu od Boga kao i ja. Ništa ja Pavle nemam veće kao dar Boga nego što ti imaš. I ja sam stvoren kao čovek, svi smo mi ljudi stvoreni na jedan način od Boga, svi imamo telo, svi imamo dušu. Ali, u čemu je razlika između Svetog Apostola Pavla i nas? U veri, u volji, u željama, u slobodnom htenju! Silna volja, eto šta je potrebno čoveku! Ta silna volja kada krene putem Hristovim obogaćuje se, jača, postaje nepobedljiva, i onda čovek lako i rado ispunjuje Evanđelje Gospoda Hrista, sve Njegove zapovesti, lako savlađuje svaku smrt, svakog đavola koji juriša na njega u ovome svetu.

Tako veliki svetli Praznik Božić rođendan je svih naših ljudskih radosti, rođendan je svih velikih, najvećih i najbesmrtnijih dela koje su ljudi počinili; rođendan je Uskrsa, rođendan je Pedesetnice, rođendan je i Preobraženja, jer to su svi veliki svetli Praznici, veliki slavni događaji pomoću kojih Gospod spasava svet od greha, smrti, đavola. A da nije današnjeg dana, da nije Božića, da se Gospod nije rodio kao čovek, svega toga ne bi bilo. Šta bi bilo od čoveka? Šta bi čovek postao da nije Bog ovaplotio se i sišao na zemlju? Čovek bi nesumnjivo postao đavo, nesumnjivo izgubio sve što podseća na Boga; čovek bi nesumnjivo sebe toliko unakazio gresima, zalima, da bi izgubio svaku sličnost sa Bogom. Tako bi sebi stvorio pakao, večni pakao! A pakao je uvek isti, bio ljudski, bio đavolji. Jer šta je pakao? To je život bez Boga! Kad Anđeo živi bez Boga, on je đavo! Kad čovek živi bez Boga on je đavočovek. Jer ako nema Boga u duši, ona je otvorena da se u nju useli greh. Pakao je greh, i svaka, i svaka nečista sila. Gospod je postao čovek da bi čoveka podigao iz svih njihovih slabosti i nemoći i uzdigao iznad Anđela i Arhanđela, uzdigao u Nebesko Carstvo.

Zato je Gospod postao čovek, zato mi slavimo Božić kao najradosniji praznik, jer gle, kroz današnji Sveti Praznik i smrt je postala radost za čoveka, veli Sveti Apostol Stefan Kako se On raduje što Ga kamenuju za Gospoda Hrista! Kakva je to sila koja čini da nije više ni smrt najveća strahota?! Samo Gospod Hristos, samo Bogočovek to čini! Tako u mom i tvom životu, ako hoćeš da smrt prestane biti za tebe strašilo i strahota i za tvoje bližnje, ti predaj sebe vascelog Gospodu Hristu. Kada predaš Njemu sebe, predao si sebe Bogu Svemogućem i Svejakom, Koji će uništiti svaku smrt i svakog đavola koji nasrne na tebe. Zato je vera, vera u Gospoda Hrista, naša sila kojom pobeđujemo svet[17], sila kojom pobeđujemo smrt, sila kojom pobeđujemo đavole, sila kojom pobeđujemo pakao. Vera prvo vera, iznad svega vera! Sve je moguće onome koji veruje[18], koji veruje u Gospoda Hrista Bogočoveka. A On, On je sav tu među nama, sav u Crkvi Svojoj, sav u svima svetovima kao svuda prisutan, sav svuda gotov da pomogne svima nama, da nas izvuče iz ponora smrti, iz ponora greha i uznese u Raj. Božić! Božićem je otvoren put u Raj. Božić - Božić nam je dao svima sva rajska blaga. I ako želiš duši svojoj rajsko raspoloženje još ovde na zemlji, ti smiri sebe pred Gospodom Hristom, ti uvek molitveno i skromno sa postom i bdenjem idi za Gospodom Hristom, samo za Njim, jer nesumnjivo za Njim ćeš stići u Carstvo Nebesko.

Ako ja i ti budemo prigrlili neki greh, neku strast, i ostanemo sa njom u ovome svetu, a kuda nas vodi ta strast? Za kim mi to idemo kada se podamo nekoj strasti i živimo u njoj? Za đavolom. Ako je pakost u pitanju, đavo pakosti, kroz pakost svoju vodi te za sobom u pakao. Znaj, nijedan greh, nijedan porok ne daje duši Carstvo Božije, Carstvo Nebesko, ne daje radosti nebeske. Svaki greh i veliki i mali stvara pomrčinu u duši, stvara nemir, stvara tugu, stvara nevolju, stvara muku. I kad se čovek oslobodi greha kroz svetu ispovest, kroz pokajanje, kad se pokaje za grehe svoje, za strasti svoje, za poroke svoje, onda će osetiti kako nebeski mir i pokoj silaze u dušu njegovu. Tada on oseti ono što je Spasitelj objavio svakome i svima: "Hodite k Meni svi koji ste umoreni i natovareni, i Ja ću vas odmoriti"[19]. Ja ću vas odmoriti! Jer svaki greh jeste strašan vodenički kamen koji pritiskuje dušu tvoju i moju sve dotle dok se taj greh ne ispovedi, dok se ne izbaci iz duše. I svaki greh je vrlo težak, neizmerno težak, toliko težak da usmrćuje, da dušu uvlači u smrt i satire te. A Gospod Blagi, nežno zove k Sebi: "Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, natovareni gresima, nevoljama, ljutim mukama, raznim smrtima. Ja ću vas odmoriti". Gospod daje taj mir duhovni, mir koji daje besmrtnost i Život Večni. Kad ga čovek stekne stekao je Carstvo Nebesko.

I današnji Sveti Prvomučenik Stefan, koji se smrti radovao više nego li mi nekoj radosti, neka nas on vodi i rukovodi idenjem za Bogočovekom Hristom, Koji je postao Bogočovek radi nas ljudi, da i mi pobedimo sve što je smrtno, pobedimo u sebi svaki greh, svaku duhovnu smrt, pobedimo u sebi svakog nečistog duha i uzživimo još na zemlji Evanđeljem Gospoda Hrista, božanskim životom koji se produžava u onome svetu, eda bismo i mi zajedno sa Prvomučenikom Svetim Stefanom, Apostolom i Arhiđakonom, slavili Gospoda Hrista kroza svu večnost, kroza sve večnosti na onome svetu, pozdravljajući na nebu jedan drugoga kao što se pozdravljaju sada ljudi na zemlji: "Hristos se rodi! Vaistinu se rodi"!

Beseda 1. na Sv. Vasilija Velikog

(Nova godina)

1965. godine u manastiru Ćelije



Evo nas u Novoj Godini... . Šta je to noć, šta je trenutak, šta je čas, šta je to vreme? Šta li to mi ljudi nazivamo vremenom? Vreme, to je ogromna reka niz koju je Gospod otisnuo sve što je stvorio: nebesa, sunca, zvezde, zemlju, ljude na njoj, svaku tvar, svako biće. Sve je to otisnuo niz bujnu reku vremena. Kuda teče ta reka, kuda nas ona nosi, kuda to mi idemo nošeni bujicom te velike neodoljive reke koju mi nazivamo vremenom?

Vreme, šta je vreme? Vreme je uvod u večnost. Zato je vreme neiskazano važno za nas, važno kao i večnost u onome svetu. Zato je svaki dan vrlo važan u našem životu, svaka noć; ne, svaki trenutak, jer od svakog trenutka zavisi naša večnost. Da, vreme je uvod u večnost. To je, braćo i sestre, jevanđelsko shvatanje vremena. Hristovo shvatanje vremena. Vreme nam je dato da njime zaradimo večnost. Eto takav je smisao vremena.

U svetom Evanđelju Hristovom kada veliki Svetitelj Apostol Pavle hoće da reši tajnu vremena i dana i noći, on piše hrišćanima Efeskim: "Iskupljujte vreme i mudro živite."[1] Iskupljujte vreme mudro živeći. Nama je dato vreme kao sredstvo da njime kupujemo večnost, da ga ispunimo čime? Onim što je večno, a večno u ovome svetu je samo ono što je Hristovo, što spada u Njegovo Sveto Evanđelje. Crkva u ovome svetu nije.ništa drugo nego Božanska radionica u kojoj se vreme prerađuje u večnost, Božanska radionica koja nas uči mudrosti kako da svaki dan pretvorimo u večnost, kako da svaku noć svoju, svaki trenutak svoj mi ispunimo onim što je večno, od početka do današnjeg dana i od današnjeg dana do Strašnoga Suda i kroz svu večnost. Hristova Crkva Božanska radionica koja prerađuje vreme u večnost.

Čuli ste Spasiteljevu reč, Spasiteljevo Evanđelje o Novoj Godini. On veli: "Došao sam da propovedam prijatnu godinu Gospodnju"[2]. To je godina koja je počela onda i nikad više ne prestaje, godina koja će trajati. To je vreme pretvoreno u večnost. Gospod Hristos je blagoslovio vreme, ispunio ga Sobom i ispunio ga večnim i večnošću. Otkako je On sišao u naš zemaljski svet i ušao u ovaj potok, u ovu reku vremena, nastala je prijatna Godina Gospodnja. Nama su date sile božanske da mi ljudi, mali i bedni, na zemlji možemo i dane i noći svoje i duše svoje i biće svoje ispunjavati onim što je večno, onim što je Hristovo, onim što je nebesko. Takav je dar Gospod doneo nama ljudima.

Zato Sveti Apostol naređuje i veli: "Evo, sad je vreme najbolje, evo, sadje dan spasenja"[3]. Koje vreme, Sveti Apostole, koji dan spasenja? Otkako je Gospod sišao u ovaj svet otada je postalo najbolje vreme spasenja. Svaki se može spasti, svaki može satrti u sebi greh koji ga usmrćuje, satrti u sebi smrt koja ga uništava, satrti u sebi tu demonsku silu koja proizvodi u njemu i greh i smrt. Gospod je tu, dao nam je i doneo sve božanske sile[4], naše je da Mu služimo, postanemo Njegove sluge u ovome svetu da bi svoje vreme pretvorili u večnost. Zato i Apostol naređuje hrišćanima: "Pokažite se kao sluge Božje u svemu, u svemu: u trpljenju mnogom, u čistoti, u postu, u bdenju, u molitvi, u ljubavi istinitoj, u reči Istine, u Duhu Svetome"[5]. U svima evanđelskim vrlinama pokazuju se sluge Božje.

Mi u ovome svetu veli Sveti Apostol vršeći zapovesti Božje, živeći po vrlinama evanđelskim, mi smo često neveseli, žalosni, ali mnoge veselimo[6]. Jer žalosti kada nas spopadnu u ovome svetu, znamo i predosećamo da veselost i veselje plamti i bukti u veri našoj, u ljubavi našoj prema Gospodu Hristu. Mi smo veli Sveti Apostol zato ...[7] koji mnogo obogaćuju[8]. Od sveta ovoga, od imovine ovoga sveta mi hrišćani nemamo ništa, ali bogatstvo koje imamo u sebi to je vera Hristova, to je Carstvo Božje koje nam On daje kroz veru. Time mi ...[9] u ljude. Mi u ovome svetu ...[10] Oni ništa nemaju a sve imaju, veli Sveti Apostol[11]. Ništa nemaju a sve imaju. Ništa nemamo mi od ovoga sveta, jer ovaj svet mi smatramo kao san i senku. A šta je to što imamo? Šta je to što čini da mi sve imamo? To je Gospod Hristos, Car neba i zemlje, Tvorac, Spasitelj koji nama zbog vere naše u Njega i ljubavi naše prema Njemu i života našeg u Njemu daruje Carstvo Nebesko, sva nebesa i sva nadnebesja.

Ovo je dan koji stvori Gospod[12]. Tada, tada nam je Gospod kroz pobedu nad smrću, kroz pobedu nad đavolom kroz pravdu nad grehom darovao Večni Život, besmrtnost. Zato je to dan koji stvori Gospod, dan koji je počeo od Vaskrsenja i trajaće večito, kroz svu večnost, za svakog čoveka na zemlji, za svako ljudsko biće. Od rođenja Gospoda Hrista u ovome svetu, od Njegovog Vaskrsenja nema niko izgovora. Svaki je dan dan spasenja jer je tu među nama Vaskrsli Gospod Hristos i nad nama i oko nas i svuda. Svuda u svima svetovima Vaskrsli, Besmrtni Gospod Hristos! Čoveče, šta onda oklevaš? Za tebe je svaki dan dan spasenja. Padaš u sve te grehe, ipak znaj taj dan i danas i sutra i juče, sve je to dan poslednji za tebe. Spasavaj se od greha, spasavaj se od đavola, koji kroz greh stvara smrt u tebi.

Svaki dan je dan spasenja. Ne samo to, svaki trenutak dan je spasenja. Setite se razbojnika na krstu.[13] U trenutku se pokajao i gle taj trenutak za njega postao je ne samo dan, ne samo godina, ne samo hiljadu godina nego večnost. Jer za Hristove ljude dan je kao hiljadu godina, a hiljade godina kao jedan dan[14]. Eto vam razbojnika kome je trenutak jedan postao hiljade godina i sva večnost. Šta se desilo sa Zakhejem? Onaj dan kad je Gospod ušao u njegovu kuću, kada se u duši Zakhejevoj desilo veliko preobraženje od susreta sa Gospodom, šta je taj dan postao za njega?[15] Večnost, njegova večnost, ne samo hiljadu godina. Jer tada je on odredio sav svoj život u večnosti, pošao za Gospodom i dobio život večni. Tako biva sa svakim čovekom u ovome svetu. Šta se od nas traži? Da mi svaki dan pretvorimo u večnost, svaki dan. To je pokajanje za nas, pokajanje i borba sa našim gresima. Greh da uništim u meni; i kad to s radošću Božjom uspem kroz pokajanje, eto meni večnosti, eto dana blagoslovenog, eto dana koji stvori Gospod, eto pobede moje nad svim što je smrtno, nad svim što je grešno, nad svim što je demonsko.

Lako je biti Hristov čovek u ovome svetu kad nam je Gospod dao pokajanje kao lek za svaki greh. A ništa lakše od pokajanja. Potrebno je šta? Odlučnost volje! Samo tvoja volja je potrebna. Neću više da činim ovaj greh. Gnjev me spopada neprekidno, hoću danas da se borim sa tim grehom, hoću danas da ga pobedim, da osetim večnost Hristovu kroz pobedu nad tim mojim strašnim neprijateljem koji se naziva gnjev. Ili hoćeš pobedu nad mržnjom, koja ti potajno grize dušu. Mržnja, to je crv smrti, crv smrti koji rastače tvoju dušu mileći i gmižući po njoj. A ti - ti si hrišćanin, za tebe svaki dan treba da bude dan spasenja. Ustani na mržnju što je u tebi, zgazi tog crva smrti i, gle, ti si dan tvoj pretvorio u večnost tvoju. Odneo si pobedu nad najvećim neprijateljem tvojim. Tako svaka strast i svaki greh, sve nam to krade vreme, jer ako mi dane svoje, časove svoje, trenutke svoje ne ispunjujemo Hristovim Evanđeljem i životom po Evanđelju, mi sigurno dopuštamo da nam dane krade đavo kroz grehe, da nam noći krade kroz strasti, krade spasenje, spasenje... Krade dušu.

Eto Gospoda! Gospod postao čovek radi nas ljudi. Gospod postao čovek da nam kao čovek, kao prijatelj u čovečanskom obliku podari sva nebesa, podari sve nebeske sile, sva nebeska blaga da ih mi pretvorimo u svoj život u svoju večnost. Ne reci: "Nemoguće mi je to, teško mi je to. Znaš li ti šta te čeka posle tih reči? Lako je u ovome svetu biti Hristov čovek kad je Gospod osnovao Crkvu i dao nam sva sredstva u njoj Svete Tajne i Svete Vrline. Primera bezbroj...

Eto danas koga mi slavimo? Velikog i Svetog Učitelja vaseljene Vasilija, Arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske, čoveka koji je zaista vreme zemaljskog života svog pretvorio u večnost. Gledaj njega, posmatraj kako on živi...[16], kako svakim časom, svakim trenutkom on pretvara vreme u večnost; živi u Crkvi Hristovoj i njenim silama, on pretvara svoje vreme u večnost. On, i bezbroj takvih Svetitelja, i bezbroj pravih hrišćana u ovome svetu, koji su živeli na ovoj planeti na kojoj mi živimo i odleteli sa ovog sveta u onaj svet da slave Gospoda Čudotvorca, Koji vreme pretvara u večnost, Koji je vreme dao nama ljudima da se njime koristimo i da gradimo sebi večnost. Zato da iskupljujemo vreme svoje[17]; ispunimo ga evanđelskom blagom.

Vreme života svog ispunjujemo čime? Dan ispuni molitvom, postom, ljubavlju, krotošću, blagošću, svima vrlinama. E taj dan kao bujni potok vodi u večnost. I noć isto tako. I svaki dan i svaku noć, svaki čas, svaki trenutak... Eto, zato je dato vreme života mog meni, i vreme života tvog tebi. Zato postoji vreme u ovome svetu, da njime steknemo večnost vršeći zapovesti Gospoda Hrista i živeći po Njegovom Svetom Evanđelju.

Neka nam Sveti Vasilije nizvodi od Gospoda veliku veru, veliku evanđelsku ljubav, neprekidnu molitvu, strogi post, milosrđe, bratoljublje, Bogoljublje. Pomoću svih tih svetih vrlina mi dane svoje i noći svoje i časove svoje i trenutke svoje pretvaramo u večnost, eda bismo i mi, kada izađemo iz ovoga sveta, sa dušom punom evanđelske vere, evanđelske ljubavi i svih evanđelskih vrlina, uzišli na nebo i tamo sa svima Svetima slavili Čudesnog i Nezamenljivog Gospoda našeg Isusa Hrista Kome večna čast i slava, sada i uvek kroza sve vekove. Amin.